Међународни монетарни фонд у свом извештају од 19. априла 2022. процењује да ће рат у Украјини и санкције Русији успорити глобални економски раст и даље повећати инфлацију, што би могло изазвати социјалне немире у земљама Трећег света.

У принципу „ружичасте“ (оптимистичне), прогнозе ММФ-а су само од јануара снижене за 0,8 процентних поена, док се очекује се да ће средњорочни глобални раст опасти на око 3,3 одсто (знатан пад у односу на просек од 4,1 одсто у периоду 2004-2013).

Због индиректних ефеката рата у Украјини, ММФ је драстично смањио пројекцију раста ЕУ у 2022. за 1,1 процентни поен. Највише ће бити погођена привреда Немачке, чији је раст процењен да буде нижи за 1,7 постотних бодова.

Рат у Украјини доприноси серији шокова у снабдевању (након истих током пандемије ковид-19), и они се шире кроз тржишта роба, трговину и финансијске везе. Како је Русија главни добављач нафте, гаса и метала, а заједно са Украјином и пшенице и кукуруза, смањене понуде ове робе су нагло подигле њихове цене, подижући на чак 7,5% иначе високу инфлацију у ЕУ, рекордну у последње четири деценије, а највише су погођени управо европски увозници. Расељавање око 5 милиона Украјинаца у суседне земље, посебно у Пољску, Румунију, Молдавију и Мађарску, доприноси даљим економским притисцима у земљама ЕУ. 

Оно што је посебно опасно за бриселску политичку елиту и Европску унију, јесте да је рат повећао ризик од трајније фрагментације светске економије у геополитичке блокове са различитим технолошким стандардима, прекограничним системима плаћања и резервним валутама. Такво тектонско померање би изазвало дугорочне губитке ефикасности, повећало нестабилност и представљало велики изазов за светски економски поредак настао 1945. године. 

Иначе, сличне пројекцијама ММФ-а су оне урађене од Светске банке, која је редуковала пројектовани економски раст Европе и Централне Азије за чак 4,1 одсто, а раст у Источној Европи за чак 30,7 процената. Пројекције Economic Intelligence Unitа указују да ће европске економије бити највише погођене ратом у Украјини, а ударац би могао бити знатно тежи ако Русији буде уведен потпуни енергетски ембарго.

Када је у питању наш регион, ефекти рата у Украјини преливају се углавном кроз канал сировина, и сходно томе ризици потичу од могућих поремећаја у снабдевању природним гасом и нафтом.

Повезано с тим, ММФ је више него преполовио прогнозу привредног раста Хрватске у овој години, на 2,7 одсто, док се истовремено скоро утростручила прогноза овогодишње инфлације у Хрватској, са 2 на 5,9 одсто. 

Пољска и мађарска привреда рашће за по 3,7 одсто, док ће турска економија порасти за 2,7 процената, а Бугарска за 2,2.

 
ММФ предвиђа раст БДП-а Србије од 3,5 одсто ове године, што је за један процентни поен ниже у односу на пројекцију из октобра 2021, те 4 одсто за 2023.

Процењује се да ће просечна инфлација у Србији бити 7,7 ове године, а следеће 4,7 процената.

Пројектовано је и повећање дефицита текућег рачуна на 6,1 одсто БДП-а у овој, те на 6,7 у 2023. години. Незапосленост ће бити 9,9 процената ове, а благо ће пасти на 9,7% у следећој години.

Ударац за компаније

Продаја аутомобила у Европи пала је девети месец узастопно, у марту 2022. за чак 19 одсто, а рат у Украјини уништава изгледе за опоравак услед онемогућавања функционисања ланаца снабдевања.

Додатно, многи немачки „real-estate“ предузетници се не усуђују да склапају нове послове због непредвидивог раста цена станова. Проблеми у грађевинском сектору земље узроковани су застојем из пандемије, недостатком материјала и раста цена материјала, што је такође повезано са ратом у Украјини и санкцијама Русији.

Све је извесније да ће рат у Украјини и економске санкције Русији изазвати далеко веће поремећаје у европској економији него пандемија короне. Европа је посебно изложена ризику од губитка конкурентности на међународном тржишту.

Наиме, еврозона је оријентисана на извоз с великом индустријском базом и високу зависност од увоза енергије. Истовремено, земље ЕУ морају да повећавају потрошњу на одбрану, дигитализацију, образовање, зелену економију.

Јасно је да ће притисак на финансије и приходе домаћинстава бити огроман, посебно услед раста цена хране (рат се одвија у „житници Европе“). Ови тектонски поремећаји за европску, али и глобалну економију, извршиће додатни притисак на централне банке и владе које покушавају да бирају између инфлације и фискалне одрживости. 

Процењује се да ће убрзање реализације циљева декарбонизације, раст државне потрошње и дугова, све веће спутавање глобализације и већи инфлаторни притисци бити трајни проблеми. Повећање каматних стопа с циљем обуздавања инфлације ће на крају отежати проблем одрживости јавног дуга.

Гасирање Европе

Додатно, како рат у Украјине траје, притисак јавности, тј. медија, на европске политичаре да забране увоз руске енергије ће се интензивирати. Русија је највећи снадбевач ЕУ – удео у увозу сирове нафте је 27 одсто а природног гаса 41 одсто. Евентуални агресивни заокрет имаће високу цену за европске економије, поткопавајући тек започети опоравак након  пандемије и гурајући инфлацију до рекордних нивоа. С тим у вези, онеспокојавајуће је и да студије показују да су у Немачкој и краткорочна и дугорочна инфлаторна очекивања порасла као непосредни резултат рата, односно страха потрошача од скока цена енергије.

Према досадашњим прорачунима, раскидање енергетских веза са Русијом би створило велики трошак за грађане ЕУ. На пример, у Француској, која се са 17 одсто ослања на руски гас и 13 одсто на руску нафту, енергетски шок који би уследио становнике те државе ове године би коштао између 70 и 105 евра. 

Са друге стране, у Немачкој која 55 одсто зависи од гаса и 34 одсто од руске нафте, додатан годишњи трошак становника те земље би се кретао од 100 до чак 900 евра. Државе ЕУ које много зависе од руских енергената, попут Чешке, Словачке, Бугарске, Литваније или Финске, ову меру би платиле са чак 5 одсто пада БДП-а.

Процене ММФ-а су да би пооштравање санкција, тј. ембарго на руски гас и нафту смањио ниво привредне активности за додатних 3 одсто у ЕУ до 2023, као и услед знатно веће инфлације (нпр. само би цене природног гаса додатно порасле за 20 одсто) и инфлационих очекивања. Проблем је и то што ће владама чланица ЕУ и Европској централној банци бити све теже да подстакну тражњу како су потрошачко и пословно поверење већ на удару.

Цена одвикавања

Ипак, чини се да ће кључан негативан ефекат антируских санкција, посебно ако буду уведен потпуни нафтно-гасни ембарго, бити кроз обарање конкурентности европске индустрије. Наиме, сматра се да би добар део корпорација услед виших цена гаса (и нафте) почео да послује на ивици или испод профитне маргине, што би многе од њих учинило некомпетитивним у глобалној утакмици са кинеским и америчким такмацима (иако ће ЕУ експериментисати са алтернативним добављачима, цена гаса ће вероватно бити дупло већа од садашње). 

Ово се посебно односи на немачке извозно оријентисане фирме. Према писању немачког водећег економског дневног листа Handelblattа, енергетски ембарго би направио велику штету привреди и одвео би земљу у рецесију. Када је у питању само прекид испоруке гаса, процене указују да би економски учинак највеће привреде ЕУ опао за 0,5 до 3 одсто.

У случају ембарга на гас и нафту из Русије, процене су да би БДП могао пасти и до 2,2 одсто у 2023. (еквивалент од 200 милијарди евра губитка), при чему би највећи привредни удар био у другом тромесечју 2023. са минусом од 5 одсто, док би се број незапослених повећао за 418 хиљада.

Сличне су и друге пројекције, које указују да би се Немачка могла суочити са смањењем производње од 220 милијарди евра у наредне две године у случају тренутног прекида у испоруци руске енергије због рата у Украјини.

Ипак, поједине студије закључују да би економски трошак у Немачкој због заустављања увоза енергије из Русије био „значајан, али подношљив“, смањујући БДП између 0,5 и 3 одсто. Друга студија указује да би ефекат ембарга на увоз фосилних горива из Русије током првих неколико месеци био вероватно снажан, будући да би реални приходи домаћинстава у ЕУ могли пасти до 0,6 одсто, уз раст цена енергије од 6,8-8 одсто. 

Ипак, дугорочни трошак би био умерен, с кумулативним смањењем реалног дохотка од 0,4 одсто у 2030. Упозоравајуће је мишљење учесника панела водећих европских и америчких економиста, од којих 70 одсто сматра да би потпуна забрана увоза нафте и гаса из Русије створила ризик рецесије у економијама ЕУ, док је већина осталих испитаника несигурна у ефекте.

Како је недавно упозорио немачки канцелар Олаф Шолц, економски и социјални трошкови изненадног енергетског ембарга били би огромни. Јасно је да је потребно време да се ЕУ одвикне од руског природног гаса уз истовремено одржавање социјалне и економске стабилности. Додатно, санкције су саставни део шире преговарачке стратегије. Када Запад покрене све своје највеће економско оружје, неће имати преостале полуге, а мора постојати простор за ескалацију као одговор на евентуалне додатне акције Русије.

Ембарго у припреми

Експерти ЕУ већ праве планове за ембарго на руске нафтне деривате, потез коме су се опиру поједине чланице, посебно Немачка, која увози трећину нафте из Русије, а њене две велике рафинерије се напајају руским нафтоводима, што им отежава промену добављача, и Мађарска због великих трошкова.

Русија је највећи снабдевач нафтом ЕУ (четвртина увоза нафте и нафтних деривата у 2020), а ЕУ је убедљиво највећи купац руског гаса, нафтних деривате и сирове нафте. Како би забрана извоза енергената могла имати погубан утицај на буџетске приходе Русије и сходхо томе би олакшала „уништење“ руске економије, предложени ембарго ЕУ биће стављен на преговоре након француских избора (да се не би подстакла Марин Ле Пен). 

Највероватнији приступ је да се прво забрани увоз руских нафтних деривата, јер земље могу набавити ове производе од других добављача (највећи купци су Холандија, Француска, Турска и Немачка). Ипак, и ово ће бити болно за многе чланице ЕУ које се у великој мери ослањају на Русију, посебно Летонију (64 одсто свог увоза нафте је из РФ), Литванију (46), Естонију (44) и Пољску (55).

Прекинути извоз сирове нафте је много теже, делом зато што су неке од највећих европских рафинерија још увек прикључене на нафтоводе „Дружба“ из совјетског доба, што отежава промену добављача.

За Русију је проблем да велики неевропски купци попут Индије и Кине неће моћи да купе велике додатне количине, јер би морали да смање друге добављаче и да своју зависност од Русије као добављача подигну на преко 40 одсто. Осим тога, не постоји цевоводна инфраструктура која би брзо повећала снабдевање Азије, тако да би целокупно европско снабдевање, од чега је већина нафтоводима, морало да иде бродовима, а руска флота супертанкера би могла да превезе тек око 10 одсто укупне количине. Само два нова нафтовода ниског капацитета тренутно воде од сибирских нафтних поља ка истоку и оба су у пуном капацитету. 

Русија би морала да наручи око 200 супертанкера за превоз нафте из ЕУ, а ове компаније могле би лако бити на мети секундарних санкција. Потпуна забрана ЕУ нанела би велику штету финансијама Кремља, али и руској производној бази, јер би маргиналне нафтне бушотине морале бити затворене а њих би било немогуће поново покренути (када су искључене из техничких разлога).

Ако се уведе ембарго, биће минимални једномесечни прелазни период за чланице ЕУ да пронађу нове добављаче рафинисаних производа и много дужи период за Немачку да пронађе начине за снабдевање својих рафинерија сировом нафтом. Немачка се одвикава од руске нафте са хоризонтом до краја године, а увоз руске нафте би се могао преполовити до средине 2022. – компаније пуштају да им уговори са руским добављачима истекну и не обнављају их.  

Трошак контрасанкција 

Руска одмазда може имати различите облике, а у медијима се често наводи могућност сајбер напада. Поред тога, Москва за странце који послују у Русији и нерезидентне власнике руске имовине уводи забране у погледу продаје имовине.

Додатно, руске фирме и Министарство финансија ће вероватно одбити да плаћају спољни дуг, који је износио 478 милијарди долара на крају 2021. То се чини реалном солуцијом, будући да Руси поседују више страних средстава него што странци поседују у Русији.

Највећу финансијску изложеност према руским банкама имају француске и италијанске банке, док су аустријске банке најизложеније у односу на укупну активу. Међутим, укупан износ изложености је знатно испод нивоа на врхунцу кризе у еврозони 2011-12. 

Трошкови западних санкција према Русији углавном падају на Кремљ, како је земља одвојена од глобалних ланаца снабдевања, али постоје сектори у којима ће ЕУ бити под ударом. Русија (и Украјина) су важни произвођали многих берзанских роба, што ће пореметити високотехнолошке ланце вредности који укључују ове материјале. Извесно је да ће замена постојећих ланаца снабдевања доћи са значајним трошковима прилагођавања за ЕУ.

На тржиштима на којима је Русија значајан добављач сировина, треба очекивати више цене и поремећаје у европским индустријама, чак и тамо где Русија нема доминантну тржишну позицију. На пример, цене пшенице су порасле за више од 35 одсто од почетка инвазије.

Русија је и велики произвођач метала, укључујући алуминијум, бакар, никл, паладијум и цинк, а цене ових су такође достигле вишегодишње максимуме.

Додатно, Русија је главни добављач нуклеарне технологије и обогаћеног уранијума. Делове би могло постати теже набавити, а пројекти за нове електране би могли бити укинути. Сходно томе, ЕУ ће вероватно преиспитати своју зависност од руске нуклеарне технологије, док ће по свему судећи избегавати изградњу нових електрана које би створиле дугорочну зависност од руске технологије. 

Коришћење криптовалута неће много помоћи Кремљу. Наиме, док традиционални финансијски систем дневно обрађује трилионе долара плаћања, биткоин трансакције обично иду испод 10 милијарди долара, те се чини мало вероватним да крипто средства могу пружити пут за веома велике трансфере којима би Русија заобишла санкције.

И потез око захтева Кремља за плаћање гаса у рубљама има своју економску логику. Наиме, ако се спроведу санкције ЕУ против руске централне банке, тако обухватајући сву страну имовину у њеном поседу, укључујући и приходе од продаје гаса, руска држава не би могла да има приступ еврима (или доларима). Међутим, плаћањем гаса у рубљама може се заобићи финансијски систем евра или долара.

У пракси, то значи да европски увозници гаса отварају рачуне у рубљама и у страној валути код Гаспромбанке и преносе на њу доларе или евре који би затим били размењени за руску монету.  

Сузбијање Москве

Главни практични задаци ЕУ од њеног настанка били су да подржи напоре влада чланица за успешно економско такмичење са СССР-ом и његовим савезницима у источној Европи.

СССР је представљао изазов за земље западне Европе, пре свега, због потенцијалног искушења Европљана да гласају за левичарске партије које су уживале подршку Москве.

Европска економска заједница (ЕЕЗ) до средине 1980-их је водила прилично агресивну политику према СССР-у у економским питањима. Ипак, поједине земље ЕЕЗ остваривале су сарадњу са Москвом у оним областима где им је то било корисно, наравно пазећи да не угрозе главни циљ одсецања СССР-а и СЕВ-а од могућности да користи високе технологије као и унутрашње тржиште ЕЕЗ.

Након пада Берлинског зида, Русија, као и већина земаље бившег социјалистичког табора, постаје простор за развој ресурса. Све привилегије које је Русија имала и које су сада нестале, последица су опште стратегије односа, односно оне су превасходно зависиле од општег политичког формата односа усмереног ка интеграцији на дужи рок. Са повратком непријатељства све везе које нису од суштинског значаја за земље ЕУ се прекидају.

За сада је ово само реакција на чињеницу да понашање Русије може лишити уједињену Европу веома важног потенцијалног извора ресурса за развој – саму Русију, док Украјина једноставно нема огромне ресурсе. Прави проблем је што рат у Украјини може довести до дугорочног одвајања Русије од Европе у оквиру распада света на економске блокове, са Русијом која би могла престати да буде део Европе.  

Оптимистични сценарио

Замрзавајући део руских златних и девизних резерви, Американци су покренули ланчану реакцију сумње у праву „глобалност“ светске економије и сигурност финансијских средстава земаља на иностраним тржиштима. У интересу Запада је да задржи, барем делимично, глобалну природу финансијских тржишта и долар као кључну резервне валуте.

Дугорочно, будући да је за САД циљ прекид руско-кинеских економских веза, у те сврхе ће у једном моменту постати неизбежно укидање дела санкција Русији (као што сада покушавају да оживе односе са Венецуелом и Ираном).

И ризици од појаве алтернативних међународних економских структура и немогућност „отказивање“ руског присуства у европској економији указују на могућност делимичног укидања западних санкција. То се односи на сфере размене енергије и хране, прекинуте производне ланце, куповину руске робе и природних ресурса који су им апсолутно потребни.

У будућности ће се нормализовати и саобраћајне везе, укључујући авијацију. То је економски изводљиво за све европске земље, укључујући и Русију, и послужиће као полазна тачка за нови „хладни“ мир на европском континенту.

Нови економски поредак

Џенет Јелен, министарка финансија САД, сматра да је рат у Украјини, те одбијање Кине да се придружи САД, односно Западу у санкцијама Русији, кључна тачка за глобалну економију. По њој, слободна и фер глобална тржишта захтевају заједничке вредности, и стога је потребан нови оквир Бретон-Вудса, односно нове улоге за ММФ и Светску банку.

Министарска финасија САД залаже се да америчка трговинска политика, која наводно више неће бити концентрисана на слободна тржишта, подржава одређене принципе – од националног суверенитета и поретка заснованог на правилима до безбедности и радних права. 

Потенцирајући на „сигурној па већ слободној трговини“, она каже да државама не би требало дозволити да искористе своју „тржишну позицију у кључним сировинама, технологијама или производима како би имале моћ да поремете друге економије или то искористе као геополитичку полугу“, очигледно се реферишући на руску петрополитику, тајванску производњу чипова или кинеско гомилање минерала „ретких земаља“ или, током пандемије, опрему за личну заштиту.

У овој пост-неолибералној ери „одржавање пријатеља“, САД ће фаворизовати „пријатељство са великим бројем земаља од поверења у ланцима снабдевања „.

Предлаже и сличне савезе у дигиталним услугама и регулацији технологија. По њој, потребна је политичка економија у којој слободна трговина може бити заиста слободна само ако земље функционишу са заједничким вредностима и једнаким условима.

Јелен се нада да „нећемо завршити са биполарним системом“, апострофирајући Кину која се ослања на државна предузећа, штетећи тако интересима националне безбедности САД. Чини се да мултинационални ланци снабдевања, иако веома ефикасни у смањењу трошкова пословања, постају неподношљив потенцијални ризик за Америку услед зависности од истих.

 

Извор РТС ОКО

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *