Запад је идеологија. У пуном смислу те речи. Идеологија је слика реалности која се на све начине и помоћу свих техничких и психолошких средстава тоталитарно намеће маси. Либерализам је данас само и искључиво идеологија Запада. Глобализација јесте глобално ширење либерализма по целом човечанству, а онај ко се с тим не слаже, тај бива уништен. Пре или касније, на овај или онај начин, али буквално – бива уништен. Такви су закони идеологије. Свеједно које. Идеологија нужно функционише у оквиру тандема пријатељ-непријатељ. За либерале, либерали и присталице либералног Запада су своји, тј. пријатељи. Противници либерализма су туђинци, тј. непријатељи. Туђинце треба или преваспитати (преобразити у своје) или уништити. Бжежински ми је 2005. године поклонио своју књигу The Choice: Global Domination or Global Leadership. New York: Basic Books, 2004. са посветом: „Дугину, са жељом да промени своје ставове у потпуно супротне”. Ево најсветлијег примера идеолошког мишљења. Ако мислиш другачије од нас, или мењај начин размишљања (живота, понашање, вредности) или нестани.

Русија се заклела Западу као идеологији деведесетих година и до самог краја у неком смислу је била верна тој заклетви. Али, већ крајем деведесетих, постало је јасно да тај пут води Русију у пропаст. Запад је захтевао све веће и веће уступке. Не само даљу либерализацију него и рушење саме Руске Федерације, са паралелним преношењем зона, које су се ослободиле руског утицаја, под директну контролу НАТО-а и Запада. Када је Путин постао председник, некако се супротставио том војно-стратешком делу заклетве коју су реформатори дали Западу деведесетих. Испрва прилично бојажљиво: прихватамо либерализам, али да сачувамо контролу над својим територијама. Тај компромис је био актуелан неко време. Али, Запад је почео са притисцима, а Путин је све више и више остао тврд у својој посвећености суверенитету. Ситуација се загревала. Као део Запада, Русија је делила с њим либералну идеологију, али је очајнички покушавала да га комбинује са суверенитетом. Отуда суверена демократија, противречан и не превише заснован, али тачан термин. Управо то је хтела Русија – да буде део глобалног Запада, али његов суверени део. То је био компромис који се полако као магла разилазио током последње 22 године.

Идеологија Запада је остала бескомпромисна: онај ко прихвати либерализам, мора да се потчињава Западу. У свему. „Суверени” и „демократски” су они које Запад сматра таквим. А, значи, они већ нису суверени јер зависе од спољног признања и не могу бити независни, нити да слободно управљају својом судбином и својом политиком. Са демократијом је још компликованије, јер сам Запад постаје све више и више тоталитаран и недемократски, остајући притом либералан (у суштини, реч је о светској капиталистичкој олигархији која влада на тржишту којим све више управљају монополисти). Русија се тек сада коначно отцепила од Запада и његове идеологије. До последњег тренутка Путин се трудио да сачува везу са глобалним (либералним) светом, његовом идеологијом, његовим технологијама, његовим протоколима и алгоритмима, његовим правилима и принципима. Струна се све више затезала, али сада се откинула.

Русија је одбила Запад као Идеју. Може се рећи и на другачији начин: Запад је искључио Русију из својих глобалних мрежа. Ово је потпуно нова ситуација, и за Русију и за Запад. Штавише, и под Царством и под комунистима нешто нас је повезивало са Западом: у првом случају евроцентрична елита, а у другом – марксистичка (западна) идеологија и заједнички корени са европским просветитељством. Данас Русија суштински раскида са Западом. Одбацујући га као идеологију, налазимо се у потпуно новим условима. То је без преседана. Овде можемо скицирати две фазе наше идеолошке самосвести и формирања наше цивилизацијски позиције:

1. Прво, Русија ће покушати да гурне логику сувереног либерализма до крајњих граница. Дакле, ми чувамо све атрибуте западне идеологије, али ће њихово тумачење бити специфично – руско и суверено. Стога у војној операцији у Украјини делимично понављамо сценарио самог Запада: превентивна офанзива, откривање забрањеног оружја, подмукли планови непријатеља да организује инвазију, чињенице геноцида и злонамерног насиља над цивилним становништвом, хуманитарна катастрофа итд. За све смо чули у Ираку, Авганистану, Сирији итд. од самих Американаца. Данас у случају Украјине Запад о томе има потпуно супротан став, који покушавамо да игноришемо и да инсистирамо на своме. Како сам Запад каже: ми смо коначна истина, ко је против – тај је „терориста” и ми ћемо га избрисати (cancel) и искључити (disconnect), ми сада исто то проглашавамо као одговор: ми смо коначна истина, ко је против, тај је „терориста”, а ми ћемо га „демилитаризовати” и „денацификовати”.

Ово је одраз у огледалу самог Запада и његовог начина понашања као јединог сувереног пола. А ми кажемо да постоји још један пол, који себи може да приушти исту линију понашања. Ви можете, и ми можемо. Ако у томе можемо да истрајемо (а верујем да можемо), онда ћемо потпуно повратити мултиполарни светски поредак и свој статус сувереног независног пола у њему. Али, већ у току ове, далеко од завршене борбе, постаће јасно да се на дуги, па чак и средњорочни рок нећемо моћи одупрети Западу и његовој идеологији на основу сопствених принципа, правила и вредности, само са другим центром. Ту се завршава прва фаза.

2. Друга фаза ће се састојати у томе да ћемо, ушавши у директан и тежак сукоб са Западом, једноставно морати да изнесемо алтернативну идеологију. Своју Идеју. Јасно је шта ми одбијамо, али шта тврдимо – уопште није јасно. А свет сада очекује од нас тај позитивни програм. Притом довољно разумљив. Против кога ми заправо водимо војну операцију? Кажемо „против нацизма”. Неубедљиво, недовољно, нејасно. Запад вришти много гласније и упорније. Они кажу – Руси су напали Украјинце и Руси су агресори, а Украјинци жртве. Споља то изгледа управо овако, јер западна пропаганда није приметила и не примећује (и најважније: неће приметити!) украјински нацизам. На све наше аргументе одговараће океаном лажирања и дезинформација. Наравно, победницима се не суди, а после победе пружаћемо доказе дуго и мукотрпно. Али све то неће бити моћно, ако отворено не одговоримо на главно питање: зарад чега, у глобалној перспективи, заправо радимо то што радимо?

И овде морамо формулисати Идеју. Она једноставно не може више бити либерална, у њој не може да се понавља одраз Запада, сада само у име Русије. Не можемо рећи: ми смо „прави Запад” и „прави либерализам”, а Запад није Запад, а његов „либерализам” је заправо „фашизам”. Видите и сами колико ово звучи неуверљиво. У ово нико неће поверовати чак у Русији, а камоли ван ње. Овде морамо рећи нешто ново. Потпуно ново и разумљиво како нама самима – Русима, Украјинцима, Белорусима и нашој браћи у Евроазији, тако и свима осталима. Од нас се очекују Речи. Можда ће друга фаза нашег идеолошког самоопредељења, која је замишљена да оконча наш раскид са Западом и његовом идеологијом, наступити брже него што се чини. Искрено говорећи, ово је потребно данас, сада. Од тога зависи да ли ће нас разумети и подржати они који су у принципу спремни на то.

Треба схватити фундаменталну чињеницу: ми смо раскинули са Западом и либерализмом озбиљно и на дуге стазе. Сада је то неповратно. И, или ћемо изградити другачији свет и нови светски поредак унутар и изван наших граница, или… – погодите сами. Овде не желим да погоршавам ситуацију која већ објективно отворено носи апокалиптичка обележја.

Превела Мила Матић

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *