„Верујем у науку“.
 
Да ли је оправдано овако рећи, или реченица сама по себи представља контрадикцију? Апотеоза науке у супротности је са самим њеним принципима. Света Scientia представља се као нека врста праведног и мудрог божанства, а научници као њени првосвештеници и жреци, обдарени моралном и интелектуалном супериорношћу.
 
Наука је људска делатност, па тиме обележена и истим слабостима и недоследностима као и човек сам. Током векова владавине позитивизма и научног мишљења, развила се и критика науке, па се стално настоји да се наука саобрази принципима који би је учинили објективнијом, а њене резултате веродостојнијим. Ипак, то је могуће само у извесној мери. Наука није аутономна и свевидећа сила, већ је зависна од личних и друштвених околности у великој мери.
 
1. Финансирање
 
Научна истраживања не могу да се спроводе без логистике, о којој год науци да је реч. Средства се обезбеђују путем грантова који стижу од државе, вандржавних или наддржавних институција (нпр. Европске уније) или компанија. Постоји податак да у западном свету око 60% истраживања финансирају компаније које у њима виде комерцијални интерес. Стога, постоји опасност да ће научник, или група научника, саобразити своје резултате очекивањима компаније, јер од тога зависи и њихова егзистенција и научна каријера. Не мора то бити масна превара, довољно је не узети довољно у обзир податке који не говоре у прилог од компаније фаворизованом закључку (нпр. дејствима или нуспојавама неког лека), довољно је да постоји некаква методолошка недоследност (нпр. нерепрезентативна контролна група или занемаривање зависних варијабли). Чак и пре овога, избор научниковог непосредног поља истраживања зависи од тога да ли ће уопште моћи да га спроведе. Услед економске или друштвене климе његово потенцијално важно истраживање уопште се неће ни узети у обзир. Слично ствари стоје и са истраживањима које финансирају државне иституције или пак нека независна, добротворна или слична друштва. Извођење истраживања зависи од тога шта се дефинише као потребно, корисно, релевантно.
 
Непосредна одлука о додели новца може да, зависи, рецимо од неколицине људи која седи у канцеларији, прегледа пријаве и документацију и „сече“ поверени јој колач по принципу: „ове може и неко други да финансира – одбијамо, овај има доста радова – одбијамо, ово није политички коректно – одбијамо“.
 
2. Научна и академска заједница
 
У великој мери, рад научника везан је за универзитете и институте који имају одређену репутацију засновану на традицији, изворе финансирања, своја периодична и друга издања. Претпостављамо да су у питању тврђаве рационалности, морала и научног поштења. Ове институције су, међутим, високо компетитивне, нису лишене сујете, суревњивости, егоизма, међусобица, и нису независне од политичких, економских и друштвених утицаја. Нема сумње да су професори, рецимо, запослени на неком државном факултету, већином часни људи који не доносе судове ван својих компетенција, али чак и они центрипеталном бирократском машинеријом могу бити усисани у дискутабилне поступке, или бити њихове жртве.
 
3. Квантификација научног доприноса
 
Покушај да се научни допринос учини мерљивим и репрезентативним имао је, свакако, за циљ и да се ова врста суревњивости умањи а разлози напредовања у академској заједници представе објективним. Међутим, квантификација може да буде веома опасна и далеко је од стварне објективности. О чему се ту ради? Професор (или доцент, или научни сарадник), обавезан је да за реизбор у исто или избор у више звање има одређени учинак: јасно одређени број радова у јасно кодификованим часописима. То га, међутим, по више основа ограничава: он не може тек да се бави оним што жели и што сматра својим позвањем, већ најпре мора да води рачуна о томе где ће и у ком року то моћи да објави. Уколико се бави неком локалном или историјски скученом тематиком, имаће далеко мање могућности да објављује у међународним часописима. Уколико се бави темом за коју је тешко наћи изворе (нпр, о њој нема много или нема уопште писаних извора, или су они тешко доступни, или је неопходно претраживати архиве, или обезбедити превод са мање познатих језика) биће му потребно далеко више времена него научнику који се бави актуелном, модерном темом. Апропо, и у науци такође постоји „мода“ и „демоде“ област, али се ово елитистички назива релевантношћу. Коначно, ако се намерио да пише капитално дело, тешко да ће се то моћи у квантификаторској трци за поенима.
 
Његов педагошки учинак такође може бити (зло)употребљен. Премда студенти имају право да оцењују рад својих професора, учинак њиховог оцењивања опет је у спрези са дневном политиком. Омиљени професори могу остати без посла – мишљење њихових студената неће се узети у обзир ако и само није „релевантно“. Политички и идеолошки ставови могу такође бити разлог за сечу глава – професори се налазе на мети студентских акција, па некад и повлаче са посла, ако, рецимо, одбијају да се обраћају свом трансродном студенту заменицом коју је он/она одабрао/ла, или га зову именом које му пише индексу уместо одабраним. Или, уколико тврде да је пол стварна, постојећа категорија, а не друштвени конструкт (рецимо, случај Кејтлин Сток (Kathleen Stock), који није усамљен, а за сада је без епилога). У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје, па је добила прилику да сазна монструозне бирократске техникалије тог прогона, а није први пут да се овај систем примењује. Разлози за примену бирократске дробилице, међутим, могу да буду и лични анимозитет надлежних у комисијама за избор професора, па и углед и подршка коју неки научник ужива у јавности. Довољно је да се неко од надлежних позива на техничку непотпуност поднетих доказа о научном доприносу („фали ти један папир“), да се изгуби време и професор пробије рок. Онда се изабере с намером доведени противкандидат, рецимо, османиста који у својим радовима доследно пише „аксер“ уместо „аскер“ за припадника турске војске ( реч „asker“ и у персијском, па и у модерном турском језику значи – војник).
 
4. Peer review и цитираност
 
„Пир ривју“ је независна рецензија научног рада, од стране другог/других научника. Она може бити услов за штампање рада у часопису (у угледнијим часописима је обавезна) и за добијање гранта. Требало би, да се таквом рецензијом потврди релевантност неког научног рада, јер га оцењују стучњаци који се баве истом или блиском облашћу. Она, међутим, успорава процес објављивања радова. Можда нећете моћи да је добијете ако су ваше колеге заузете неким другим задацима, или уколико је мало стручњака за вашу област. Премда је рецензија најчешће анонимна – може да постоји сукоб интереса: например, ваш колега се, својим сопственим радом, кандидује за исти грант или часопис па му не иде у прилог ваша позитивна рецензија. Како је крајња одлука на уредништву или уреднику часописа, а пуно је радова са добрим рецензијама, на крају се мора направити некакав избор, а мало ко би се усудио да каже да су одбачени радови – лоши; о њиховој „publish or perish“ судбини, одлучује готово – случај.
 
Некадашњи уредник „Лансета“ (Lancet), Роби Фокс (Robbie Fox), питао се да ли би ико приметио када би заменио хрпу папира на којој пише „за штампу“ оном на којој пише „одбијено“. У шали је говорио, да се у „Лансету“ примљени радови баце са врха степеништа – па, који падну на приземље – њих објаве. Методолошке недоследности могле би се отклонити, неки сматрају, када би читав поступак од постављања хипотезе до закључка извело неко независно тело – а колико би то успорило представљање научног рада јавности, потпуно је јасно. Сведоци смо, међутим, да се ова тежња за објективношћу занемарује на рачун брзине (а мишљење о томе јесу ли разлози томе трговачки, или спасавање светске популације, узрок је вакцинационе шизме).
 
Цитираност такође зависи од области којом се научних бави, доступности његовог рада, а и ту се подаци „фризирају“ по систему ја теби – ти мени, нарочито у мањим научним заједницама. Примера ради, уместо да цитирате, рецимо, Стојана Новаковића, цитирате колегу који га цитира; нема везе што је део текста који сте цитирали оригинално Новаковићев. Њему и тако није потребна цитираност, а вашем колеги јесте, баш као што ће сутра бити потребна вама.
 
5. Демократизација и елитизам
 
Разуме се да данас научник има могућност да свој рад напросто објави на Интернету, ван свих утабаних путева и препусти га општој и лаичкој критици. Једини мотив за то могла би бити жеља да се рад учини доступним, да поступак ширења достигнућа демократизује; али ту ће се сусрести са научним елитизмом: остаће, у основи, невидљив. Без благослова научне заједнице, без реликвијара (списка радова у релевантним публикацијама), стропоштаће се у тамни вилајет теоретичара завере, непроверених извора, сумњивих кредибилитета.
 
6. Свеприсуство и ексклузивност
 
Научници су у незавидној позицији: с једне стране, од њих се очекује да се баве искључиво својом струком. С друге, пошто се и јавно и самоделегирају као елита једног друштва, од њих се очекује да се баве и различитим актуелним темама, које су можда и ван оквира њихове компетенције. Тешко је у томе наћи меру, јер научник је – то јест, требало би да буде – целовита личност, а због природе свог статуса не би ни смео да остане незаинтересован за питања од општег интереса. Но и несклоност друштвеним питањима и присуство у јавности могли би му се једнако обити у главу.
 
7. Немерљиве категорије
 
У покушају да се научна делатност учини егзактном и упоредивом, губе се из вида чињенице које су изузетно важне, а нажалост (или, можда, на срећу) – измичу квантификацији. Ту спадају поштење, част, лична храброст, доследност, скепса, способност да се призна и исправи грешка, алтруизам, одговорност у личном и јавном деловању, самокритика, па и машта, далековидост, свестраност, ширина духа. Како каже Небојша Катић, неопходно је у јавни простор вратити осећај стида – поражавајуће одсутан и у науци, тако да изгледа да је рационалност коначно појела моралност, па сада прешла и на храњење собом самом.
 
Коначно, религиозни однос према науци је парадокс рационалности. Морамо бити свесни њених ограничења ако желимо да објективно проценимо њене доприносе. Наука не би требало да стрепи од лаичког суда нити да се подсмева глупим питањима „крезубог“ света; најпре јер је то противно њеној суштини (по природи ствари у корену науке је запитаност), а онда, јер ни сама није ослобођена људских слабости. Паушално позивање на науку (као некакву далеку, неразумљиву, али апсолутно свезнајућу и апсолутно непогрешиву силу) зато је једнако опасно као и потпуна сумња у њу.
 
 
 
Насловна: Рембрант – Час анатомије доктора Николаса Тулпа

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *