0 0
Read Time:9 Minute, 9 Second

Недавно се навршило двадесет година од приказивања прве епизоде серије Породица Сопрано, вероватно најбоље ТВ серије свих времена. Овај јубилеј обележен је широм света са мешавином носталгије и сете, пре свега због чињенице да је главни глумац Џејмс Гандолфини у међувремену преминуо од последица срчаног удара. Сматра се да тај датум (прва епизода емитована 10. јануара 1999.) означава почетак својеврсне револуције и такозваног „златног доба телевизије“, у коме су аутори добили већу креативну слободу да за мали екран пишу приче које ће на комплекснији начин обрађивати нашу стварност (појава антихероја, експериментисање са архитектуром наратива итд), а најбољи глумци шансу да покажу велику изнијансираност и психолошку дубину у грађењу ликова. Сви они то дугују двојици људи, Дејвиду Чејсу, творцу серије и горепоменутом,  покојном Џејмсу Гандолфинију, великом глумцу који је лик мафијашког газде Тонија Сопрана учинио бесмртним.

Занимљиво је да је Чејс писање серије почео тако што је желео да проговори о токсичном односу са својом мајком, а да је тек касније дошао на идеју да радњу смести у мафијашки миље, рачунајући да ће тако лакше добити зелено светло и финансијску подршку  за реализацију свог пројекта. Како је и сам италијанског порекла (право име му је Дејвид ди Ћезаре) и како је већи део живота провео у Северном Џерсију, где се и одвија радња Породице Сопрано, није му било тешко да ефектно дочара живописни свет локалних гангстера и жабарских преступника са којима је одрастао.

ФОРМА ЗА НОВО ДОБА
Чејс је у своју мафијашку причу унео огромну количину личног, било да се ради о описима односа са одређеним члановима своје породице, његовим увидима са психотерапије или шаљивим анегдотама и ловачким причама из „краја“, што је Сопрановима дало препознатљив шмек, колорит и аутентичност. Снимало се искључиво на правим ,њуџерсијевским локацијама, а за глумце је пажљиво бирао оне који су и по пореклу и физички одговарали ролама које су тумачили, без обзира на то колико су били позната и доказана имена. Најбољи пример за његов специфичан метод кастинга јесте случај  Стива ван Зента, гитариста Брус Спрингстиновог E street бенда, који је био потпуни глумачки натуршчик, али је родом из Чејсовог краја и ликом је подсећао на Ал Паћина у улози Мајкла Корлеонеа, па му је Чејс доделио проминентну ролу Тонијеве десне руке и саветника Силвија Дантеа.

Као што је једна друга мафијашка сага, Кополин Кум, почетком седамдесетих покренула златно доба америчког филма, уздижући популарну забаву на ниво озбиљне уметности, тако је и Породица Сопрано открила, чини се, неистражене могућности и огромне потенцијале серијског драмског програма да постане водећа приповедачка форма новог доба. Ако је 20. век остао упамћен као век доминације филма, на сличан начин на који је роман обележио 19. век, без имало претеривања можемо закључити да прве деценије 21. века припадају телевизијској серији. Чувена Стендалова мисао о роману као о огледалу које се шета по цести и даје нам прилично верну слику једног друштва и тренутка у времену, добила је своју ажурирану парафразу када је реч о најбољим телевизијским серијама попут Породице Сопрано

Захваљујући својој готово неограниченој дужини, епизодичној структури  и често вишегодишњној интеракцији и идентификацији са публиком, телевизијска серија је наративни инструмент који, нарочито у епохи интернета и друштвених мрежа, много лакше и дубље комуницира и кореспондира са савременим човеком од дугометражног, биоскопског филма који брзо након премијере тоне у заборав. То јој омогућава да правовремено и прецизно захвати и изрази кључне теме, моралне дилеме и друштвене тенденције свог доба. Такође, у великој мери захваљујући успеху Породице Сопрано, она већ одавно није, као што је била у време свог настанка, другоразредни жанр у односу на филм и нека врста шоу-бизнис чистилишта, где су пропали глумци одлазили како би покушали да оживе своје каријере.

ПОЈАВА АНТИХЕРОЈА
Побољшање финансијских и продукцијских могућности, као и далеко веће креативне слободе од оних које се нуде у Холивуду, привукли су на телевизију најелитније глумце, режисере и сценаристе чиме су се створили услови за квалитативни скок и уметнички процват тог медија. Најталентованији аутори добили су прилику да се разиграју и размашу, па су као разултат настале врхунске серије попут Чисте хемије (Breaking Bad), Жице (The Wire), Људи са Менхетна (Mad Men) или Игре престола (Game of Thrones) које су све бескрајно супериорне у односу на већину савремених филмова сличне тематике.

Свега тога не би било да није било Породице Сопрано. Кроз своју епску гангстерску сагу о ужој и даљој породоци једног италоамеричког мафијашког газде из Њу Џерсија, Чејс је на јединствено сложен и проницљив начин проговорио о променљивој друштвеној, духовној, културолошкој и политичкој клими постмодерне и мултикултурне Америке. Сопранови су, у подједнакој мери, били серија о мафији у транзицији, о савременом браку и породици у кризи, односно о сукобу генерација, моралној деградацији, нихилизму, материјализму и конзумеризму наше епохе.

Захваљујући чињеници да се серија емитовала на кабловском ХВО каналу, режисери и сценаристи били су у могућности да помере до тада утврђене границе пристојности по питању приказивања експлицитних сцена насиља, секса и употребе псовки, што је допринело снази и аутентичности утиска који је серија остављала. Чејс је такође направио праву малу револуцију тиме што је, кршећи тадашња неписана правила телевизијског медија о форсирању искључиво узорних јунака, у средиште радње ставио Тонија Сопрана, криминализовану и морално проблематичну личност, чиме је отворио врата за масовну појаву антихероја као водећих протагониста на малим екранима.

ОД МИТОЛОГИЗАЦИЈЕ ДО ДЕМИСТИФИКАЦИЈЕ
Чејс је у почетку имао проблем јер су се телевзијски гледаоци (а нарочито мушкарци средњег доба) превише идентификовали са Тонијем и идолопоклонички навијали за њега, па је морао да користи сваку прилику да их подсети колико заправо зао и бедушан Тони Сопрано може да буде. У том смислу, прекретнички тренутак била је пета епизода првог серијала, када Тони води своју малолетну ћерку Медоу у облизак колеџа који би она могла похађати у будћности. Усред пута са ћерком, окружен идиличним крајоликом Нове Енглеске, он случајно препознаје бившег члана мафијашког клана који је постао полицијски доушник и који је сада био сакривен у програму заштите сведока. Иако се током већег дела епизоде понаша као брижни и пожртвовани отац, дакле као једно сасвим пристојно и нормално људско биће, Тони користи прву прилику да хладнокрвно задави одбеглог „издајника“ и на тај начин га казни за кршење неписаних кодекса подземља. 

Амбивалентан однос према старим обичајима и хијерархијама Коза Ностре, који данас углавном делују застарело и превазиђено, једна је од носећих тема Породице Сопрано, као и често противречан и конфузан став друге и треће генерације италијанских имиграната према сопственом културном наслеђу и идентитету  у „лонцу за претапање“ савремене Америке. У једној од најсуптилнијих сцена читавог серијала, на крају треће сезоне, Тонијев стриц Јуниор, мафијаш старог кова, након сахране упушта се у нарочито потресно извођење старе наполитанске песме о љубавном болу и патњи, док се већина млађих, отуђених чланова породице подругљиво и са висине односи према читавом призору, вероватно због тога што не разумеју ниједну реч на завичајном језику.

Како се ради о постмодерној обради мафијашке тематике, ликови у Сопрановима потпуно су свесни свих претходних филмова о мафији и клишеа који обично важе за људе у њиховој бранши. Честе су референце, цитати и омажи на канонска дела мафијашког поджанра попут Кума, Скорсезеових Добрих момака или Казина. Трудећи се да истовремено испоштује и субверзивно поткопа наше представе о заводљивом и опасном свету мафије, Чејс се током читаве серије кретао по танкој и кривудавој линији између митологизације и демистификације. Иако је Тони Сопрано неспорно моћна и харизматична фигура, творац серије није се либио да нам га често прикаже у прилично баналним и не баш ласкавим  свакодневним ситуацијама, као што је, на пример, целоноћна сеанса на вц шољи након тровања храном, што је десакрализовано издање у каквом никада нисмо могли да замислимо митског Дон Вита Корлеонеа.

ВУДИ АЛЕН ОД 120 КИЛА
Да би на прави начин приказао сва различита лица и психолошка стања Тонија Сопрана, Чејсу је био потребан глумац са упечатљивом појавом и врло развијеним изражајним апаратом. Ту је имао много среће када је на кастингу за главну улогу пронашао Џејмса Гандолфинија, италоамериканца по пореклу и дугогодишњег епизодног холивудског глумца који је углавном тумачио једнодимензионалне, споредне улоге грубијана и силеџија. Гандолфини, који је себе описао као „Вудија Алена од 120 килограма“,  био је фантастично надарен и експресиван извођач са богатим унутрашњим животом који је подједнако убедљиво оличавао Тонијеве застрашујуће изливе беса и насилне испаде, као и његове тренутке рањивости и меланхоличне самоспознаје. 

Вечито растрзан између императива да се понаша као „тихи, снажни тип“ а ла Гари Купер, достојан места шефа мафије, и сопствених емотивних потреба и очекивања чланова своје породице, Гандолфинијев Тони Сопрано је био сав у нијансама сиве, а остаће, без икакве сумње,  упамћен као  један од најкомплекснијих и најзаокруженијих ликова који су се икада појавили на телевизијском екрану. Нажалост, како је често случај са правим, осетљивим уметницима, Гандолфини је иза сцене водио тешку борбу са многим демонима и болестима зависности, а велики успех и слава које је доживео у већ познијим годинама негативно су утицали на његову способност самоконтроле. Због тога многе познаваоце холивудских прилика  није изненадило када је у јулу 2013. из Рима стигла тужна вест да је Гандолфини изненада преминуо након инфаркта у купатилу једног римског хотела.

КОНТРОВЕРЗНИ КРАЈ
Гандолфинијева неочекивана смрт ставила је тачку на гласине да би Чејс могао да сними филм који би обрађивао дешавања након завршетка последње епизоде. Начин на који је, у завршним кадровима последње епизоде, оставио Тонијеву судбину потпуно неразјашњену разгневио је многе обожаваоце серије и изазвао бурне расправе и полемике које трају већ годинама. Многи су сматрали да постоје јасни докази и трагови током серије који указују на то да је Тони убијен у ресторану заједно са својом породицом након што се изненада замрачио екран на крају епизоде. Други, пак, тврде да чињеница да аутори нису приказали убиство значи да се оно није ни догодило и да су се гледаоци од тог тренутка просто искључили из Тонијевог живота, који се и даље неометано одвија у неком паралелном телевизијском имагинаријуму.

Чејс је, иначе, током серије обажавао да излуђује ТВ аудиторијум тако што је многе ситуације и односе оставио неразрешене, па тако никада нисмо сазнали шта је било са жилавим руским мафијашем кога су Тонијеви егзекутори Кристофер и Поли безуспешно јурили по шуми, или како је прошао Фуријо Ђунта, италијански пастув који је побегао у родну земљу након што је откривено да је флертовао са Тонијевом женом Кармелом. Такав ауторски приступ био је сасвим у складу са теоријом Умберта Ека о отвореном уметничком делу које савременом реципијенту, том „сабирном месту значења“,  оставља бескрајне могућности произвољног тумачења. 

Та интерпретативна слобода коју је Чејс дозволио гледаоцима, рачунајући на њихов укус, машту и интелигенцију, само је додатно продубила мистику серијала и допринела убеђењу да смо били сведоци настанка једног истинског уметничког ремек-дела које може равноправно стати уз највеће романе и кинематографске бисере из прошлости. По том питању сагласне су биле и публика и критика, а Породица Сопрано проглашена је, од стране Удружења филмских и телевизијских сценариста Америке, за најбољу ТВ серију свих времена са становишта сценарија.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Какво је стање у опозицији уочи избора?
Next post Мишa Ђурковић: Само се НАТО важи

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *