0 0
Read Time:9 Minute, 2 Second

Кад год сам наглас размишљао да се запутим у обилазак источне Србије, Неготинске и Тимочке крајине, добијао сам као повратну информацију следеће одговоре: „шта ћеш тамо, тамо нико не живи“, „чувај се влашке магије хе хе“, „идеш да гледаш кич гипсане фигуре на кућама гастарбајтера?“, а они еколошки свесни умели су да се осврну на последице рударења Бора и Мајданпека као прљавих и меланхоличних градова. Што се меланхолије тиче признање морам да одам борском Горибору као ретко занимљивој појави на домаћој музичкој сцени (али и они су бивши, као и већина тога у источној Србији), али све остало је, у најгорем случају, једно дубоко непознавање сопствене земље, а у најбољем стереотипизација крајева и људи.

Истина, источна Србија не може да се похвали са високим стандардом (а који део Србије па може), задовољавајућом инфраструктуром (локални путеви су очајни) или уређеним градовима (села изгледају много смисленије), али то не значи да је небитна или мање значајна. Напротив, овај крај Србије обилује културно-историјским уникатима као ретко који. И то је вероватно и разлог дубоког неразумевања источне Србије која је у стереотипном мапирању културних етикета у јавности окарактерисана као мистична, окултна, метафизички далека нашим доминантним културним вредностима. По принципу, ако нешто не разумеш ти му предрасуди пре него што га прос(т)удиш. Оно што сасвим сигурно не може да се оспори јесте то да се овде врло добро једе и пије. О томе другом приликом.

Овакво јавно мишљење највероватније долази из чињенице што је источна Србија у распореду виталних тачака у новијој историји Србије остала у запећку у својеврсној подели карата. У грубим цртама речено, земља је подељена на јаке гравитационе центре који су се показали жилавим из различитих разлога: Београд као управно-административни центар, Војводина као привредно и културно средњеевропска регија, западна Србија као осовина спајања српских динарских и моравских културних модела, Шумадија као традиционално језгро државотворности, а југ као историјско геостратешко чвориште. Источној Србији остале су прљаве рударске индустрије у Бору, Мајданпеку и, не тако далеком, Костолцу. Тежиште нових државних структура се променило и овај предео трпи сурову депопулацију и стигматизацију. Али није увек било тако. 

У релативно блиској прошлости, за време династије Обреновића, Србија је муку мучила са Бугарима и Турцима као архинепријатељима, што је данас незамисливо и на нивоу поспрдне слике о „традиционалним забијачима ножа у леђа“. Стварање нових непријатеља кретало се у складу са променама династија, уређења и оријентације државе, па ко зна, можда се Бугарима вратимо поново. Међутим, за деветнаестовековну устаничку Србију Крајина је била итекако битна. О томе сведоче историјске чињенице и народна традиција, пре свега у име хајдук Вељка као Карађорђевог команданта одбране Крајине, а потом и материјална заоставштина војних бастиона у околини Зајечара која је никла након српско-турских ратова крајем 19. века. Са напредовањем устаничког ослободилачког покрета расла је територија ослобођене Србије, контактне зоне су се померале, са њима су долазили и нови непријатељи, а свему томе треба додати и смену династија као окидач у промени спољне оријентације државе. Сви ови фактори утицали су да се некада љута Крајина трансформише у забачен и запуштен предео, а да неке друге крајине узму свој примат у стварању идентитета српског народа.

Да ова регија није била само српска Крајина рећи ће нам и бројни археолошки остаци из античких времена, пре свега из доба управе Римске империје. Ако томе додамо и археолошко налазиште из доба мезолита по имену Лепенски вир, ова Крајина итекако добија на својој тежини. Ипак, у свом обиласку скромно сам сузио историјски интервал уназад до Рима. 

Када кренете из северних панонских (паганских?) провинција преко лимеса (граница), односно Дунава, даље на југ возите се најбржим могућим Е75 ауто-путем (европски Коридор 10), односно римским војним путем – Виа Милитарис. Овај пут је у антици спајао северне провинције са центром источног римског царства – Константинопољем, односно Цариградом. Са Виа Милитарис се искључујете код Параћина за Зајечар и одатле већ почиње авантура у неколико смерова. Заиста, када угледате пирамидално мистични Ртањ постане вам некако нимало свеједно – одлика сваке планине да унесе духовни немир.

Ко је авантуристичко-природњачког духа природа му пружа разнолик избор јер су у близини Кучајске планине, Лазарев кањон, Ртањ и нешто даље Хомоље. Ртањ (успињите се северном, а спуштајте јужном страном) и Кучај (атракција водопад Прскало и бројни потоци) обилазио сам претходних година у оквиру солидно захтевних планинарских акција, овај пут прво зауставно место био је Лазарев кањон у који се улази из села Злот. И источна Србија не била то што јесте да опет нема симболику војног утврђења, овог пута природног бастиона у виду каменитих литица које чине затворен еко систем, а који је, према легенди, послужио као склониште српској војсци кнеза Лазара (по којем су име добили истоимена река и кањон) након Маричке битке 1371. г.. И заиста, када се приђе овом кањону постаје јасно зашто би га одабрала било која војна јединица у повлачењу или устаничко-герилска група, што су чинили и хајдуци Крајине у борбама са Труцима. Високе литице (до 500м), планински врхови (до 1000м), каменит и на неким местима терен не шири од пар метара, бројне пећине и рупе у стенама, али и негостољубиви дивљи становници овог кањона – змије (због своје кршевите и кречњачке природе тла овај кланац је идеално место за живот змија, те се стога посете кањону избегавају током летњег периода). Мир који влада у подножју литица помало је сабластан, али је идеалан као склониште док изнад вас дувају ветрови… кроз врата народа.

Када је реч о вратима народа симптоматично је то да је у римско доба десна обала Дунава била граница (лимес) цивилизованог света насупрот које су се налазила хетерогена варварска племена Германа, Словена, Сармата, Авара, Скита, Гота, Хуна и других. Римљани су са освајањем Балкана, односно тадашњих провинција Далмације, Паноније, односно Илирикума и онога што ће се касније звати Моесиа (данашња Србија) развили читав низ војних утврђења који су временом прерасли у градове. Тако се на доњим токовима Саве и Дунава на територији наше земље налази неколико веома значајних локалитета римског доба, почев од Сирмиума (Сремска Митровица), Сингидунума (Београд), Виминациума (Костолац), нешто јужније Медиана и Наис (Ниш), али и оних локалитета који нису били строго војног карактера, а то су Јустиниана Прима (Лебане/Лесковац), царска палата Шаркамен код Неготина и у овом случају Felix Romuliana (Гамзиград/Зајечар). Римљани су своја утврђења подизали на стратешким местима, па отуда малтене ванвременски значај Београда и Ниша као војних чворишта, али су такође умели да лоцирају и рудно богатство које нама данас може да буде индикатор да се у близини можда налази неко археолошко налазиште (што је случај са Виминациумом код костолачких копова, Felix Romuliana, или Municipiumom S код Пљеваља). 

Felix Romuliana је, за разлику од осталих локалитета, била приватна резиденција императора Галерија (оног истог цара који у Солуну има ротонду и славолук у главној улици Egnadias подигнут у име победе над Персијанцима) подигнута у част његове мајке Ромуле, а сам префикс Felix има значење среће, односно Срећна Ромула. Градња ове царске палате почела је почетком четвртог века и делује помало сулудо да је неко кренуо у изградњу резиденцијалног комплекса уз саму границу са варварским племенима. Па ипак, имајући у виду да је мајка цара Галерија, Ромула, била Дачанка (што ће рећи варварка са леве обале Дунава, данашња Румунија), а сам Галерије је имао и илирске, локалне крви, ствари постају јасније јер је овај локалитет на неки начин био завичајна палата. 

Откуд уопште римски император са Балкана, из северних провинција? Римско царство је у периоду трећег века запало у дубоку привредну и друштвену кризу којој су узроци били умножавање војне касте, висока инфлација, појава градске сиротиње и морално пропадање самог Рима. Читав трећи век протекао је у политичким превирањима и друштвеној нестабилности, да би са појавом Диоклецијана (у преводу Дукљанина, рођеног негде на територији данашње Црне Горе, Диоцлеа) дошло до дубоких управних реформи које ће предодредити будућу судбину цасртва. Диоклецијан је увео систем тетрархије, поделио је царство на четири дела, проналазио себи савладаре (августе и цезаре) искључиво из редова војске и консолидовао, барем на кратко, посрнули Рим. Међутим, последица ових реформи било је нешто друго – све снажније оцртавање језгра нове државотворности које се померило на исток. Период после кризе трећег века назива се још и период “војних царева” који су редом долазили из подунавских и балканских провинција, па не треба да чуди што је њихов број двоцифрен и што је то највећа група царева која је дошла са територије ван Апенинског полуострва. Ови цареви су махом владали из својих војних градова, највећи број никад и није угледао Рим (рекло би се да претерано нису ни жудели да га виде), на власт су долазили као прекаљени ратници и изданци војне вештине која се дебело калила на северним границама одакле су варварска племена надирала у све већем броју и јасно упозоравала да њихово време тек долази. 

У својој књизи звучног имена Рат и мир и рат амерички аутор руског порекла, Питер Турчин, о судбини касног Рима и клицама нечег новог на балканским границама царства пише: “Као што је притисак Римљана обликовао народе на северној граници, притисак варвара је обликовао погранично друштво са “цивилизоване” стране границе. Ову друштвену еволуцију можемо мерити различитим параметрима, али је вероватно најуочљивији онај који прати географско порекло регрута римских легија. У првом веку нове ере Италија је давала десет пута више трупа у односу на провинције доњег Дунава. До трећег века ситуација се потпуно променила – са Балкана је долазило десет пута више трупа него из Италије. Док су Италијани изгубили интересовање за војну службу, издржљиви дунавски граничари су на себе преузели обавезу заштите царства”. Другим речима, притисак неизвесности живота на граници (који је опасан и тврд) доводи до етногенезе, односно до стварања посебног осећања припадности заједници и територији на које варварска сила делује. У садејству са променама државног уређења етногенеза коју су покренули балкански цареви довела је до премештања тежишта империје са запада на исток, што ће као крајњи резултат имати стварање Византије, односно Источног римског царства које ће сам Рим наџивети за непуних хиљаду година (германско освајање Рима 476. г., османско освајање Цариграда 1453. г.). 

Сам локалитет Felix Romuliana делује необично богат у својој постојаности будући да је од његовог подизања прошло више од седамнаест векова на територији и међу народима који су слабо успевали да ухвате континуитет живота. Felix Romuliana је имала два паганска храма, жртвеник, куле осматрачнице, терме, богате подне мозаике (од којих је један био поклоњен Титу, али је касније враћен), царску резиденцију, била је омаж пореклу и лојалности. Felix Romuliana је место посебног значаја јер је ту последњи римски император по својој смрти проглашен за божанство (извршена је апотеоза Галерија и његове мајке Ромуле), а обоје су сахрањени на брду Магура изнад саме палате. Већ после царевања Галерија, који је жестоко прогонио хришћане, али и формално донео закон о толеранцији 311. г., нови римски император родом из данашњег Ниша, цар Константин (оснивач данашњег Истанбула), прогласиће хришћанство равноправном религијом доносећи чувени Милански едикт 313. г. Два императора на размеђу кретања царства рођени на стотинак километара удаљености.

За Балкан никад ништа није превише.

Извор: Социјална Географија

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Тајни референдум
Next post Бранко Мишовић: Римско-винским стилом

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *