Идеје које је предложио Клаус Шваб, председавајући Светског економског форума, у његовој књизи Четврта идустријска револуција (4IR), су већ прилично критиковане из разних разлога. Ипак, за неке људе који себе не сматрају присталицама глобализације, оне су прилично привлачне. На крају крајева, Шваб тврди да ће дигиталне иновације на боље променити животе, посао и слободно време људи.

Технологије, као што су вештачка интелигенција и роботика, квантно рачунарство у тзв. облаку и блокчејн, већ су део свакодневног живота. Користимо мобилне телефоне и апликације, паметну технологију и интернет. Он тврди да се, у поређењу са претходним индустријским револуцијама, 4ИР развија експоненцијалном брзином, реорганизујући системе производње, управљања и владања, на начине без преседана. Међутим, објективна анализа разлога које наводи Клаус Шваб показује да он делимично греши и да се његов став углавном заснива на интересу – успостављање контроле над друштвом и капиталом који стиче нова својства.

Међу критичарима концепта 4ИР је и Нанџала Ниабола, која у својој књизи Дигитална демократија, аналогна политика, анализира наратив којим је Шваб обликовао своју идеологију. Она тврди да 4ИР користе глобалистичке елите како би одвукле пажњу са покретача неједнакости и да би олакшале текуће процесе експропријације, експлоатације и искључивања. Ниабола проницљиво примећује да је „права привлачност ове идеје у томе што је аполитична. Можемо говорити о развоју и напретку не прибегавајући борби за власт”.

Овај одговор из Африке, где Ниабола живи, није случајна, зато што тај регион – поред Азије и Латинске Америке – глобалисти виде као згодан за нове интервенције под плаштом технолошке помоћи и 4ИР. На крају крајева, докази указују да је ширење дигиталних технологија било веома неравномерно, јер се ослањало на старије технолошке иновације, и да се то ширење користило за репродукцију, а не за трансформацију друштвених неједнакости.

Идеолошки преврат

Историчар Ијан Мол иде још даље и поставља питање да ли садашња дигитална технолошка иновација уопште има везе са 4ИР као таквом. Он напомиње да постоји хегемонистичко тумачење 4ИР, које приказује брзи технолошки развој као нову, одважну индустријску револуцију. Међутим, доказа о таквој револуцији нема у укупности друштвених, политичких, културалних и економских институција, како на локалном тако и на глобалном нивоу, стога се мора пажљиво сагледати како ова идеолошка структура функционише да би унапредила интересе друштвених и економских елита широм света.

Ијан Мол тврди да оквир „Четврте индустријске револуције” подупире неолиберализам заснован на периоду пост-вашингтонског консензуса, те зато служи да континуирани пад глобализованог светског поретка прикрије наративом о „врлом новом свету”. Шваб је једноставно направио неку врсту идеолошког преврата са низом метафора, које приповедају о измишљеној револуцији.

Алисон Гилвалд о 4ИР каже да је то „један од најуспешнијих алата за лобирање и утицај на политику нашег времена… Нацрте своје политике о 4ИР Светски економски форум промовише на годишњем окупљању елита у Давосу и користи да попуни вакуум за многе државе које немају јавне инвестиције за будућност, нити су се бавиле тиме како би њихова будућност требала да изгледа… Уз визије глобалног просперитета – упакованог у футуристичка уверења и фантастичне економске прогнозе о експоненцијалном расту и отварању нових радних места – чини се да су спреман путоказ за неизвесну будућност. Али, треба бити на опрезу. Чак и летимичан поглед на раније индустријске револуције ће показати да нису биле повезане са интересима радништва или нижих класа – без обзира на велику добробит за друштво од увођења парних машина, електричне енергије и дигитализације. Напротив, индустријске револуције су повезане са напретком капитализма, преко ‘велике’ технологије дана”. 

И у случају 4ИР ће нове технологије радити у интересу технолошких капиталиста, а не друштава. Мол пише да концепт 4ИР делује привлачно, зато што личи на неку формулу:

1. Наведите 7 до 15 технологија, углавном дигиталних, које изгледају паметно, чине да се осећамо заосталима и доводе нас до страхопоштовања према будућности. Чак и ако се не ради о иновацијама из 21. века, прогласите их као да јесу;

2. Изјавите да постоји невероватна конвергенција без преседана између ових технологија;

3. Претпоставите да ће оне довести до промена које ће променити и трансформисати сваки део наших живота;

4. Позовите се на сваку од претходних индустријских револуција као на модел за садашњу;

5. Наведите једну или две главне технологије или изворе енергије у претходним индустријским револуцијама. Указујте на проверене ствари: парна машина из Прве идустријске револуције; мотор са унутрашњим сагоревањем и/или електрична енергија из Друге индустријске револуције; рачунари и/или нуклеарна енергија из Треће индустријске револуције (ако бисте споменули интернет у првој тачки, избегавајте га овде).

Пуцање у празно

Дакле, Шваб ненаметљиво усађује исправност читавог концепта. Док то чини, Шваб успешно искоришћава нашу унутрашњу технолошку рационалност. Он проглашава незабележену брзину, величину и обим 4ИР. Стопа промене је, каже он, пре експоненцијална, него линеарна; интеграција многобројних технологија је шире и дубље него икада раније, а системски утицај је сада потпун – обухвата читаво друштво и глобалну економију. Стога он тврди да се „прекиди и иновације […] дешавају брже него икада раније”. Шваб истовремено одбацује велики део нашег историјског искуства по овом питању. Он пише да је „веома свестан да неки научници и професионалци, на догађаје на које указујем, гледају просто као на део треће индустријске револуције”.

Али, Мол нуди и увиде неких стручњака које Шваб игнорише. Ево два примера. Ово је прилог шпанског социолога Мануела Кастелса, који је истакао да критична улога умрежених информационих и комуникационих технологија јесте и мач са две оштрице: неке земље убрзавају економски раст усвајањем дигиталних економских система, али оне које то не успеју – постају крајње маргинализоване – „њихово заостајање постаје кумулативно”. Кастелс опширно пише о ономе што он назива „другом страном информатичког доба: неједнакост, сиромаштво, глад и искључивање из друштва” – а све то је сада растуће наслеђе глобализоване информационе економије. За разлику од Шваба, Кастелс није покушавао да идеологизује или политизује социолошке податке. Његово практично истраживање не указује на темељну дигиталну трансформацију друштва савременог доба. 

Други стручњак, кога Шваб игнорише је Џереми Рифкин. До 2016. године, када је Шваб предложио његов концепт 4ИР, Рифкин је већ истраживао радна места на којима је роботика преузела стратешке и управљачке улоге у економској производњи. Приметна је разлика између аутора. Рифкин не верује да драматичне промене у информационо-комуникацијским технологијама чине 4ИР. Рифкин је 2016. године тврдио да је Светски економски форум ‘пуцао у празно’ својом интервенцијом, маскираном као 4ИР. Он је оспорио Швабову тврдњу да је стапање физичких система, биолошких процеса и дигиталних технологија квалитативно нова појава:

„Сама природа дигитализације […] лежи у њеној способности да комуникације, визуелне, слушне, физичке и биолошке системе сведе на пуке информације, које се затим могу пресложити у огромне интерактивне мреже и на много начина функционишу као сложени екосистеми. Другим речима, управо нам природа међусобне повезаности дигиталних технологија омогућава да превазиђемо границе и ‘замутимо границе између физичког, дигиталног и биолошког света’. Принцип рада дигитализације је ‘међусобна повезаност и умрежавање’. То је оно што дигитализација чини већ деценијама, уз растућу софистицираност. Управо то дефинише саму архитектуру Треће индустријске револуције. Студија о ‘технологијама’ које се често проглашавају за кључне преплићуће иновације 4ИР – као што су вештачка интелигенција, учење машина, роботика и интернет ствари (internet of things) – показује да оне не испуњавају услове за постојање савремене технолошке ‘револуције’”.

Мит о револуцији

Мол закључује да Швабова Четврта индустријска револуција није ништа друго него мит. Друштвени контекст света је и даље исти као у Трећој индустријској револуцији и не очекују се неке велике промене. Нема ни назнака још једне индустријске револуције која би се догодила после Треће. Швабов храбри нови свет једноставно не постоји.

На крају крајева, нису само технолошке промене оно што је особеност револуција. Пре ће бити да их покрећу трансформације у радним процесима, темељним променама у ставовима на радном месту, заокрети у друштвеним односима и глобално друштвено-економско реструктуирање. Наравно да технолошке иновације могу бити добре за раднике и за друштво у целини. Оне могу смањити потребу за тешким радом, побољшати услове и ослободити људско време за друге смислене активности. Али, проблем је у томе што је глобализована капиталистичка класа монополизовала плодове технолошких иновација. 

Дигиталне радне платформе финансирају углавном фондови ризичног капитала са глобалног севера, док се предузећа стварају на глобалном југу, без да фондови улажу у имовину, запошљавају људе или плаћају порезе. Ово је само још један покушај да се тржишта обухвате новом технологијом, користећи предности отворених граница, да се стекне профит, а да нема одговорности. Зато је наратив Четврте индустријске револуције више тежња, него стварност. То су тежње богате класе која је увидела кризу западног економског система и жели да пронађе сигурну луку у другим регионима. Због тога остатак света, имајући историјско искуство са западним капитализмом, Четврту индустријску револуцију види као непожељну антиутопију.

 

Извор orientalreview.org/geopolitika.ru

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *