Имамо посебно задовољство да разговорамо са Радошем Митровићем, доцентом са Факултета музичке уметности у Београду. Основно поље његовог академског интересовања јесте савремена музика и естетика музике. Члан је Музиколошког друштва Србије и Центра за истраживање популарне музике. Активан је као музички критичар и аутор емисија на Радио Београду 2.

  1. С обзиром да Вам је основно поље интересовања, опште речено, музикологија, поставља се питање, како видите данашњу постмодерну музику?

Постмодерна јесте, условно речено, културно-друштвени период који је оквирно трајао од краја 60-их до 90-их година 20. века. Неповерење у тзв. „велике наративе“, одбацивање есенцијализма, тежња ка деконструкцији… Све су то одлике „епохе“, која се везује за специфичан хладноратовски контекст, као и за развој касног капитализма на Западу (о чему је писао нпр. Фредрик Џејмсон). Питање јесте у ком облику се ова културна „тенденција“ данас манифестује и на који начин опстаје. Да ли можемо да говоримо о постмодерности, о чему пише Михаил Епштајн – дакле, као о једном специфичном културном „стању“ које и даље траје, или смо већ одавно у фази пост-постмодерне или пак, повратка на неку другу модерну, чему сам ја ближи. Но, уколико говоримо о уметности, она се у јеку постмодерне, развијала прихватајући поменути општи светоназор, уз одређене карактеристике, које су постале одлике стила. Референцијалност, у различитим видовима, као кључни „сигнал“ који упућује на постмодернистичку музику, проистекла је из специфичног односа према прошлошћу који уметници имају. Историјски артефакти свих периода пре постмодерне, доступни су постмодернистима за коришћење у креирању значењске игре. Тонална „исијавања“, која су била „прогнана“ из света високог модернизма, враћају се као референце на „традицију“ и умногоме „освежавају“ музички ток. У том смислу, парадоксално, постмодерна је на известан начин „вратила“ комуникативност музике, која је често веома „питка“ и која, за разлику од херметичности авангарде, остварује ближи контакт са широм публиком. Ипак, након деведесетих година, несумњиво је да је постмодернистичка музика постала само једна од токова који опстају на сцени. Данас постоје веома посећени фестивали импровизаторне, електронске и експерименталне музике, која се директно наслања на авангардна достигнућа од пре више деценија, али можете да присуствујете и извођењима дела која садрже неокласичну стилску овојницу, постмодернистичку игру, или пак остају у специфичним сферама аутономног израза. Имајући у виду „непрегледност“ садржаја и информација, као и доступних уметничких продуката, на глобалном нивоу, тешко је дати адекватну уметничку дијагнозу, а не бити, уколико посматрате свет из ове наше позиције, евроцентричан у својим судовима. У том смислу, могу да изнесем став који се тиче искључиво европског контекста, а он би гласио да је данашња музика поетички разноврсна, са мноштво епигона и малобројним генијима (да употребимо ту стару реч, прогнану из савременог дискурса). Међутим – зар није увек тако и било.

  1. Наслов Ваше докторске дисертације гласи „Крај постмодерне у европској музици и његова условљеност друштвено-политичким и уметничким контекстом“. Шта је, заправо, срж Ваше дисертације? И, колико је музика данас условљена друштвеним и политичким догађајима?

 

Разумевајући докторат као рад који мора да научној јавности пружи нова и оригинална тумачења и смеле закључке, покушао сам да, свесно интелектуално „провоцирајући“ читаоце, пружим одговор на питање да ли је и када постмодерна завршена. И док је друштвено политичка анализа, која је била неопходна за суштинско проницање у природу постмодерне, као хладноратовске теоријске „подвале“ која је, одбацујући „велике наративе“, заправо била и сам „велики наратив“, била мање проблематична за саму научну експликацију, сагледавање савремене уметничке и музичке сцене, у циљу одгонетања у ком смеру се она креће, представљало је посебан изазов. Определио сам се стога да мапирам најмаркатније поетике, које имају своју потпору у теоријским поставкама, представљајући једну широку слику која је показала да се различити облици модернизама на велика врата враћају након осетне „доминације“ постмодернистичког израза у уметности уопште, па и у музици. Моје мишљење, по некима превише смело изнето у дисертацији, јесте да је постмодерна послужила као „згодна“ теоријска платформа за политичке циљеве тзв. Запада, а пре свега САД у периоду хладног рата тј. као својеврсна припрема за улазак у „униполарни моменат“ и „крај историје“. Музика је само пратила опште филозофске тенденције цајтгајста, као што је то био случај и у претходним вековима. Онога тренутка када су геополитичке околности почеле да се „колебају“, а што је започето прво у Јужној Америци, а затим и у земљама БРИКС-а, и уметничка сцена „реагује“, те се појављују и различити покушаји формулисања поетика, које ће се ослањати на модернистичке поставке. Дакле, „у игру“ се враћа политичност, субверзија, идеологија… То су моменти које сам ја желео да маркирам, као веснике једног другачијег уметничког окружења. У сврху описа савременог тренутка, осмислио сам термин – шили шелизам, који је изведен из енглеске речи shilly-shally, а што означава једну врсту општег колебања и несигурности. Тиме сам и закључио рад који представља пионирски подухват у нашој музикологији, али и у ширим оквирима, и покушај да се региструје идеолошки импулс који је покренуо појаву постмодернизма, сагледају његове границе и мапирају рецентне тенденције у уметности и музици.

  1. Водитељ сте подкаста Логотерапија на Јутуб платформи. Сама логотерапија, како је Виктор Франкл одређује, усредсређује се на смисао човекове егзистенције и на тражење тог смисла. Где данас, у свету екстремног материјализма и декаденције, можемо потражити смисао?

За разлику од претходних одговора који су, имајући у виду својеврсну професионалну деформацију, морали да буду опширни и вероватно, на моменте заморни за читаоце, одговор на ово питање ће бити краћи и, чини ми се, јаснији. Наиме, иако је несумњиво да грех царује „од Адама, до Садама“, чињеница јесте да је он данас јавно крунисан и да ми живимо у његовом царству, хваљеном као апсолутни домет људске слободе. Међутим, на нама је да, кроз духовно сазревање пронађемо истинску слободу која се налази у нама самима. Негујући душу, богоугодним мислима, лепом уметношћу, виспреном мудрошћу, уздизањем и заступањем идеала правде, истине и слободе, обожујемо и осмишљавамо сам живот. Ипак, несумњиво је да је полазишна и исходишна тачка свега, љубав. Она заправо и представља крајњи смисао нашег постојања, ма у каквим друштвено историјским околностима живели.

  1. Уредник сте листа Претходница, који настоји да негује неспутану и ослобођену мисао. На насловној страни првог броја нашао се чувени јапански мислилац и писац Јукио Мишима. Због чега сте одабрали њега? Шта можете да кажете о значају његових мисли у потрази за смислом? Зашто је Мишима, за нас, значајан?

Јукио Мишима је симбол борбе за идеале правде, истине, слободе и љубави према роду, као и спремности на жртву. Жртва је данас проказана као идеја, зато што она подразумева одбацивање свевладајућег концепта егоманије. Управо стога, најопаснији противници система су они који су на њу спремни. Људи се, одувек тешко одлучују да жртвују свој комфор или време зарад нечега, а камоли да жртвују сопствени живот. У том смислу, светли и малобројни примери јунаштва представљају путоказ и охрабрење, посебно у смутним временима. Како сам навео у тексту који је своје место пронашао на страницама првог броја нашег часописа, крв јунака може да уплаши, а може и да омами.

  1. Поред Мишиме, у листу Претходница наилазимо и на текст чувеног руског мислиоца Александара Дугина о либерализму и тоталитаризму. Колико је либерализам, као продукт западне модерне, постао тоталитаран? Како Ви гледате на будућност новог тоталитаризма?

Тоталитаризам тзв. либерализма је одавно на снази, међутим чини се да су се ствари, на том плану, последњих пар година убрзале. Онога тренутка када су се медијски гиганти у САД осмелили да нагло прекину говор једног председника и искључе га из етра, тај тоталитаризам, присутан већ дуже време, само је огољен. Једном огољен, његови експоненти су се окуражили да скину и последње остатке привида либералности. Пандемијски терор, а затим и рат који је вратио убуђали мирис „старе добре“ западњачке русофобије, која поприма размере отвореног шовинизма, последице су паничног покушајa система да одржи привид свемоћи. Истина је, међутим да је реч само о привиду. Геополитичка конфигурација света се мења пред нашим очима и у наредним годинама ћемо, засигурно присуствовати поновном стварању блокова, који ће бити не само економски и политички, већ и идеолошки. О томе управо говори Александар Дугин, сматрајући да је рат у Украјини, заправо сукоб цивилизација и цивилизацијских тековина две империје. У том смислу, склон сам да верујем у идеју Русије као катехона („оног који задржава“), ма колико то може да зазвучи некоме, слабијих интелектуалних капацитета, као идолопоклоничко трућање. Са друге стране, тоталитаризам било које врсте ствара чак и несвестан отпор код великог броја људи, а посебно млађих генерација које су увек склоније бунтовном понашању. И док је либерализам ојачао након 1945. године, између осталог и услед реакције на неуспехе десних тоталитарних режима, данас се, пак поново афирмише десница као реакција на либералне тоталитарне режиме. Парафразирајући наслов текста нашег публицисте Марка Танасковића, могу да кажем да снажно верујем да се традиционализам, несумњиво данас пројављује као нови панк. Клатно се померило, и процес неминовно води ка контрареволуцији.

  1. За крај, ко су Вашу научни и књижевни узори? Шта Вам пада на ум као препорука за читање?

Мој научни узор јесте несумњиво мој ментор, редовни професор у пензији Мирјана Веселиновић Хофман, која је увек наглашавала да наука никада не треба да буде сувопарна, већ заснована на креативном раду. Што се тиче књижевности, духовна запитаност Достојевског ми је увек била блиска, али ме фасцинира и занатска вештина Виктора Игоа у креирању вишестепених приповедних тоналитета, као и спој наративне игре и прожимајуће филозофске потке у делима Хермана Хесеа. Што се тиче препорука, током писања одговора на ова Ваша изванредна питања наметнула су ми се два наслова. Две у потпуности различите књиге, које се пак, из различитих ракурса посматрајући живот, дотичу питања – смисла. Прво јесте књига Масима Финија Поданици, која садржи политичко идеолошку расправу о савременом свету. Она се одвија кроз два манифеста – Против модерности и Против демократије, у којима се излаже доследна критика и анализа либералног друштва. И док ова студија подстиче на размишљање о практичним друштвеним питањима, друга књига коју ћу препоручити јесте Успостављање јединства руског архиепископа Јована Шаховскоја и она указује на једну, чини се важнију – духовну раван нашег живота. Кроз биографске цртице и свеприсутни теолошки језик, он у овој књизи исписује свој узбудљив и надахнут животопис и говори управо о вредностима које смо више пута поменули у овом интервјуу. Из сећања на детињство, младост и пастирски позив, увиђамо да су те вредности конзистентно стајале у основи животног деловања овог скромног и мудрог православног архиепископа.

 

 

 

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *