После рата, Немци у окупираној Западној Немачкој били су импресионирани појавом Американаца, њиховим изгледом, ефикасношћу њиховог оружја, али и оним што је подразумевао Good Life flair: жвакаћа гума, Lucky Strike, after shave, магазин Life… Преко таквих асесоара могао се наслутити један далеки свет луксузног конзума који је био сузбијан у суморно херојском и провинцијалном Трећем Рајху.

Пре свега, ту је био пакет помоћи америчке организације Care са раскошним садржајем, али и са савршеним, естетским, импресивним паковањем робе, који је ширио мит о „лепом новом свету“. „Кер-акет“ је у време тоталне несташице у Немачкој био мали земаљски рај, са укупно 40.000 калорија хранљиве вредности.

Док су се неки од Немаца тек врло бојажљиво ослобaђали националсоцијалистичких суманутих идеја, многи ратни заробљеници су у америчкој зони могли да упознају висок животни стандард америчког друштва. Уз то су дошла и прва искуства са једном популарном културом која није имала ничег заједничког са немачким ауторитарним дрилом.

Свинг и енергија џеза били су после рата симбол животног стила који није прихватао ритуале и табуе, крута правила и ауторитарне хијерархије. Немали број бивших ратних заробљеника свирао је у тзв. џез-подрумима окупационе армије. Симптоматично је да се трећина од 60.000 жеља слушалаца до којих је у прве две године након завршетка рата стизао пренос емисије Радио Минхена „Поноћ у Минхену“, односила на једну једину песму: Don’t Fence Me In („Не затварај ме“).

Нирнбершки процес

У оквиру Потсдамског споразума 1. августа 1945, САД, Велика Британија, Совјетски Савез и Француска потписале су да ће прогонити и кажњавати главне ратне злочинце европске Осовине, и установиле статут Међународног суда у Нирнбергу. Починиоци следећих злочина требало је да буду приведени овом суду: „Злочини против човечности, ратни злочини, геноцид, агресорски ратови и злочини против мира.“

Међународни суд се састојао од четири члана и четири заменика, које су именовале земље потписнице; суд се састао 28. октобра 1945. у Берлину на првој седници. Процеси су почели 20. новембра 1945. у Нирнбергу.

Главни амерички тужилац Роберт Х. Џексон је износећи оптужницу констатовао да његов задатак носи тешку одговорност: „Недела које овде желимо да осудимо и казнимо су толико прорачуната, тако злоћудна и тако разорна, да цивилизација не може да толерише да се она игноришу, јер она не би преживела њихово понављање… Овде, на оптуженичкој клупи седи двадесетак сломљених људи… Њихова лична судбина нема значаја. Међутим, оно што је значајно јесте чињеница да су овде оптужени представници оних сила зла које ће вребати још дуго након што се тела ових људи распадну.“

Након осам месеци трајања Нирнбершког процеса, 30. септембра и 1. октобра 1946. године донета је пресуда за 22 оптужена који су се сви изјаснили да нису криви. На смрт вешањем осуђени су Геринг, Рибентроп, Кајтел, Калтенбрунер, Розенберг, Франк, Фрик, Штрајхер, Заукел, Јодл, Сејс-Инкварт и Борман (у одсуству); Хес, Функ и Редер су добили доживотну казну затвора, Ширах и Шпер по двадесет година, Дениц десет година; Шахт, Фон Папен и Фриче су ослобођени. Четири оптужене организације, СС, Служба безбедности СД (Sicherheitsdienst), Гестапо и најуже руководство нацистичке партије НДСАП суд је осудио као злочиначке организације у смислу статута Суда.

Након главног Нирбершког процеса ратним злочинцима уследило је још дванаест тзв. накнадних процеса, између осталих, против представника Вермахта и СС-а, затим против нацистичких правника и лекара, против индустријалаца Фридриха Флика, Алфреда Крупа и руководилаца индустријског конгломерата ИГ Фарбен, затим генерала Ота Олендорфа и других вођа Ајнзацгрупа група (СС одреда смрти), као и против неких чиновника министарстава Трећег Рајха. 

У Нирнбергу је од укупно 206 оптужених особа 38 ослобођено, 102 особе је осуђено на казне затвора између 18 месеци и 20 година, 23 особе на доживотни затвор и 36 је осуђено на смрт. Од изречених смртних пресуда, 24 је извршено.

Главна замерка Нирбершком процесу састојала се у правном начелу: nulla poena sinе lege, односно да нико не би смео да буде кажњен на основу закона који су донети након почињеног дела. Али, како су осуђени одговарали за милионе убистава, и обично немачко казнено право, позивајући се на немачки Казнени законик из 1871, давало је основа за процесе и пресуде. Нирнбершки процес је поставио нове правне норме проширивши међународно право и на казнено право: први пут су због прекршаја против међународног права пред једним међународним судом одговарали појединци.

Било је судских процеса и изван Међународог суда. Први велики процес против једног ратног злочинца, команданта логора „Белзен“ Јозефа Крамера и његових 47 подређених, почео је пред британским војним судом 17. септембра 1945. године. Крамер, са још десеторицом оптужених, осуђен је на смрт.

Амерички војни судови водили су процесе против укупно 1.941 особе. Од 1.517 осуђених, 324 су добили смртне пресуде, 247 је осуђено на доживотни затвор, 946 је добило временске казне затвора, 367 оптужених је ослобођено, а 57 није више гоњено. Британски војни судови су изрекли 240, а француски 104 смртне пресуде.

Денацификација становништва

Када је реч о денацификацији становништва, 1945. година је била обележена често ригорозним директивама, наредбама и одлукама војних управа које су захтевале „тотално уклањање“ националсоцијализма. „У Баварској се програм уклањања свих националсоцијалиста спроводи без остатка“, констатовао је крајем септембра 1945. године генерал Волтер Бедел Смит, шеф штаба генерала Ајзенхауера. „Али ултраконзервативан став највећег дела баварског становништва даје повод за забринутост“, упозорио је Смит.

Наиме, већина Немаца идентификовала се са националсоцијализмом; није се, дакле, могло претпоставити да ће код њих брзо доћи до промене мишљења, премда је „поданички став“ Немаца довео до тога да су се људи споља прилагођавали новим властодршцима и на сав глас објављивали свој антифашизам.

Одређена америчким замислима о денацификацији која би искључивала насилне акције, уследила је „револуција путем папира“, џиновско идеолошко снимање становништва помоћу анкетних листова са 131 питањем, које је обухватало милионе Немаца. Овај бирократски поступак био је покушај да се појединци подстакну на такорећи самоиспитивање и освешћивање сопствених промашаја и грешака, укључујући потврђивање донетих казни.

До 15. марта 1946. у америчкој зони уручено је око 1,4 милиона анкетних листова, затим још око 742.000, а до јуна 1946. обрађено је укупно 1.613.000. Према Фолкеру Дотервајху, испитаници су доживљавали да је овај поступак све више попримао карактер политичке инквизиције. Али не много ефикасне. „Неопходност прибављања ‘беспрекорних мишљења’ као сертификата о подобном карактеру убрзо је у одборима за денацификацију довело до поплаве такозваних ‘здравствених уверења’ које су неокаљани Немци издавали својим земљацима, често из сажаљења или да им учине услугу. Врло често су у то били умешани и идејни односи личне природе или корупција.“

Попуњавање упитника, који је почињао личним подацима а завршавао се тачком 131 „познавање страних језика и степен познавања“, био је предуслов за сваку делатност и добијање посла. Када је, крајем јула 1945, касније позната новинарка Урсула фон Кардорф конкурисала за посао у регионалном дневном листу Аугсбургер цајтунг, морала је да иде код америчког мајора и да испуни „гротескни упитник“, како је касније рекла: „Између осталог, у њему се тражило да испитаник одговори колико је тежак, какве ожиљке има, коју боју очију и косе, да ли су и ако јесу коју су племићку титулу носили његови преци, које је вере, да ли је иступио из цркве, колико је зарађивао, да ли је у некој од окупираних области имао неку функцију, да ли је био хапшен“, сећала се Фон Кардорф. „Нарочито апсурдним сматрала сам питање за кога је испитаник гласао на изборима 1933. године. Најпре због тога што се приликом одговора на њега може лагати, и друго због тога што сам до тада уображавала да тајност гласања спада у основне законе демократије. И уопште, све то нам је изгледало толико смешно да смо западали у неко разуздано расположење током попуњавања упитника. Раније је човеку могла да нашкоди бака Јеврејка, а сада је то била бака-племкиња.“

На подручју америчке окупационе власти уследила је оптужба против добре четвртине од оних који су били обухваћени анкетом: 600.000 особа је кажњено, од тога њих 500.000 новчаном казном. Главних криваца из групе I, која је обухватала политички или криминалистички тешко окривљене, било је 1.549, док је оних мање окривљених из групе II било 21.600.

Закон о некажњавању

Због намере да се Западна Немачка укључи у антисовјетски систем савеза, у августу 1947. америчка влада је генералу Луцијусу Д. Клеју, команданту америчке окупационе зоне у Европи, дала инструкције да денацификацију у Западној Немачкој оконча до 31. марта 1948, како би се земља укључила у западни антисовјетски систем савеза.

Томе су се опирале немачке институције које су у међувремену за то постале надлежне. Само у америчкој окупационој зони било је 545 цивилних судова који су се бавили денацификацијом којима је наметнуто 3,5 милиона случајева за обрађивање. До августа 1947. пресуде су донете само у лакшим случајевима, док су они тежи одложени за касније. „Мале вешају, велике пуштају“, шапутало се. Баварски премијер Вилхелм Хегнер је у писму Валтеру Дорну, цивилном сараднику у војној управи, писао да ће последица промене политике денацификације бити то што ће стварни кривци, који би тек требало да дођу на ред за суђење, уживати у блажој примени закона: „За неколико година бивши националсоцијалисти поново ће владати немачком администрацијом, и ово није претеривање.“

Овако спровођена денацификација је, каже историчар Луц Нитхамер, у заметку гушила немачки антифашистички концепт чишћења од нацизма који је тежио самоорганизовању, пошто је привлачење конзервативних кругова ради обнављања функционалне и неполитичке управе било у тренду који је крајем 1949. довео до Закона о некажњавању (Straffreiheitsgesetz). У коначној верзији, деполитизован и подешен само за административну примену денацификације, тај закон је постао одлучујући инструментариј масовне рехабилитације некадашњих чланова националсоцијалистичке партије. 

У индиректној супротности са моралним принципима Нирнбершког трибунала била је морална неосетљивост с којом су националсоцијалистички злочини и злочинци, односно њихови помагачи, оцењивани у највишим круговима америчке војне и цивилне управе. Тако је, примера ради, такозвана „Appeasement Gruppe“ (група за помирење) у америчком Стејт департменту још током рата показивала симпатије према националсоцијалистичкој привредној елити с којом је пре рата постојала тесна веза, да би је након рата укључила у брзо оживљавање немачке привреде.

Новац из Маршаловог плана омогућио је реинтеграцију у рату компромитованих чланова немачке привредне елите: као чланови владе они би наишли на јавну осуду, зато су у поратној Немачкој радили у полудржавном привредном сектору. Најмоћнији банкар Трећег Рајха и касније Аденауеров саветник и важна личност у обнови немачке индустрије Херман Јозеф Абс (1901-1994) био је ту најважнија фигура.

Двоструки морал савезника показао се и у настојању да немачке научнике, независно од њихове политичке припадности, придобију за свој табор. Само на америчкој страни у питању је било око 1.000 особа.

А са почетком Хладног рата, западне силе победнице су и многобројним тешко оптерећеним нацистима, претежно припадницима војске и тајних служби, помогле да направе нове каријере јер су хтели да користе њихова знања.

Уз то долази и аљкавост с којом су на Западу допуштали, односно нису спречавали, бекства нациста из земље. „Пацовским каналима“, тј. преко Ватикана или „манастирском линијом“, са католичким круговима као помагачима у бекству, хиљаде нацистичких функционера побегло је из Немачке на све стране света.

Питање кривице

У првом позоришном комаду Макса Фриша Сада опет певају (Nun singen sie wieder) изведеном 29. марта 1945. у циришкој Шаушпилхаус, свет мртвих, који чини двадесет и један талац који певају након што су их Немци погубили, конфронтира се са светом живих који се ломе око савладавања своје кривице. „Знате шта кажу људи? Сада опет певају! Кад год чују пуцњаву или када се дешава нека друга неправда, кажу: сада опет певају!“, каже један од ликова у комаду.

Да ли подсећање на песму оних што пате остаје узалудно, или ће позив на хуманост привући пажњу? Када је комад изведен у Немачкој, децембра 1946. у минхенском Камерспилеу, немачка публика пред коју је постављено питање кривице, снажно је реаговала. Пошто је рат завршен, Фриш је осетио пулс времена: „Нека свако брине о властитој кривици!“

У очима норвешке књижевнице и добитнице Нобелове награде Зигрид Ундсет, која је за време рата побегла у САД, било је невероватно да се јавља жаљење за пораженим Немцима. Она је Нојен цајтунгу још 25. октобра 1945. напоменула да „у народу од 70 милиона наравно постоје пристојни као и сурови мушкарци и жене, интелигентни као и затупљени духови; међутим, код Немаца се мора констатовати и лош национални колективни менталитет“.

Њој је одговорио Карл Јасперс који је сматрао да „Норвежанкин револт без резерве јесте оправдан“, али да „неко ко је тако безнадежно осуђен морао би, уколико жели даље да живи, да у потпуној немоћи само буде послушан и да трпи. Но наш положај није такав. Али силе победнице, чији народи признају људска права и поштују их, рекле су нам: немачки народ не треба уништити, што значи да ће нам бити дата шанса за живот. Немачки народ треба преваспитати, да би могли да поново изградимо и развијамо наш прави, добри духовни свет.“

Годину дана након објављивања књиге Питање кривице, у којој се врло интензивно бавио националсоцијализмом, Карл Јасперс је 1948. прихватио позив универзитета из Базела. Иако је филозоф у објашњењу свог одласка из Немачке тврдио да тај чин не представља никакво изјашњавање, као што то не би био ни његов останак, код њега је ипак била приметна извесна резигнација. Када је Јасперс напустио Немачку, спремност на суочавање с прошлошћу у земљи већ је почела да попушта. 

Један други писац, Томас Ман, био је непопустљив и није се вратио у Немачку. Августа 1945. позвао га је да се врати земљу Валтер фон Моло, пре доласка нациста на власт председник немачке Академије писаца. „Молим Вас“, писао је Ману, „дођите брзо и покажите да је човек дужан да верује у хуманост, да стално изнова верује, јер би човечност иначе нестала из света.“ На Фон Молово писмо, које је изазвало велику пажњу, надовезао се Франк Тис: „Не очекујемо награду за то што нисмо напустили Немачку, за нас је било природно да после рата останемо уз њу. Али, било би врло неприродно када синови који су за њом тако часно и дубоко патили, попут Томаса Мана, не би данас нашли пут до ње, и када би најпре хтели да сачекају и виде да ли њена данашња беда води смрти или новом животу.“

Ман је у свом одговору са извесном иронијом констатовао да му је, разуме се, драго што Немачка жели да поново има и њега, а не само његове књиге: „Ја не заборављам да сте ви, након што сам ја избегао, пропатили много тога страшног, али ни ви нисте упознали срчану астму егзила, чупање из корена, нервозне страхове човека без завичаја.“

И Херман Хесе, који је у Швајцарској живео још од 1919, такође је одбио да се врати у Немачку и учествује у преваспитавању Немаца. Хесе се жалио на опортунизам који се шири Немачком.

Са Томасом Маном и Херманом Хесеом у мислима, многи који су посетили поратну Немачку констатовали су да се не сме много веровати декларативној унутрашњој промени. „Свуда се наилази на уметнике који се сада приказују у покајничкој одори; али, човек мора да посумња у искреност њиховог покајања“, говорили су.

У августу 1949. Хана Арент се први пут вратила у своју домовину из које избегла 1933. Као студенткиња она је била у вези са Мартином Хајдегером, који се у години њеног одласка, као новоизабрани ректор Универзитета у Фрајбургу, заносио величином и лепотом националсоцијалистичког покрета и на сраман начин покушао да колегу Јеврејина са минхенског универзитета уништи расистичким аргументима. Након завршетка рата заћутао је, без имало скрушености. Хана Арент по доласку у Немачку бележи да стварност нацистичких злочина, рата и пораза, било спозната или потиснута, још влада животом у Немачкој. „Немци су измислили разне трикове за избегавање шокантних последица својих уверења. Стварност фабрика смрти постаје пука могућност; Немци су чинили само оно за шта су и други способни, или би били способни, ако би били у таквој ситуацији. Савезницима се инпутира промишљен план освете; као умирујући аргумент он служи као доказ да су сви људи подједнако грешници.“

Антикомунистичка Европа

На прагматично-политичкој равни, историчар и бивши заточеник у Бухенвалду Еуген Когон је већ 1947. пледирао за право на политичку заблуду. Начин на који немачки народ већ две године покушава да се ослободи од националсоцијализма и милитаризма допринео је хаотичном стању у каквом се Немачка налази, сматрао је Когон: „Резултат је мање денацификација него ренацификација“. Зао слоган кружио је Немачком, упозоравао је: „Откад нас обасјава демократско сунце, постајемо све више браон“.

„Когон се свакако бојао и новог издања немачког национализма“, писао је часопис Монат који је у јуну 1949. отворио дебату о питању да ли се Немачка поново „буди“: „Немачке мане и савезничке грешке са судбинском сигурношћу су се узајамно допуниле као да су узајамно усаглашене.“

Американци су били ти који су захтевали да се одустане од до тада практиковане политике репарација и денацификације. Уз то, државни секретар САД Џорџ Маршал је 5. јуна 1947. објавио европски програм помоћи и изградње у коме је требало да има удела и Немачка. 

У духу Плана европске обнове (European Recovery Program), названог „Маршалов план“, америчка влада је у јулу 1947. генералу Клеју пренела нове директиве за будућу уређену и просперитетну Европу којој су потребни привредни доприноси стабилне и продуктивне Немачке, а да ограничавање немачке моћи треба да спречи поновно оживљавање немачког деструктивног милитаризма. На тај начин је у друштвено-економској инфраструктури било осигурано оно што је најавио државни секретар Џејмс Френсис Бирнс, претходник Џорџа Маршала: да САД желе да политички подрже и војно заштите изградњу некомунистичке Западне Европе, у чему је улога Немачке кључна.

Након што су одлуке Лондонске конференција шест сила, одржане од 23. фебруара до 6. марта 1948, западним окупационим силама и државама Бенелукса препоручиле да у Западној Немачкој, односно на простору америчке, британске и француске окупационе зоне, успоставе централну власт и федеративни систем владавине, уз укључивање у Маршалов план и контролу Рурске области, совјетски војни гувернер је распустио Савезничко контролно веће, које је 20. марта 1948. обуставио делатност. Кондоминијум Немачка није више имао заједничку „владу“; почеле су припреме за конституисање две немачке државе.

 

Извор РТС ОКО

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *