Имамо посебно задовољство да разговарамо са Душаном Достанићем, политикологом – истраживачем сарадником у Институту за политичке студије, секретаром научног часописа Политичка ревија. Објавио је више радова из области политичке теорије, историје идеја и идеологија.

  1. Живимо у времену дехуманизације фашизмом. Свако чије мишљење је другачије од главнотоковског владајућег мишљења, врло лако, добија етикету фашисте. Који су корени такве дехуманизације? Каква идеологија стоји иза тога?

 

Корени појаве о којој говорите сежу до у време пре Другог светског рата. Наиме, још тада комунисти покушавају да се представе као борци против фашизма, уз истовремено проширење те одреднице до мере да су се под тај појам могли подвести сви противници комунизма, од конзервативаца до социјалдемократа. Не треба заборавити да су немачки комунисти, пре Хитлеровог доласка на власт, социјалдемократе називали социјалфашистима. Такође, још тада се тврдило да су милитаризам, конзервативизам, капитализам и буржоаско друштво родно место фашизма, односно да су фашисти оруђе капитала и владајуће класе у одбрани постојећег поретка, односно у борби против комуниста. Довољно је погледати дефиницију фашизма коју је дао Георги Димитров. На тај начин је, један неодређен појам као што је фашизам (разлике између националсоцијализма и фашизма се по правилу игноришу), повезан са другим такође неодређеним појмовима као што су капитализам, милитаризам, национализам, реакција… То даље значи да борба против неког стварног или измишљеног фашистичког покрета није довољна, него да она мора укључивати у себе и борбу против претпоставки фашизма, а то значи борбу против магловитог и једнако растегљивог „постојећег поретка“, капитализма, буржоазије, монархије, национализма, милитаризма, империјализма, патријархата… Хоркхајмер је то сажео у паролу: „Ко не жели да говори о капитализму, нека ћути о фашизму“ која одлично осликава покушај да се ствари замагле, па на крају излази да од приватне својине и тржишне размене има само један корак до фашизма. Из те перспективе, фашизам не би био ограничен на Мусолинијев покрет, односно идеолошки фашизам, већ би у себе укључивао све оне који не деле комунистичка убеђења и циљеве. Већ тридесетих година прошлог века антифашизам је маска иза које се крију комунисти у покушају да за своје циљеве употребе и друге делове левице, па чак и извесне грађанске снаге.

Ствар се додатно заоштрава након избијања рата између Немачке и СССР-а, те још више после 1945. године када комунисти покушавају да ратну победу инструментализују у идеолошке сврхе, да себе представе као праве антифашисте, те да на тај начин скрену пажњу са савеза који је једно време постојао између Немачке и СССР-а или на чињеницу да су француски комунисти активно ометали ратне напоре сопствене земље у рату против Немаца. У време Хладног рата комунистичке земље инсистирају на свом антифашизму, уз истовремене оптужбе на рачун другог блока да је сачувао елементе историјског фашизма, односно да благонаклоно гледа на наводни поновни успон фашизма.

Крајем шездесетих година, уз појаву раста левице на Западу, у многим земљама долази до напуштања антитоталитарног консензуса и успостављања новог, антифашистичког консензуса. Другим речима, поражени фашизам постаје главни непријатељ, и он се наједном свуда види и свугде проналази. Појам се сасвим ослобађа свог конкретног, историјског садржаја и постаје синоним за апсолутно, метафизичко зло, али и пригодна поштапалица, па се свака полицијска репресија жигоше као „фашистички терор“, а свако залагање за ред, дисциплину или поштовање традиције као „буђење фашизма“. Дакле, више се нема посла са идеологијом, него фашизам третира као особина или понашање. Човек би се могао запитати нису ли мржња и насиље постојали и пре историјске појаве фашизма, јер овако изгледа да их је тек фашизам донео на свет. Сасвим се заборавља, на пример, да је, како је тврдио Ернст Нолте, бољшевички злочин и хронолошки и логички претходио фашистичком, нити се у обзир узима обим комунистичких злочина.

Иде се и даље, када леви интелектуалци стварају нове појмове којима није циљ објашњење, него политичка мобилизација. Тако се, на пример, помоћу Галтунговог појма „структурално насиље“ тврди да су све структуре почев од породице, преко нације и цркве до државе саме по себи репресивне и насилничке, те да производе структурални односно системски расизам. Укратко, сваки ред и поредак и свака хијерархија ометају појединца у његовом слободном развоју тиме што му намећу некаква правила, те су, дакле, према њему насилне, па су тако све нације, све државе и све класичне породице потенцијално фашистичке, односно сваки облик грађанске породице и државе репродукује фашизам. У политичком смислу успоставља се асоцијативни ланац према коме је све што је традиционално, национално, конзервативно исто што и десно, односно националистичко, фундаменталистичко, назадно, екстремистичко те на крају крајева фашистичко и нацистичко. Дакле, фашизам постаје етикета која се може залепити свима, а од које просто нема одбране. То је део стратегије левице помоћу које она може да уклони све препреке у остварењу своје хиперморалистичке визије.

Напослетку треба рећи да је, када је у питању антифашизам, реч о позицији која не изискује никакав напор, а још мање ризик. Јер, када је фашизам виђен као највеће зло у историји и истовремено непролазан, онда антифашизам омогућава да се свако лако и једноставно нађе на морално исправној страни. Штавише, какво год непочинство да се изврши оно се може оправдати, па и зарадити ореол добра, јер се наводно чини из племенитих, односно антифашистичких побуда. У том смислу је антифашизам заиста последње уточиште хуља (Слободан Радосављевић), јер како другачије објаснити да се борба против фашизма интензивира у мери у којој историјски фашизам остаје дубље у прошлости? Са друге стране, борба против фашизма у време када он не постоји не доноси никакав ризик, нити тражи интелектуалан напор да се препознају данашњи проблеми и данашње зло. Истовремено, то је позиција која сваку критику у старту дискредитује тиме што сваку критику антифашизма одбацује као фашизам тврдњом да је негација негације заправо једнака афирмацији. Тако се долази до ситуације да су искључивост и жеља да се друштво на силу усмери у одређеном току карактеристична обележја управо оних који тврде да се боре против искључивости и насиља.

 

  1. Како бисте одредили културни марксизам? Шта је суштина ове врсте марксизма?

О феномену културног марксизма и о левичарском преузимању академије је много писано. Погледајте, на пример, књигу Патрика Бјукенена Смрт запада или Сумрак америчког ума Алана Блума и видећете како је левица заузела универзитете који су данас постали авангарда затворености и једноумља. Укратко речено, по среди је покушај вођења културног рата против традиционалне, хришћанске културе, патријархалног морала и наслеђеног начина живота и то са јасним политичким циљем. Наиме, упркос ономе што се очекивало према марксистичкој теорији, радници су често гласали за конзервативце, били привржени цркви, одани својој отаџбини, и држали се традиционалног морала, што је по логици ствари код левичара доводило до фрустрација. Дакле, било је јасно да у таквим околностима нема могућности за извођење некакве револуције, те да је потребно да се левица фокусира на измену наслеђених културних представа. У корену је, дакле, Грамшијево учење о културној хегемонији, а одлучујућу улогу су одиграли припадници Франкфуртске школе. Револуција је изведена, али не у класичном смислу, како су је извели јакобинци или бољшевици, већ на подручју културе. Тек из данашње перспективе постаје јасно шта је донео културни марксизам и које су последице „дугог марша кроз институције“. Примера ради, ако у једној земљи познатој по квалитетном образовању, као што је то Немачка, данас постоји готово двоструко више катедри за „студије рода“ од катедри за старе језике, то је последица деценијског деловања културног марксизма. Прихватање и поштовање свега онога што се традиционално сматрало абнормалним и неприхватљивим, те на концу тежња да се потпуно укину и идеја нормалности и идеја стварности – то је такође резултат тихог рада културних марксиста. Једном речју – декаденција.

  1. Изјавили сте, недавно за Нови Стандард, да је Антифа непријатељ сваке националне државе. Каква је то, заправо, организација? Какве идеје покрећу ову организацију? Који су њени циљеви?

Антифа је скраћеница за Антифашистичку акцију и користи се као кровни појам за више различитих, локално организованих група које делују на екстремној левици. Дакле, Антифа није класична организација. Она нема своју централу, нема лидерску фигуру, дефинисану структуру, чланске карте, нема статут нити неку врсту утемељујућег документа. Према томе, она се пре може сматрати дифузним социјалним покретом него организацијом.

Данашња Антифа покушава да се надовеже на традицију немачке организације Антифашистичка акција, која је формирана 1932. године као батинашка и уличарска формација Комунистичке партије Немачке (КПН), односно као наследник Савеза бораца црвеног фронта. Већ ту се препознају кључни елементи карактеристични и за данашње Антифа групе. Наиме, још тада се препознаје неодређено и широко коришћење појма фашизам и његово растезање до мере да се под њим нису подразумевали само историјски фашисти или у немачком контексту националсоцијалисти, већ и све „слуге капитала“, а то значи конзервативци, либерали, па и социјалдемократе. И тада је Антифа служила за уличне обрачуне са политичким противницима, а њени припадници су често долазили из криминалног миљеа, тако да је још у оно време антифашизам био често само изговор за примену насиља над свим противницима екстремне левице. Данашње Антифа групе су другачије у односу на своје историјске узоре утолико што више нису испостава комунистичке партије, већ је махом реч о шареноликом спектру екстремно левих група које хватају везе са различитим странкама и организацијама, на пример са Зеленима или социјалдемократама. Ту се долази до још једне занимљиве појаве, а то су везе између данашње екстремне левице и појединих великих фондација, односно међународних концерна као што су Гугл или Амазон. Наиме, већ дуго се говори о томе да данашња глобализована привреда подржава културну агенду екстремне левице, укључујући ту и Антифа групе. У појединим земљама као што је Немачка било је случајева да су те групе финансиране из јавних извора, односно да су они који се боре против државе добијали финансијска средства од те исте државе.

Ипак, у вези са њиховим тоталитарним карактером не треба имати илузија, јер када данас Антифа групе кажу да се боре против фашизма свим средствима то укључује чак и најбруталније насиље. Укратко, када различите ствари почнете да називате фашизмом, а фашизам истовремено користите као синоним за највеће зло у историји, политички плурализам и могућност демократског надметања се лагано сужавају, а политичко поље редукује на алтернативу – или ми или Хитлер – која има дејство уцене. Дакле, свако ко није на страни Антифа је или сам Хитлер или потенцијални Хитлер и легитимно је користити сва средства да би тај Хитлер био неутралисан. Антифа групе то ни не крију када кажу да фашизам није мишљење него злочин, а за потенцијалног злочинца не може бити места. Уз то, не сузбија се само политички плурализам, него и простор за слободну и научну расправу и истраживање. То сужавање простора слободне речи постаје очигледно већ када се поглед усмери на ставове и позиције који су били сасвим легитимни на Западу пре само четрдесетак година док би данас ти исти ставови изазивали буру негодовања и фактички спадају у оно што се не сме изговорити, на пример када је реч о заштити граница, доминантној култури, или питањима брака и породице.

Дакле, са онима који су етикетирани као фашисти се не дискутује и не расправља, него се они морају одстранити на овај или онај начин, што је увод у ново једноумље. При томе, као што сам нагласио у одговору на претходно питање, на мети су и оне структуре које наводно репродукују фашизам, а то ће рећи сваки ред и свака хијерархија, држава, нација, црква, те напослетку и породица.

  1. Да ли је Антифа присутна у Србији? Колико су, заиста, овде моћни?

Антифа групе су присутне свуда по Европи, па и у Србији. У поређењу са неким другим европским државама те групе код нас нису превише експониране. Ипак, познато је да су повезани са својим истомишљеницима ван Србије, као и да су имали додирне тачке, контакте, па и подршку од стране неких од наших левичарских странака, извесних медија, односно појединих страних фондација као што је фондација Роза Луксембург која је блиска немачкој партији Левица (Die Linke). Дакле, и у Србији су Антифа групе имале и имају институционалну и медијску подршку и може се рећи да ће њихов утицај расти у мери у којој буду могли да и даље рачунају на њу.

Међутим, од самих Антифа група много више забрињава могућност да политичке странке, било на власти или у опозицији, прихвате њихове идеје у погледу на државу, нацију, брак и породицу. У том случају Антифа групе бивају сувишне, будући да њихове вредности постају доминанте у интелектуалном и политичком животу.

  1. Ендру Хејвуд сматра да је сврха конзервативизма да, просто, проповеда отпор. Шта Ви сматра да је сврха конзервативизма? Какав отпор конзервативизам може да пружи данас? Шта, за Вас, значи бити конзервативан?

 

Чини ми се да је Хејвудово схватање конзервативизма сувише уско и једнострано. Наравно, било је конзервативаца који су своју сврху видели у томе да се велики точак промена ухвати за жбице (Фридрих Генц) или оних који су једноставно говорили о побуни против модерног света (Јулијус Евола). Међутим, још у XIX веку је било и оних који су сматрали да се конзервативизам не састоји у малодушној жељи да се оно што се има изгуби што спорије (Херман Вагенер). Конзервативизам може да буде и отпор, али и напад; он може бити пасиван, али и активан, изазивачки, бунтовнички, субверзиван, креативан па и револуционаран. Карлхајнц Вајсман појаву немачке конзервативне револуције директно везује за Ничеа и „етику побуне“. У мери у којој се супротставља силама свеопште нивелизације, срозавања свих стандарда, растакања и декаденције конзервативизам мора бити покрет отпора и непристајања, односно нонконформизма, те напослетку чврсте воље да се остане и на изгубљеним позицијама, будући да је данашње масовно друштво структурно антиконзервативно. Међутим, када дође време конзервативизам мора рачунати са тим да се старе форме морају заменити другим, односно он може тежити томе да се створе ствари које су вредне очувања, како је говорио младоконзервативац Артур Мелер ван ден Брук. Такав конзервативизам је преврат преврата и револуција против револуције, побуна против тоталне владавине савремености и подразумева храброст за сецесију (Бото Штраус). Ипак, да би могао створити ствари које су вредне очувања конзервативизам, како је писао Армин Молер, на првом месту значи прихватање стварности онакве каква она јесте, без бежања у апстракције и пожељне слике будућности. Само он може чувати не оно што је било јуче, већ оно што вечно важи (Албрехт Ерих Гинтер).

 

  1. Доста се говори о конзервативизму као новој контра-култури, такозваном новом панку. Да ли сматрате да је то тачно? И, да ли је конзервативна револуција могућа?

Много конзервативних аутора данас подвлачи да је данас бунт на десници. Уосталом и један архереакционар попут Ерика фон Кинелт Ледина је инсистирао на томе да је конзервативац у срцу прави револуционар који мора да одбаци постојећи поредак. Исто тако често се чује да се данас богатство идеја, отвореност за дискусију, разноврсност приступа, самоуверена дрскост, провокација и интелектуална снага пре могу срести међу конзервативцима и десничарима, него међу левичарима и политички коректним левим либералима којима позиција моћи омогућава да буду арогантни и затворени за другачије мишљење. То може звучати чудно, али је заправо сасвим разумљиво, уколико се у обзир узме чињеница да су десничари стално под сумњом и на мети различитих напада, те да су далеко од удобне позиције у којој може да ужива хиперморалистичка левица. Уосталом, лакше је, на пример, грдити традицију него је бранити, једноставније је говорити о укидању граница, него стицати симпатије указујући на нужност постојања чврстих форми; мање је захтевно проповедати општи пермисивизам, него подсећати људе на нужност постојања ауторитета, дисциплине и одговорности. Десница је, стога, та која је принуђена да стално тражи нове аргументе и нове стратегије, посебно онда када се суочава са различитим рестрикцијама и забранама. У том смислу, у данашње време конзервативизам, уколико не жели да буде само пригодни декор и изговор за неделовање, него активна политичка снага, не може да избегне револуционарност.

Ипак, важно је нагласити да конзервативизам није и не може бити револуционаран у левичарском смислу. Он не тражи извођење револуције након које би се конструисао некакав идеалан поредак или некакав земаљски рај у складу са унапред прокламованим, апстрактним принципима, будући да конзервативац на основу свог антрополошког увида одлично зна да човеку није дато да сопственим снагама оствари „царство Божје“. Стога конзервативац тражи управо окончање такве рационалистичко-конструктивистичке и месијанске политике која животу навлачи лудачку кошуљу сопствених апстракција.

  1. Какве историјске аналогије можемо извући из данашње кризе Европске Уније?Како видите даљу судбину Европске Уније, а затим и судбину националних држава у Европи?

 

Давид Енгелс је у својој књизи Залазак повукао такве историјске паралеле када је упоредио кризу данашње Европске уније са оним што се дешавало у доба пада Римске републике. Према Енглесу, данашња криза Европске уније није нов догађај у светској историји, већ је реч о идентитетској кризи из које следе морална и материјална криза. Од одговора на питање идентитета Европе у крајњој линији зависи и одговор на питање о њеној будућности. Енгелс сматра, а мени се чини да је то тачно, да Европа може поново пронаћи свој идентитет само ако се окрене прошлости и својим традиционалним вредностима, јер идентитет се не „изграђује“, а поготово не тако што ће се октроисати застава и измислити химна коју би сви по директиви требало прихвате као своју. Наравно, повратак традицији није тек пуки фолклор, него са собом носи озбиљне политичке последице.

Што се тиче будућности националних држава не треба губити из вида да је суверена национална држава једини познати оквир у коме су могући грађанска слобода, владавина права, политичка одговорност, друштвена солидарност и демократија. Демократији су потребне јасне и одређене територијалне границе, а њих обезбеђује национална држава. Такође, и толеранција према другом и другачијем могућа је само у оквиру релативне хомогености националне државе. Заједничко деловање и спремност да се сопствени циљеви подреде циљевима заједнице расте у мери у којој се други припадници заједнице опажају као слични и блиски људи са којима се дели идентитет. Одатле следи да диверзитет (који подразумева радикално другачије традиције и начине живота) не чини заједницу богатијом, него сиромашнијом, односно да смањује социјални капитал становништва и ствара претпоставке за сукобе и распад заједнице. Они који данас о националној држави говоре са ниподаштавањем као о превазиђеној категорији морају бити свесни те чињенице пре него што националне државе и национализам прогласе главним узроком ратова и страдања. Људски сукоби су стари колико и човечанство и нема разлога за веровање да би се они могли уклонити из света уколико нестану националне државе. Напротив, вероватније је да би свет без националних држава био свет у коме би било више нереда и више насиља. Чак ни евентуално стварање светске државе не би укинуло ратове, него би их само претворило у грађанске ратове (Панајотис Кондилис). Више пута је до сада поновљено да онај ко стварно жели слободу и релативан мир мора признавати реалност постојања мноштва нација, као и њихово право на идентитет, односно на политичко самоодређење у оквиру сопствене државе. То, наравно, не спречава слободну сарадњу или савезништва између слободних нација, али искључује сваки покушај наметнутих интеграције и сваку врсту туторисања од стране некаквих наднационалних тела сумњивог легитимитета.

На крају треба поменути да су напади на нацију и националну државу саставни део културног рата који води академска левица, односно онога што је Роџер Скрутон називао културом одбацивања, која жели да деконструише и доведе у питање сваки аспект нашег наслеђа.

 

  1. Амерички историчар, Џон Лукач, истраживао је чудну кратковидост Римљана у тим последњим деценијама нестајуће империје. Свесност да нешто није у реду била је општа. Поред тога, нико није веровао у крај, а крај је неминовно дошао. Чини се да слична свест и данас влада. Живимо у времену озбиљних криза које, према многим теоретичарима, могу да прерасту у слом и потпуни колапс модерних друштава. Шпеглерова мисао о пропасти Запада делује остварљива. Како Ви посматрате данашњу кризу? Да ли су ово последња времена западне цивилизације?  

 

Паралела са Римом коју сте извели није произвољна, јер ако су самозадовољство, лакомисленост, самозаваравање и одбијање да се стварност сагледа онаква каква јесте дошли главе Риму, зашто се то не би десило и данашњим Европљанима који делују као да беже од политичке стварности.

Већ поменути Армин Молер је говорио да после дугог низа конзервативних генерација једна или две имају ту привилегију да буду либералне. Међутим, након тога рачуни почињу да долазе на наплату и неко мора да поспреми неред. Мени се чини да је то време дошло и да сада на видело излазе структурални проблеми „отвореног друштва“. Мултикултурализам се показао катастрофалним, свуда се чују притужбе да су друштва и хоризонтално и вертикално подељена и фрагментирана, у европским градовима је све више зона у којима је државни поредак напросто суспендован и делова у које полиција не сме да зађе, као што је то случај у Француској или Белгији. Са друге стране, традиционалне слободе се лагано поништавају, сфера приватности се сужава као и простор слободног политичког говора, све гласније се говори о постдемократији, држава се десуверенизује и своди на плен, ниво образовања се срозава, долази до јачања организованог криминала, наталитет код домицилног становништва је у паду, а становништво је све старије… Јасно је да се историја убрзала и да живимо у времену великих и брзих промена. Можда би се могло рећи да живимо у једном интеррегнуму када стара правила и мерила више не важе и губе на саморазумљивости, а нова се још нису успоставила. Без реда се не може, па ако су стари облици реда и поретка разбијени, потребно је створити нове, а као путоказ може служити оно што су велики мислиоци Запада још од XIX века говорили упозоравајући на пад културе и општу декаденцију. Од тога да ли ће доћи до културне обнове, односно каква ће бити та нова правила односно нови ред, те напослетку од тога ко ће га и како успоставити, зависиће будућност Запада. Културна обнова – или подмлађивање – подразумева поновно успостављање оних вредности и елементарних закона без којих човек губи везу са Богом и природом и без којих је немогућ сваки стварни поредак.

Наравно, нико данас није у стању да у потпуности објасни смисао потреса који се дешавају, нити да скицира слику будућег света. Догађаји се могу тумачити само дотле докле сеже наш видокруг, а преко тога се само могу наслућивати. Ипак, сасвим је сигурно да наступа време другачијег реда.

 

  1. На основу историјског искуства видимо да је Србија увек била део светских превирања. Шта за нас, конкретно, значи наступајући хаос западног света?

 

Србија не стоји сама изолована у океану и све што се око нас дешава мора утицати на нас, на овај или на онај начин. Међутим, Србија нити је у позицији, нити је позвана да решава проблеме данашњег света. Она мора бити свесна свог места, али пре свега својих интереса. За Србију је стога можда најважније да буде конзервативна, и то у најбољем смислу те речи. После искуства XX века мислим да је свима јасно да нам више нису потребни никакви експерименти и залуђивања апстракцијама и идеологијама као што су југословенство и комунизам или најновија фраза о безалтернативности европских интеграција. Још једна таква заблуда би за нас као народ могла бити фатална. Србији нису потребне ни високопарне визије, ни визионари, ни утопије, нити повођење за било каквим месијанизмом, било домаћег или страног порекла, већ разборитост, одговорност и одлучност, чување сопствених граница и сопственог суверенитета, својих традиционалних вредности, истинска брига о положају свог народа ван граница Србије и повратак свом идентитету или, како је то још давно формулисао Црњански, повратак српском становишту, што нужно подразумева рехабилитацију предјугословеноског и предкомунистичког наслеђа. То некоме можда може зазвучати као позивање на sacro egoismo, али свака нација има право да штити себе и следи своје интересе, па и српска. Време је да Србија и српска политичка елита у свом опхођењу са светом науче да праве разлику између моралистичке фразеологије и политике, односно између етике убеђења и етике одговорности (Макс Вебер). У контексту убрзане историје Србија нема луксуз да одустаје од политике, или да се препусти струји и остави да околности управљају њеном судбином.

Ако је Давид Енгелс у праву, и ако је данашња криза на првом месту идентитетска, онда је буђење свести о себи, о свом идентитету, традицији и наслеђу прва и основна заповест. Из јасне свести о сопственом идентитету, односно сопственој специфичности долази и поштовање према сопственом, односно самопоштовање и самопоуздање. Само таква Србија може бити у стању да препозна и брани своје интересе. Она не треба да копира и опонаша стране земље – поготово у оним аспектима који су далеко од пожељних – него, пре свега, да научи да поново цени себе и своје наслеђе. То је чврста одбрана од оног космополитизма за који је Бото Штраус казао да не живи од љубави према страном, већ од мржње према сопственом. У том смислу, Србија мора радикално изменити самоубилачку идентитетску политику која се у овој земљи води већ деценијама.

Све то није нимало лак задатак, јер као што је рекао Бернард Вилмс, идентитет је стваран као борба за идентитет, као што је и слобода стварна као борба за слободу. Вреди се сетити и Т. С. Елиота који је казао да традиција не може једноставно бити наслеђена, него да је онај коме је потребна мора стећи великим трудом.

 

  1. За крај, ко су Ваши научни и књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

 

За конзервативца је незгодно да препоручује књиге које други обавезно морају прочитати, јер међу конзервативцима није лако наћи аутора који би уживао онај статус какав Маркс има за социјалисте, па следствено није могуће пронаћи текстове који би садржали детаљно разрађену и општеважећу конзервативну слику поретка и света какав би требало да буде. Конзервативизам није скуп заувек утврђених и непроменљивих догми или некакво књишко знање и увек је усмерен на нешто конкретно и специфично, што међутим не значи да конзервативац не може припадати одређеној мисаоној традицији. Током разговора сам поменуо имена неких аутора које сматрам значајним. Поред њих, високо ценим и дела Карла Шмита, Шпенглера, Јингера, Зомбарта, Герд-Клаус Калтенбрунера, Арнолда Гелена, Едмунда Берка, Роџера Скрутона, Расела Кирка, Ивана Иљина, или Ерик фон Кинелт Ледина. Истовремено, чини ми се да и ми Срби имамо богату, иако нажалост заборављену, конзервативну традицију од Милутина Гарашанина, Јована Б. Јовановића, преко Момира Николића до Владимира Вујића и Милоша Црњанског.

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *