0 0
Read Time:3 Minute, 51 Second

Аутор: Никола Павловић

„Стручњак“ је термин који ових дана чујемо (пре)често. На десетине пута. Мислим да ће нам тај термин бити једна од ствари, која ће нам вероватно, обележити ову пандемију. Доста тога смо до сада чули од тих стручњака. Међу гомилом изјава, цитирао бих само једну, која ми је скренула пажњу, а коју је изговорио др Бранислав Тиодоровић. Говорећи о карантину и мерама, он је изговорио следеће: „Није ово питање демократије, већ цивилизације“. Верујем, да ни сам др Тиодоровић није размишљао, о крајњим дометима ове реченице. Већ да ју је изрекао, у смислу – ограничавања слободе, зарад опстанка друштва. Због чега је, у пуном смислу речи, он заправо, изрекао једну велику истину?

Да би једна заједница, друштво, народ, па и једна цивилизација преживела, она мора, да у времену великих криза и изазова, уведе сасвим другачији начин функционисања. Тај начин функционисања, стоји у потпуној супротности са индивидуалистичким погледом на свет, са неспутаним правима и слободама појединаца, са индивидуалним изнад колективног, са слободним тржиштем-без граница и капитализмом. Тај начин функционисања огледа се у мобилизацији нације, окретања према сопственој заједници, сопственим развојним снагама, и јачања самодовољности.  То је касарнски тип функционисања државе. То је јачање вере у своју заједницу, своју способност, а не вере у туђу милост. То је време када долази до раста колективистичких вредности, од породичних, завичајних до националних. Када права прате обавезе. Када дужност стоји изнад самовоље.

Тај начин функционисања није изум времена у коме живимо, није ништа ново и епохално. Он је рецимо, постојао и у старом Риму. Познат је као институција диктатора. То није проналазак савременог грађанског друштва, па га не треба ни у савременом смислу речи разумети. Диктатор је узимао власт када се римска држава налазила у великој опасности по сопствени опстанак. Он је био изнад свих магистрата.  Покоравали су му се и конзули. Његова власт била је само временски ограничена.

Шта је овде централно питање? Шта заправо, хоћу да кажем. Живимо у времену када су западна демократија (и њени деривати) најсавршенији од свих облика владавине. Индивидуалне вредности су златно теле. Капитализам је најбољи начин привређивања, сјајна шанса за све. Једном речју, живимо у најсрећнијем од свих светова. У најсрећнијој епохи, икада. Једино шта нам још недостаје, јесте да решимо проблем топљења глечера и сечу бразилских прашума, и ето нас, у рају на земљи. Овако нам је бар представљен савремени свет у главнотоковском наративу. Наравно, ретко да нешто од набројаног у стварности постоји, чак и да постоји, присутно је тек у по неким земљама, што заправо означава изузетак. А као што знамо, изузетак потврђује правило.

Индивидуализам, демократија и капитализам егзистирају само у савршеним условима. У условима мира, без ванредних околности, такорећи у идеалном окружењу. Међутим, ако нас нечему историја учи, онда то јесте, да исту чине готово перманентне ванредне околности, сукоби, немири и ратови, који бивају само на кратко прекинути временом мира и просперитета. Криза са Короном само је још једна појава, која говори у прилог овој тврдњи.

Демократија и капитализам су се показали изузетно осетљиви модели, оног тренутка, када се пред њих указала Корона. Прва мера у одговору на изазов пандемије, јесте ограничавање демократије и спашавање капитализма –  државном интервенцијом. Да су ови изузетно хваљени облици, дакле демократија, као политички систем и капитализам, као њен економски модел, супериорни и универзално применљиви, не би први пали у судару са једним вирусом. То јест, не би прве мере држава биле спутавање демократских права и ограничавање слободног протока, робе, капитала и услуга. Не би (иначе, одавно проглашена као анахрона и превазиђена) национална држава, преузела улогу нечега што проблем решава, већ би се у помоћ призвали, управо, богови капитализма и демократије.

Ова криза, као и многе друге пре ње, али и турболентно време које нам тек предстоји, до краја ће оголити неорганску природу демократије и њеног економског близанца, капитализма. Они народи који то буду пре схватили, имаће неку шансу. Оне нације које су то већ схватиле, већ су у предности над осталима. То се и данас, јасно може видети у бројним примерима. Од широм примењених државних интервенција, како би се спашавао посрнули капитализам, до самог уласка државе у економију и национализације компанија, па до ауторитарних мера, ограничавања слободе и окретања ка сопственој нацији у ситуацији када све наднационалне творевине посустану и закажу.

Дакле, да се вратимо на онај цитат са почетка текста, али да га мало другачије искажемо како би се што боље разумела поента – ко хоће да сачува демократију, изгубиће нацију. Пандемија Короне, срушила је многе заблуде, оголила је стварност и приказује је, за оне који хоће да виде, онакву каква она јесте. Са тим у вези, можда би грађанери могли да узврате Корони, са једном прокламацијом – да је прогласе за политичко некоректни вирус?

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Хитлер из нашег твитера
Next post Небојша Катић: Економске пројекције и гледање у пасуљ

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *