0 0
Read Time:10 Minute, 41 Second

Репресија и сила као обележија пропасти система

После пораза Немачке у Првом светском рату, долази до стварања републике историјски познате као Вајмарске, по одредбама Версајског споразума. Немачка република, била је заснована на темељима британског и француског модела грађанске демократије. Главни циљ овог модела, био да се режиму да стабилност и континуитет. Незадовољство условима примирија унутар Немачке било је огромно, што доводи до стварања мита о забијању ножа у леђа и схватања да до пораза не би дошло да није било издаје. Почело је поистовећивање са митским јунаком Зигфридом из Вагнеровог Сумрака богова, који је исто страдао од унутрашњих непријатеља. На основу тог мита, десни политички спектар почео је да гради своју мисију (Атлагић, 2012). Долази до оснивања Пангерманске лиге под водством медијског магната А. Хугенберга (A. Hugenberg), чије деловање ће се током година изузетно радикализовати. Ова лига креира мит о пангерманизму, који почиње да се развија кроз нордијске митове, антисемитизам, расну биологију и популарни дарвинизам. Супериорност нордијске расе почиње да добија своју мисију кроз музичка дела Рихарда Вагнера (Richard Wagner). Његове опере мењају перцепцију стварности, креирајући митолошки однос Добра и Зла, где се Немци постављају на страни добра, као бранитељи аријевске расе. Преко Вагнеровог култа настаје Бајројтски круг, односно група радикалних десничарских интелектуалаца који су, позивајући се на Вагнерова дела, ширили националистичке и антисемитске идеје. Касније се Бајројтски круг укључио у рушење Вајмарске републике, где се „експлицитно, безостатно и ентузијастички ставио на страну Националсоцијалистичке партије која је отворено заговарала рушење владајућег режима. У вођи те партије, Адолфу Хитлеру (Adolf Hitler), сви припадници Бајројтског круга- неки пре, неки касније- препознали су новог ‘Зигфрида'“ (Молнар, 2006: 212). Недостатак легитимитета Вајмарске Републике, економска криза и опште незадовољство Немаца довели су до радикализације бирачког тела, које је почело све више да се удаљава од центра ка крајњој левици и десници. Марксиситчке и нацистичке партије добијале су све више на популарности.


1-joseph-goebbels

Велики успех књига идеолошког карактера, почев од шездесетих година деветнаестог века говори сам за себе. Дарвинов Постанак врста, Рембрант као васпитач, Чемберленове Основе деветнаестог века, Бергсонова Стваралачка еволуција и Шпенглерова Пропаст Запада представљају значајне етапе на путу распада класичног идеализма и све већег неповерења према моћи духа, напретка, толеранције и хуманости. То веровање у стваралачку, обликотворну моћ живота морало је једном да пробије границе контемплације и да од принципа тумачења прошлости, а можда и од принципа прогнозе, постане програм акције (Плеснер, 2005: 217).

Програм акције који је искористио Хитлер као спасилац Немачке од западног цивилизацијског краха, кроз расистичко-националистичку пропаганду. Током владавине нациста пропаганда у Немачкој била је превасходно окренута ка домаћем становништву. Темељ оргaнизације и спровођења пропагандних активности представљала је тежња да се већина медија стави под контролу државе. Сматрало се да је то темељ свих осталих пропагандних активности. У политичком смислу, циљ који су нацисти желели да постигну, био је консолидација власти и њено несметано вршење.

37

Кроз деловање немачке пропаганде можемо за њену основу узети Рајхову хипотезу коју поставља Фуко, сматрајући да основни механизам власти, јесте репресија. Она се јавља као последица „трајног односа силе унутар лажног мира који обликује непрекидни рат“ (Фуко, 1998: 31). Кроз појам репресије нацистичког режима Фукоова реченица, „политика је рат настављен другим средствима“ (Фуко, 1998: 64) не делује више као историјски парадокс, већ као свакодневница. Слобода постаје апстракција замењена послушношћу. Однос слободе и моћи бива прекинут, где се слобода јавља само ако важи за неколицину, осигурану на рачун осталих.

Нацистички режим успоставља дисциплину над телом нацистичког друштва, практикујући своју моћ кроз потказивачку интеракцију између појединаца у друштву. Сви добијају право над животом и смрћу својих суседа кроз константно обнављање неповерења (Фуко, 1998). Ту се по Фукоу, сусрећемо са патолошким легитимитетом патолошке власти тоталитарних режима. Пре свега нацизма, чије логоре дефинише, као места чистог насиља (Фуко, 2012). Тоталитарни режими представаљују једну празнину у односима моћи, који се заснивају на репресији и ту налазимо супштину њихове кркхости. Главна државна институција у нацистичкој Немачкој, која се бавила организацијом пропагандних активности била је Министарство за пропаганду и народно просвећење. Ово министарство основано је 1933. године, а на његовом челу био је Јосеф Гебелс (Joseph Goebbels) (Атлагић, 2012). Поред управљања пропагандним активностима партије, Гебелс је био и министар уметности и медија. Он је својим ангажманом довео до реорганизације културног живота у Немачкој, где је основао Одељење за културу, чиме су многе области културних активности, попут радија, штампе, уметности, литературе, позоришта, филма и музике стављене под директан надзор нацистичког режима.

Нацисти су овим градили свој поглед на свет, који је требао да преобликује целокупни јавни живот. Адолф Хитлер је у свом чувеном делу Моја борба, изразио „тоталитарни карактер партије на чијем челу се налазио и решеност да неће толерисати ни једну другу идеологију, то јест ‘поглед на свет’ (Weltanschauug)“ (Атлагић, 2012: 74). Антисемитизам и решавање јеврејског питања, били су саставни део овог погледа на свет. Нацистичка држава настојала је да у потпуности обухвати друштво и појединца на основу своје völkisch идеологије, односно идеологије народне заједнице, која је била тотална, али по свом екслузивном погледу на свет, који је искључивао конкуренцију и тоталитарна. Нацистичка пропаганда градила је имиџ Volksgemeinschaft, као заједнице националне и социјалне хармоније. Упоредо са тим градила се и псеудорелигијска |4| слика вође, као јединог који може народну заједицу да поведе на прави пут. Кроз појам Вође, долази до персонификације нацистичке пропаганде преко које се симплификовала стварности и привлачила пажња публике.

Тоталитаризација нацистичких ресурса моћи

Технике пропаганде биле су изузетно агресивне и нису скривале пропагандну намеру, често је постављајући у однос награде и казне, праћене директним претњама свима који се не повинују нацистичком погледу на свет. Моћ говора и јавни наступи представљали су основну снагу за неприкидну борбу националсоцијалистичког покрета. Њихов језик се користио реториком која је увек уз речи победа, домовина, народ, величина, стављала речи немачки, послушност, мисија, историјски и опасност (Атлагић, 2012: 139). Одељења Рајха, које је формирало Министарство за пропаганду, било је подељено на одређене департмане за филм, музику, радио, штампу, позориште и књижевност, вршећи пропагандну активност у сваком овом сегменту и стављајући га под контролу. Нацисти су сматрали да је дужност државе да штампу учини таквом, да она служи држави и нацији. Закон о слободи штампе донет је 1933. године, преко којег долази до дисциплиновања и ограничења слободе, праћено гашењем 230 новина, за које се сматрало да преносе ставове супротне од нацистичког погледа на свет (Атлагић, 2012: 143). Угашене су новине са конкурентским погледом на свет, уз примену силе, ради обезбеђивања власти у тоталитарном друштву.

Нацистички медијски систем имао је за циљ праћење и контролу информација као и ширење утицаја на ставове народних маса. Овакав медијски систем био је носећи стуб нацистичког тоталитаризма. Медији су вршили индоктринацију немачког народа, нацистичком идеологијом. Она се састојала од кључних нацистичких принципа, попут оног о супериорности германске расе, врлинама немачке културе, анитсемитизму, важности обрачунавања са непријатељем и хомогенизацији Немаца у националну заједницу на основу права крви. Пропаганда преко медија служила је за добијање подршке јавног мнења и за јачање морала, посебно у ратним годинама. Маршеви, параде, церемоније на радним местима и школама, церемоније у градовима и селима стварале су климу непрестане пропаганде и масовне еуфоричности.

a-human-swatsika1

Радио је тада представљао веома важно средство како за забаву, тако и за пренос информација што је доласком нациста на власт, утицало да сам радио постане прва полуга њихове медијске пропаганде. Државни монопол над радијом постојао је још у Вајмарској Републици, тако да су нацисти лако преузели конторлу и почели да га користе, ширећи свој поглед на свет. „У тренутку ступања нациста на власт у Вајмарској Репбулици у 4.5 милиона домаћинстава, од укупно 20 милиона, постојали су радио апарати. До 1942. године ова цифра била је готово учетворостручена, то јест 16 милиона од укупно 23 милиона домаћинстава на територији увећаног Рајха имало је приступ програмима емитованим посредством радија, односно 70 одсто свих Немаца“ (Аталгић, 2012: 153). Нацистички пропагандисти настојали су да остваре потпуну покривеност радио програмом. Преко радио програма као медија, остваривала се мека пропаганда над становништвом. Након почетка рата слушање свих не-немачких програма било је строго забрањено и та забрана се односила, и на музичке и забавне програме. Улога радија у тим ратним годинама, била је држање на окупу расуту немачку нацију, од Француске до Кавказа и од Норвешке до Балкана, својим пропагандним програмом, што је условило потпуну контролу над овим медијем без могућности било какве критике или другачијег мишљења на унутрашњем плану (Атлагић, 2012).

Филм је постао важно средство политичког и војног утицаја нациста. Сматрало се да филм представља одличан алат за психолошку и емоционалну доминацију над масама, па је самим тим, представљао и важан део идеолошке пропаганде. Највећа филмска компанија била је у „рукама“ А. Хугенберга, који је сарађивао са Хитлером још за време Вајмарске Репбулике, где се са доласком нациста на власт приступило потпуној централизацији и национализацији Немачке филмске индустрије (Атлагић, 2012: 160). Најпознатији и најпопуларнији продукт тоталне нацистичке филмске индустрије, био је филм Тријумф воље (1935), који је снимљен као симбол стварања новог поретка и нових друштвених вредности у Немачкој. Циљ је био директна пропаганда на целокупну публику у Немачкој, чак и ону која није била заинтересована за политику.

Нацисти у својој тоталитарној владавини, објављају рат и уметности, делећи је на велико немачку и дегенерисану, чиме је ова друга била одстрањена и забрањена. Такође је успостављена контрола над књижевношћу, када је Министарство за пропаганду до 1939. године вршило надзор над 2.500 издавачких предузећа, 3.000 аутора и 23.000 књижара, а вршило је и контролу свих рукописа пре штампања. Књижевност је била строго надзирана, чак су и прописане четири тематске категорије у оквиру којих треба да се пише. Оне су: Fronterlebnis – искуства из рата са посебним нагласком на пријатељство између војника, Weltanschauug – нацистички поглед на свет, Heimatroman – локална немачка тематика са нагласком на националној мистици и Rassenkunde – расна доктрина која указује на разлике између супериорних Немаца и „дефектних“ народа неаријевског порекла (Атлагић, 2012: 181). Оваквим стањем у књижевности за време нацистичке Немачке око 2500 писаца напустило је земљу, што се жестоко одразило на квалитет националне књижевности (Атлагић, 2012). Важна назнака тоталитарности овог режима, било је спаљивање књига као облик немогућности контроле и једна од првих примена силе, која је пророчки наговестила којим ће путем власт ићи. Хитлерови запаљиви говори, на које су масе изузетно емоционално реаговале и тоталитарна контрола нацистичке партије свих аспеката друштва, створили су од народне заједнице једну послушну заједницу.

Нацистичка пропаганда је била тотална у креирању једног целокупног погледа на свет, за све припаднике своје заједнице, обухватајући различите сфере живота – политичку, економску, социјалну и културну. Штампа, јавни наступи, радио, филм, уметност, архитектура, књижевност и музика, биле су усклађене са нацистичким погледом на свет, док све што се није уклапало, било је подлегнуто изузетној нетолератности. Ту се прави прелаз из тоталне у тоталитарну пропаганду, када све што није одговарало одређеном погледу на свет, бива на силу увучену у њега. Сваки критички однос према моћи, био је прекинут применом силе. Страх је заменио привлачност, репресија слободу и оно што су нацисти изградили показало се крхко, пропадајући прво у главама људи као жеља за тим светом, да би на крају пропало и у сваком другом облику.

Постављањем доказа о тези, да је у демократским друштвима пропаганда ефикаснија, отвара се једно ново питање у политичкој теорији које излази из уџбеничког нормативизма, а то је питање разумевања либералне демократије ван устаљених норми и перцепције отворених друштава, која би теоријски требало да представљају њен нуспроизвод. Системи манипулације, који су далеко развијенији унутар демократских друштава, деконструишу појам слободе и захтевају редефинисање „нормалне“ политике и њених тачно дефинисаних вредности, које се јавно представљају као део свих политичких програма у којима је тријумфовала либерална демократија. Заводљива пропаганда и невидљива моћ, чине важан део функционисања либерално демократских друштава и са тим увидом ствара се могућност бољег разумевања демократије у данашњем свету. Јер ако се не отвори питање ко стоји иза невидљиве моћи и ко креира заводљиву пропаганду, све мање ће се говорити о демократији, а све више о фасади демократије. Створиће се постдемократска епоха, у којој ће се због нефункционалности и неразумевања демократских процеса, алтернатива све више тражити у ауторитарним облицима власти. Зато је потребно размађијавање демократије како би се превазишао њен догмативизам.

|4|“[В]ећина Немаца показала се пријемчивим за псеудорелигијске концепте као што су судбина и провиђење. Многи су држали А. Хитлера за медијума божанских сила. Када је Ј. Гебелс на врхунцу рата позвао Немце да се моле за Вођу међу онима који су ‘одговорили’ паљењем свећа у вођиним угловима својих домова било је много оних који претходно никада нису упалили свећу ни за једног свеца“(Атлагић, 2012: 112).

Литература: 

Атлагић, С. (2012). Нацистичка пропаганда од тоталне до тоталитарне пропаганде. Београд: Чигоја штампа.

Молнар, А. (2006). Бајројтски круг и борба за нову Немачку веру. Социологија 48, бр. 3: 193-218.

Плеснер, Х. (2005). Закаснела нација: о политичкој поводљивости грађанског духа. Нови Сад: Будућност.

Фуко, М. (1998). Треба бранити друштво: предавања на Колеж де Франсу из 1976. године. Нови Сад: Светови.

Фуко, М.  (2012). Моћ/Знање: одабрани списи и разговори. Нови Сад: Mediterran Publishing.

Рад је првобитно објављен у Култури Полиса, год. XII (2015), бр. 26, стр. 441-454

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слобода и моћ у вртлогу демократске и тоталитарне пропаганде: Америчко либерално демократска пропаганда
Next post Испод чирокане,гледајући на роботе (I)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *