Прављење резервних виртуелних положаја и прелазак на алтернативне медијске канале само је први корак у процесу развијања личне стратегије бекства из дигиталног логора

Пре извесног времена, седео сам са двојицом наших истакнутих јавних делатника на једном састанку који је био уприличен у циљу покретања једне занимљиве иницијативе ширих друштвених размера. Током тог, иначе по свему, пријатног и продуктивног састанка помињали смо у разговору, у неколико наврата, и трећу особу, такође јавну личност, која је у будућности требало да нам се прикључи у том нашем подухвату.

Када се састанак завршио и када сам се вратио кући, отворио сам Јутјуб на телефону у жељи да погледам неке клипове које су ми још раније препоручили пријатељи. Запрепастило ме је када сам при врху моје персонализоване стране, међу препорученим садржајима, наишао на неколико Јутјуб интервјуа и емисија те одсутне треће јавне личности коју смо често помињали током нашег разговора. Мој шок био је проузрокован чињеницом да никада у животу нисам преко Јутјуба погледао ниједан медијски садржај везан за ту особу и да нисам био „претплаћен“ на канале на којима су они били постављени, нити сам у претрагама икада укуцао њено име, тако да алгоритам ове платформе за дељење видео садржаја никако није имао логичних разлога да ми нуди баш те снимке.

Наравно, није то био први, а ни последњи пут да помислим да ме моји паметни уређаји „слушају“ и „прате“. Дешавало ми се, као и многим мојим пријатељима и познаницима, да у неком необавезном разговору поменем име неке туристичке дестинације или производа, па да ми наредног дана на друштвеним мрежама сасвим спонтано излазе спонзорисане објаве и огласи који рекламирају туристичке аранжмане баш за ту дестинацију или трговачка места на којима се може купити поменута врста производа. Оно што је ову гореописану ситуацију чинило јединственом и додатно узнемирујућом јесте чињеница да ми је овог пута, током читавог тока нашег приватног разговора утроје, мобилни телефон био искључен!

Надзорни капитализам

Ова врста тешко објашњивих догађаја и појава, које никако нису ретке и искључиво плод мог личног искуства, стварају свепрожимајући глобални осећај параноје и егзистенцијалног страха пред галопирајућим технолошким развојем и изазовима које он повлачи са собом. Савремени Прометеји информатичке слободе попут Едварда Сноудена и Џулијана Асанжа открили су и пружили уверљиве доказе да америчке обавештајне службе, уз прећутну сагласност и сарадњу технолошких компанија, шпијунирају практично читаву планету. У САД је однедавно усвојен и званичан теоријски назив за ову врсту новог друштвено-економског и политичког феномена, а то је надзорни капитализам (surveillance capitalism).

Аутор ове синтагме је Шошана Зубоф, професорка социјалне психологије са Харварда, која се дуго времена бави истраживањем и анализом утицаја технологије на друштво. У својој инспиративној студији Доба надзорног капитализма, коју неки попут списатељице Зејди Смит називају „најважнијом књигом 21. века“ и коју је недавно код нас објавила издавачка кућа „Клио“, Зубоф се бави деконструкцијом узрочно-последичних веза и друштвених актера одговорних за настанак овог новог еволутивног облика капитализма, који је заснован на тековинама информатичке револуције и у коме су лични подаци корисника постали најскупља роба. 

Она идентификује велике технолошке компаније Гугл и Фејсбук као пионире овог модела друштвеног уређења, а надзорни капитализам види као „нови економски поредак који третира људско искуство искључиво као бесплатну сировину за обраду, кроз скривене комерцијалне праксе екстракције, предвиђања и трговине“. То је паразитска економска логика у којој је производња роба и услуга потчињена новој глобалној архитектури бихевиоралне анализе и модификације. Дакле, злоупотреба приватних података корисника као машинерија за прављење новца од секундарног је значаја у односу на прецизно таргетиране психолошке процесе и технике захваљујући којима је могуће не само ући у туђе мисли, већ их и потпуно трансформисати.

Управо у његовом инвазивном деловању на људску психу, коју настоји да обликује по својој вољи и потребама а не само да је предвиди зарад остваривања профита, Зубоф види највећу опасност од надзорног капитализма, на сличан на начин на који је индустријски капитализам 19. и 20. века представљао претњу за очување животне средине.

Он је, по ауторкином суду, дубоко антидемократска и антиегалитарна сила, јер настоји да заобиђе све државне институције, друштвене уговоре и уставне заштитне механизме, дајући истовремено готово неограничену моћ наизглед беневолентним фигурама милијардера из Силицијумске долине, попут Марка Закерберга из Фејсбука, који никоме не морају да полажу рачуне за своје поступке.

„Надзорни капитализам влада инструментарном моћи, то јест кроз њену материјализацију у виду Великог другог. Попут тиранина старог века, Велики други битише изван људског рода, али парадоксално узима људски облик. У тиранији надзорног капитализма нема деспотског бича, као што нема ни тоталитаристичких логора и гулага. Све што је потребно садржано је у умирујућим порукама и емотиконима Великог другог; у тискању других, али не у паници него у неодољивој тежњи да уђу у слив, у вашој мајици начичканој сензорима, у нежном гласу виртуелног асистента Сири који одговара на ваша питања, у телевизору који вас чује, у кући која вас познаје, у  кревету који жељно ишчекује ваш шапат, у књизи која вас чита…“, пише Зубофова у закључку своје студије.

Пробој из зоне комфора

Зубофова се у књизи далеко мање бави анализом пропратне западњачке идеологије људскоправашког глобализма која је нераскидиво повезана са надзорним капитализмом, често као његово оправдање и морална потпора. Вероватно зато што и сама дели многа од лево-либералних и прогресивистичких политичких уверења која декларативно пропагирају технолошки гиганти из Пало Алта, па зато у њима не види ништа спорно.

Управо у наметању те антитрадиционалне и либералне агенде, која заговара ЛГБТ идеологију, радикални феминизам са „културом поништавања“, неприродни мултикултурализам, агресивни секуларизам и беспоговорни сцијентизам, крије се највећи парадокс и потенцијално највећа слабост надзорног капитализма, јер се све чешћом применом драконске цензуре и чистки на друштвеним мрежама огољава у својим тоталитарним намерама, али и добровољно лишава људских ресурса за сировинску обраду и монетизацију. 

Ситуација је постала нарочито драматична у јануару ове године након што је Твитер, у јеку постизборних институционалних борби око утврђивања правих резултата америчких председничких избора из новембра 2020. године, прво привремено, па затим и трајно блокирао налог тадашњег америчког председника Доналда Трампа због наводних позива на насиље и рушење уставног поретка (иако је Трамп на свом налогу чинио управо супротно) чиме је његов власник и генерални директор Џек Дорси јасно ставио до знања колико му је мало стало до демократских процедура и слободе говора, али и колико ниподаштавајуће гледа на преко 80 милиона својих корисника који су Трампа пратили на тој друштвеној мрежи.

Та бахата и понижавајућа демонстрација силе, координисана као по команди широм различитих платформи и мрежа, многима је коначно до краја отворила очи и учврстила их у спознаји да живе у дигиталном логору, који би се могао описати као бастардна мешавина најгорих орвелијанских предвиђања, технолошке дистопије из филма Матрикс и влажних снова култур-марксиста. Отпочео је масовни егзодус десничара и конзервативаца, али и идеолошки неопредељених људи који љубе слободу изнад свега, са мејнстрим друштвених мрежа и комуникационих апликација попут Твитера, Фејсбука, Вајбера и Јутјуба ка алтернативним платформама попут Парлора, Вконтакта, Телеграма и Битшута.

Прављење резервних виртуелних положаја и прелазак на алтернативне медијске канале, где је цензура мање заступљена и где је приватност боље заштићена, само је први корак у процесу развијања личне стратегије бекства из дигиталног логора. Главни задатак сваког нормалног и духовно здравог човека јесте да постепено смањује, а не да повећава своју ионако превелику зависност од технологије и интернета. Треба понекад ићи линијом већег отпора, односно активно се борити против сопствене лењости и склоности ка комфору, па у складу са тим све оно што у послу и друштвеном животу може да се реализује у аналогној сфери ваља тамо и оставити.

Нарочито је важно повратити сувереност сопствене интиме која се не дели зарад лајкова на мрежама и обновити личне контакте са пријатељима које смо пречесто свели на куцкање порука по различитим апликацијама, чак и када између нас не постоје несавладиве просторне раздаљине. Потенцијално шкакљиве политичке полемике и жустре расправе о спорту, уметности и култури треба под хитно, чим пандемија мало мине, вратити у кафане, које су у српској историји дуго времена играле незаменљиву улогу инкубатора критичке мисли, контраокупационог бунта и стваралачке креативности. 

Ипак, најважније је да научимо нашу децу да је не тако давно постојао и сасвим лепо функционисао свет пре интернета, као и да је сасвим могуће да ће у не тако далекој будућности постојати свет после интернета, онаквог каквог га знамо данас, једном када логораши коначно пробију кроз бодљикаву жицу сопствене зоне комфора.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *