Бољшевичка револуција испољила је типична обележја на која ваља указати. Она је у недовољној мери имала романтичне, бурне, хаотичне и ирационалне одлике својствене другим револуцијама, пре свих француској; њу су, напротив, карактерисали интелигенција, добро смишљен план и техника. Лењин је проучавао проблем пролетерске револуције од почетка до краја, као што би се математичар суочио с проблемом вишег рачуна и анализирао га хладно до најситнијих детаља. Његове су речи: „Револуцији нису неопходни ни мученици ни хероји – њој је потребна логика и гвоздена рука. Наш задатак није да спустимо револуцију на дилетантски ниво, него да дилетанта уздигнемо на ступањ револуционара.“ Та размишљања допуњена су активношћу Троцког који је питање устанка и државног удара начинио мање проблемом маса и народа, а више проблемом технике која изискује специјализоване и добро руковођене одреде.[1]

Вође потом испољавају немилoсрдну доследност идејама. Они су равнодушни према практичним последицама и невероватним невољама које ће настати применом апстрактних принципа. За њих не постоји човек. Готово да су се елементарне силе отеловиле са бољшевизмом у групи људи који жестокој концентрацији фанатичног додају егзактну логику, метод и поглед управљен само на средство прилагођено циљу – поглед техничара. Тек у другој фази, коју су они изазвали и у великој мери одржали у унапред одређеним границама, дошло је до дизања подземља старог руског царства, до режима терора масе усмерене да уништи и махнито затре све што се везивало за претходне владајуће класе и руско-бољарску цивилизацију уопште.

У вези с тим карактеристично је још нешто. За разлику од претходних револуција које су у свом демонизму готово увек измицале из руку оних који су их изазивали те су прождирале своју децу, то се тек у малој мери догодило у Русији: континуитет силе и терора постао је трајан. Ако неумољива логика црвене револуције није никад оклевала да уклони и уништи оне бољшевике који су тежили да скрену са ортодоксног правца, без скрупула у избору средстава и не обазирући се на личности, у средишту ипак није долазило до криза или знатних осцилација. Та црта је колико карактеристична толико и погубна; најављује се епоха у којој силе мрака неће деловати иза кулиса, као у претходној, него ће се сјединити са светом људи, нашавши одговарајуће оваплоћење у бићима у којима се демонизам спаја са најлуциднијим интелектом, методом и егзактном моћи владавине. Тај феномен је једна од најистакнутијих карактеристика завршне тачке сваког циклуса.

ДВЕ ИСТИНЕ
Што се комунистичке идеје тиче, превариће се свако ко сметне с ума да у комунизму постоје две истине. Једна је, да кажемо, езотерична, има догматски и непроменљив карактер, одговара основним принципима револуције, а формулисана је у списима и директивама првог бољшевичког периода. Друга истина је променљива, „реалистична“, кована од случаја до случаја, често у видљивој супротности с првом истином и окарактерисана могућим компромисима са идејама „буржоаског“ света (патриотска идеја, блаже колективизовање власништва, словенски мит, итд.). Разни видови ове друге истине одлажу се на страну чим изврше свој тактички задатак; они су пуко оруђе у служби прве истине. Веома су наивни они који су се упецали и у ма којем тренутку помислили да је бољшевизам „превазиђен“, да је он „еволуирао“ и да иде у сусрет нормалним облицима власти и међународних односа.

Ипак, не треба да се заваравамо ни у погледу прве истине; марксистички економски мит овде није примаран елемент, већ је то порицање сваке вредности духовног и трансцендентног порекла. Филозофија и социологија историјског материјализма су једноставни изрази такве негације и потичу из ње – а не обрнуто – као што је и одговарајућа комунистичка пракса само једна од метода за њено систематско спровођење у дело. С друге стране, идући од краја у том правцу стиже се до важне последице: то је интеграција, односно дезинтеграција појединаца у такозваном колективном, чије је право суверено.

У комунистичком свету постаће циљ управо одстрањивање свега што има вредност аутономне личности у човеку и свега што може да му чини корист одвојену од колективног. Нарочито механизација, дезинтелектуализација и рационализација сваке делатности, на свим плановима, спадају у средства регрутована у те сврхе. То више нису, као у савременој европској цивилизацији, претрпљене и ожаљене последице фаталних процеса. Сузивши поглед само на економски аспект, машина постаје средиште новог месијанског обећања, а рационализација се представља као један од путева за уклањање „остатака“ и „индивидуалистичких случајности“ наслеђених из „буржоаске ере“. 

Укидање власништва и приватне иницијативе које постоје као основна идеја интерне доктрине комунизма, без обзира на различита средства прилагођавања, у СССР-у као критеријум представља тек епизоду и средство с циљем – а циљ је управо остварење човека-масе и интегралног материјализма у свим подручјима, у очигледној несразмери с обзиром на све што се може закључити из било којег искључиво економског мита. Истом систему припада и разматрање „Ја“, „душе“ и појма „мој“ као буржоаских илузија и предрасуда, као сталних идеја, принципа сваког зла и сваког нереда, од којих ће одговарајућа реалистичка култура и одговарајућа педагогија ослободити човека нове марксистичко-лењинистичке цивилизације. Тако се стиже до одбацивања у целини свих индивидуалистичких, анархистичких и хуманистичко-романтичних застрањења оне фазе коју смо назвали западним иреализмом.

Познате су Зиновјевљеве речи: „У сваком интелектуалцу назирем непријатеља совјетске власти“, као што је познато и хтење да уметност постане масовна уметност, да престане да практикује „психологију“ и да се бави приватним стварима појединаца, да не служи за ужитак виших паразитских слојева и да не буде индивидуалистичко остварење, него да се обезличи и преобрази у „моћни чекић који радничку класу подстиче на акцију“. Оспорава се да наука може да занемари политику, то јест комунистичку идеју као формативну силу, и да буде „објективна“ – јер се у томе види опасно „контрареволуционарно“ скретање. Карактеристичан је био случај Васиљева и других биолога протераних у Сибир зато што основној идеји комунизма није одговарала теорија генетике коју су они заступали, уважавајући фактор „наследности“ и „урођених склоности“ и указујући на то да би човек у супротном био аморфна супстанца која задобија облик само одлучујућим деловањем услова средине – као што то заступа марксизам.

Оно најекстремније у еволуционистичком материјализму и социолошком сцијентизму, а што је као такво ушло у западну мисао, регрутује се у облику догме и „државне бриге“ како би се новим покољењима испрао мозак и дубоко се уобличио одговарајући менталитет без корена. Довољно се зна о антирелигиозној кампањи која овде нема одлику обичног атеизма, него поприма обележја праве правцате антирелигије; она открива праву суштину горепоменутог бољшевизма који тим путем справља најпримеренија средства за искорењивање велике болести западног човека, оне „вере“ и оне потребе за „веровањем“ које су служиле као сурогат кад год би нестала могућност стварних додира са над-светом.

ДРУШТВО КАО МАШИНА
У истом правцу размишљало се и о „сентименталном васпитању“ како би се одстранили компликовани аспекти „буржоаског човека“, сентиментализам и опседнутост еросом и страшћу. Пошто су класе изједначене и пошто се поштују само поделе које су наметнули технократија и тотални апарат, изједначују се и полови; потпуна равноправност жене у односу на мушкарца законски се утврђује у свим доменима; идеал је да жене више не буду насупрот мушкарцу, него да постоје само „другови“ и „другарице“. Тако се и на породицу гледа попреко, не само због онога што је представљала у „ери херојског права“ него и због онога што је, у остацима својственим традиционалном династичком буржоаском периоду, била са својим сентиментализмима и конвенционалношћу. У том погледу такозвани ЗАГС[2] представљао је карактеристични преокрет; у сваком случају, позната је вишеструка акција спроведена у СССР-у да образовање у суштини постане брига државе, да дете још од раних дана заволи више „колектив“ него породични живот.

Према првом совјетском уставу, странац је, строго гледано, аутоматски постајао део Совјетског Савеза ако је био пролетер, док је Рус, ако није пролетер, био такорећи денатурализован и постајао парија лишен личности у правом смислу.[3] Према стриктној комунистичкој правоверности, Русија је једноставно важила за земљу у којој је светска револуција Четвртог сталежа тријумфовала и организовала се, да би се потом ширила. У руском народу је, заједно с мистиком заједнице, одувек постојао неки нејасан месијански нагон; он је себе сматрао теофоричним – богоносним народом предодређеним за дело општечовечанског искупљења. Све је то преузето у изврнутом облику и осавремењено марксистичким терминима. Бог је преображен и приземног колективизованог човека, а „богоносни народ“ схваћен као народ који ће употребити сва средства да на читавој земљи тријумфује његова цивилизација. Ублажавање екстремистичког облика такве тезе које је уследило у осуди троцкизма неће спречити СССР да и даље осећа не само право, него и дужност да интервенише свуда у свету као подршка комунизму.

Са историјског становишта поматрано, када се стигне до стаљиновске фазе мит о „револуцији“ у древном смислу, који се увек везивао за хаос и неред, изгледа прилично далек; с тоталитаризмом се, међутим, тежи новом облику реда и јединства. Друштво постаје машина у којој је једини мотор комунистичка држава. Човек је тек полуга и точак те машине у којој је вредност људског живота ништавна, а сваки облик бешчашћа допуштен. Довољно је да се човек успротиви па да га зупчаник сместа захвати и смрви. Материја и дух су укључени у јединствен подухват, тако да се СССР показује као громада која ништа не пушта од себе, која је истовремено држава, труст, црква, политички, идеолошки и економско-индустријски систем. То је идеја над-државе, као погубне инверзије традиционалног органског идеала. 

Свеукупно гледано, у совјетско-комунистичком идеалу највећу важност за нас, између осталог, добијају аспекти у којима се тражила или тражи афирмација нечег што је слично јединственој аскези или катарзи у великом стилу ради радикалног превазилажења индивидуалистичког и хуманистичког елемента и враћања принципу апсолутне реалности и безличности. Ипак, све је то преокренуто и управљено надоле а не навише, према субперсоналном а не надљудском, према механизму а не према органском, према потпуној друштвеној подјармљености а не према ослобођењу.

Практично, није претерано важно што је примитивизам велике чудновате масе од које је састављен СССР, у којем су у масакрима уништени готово сви расно супериорни елементи, одложио за далеку будућност стварно обликовање „новог човека“, „совјетског човека“. Правац је зацртан. Завршни мит света Четвртог сталежа добио је прецизан облик и у његовој служби је једна од највећих концентрација светске моћи; та сила је уједно и централа за организовану, скривену или нескривену акцију, и за хушкања интернационалистичких маса и обојених народа.

ТОЧАК У ГОЛЕМОЈ МАШИНИ
Ако је бољшевизам, према Лењиновим речима, сматрао да римско-германски свет представља „највећу препреку за долазак новог човека“ и ако је користећи заслепљеност демократских нација у „крсташком походу“ нашао начина да тај свет практично одстрани, што се тиче европске будућности, он је, као идеологија, у Америци (Сједињене Државе) видео неку врсту обећане земље. Са нестајањем древних богова, усхићење техничко-механичким идеалом морало је имати за последицу неку врсту „култа Америке“. „Револуционарни вихор совјетске Русије мора бити здружен с ритмом америчког живота“, „Интензивирати механизацију већ постигнуту у Америци и проширити је на сва поља – задатак је нове пролетерске Русије“, биле су готово службене директиве. Тако је Гастов проглашавао „суперамериканизам“, а песник Мајаковски је своју химну колективизму посветио Чикагу, тој „електро-динамичко-механичкој метрополи“.[4] Америка као омражено упориште „капиталистичког империјализма“ овде очигледно одлази у други план у односу на Америку као цивилизацију машине, квантитета и технократије. Позивања на сродности могу се сусрести у многим другим областима и уопште нису небитна.

Свима је познато и нема потребе истицати какве и колике разлике (етничке, историјске, по темпераменту итд.) постоје између Русије и Северне Америке. Ипак, те разлике су немоћне наспрам суштинске чињенице: „идеал“ који у бољшевизму постоји само у општем значењу или бива наметнут суровим средствима, у Америци је делимично остварен готово спонтаним процесом, и то у мери да носи одлике природности и очигледности. Тако се на подручју још ширем од оног које је Енгелс замишљао остварило његово већ поменуто пророчанство да ће свет капитализма утрти путеве свету Четвртог сталежа.

Америка је суштинском начину промишљања живота и света створила „цивилизацију“ која представља потпуну супротност древној европској традицији. Она је одлучно увела религију праксе и продуктивности, усредсредила је пажњу на добит, на велику индустријску производњу, на механичко, видљиво и квантитативно остварење изнад сваког другог интереса. Она је довела до једне грандиозности без душе, чисто техничко-колективне природе, без икакве трансцендентности или какве светлости унутрашњег, душевног живота и праве духовности. Она је концепцији по којој се човек сматра својством и личношћу у оквиру органског система супротставила концепцију по којој он постаје пуко оруђе производње и материјалне добити у конформистичком друштвеном конгломерату.

Док је у процесу формирања совјетско-комунистичког менталитета истакнуту улогу играо човек-маса који је већ мистично живео у доњим слојевима словенске расе – модерни апарат му је дао само план за рационално отеловљење у једној свемоћној политичкој структури – у Америци феномен потиче од неумољивог детерминизма, услед чега (одвајајући се од духовности и препуштајући се вољи овоземаљске величине), мимо сваке индивидуалистичке илузије, човек престаје да припада самом себи и постаје зависни део неког ентитета над којим коначно не може да влада, а који га многоструко условљава. Управо је материјална тековина као идеал који се убрзо здружио с физичким благостањем и са prosperity детерминисала промене и перверзије које Америка испољава. Исправно је речено да је „у својој трци према богатству и моћи Америка напустила осу слободе да би следила осу зараде… Све снаге, укључујући и оне идејне и чак религијске, воде према истом продуктивном циљу: друштву корисног рада, готово теократији продуктивности, која пре тежи да произведе ствари него људе“ – или пре људе, под условом да су ефикаснији произвођачи ствари.

„Нека врста мистике у Сједињеним Државама велича највиша права заједнице. Људско биће, поставши пре средство него циљ, прихвата улогу точка у големој машини, ни за трен не помишљајући да тиме може нешто изгубити“, „отуд у ствари колективизам који, као тражен од стране елита и непромишљено прихваћен од стране маса, подмукло минира аутономију човека и тако уско каналише његово деловање и потврђује његово одступање, а да човек то и не зна“. Стога нема „никаквог протеста, никакве реакције широких америчких маса против колективне тираније. Оне је слободно прихватају као нешто што се подразумева, малтене као да је то управо оно што им одговара“.[5] На тој основи намећу се исте теме, у смислу да се и на најопштијем пољу културе нужно и спонтано уочава подударност с водећим принципима новог совјетског света. 

Ако Америка не помишља да забрани све што је интелектуализам, ипак је сигурно да у погледу њега (уколико се он не преводи у оруђе нечег практичног) гаји инстинктивна равнодушност безмало као према луксузу у којем не треба сувише да ужива онај ко се усредсређује на озбиљне ствари као што су get rich quick, service, кампања у име ове или оне друштвене предрасуде и тако даље. Уопштено говорећи, док мушкарци раде, у Америци су превасходно жене те које се баве „спиритуализмом“ – одатле висока заступљеност жена у хиљадама секти и друштава у којима се спиритизам, психоанализа и кривотворена источњачка учења мешају с хуманитарним радом, феминизмом и сентиментализмом, с обзиром да се, поред социјализованог пуританизма и сцијентизма, ни ниво америчке „духовности“ не разликује много од тога. Иако видимо како Америка својим доларима купује редом представнике и дела старе европске културе, које радо користи за relax господара Трећег сталежа, прави центар и даље лежи негде другде.

Чињеница је да ће у Америци изумитељ или проналазач какве нове справе која увећава продуктивност увек бити цењенији од традиционалног типа интелектуалца. Никада се неће десити да све што зарада, реалност и акција значе у материјалном смислу на вредносној ваги има мању тежину од онога што може проистећи од линије аристократског достојанства. Ако Америка није службено забранила античку филозофију као комунизам, учинила је нешто целисходније: кроз уста Виљема Џејмса (William James) објавила је да корисност представља критеријум истинитог и да се вредност сваке концепције, чак метафизичке, мери њеном практичном делотворношћу, што у оквиру америчког менталитета на крају готово увек треба да значи друштвено-економском делотворношћу. Такозвани прагматизам је једно од најкарактеристичнијих обележја ове цивилизације, а међу та обележја улази и Дјуијева (Dewey) теорија и такозвани бихејвиоризам; ово се тачно подудара с теоријама изведеним у СССР-у из Павловљевих гледишта на условљене рефлексе и, попут ове теорије, у потпуности искључује Ја и свест као суштински принцип.

Последица ове типично „демократске“ теорије јесте да сви могу постати све (под условом да се подвргну одређеној обуци и одређеној педагогији), у ствари, да је човек по себи безлична твар која се може уобличити онако као што комунизам захтева када, у биологији, сматра антиреволуционарном и антимарксистичком генетичку теорију о урођеним својствима. Моћ коју у Америци имају рекламе – advertising – између осталог објашњава управо унутрашњу непостојаност и пасивност америчке душе која у многим погледима показује дводимензионалне одлике инфантилизма, а не младости.

ФЕНОМЕН КОНФОРМИЗМА
Совјетски комунизам службено се изјашњава за атеизам. Америка није дотле стигла, али и не примећујући и често верујући у супротно ипак трчи дуж обронка на којем није остало више ништа од оног што је у оквирима католицизма имало значење религије. Већ смо видели на шта се религиозност своди у протестантизму; одбацивши сваки принцип власти и хијерархије, ослободивши се сваког метафизичког интереса, догми, обреда, симбола и светих тајни она је осиромашила до пуког морализма који у англосаксонским пуританским земљама, а пре свега Америци, прелази у службу конформистичке заједнице.

Зигфрид[6] с правом истиче да је калвинизам „једина права америчка религија која сматра да је група, а не појединац права ћелија друштвеног организма“, у складу са којом се једино богатство сматра знаком божанске обдарености у својим, као и у очима других; „постаје тешко увидети разлику између религиозне тежње и лова на богатство… Тако се уводи као морално и пожељно да религиозни дух постане фактор друштвеног напретка и економског развоја.“ Према томе, врлине које захтева сваки натприродни циљ на крају изгледају бескорисне и чак шкодљиве. У очима чистог Американца аскета није ништа друго него дангуба и друштвени паразит, а херој у античком смислу само је нека врста опасног лудака кога треба одстранити одговарајућим пацифистичким и хуманитарним профилаксама, док се фанатични пуритански моралиста обавија блиставим ореолом.

Да ли је све ово баш тако далеко од Лењиновог принципа да треба прогнати „сваку натприродну концепцију или концепцију свакојако туђу интересима класе“? Да као заразно легло треба уништити сваки траг независне духовности? Нисмо ли можда на путу свемоћног приземног човека кога – у Америци, као и у Русији – уобличава технократска идеологија?[7]

И следећу ствар треба да узмемо у обзир. Са НЕП-ом[8] је у Русији укинут приватни капитализам само да би био замењен државним: имамо централизовани капитализам без видљивих капиталиста, лансиран, да тако кажемо, у мастодонтском, али безнадежном подухвату. Теоријски узев, сваки совјетски грађанин је истовремено радник и акционар свемоћног труста социјалистичке државе. Практично, он је акционар који не прима дивиденде – изузимајући оно што му је дато за живот, добит од његовог рада одлази партији која је поново лансира у друге радне и индустријске подухвате, не дозвољавајући јој да престане да циркулише и да се нагомила код једног појединца, али чинећи тако да резултат увек буде све јача моћ колективног човека, не без прецизних односа с плановима светске револуције и субверзије. Треба имати на уму оно што је речено о успону капитализма – феномену првенствено америчком – о богатству које у Америци, уместо да буде сврха рада и средство за ванекономску величину или само за слободно задовољство појединаца, постаје средство за производњу новог рада, нових профита, и тако даље, у ланчаним процесима који све даље вуку за собом и не дозвољавају предах. 

Имајући ово у виду, долази се до новог закључка да се у Америци, ту и тамо, спонтаним путем у систему „слободе“, афирмише исти стил који централизоване структуре комунистичке државе насилно покушавају да остваре. Стога у заслепљућој величини америчких метропола – „номад асфалта“ – остварује своју ништавност пред големим краљевством квантитета, пред групама, свемоћним трустовима и стандардима, заводљивим шумама небодера и фабрика, док су господари ланцима оковани за ствари над којима господаре; у свему томе још више се испољава оно колективно, у облику у којем је још безличније него у тиранији коју је спровео совјетски режим над често примитивним и безвољним елементима.

Интелектуална стандардизација, конформизам и обавезна нормализација, предузети у великој мери, типично су амерички феномени, али ипак подударни са совјетским идеалом о „државном мишљењу“ с колективном вредношћу. С правом је истакнуто да је сваки Американац – па звао се он Рузвелт, Брајан или Рокфелер – јеванђелиста који не може да остави на миру своје ближње, који непосредно осећа дужност да проповеда и оптерећује себе не би ли преобратио, прочистио, уздигао сваког на ниво стандарда, на морални ниво Сједињених Држава за којег не сумња да је највиши.

Почело се са аболиционизмом у рату за отцепљење, а завршило удвојеним демократским „крсташким походом“ Вилсона и Рузвелта на Европу. Чак и у минорним питањима, било да је реч о прохибиционизму или натуристичкој пропаганди, па све до еугенетичког[9] апостолата и тако даље – дух је увек исти; увек је иста воља да се стандардизује, да се у индивидуалној сфери безлично наметну колективно и друштвено. Ништа није неистинитије од неке „отворене“, непристрасне америчке душе; не постоји чак ниједна друга која има толико табуа, али их је она присвојила на такав начин да то уопште и не примећује.

Већ смо поменули да је један од разлога што је бољшевичка идеологија гајила интерес за Америку потицао од чињенице да је она запазила колико је у овом типу цивилизације техницизам много допринео идеји обезличавања. Морални стандард одговара оном практичном којег има Американац. Свима доступан комфор и суперппродукција у потрошачкој цивилизацији који одликују Америку плаћени су ценом милиона људи сведених на аутоматизам рада, обликованих у складу с некаквом специјализацијом до крајњих граница, која сужава ментално поље и затупљује сваку осећајност. Уместо типа древног занатлије за кога је сваки посао био уметност, тако да је сваки предмет носио неки лични печат и, у сваком случају, био производ његових сопствених руку – што је претпостављало непосредно и врсно познавање одређеног заната – имамо хорду парија која глупаво потпомаже механизме (чије тајне познаје тек један једини, онај ко их поправља) и то покретима аутоматским и једноличним готово као код самих справа.

Овде Стаљин и Форд пружају руку један другоме и круг се природно затвара: стандардизација својствена сваком механичком и квантитативном производу одређује и намеће стандардизацију онога ко га користи; једнообразност укуса и све веће свођење на неколико типова одговара ономе што се непосредно испољава у менталитету. Све се у Америци усмерило ка том циљу – конформизам у оквирима matter-of-fact (овоземаљска ствар, чињеница) и likemindedness (једноумље) лозинка је на свим нивоима. Тако када феномен организованог криминала и други дивљи облици „надкомпензације“ (већ смо поменули beat generation) не провале бране, америчка душа свим средствима настоји да олакша бреме живота препуштеног самом себи (нагнана да осећа и делује по већ постављеним Бабитовим[10] светлим и сигурним шинама) и изгледа једноставна и природна као што би то могао да изгледа какав зеленаш, а од сваког трансцендентног уплива заштићена је уставима „животињског идеала“ и оптимистичко-спортске визије света.

Тако би се поводом масе Американаца слободно могло говорити о знатном побијању декартовског принципа „Cogito, ergo sum“ : они „не мисле и постоје“ – штавише, неретко они постоје као опасна бића, а у извесним случајевима њихов примитивизам увелико превазилази онај словенски који се још није сасвим уобличио у „совјетског човека“.

ДВА ЛИЦА ИСТЕ СТВАРИ
Нивелисање у свом ширењу, наравно, неће заобићи ни полове. Еманципација совјетске жене слаже се са оном коју је феминистичка малоумност, извлачећи из „демократије“ све логичне последице, већ одавно остварила у корелацији са деградацијом човека у материјалистичком и практицистичком смислу. Са учесталим разводима у бескрајном низу, распадање породице у Америци има ритам аналоган оном који се може очекивати у неком друштву које зна само за „другове“ и „другарице“. Жене које су одустале од себе самих као таквих верују да се уздижу у преузимању и обављању овог или оног облика мушке активности. Оне чак изгледају невино у својој бестидности и тек банално и у најнеумеренијим перверзијама, а често у алкохолу траже начин да се ослободе потиснутих или девијантних енергија своје природе.[11]

Као додатак томе, младићи и девојке се упуштају у другарски и спортски промискуитет кроз којег могу да спознају тек врло мало од поларности и елементарног магнетизма секса. Ово су феномени чисто америчког обележја, мада њихово заразно ширење у готово читавом свету чини да им се сад већ више и не препознаје порекло. У садашњем стању, ако уопште и постоји нека разлика у односу на промискуитет који је за комунизам пожељна ствар, она се разрешава само у пејоративном смислу преко гинекократског фактора, пошто у Америци, као и у англосаксонским земљама, свака жена и девојка сматра за природно да јој се призна право на неку врсту надмоћности и моралне недодирљивости.[12] 

У почецима бољшевизма било је и оних који су формулисали идеал музике на колективној основи ради прочишћења и овог поља од сентименталних буржоаских концепција. То је оно што је Америка увелико остварила и проширила по читавом свету као изузетно значајан феномен: џез. У великим салама америчких градова где се стотине парова тресе попут епилептичних и аутоматских марионета на црначко синкопирање, заиста влада „стање лудила“, живот механизованог колективног бића које оживљава. Штавише, можда је мало тако изражајних феномена за структуру модерног света уопште у његовој последњој фази као што је овај, јер је за ту структуру карактеристична коегзистенција механичког, беживотног елемента, сачињеног само од покрета, и примитивистичког субперсоналног елемента који понесе човека, у атмосфери смутног, нејасног узбуђења („окамењена шума против које се диже хаос“ – Х. Милер).

Поред тога, оно што је у бољшевизму било програмирано и ту и тамо остварено у „театрализованом“ приказивању буђења пролетерског света с циљем систематског активирања маса, у Америци је давно нашло свој еквивалент на далеко широј скали, и опет у спонтаној форми: то је безумни делиријум спортских догађаја, meetings, центрираних у плебејској и материјалистичкој деградацији култа акције; уосталом, феномени провале колективног и регресије у колективно, као што је познато, одавно су прешли океан.

Американац Волт Витмен, песник и мистик демократије, може се сматрати претечом оне „колективне поезије“ што тера на акцију и која је, као што је речено, један од комунистичких идеала и програма. Ипак, такав лиризам у основи је задојен многим видовима америчког живота – спортом, активизмом, производњом, service-ом (услугом). Као што је у СССР-у потребно само сачекати да одговарајући развоји разреше примитивистичке и хаотичне трагове словенске душе, тако треба само причекати да се у Сједињеним Државама индивидуалистички трагови духа ренџера, пионира Запада, и чега још све не што се разуздава и тражи компензацију у подвизима гангстера, анархистичких егзистенцијалиста и у сличним феноменима, свуда буду преузети у средишњој струји.

Да овде има места за то, било би лако установити још аналогних тачака које допуштају да се у Русији и Америци виде два лица исте ствари, два покрета што, у сагласности са два највећа средишта светске моћи, конвергирају у својим деструкцијама. Једно лице је стварност која се обликује под гвозденом песницом диктатуре, кроз потпуно подржављење и рационализацију; друго је спонтано остварење (дакле, и оно које више забрињава) човечанства које прихвата да буде и хоће да буде то што јесте, које се осећа здравим, слободним и јаким и које само од себе стиже до истих тачака, без готово персонификоване сенке „колективног човека“ која га ипак има у својој мрежи, без фантастично-фаталистичке посвећености словенског комунисте. Међутим, иза једне и иза друге „цивилизације“, иза једне и иза друге „величанствености“ онај ко има очи да види препознаје исте предзнаке доласка „безимене звери“.

Упркос томе, још има оних који се заваравају идејом да је америчка „демократија“ противотров за совјетски комунизам, алтернатива такозваног слободног света. Уопштено говорећи, опасност се препознаје када долази споља у облику бруталног физичког напада, али се не препознаје када иде путевима изнутра. Већ дуго Европа трпи утицај Америке, дакле изопачење вредности и идеала својствено северноамеричком свету – и то у некој врсти кобног противудара. Наиме, као што је неко исправно рекао, Америка представља само „далеки Запад“, радикално развијање (све до апсурда) основних тежњи које је изабрала модерна западна цивилизација уопште. Стога није могућ прави отпор када се чврсто држимо принципа такве цивилизације, а пре свега техничке и производне илузије. Са развојем овог убрзавајућег утицаја може се, дакле, догодити да при затварању клешта са Истока и Запада око Европе – која је, оставши лишена сваке праве мисли после Другог светског рата, престала да ужива ранг аутономне и хегемоне силе у политичкој арени – потпуно неопажено прође осећај капитулације. Коначни крах неће морати да има чак ни одлике некакве трагедије. 

У свом убеђењу да имају универзалну мисију, комунистички свет и Америка изражавају фактичку стварност. Као што је речено, евентуални сукоб међу њима збио би се као последња међу насилним операцијама у плану светске субверзије, што подразумева бестијални холокауст с милионима људских жртава, чиме би се у потпуности остварила последња фаза инволуције и опадања моћи древних касти с једне на другу – све до најниже од њих – и појаве колективизованог човечанства. Ако се и не буде одиграла катастрофа употребом атомског оружја од које неки страхују, остварењем извесне судбине читава ова цивилизација титана, челичних, кристалних и бетонских метропола, вреве маса, алгебре и машина што прежу снаге материје, господара неба и океана изгледаће као свет који осцилира у својој орбити и настоји да се ослободи, да би се затим удаљио и коначно изгубио у просторима у којима постоји само она погубна светлост коју је упалило убрзање његовог сопственог пада.

Текст је преузет из: Јулијус Евола, Побуна против модерног света, Алеф Градац, Чачак – Београд, 2010.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *