0 0
Read Time:5 Minute, 31 Second

Кад у низу дисфункционалних потеза тзв. проевропске странке у Србији најаве протест против забране Европрајда, објашњавајући да ће исто тако сутра моћи да се забрани протест против сиромаштва или загађења, оне само показују колико је дубок њихов неспоразум са потребама и пулсом овог друштва.
Самопроглашена грађанска опозиција не само да упада у клопку неолибералних политика идентитета, стављајући есенцијалне левичарске теме сиромаштва и економске неједнакости у исту раван са идентитетским лгбт наративима, него показује и једно дубоко, фундаментално неразумевање негативне рецепције модерног лгбт феномена у српском друштву.

Историја без друштвене теорије је слепа, социологија без историје је празна. Политичар не мора да буде ни историчар, ни социолог, али мора да разуме друштво у коме се креће и теме које жели да кандидује. Сваки пут када опозиција стане у одбрану Европрајда и као аргументе користи људска права, цитира Устав Републике Србије или савезнике тражи у европарламентарцима, Вучић отвори нову флашу Барбија и наздрави.

Кад на Вучићев народњачки популизам одговарате прозападним опортунизмом, нисте само зајахали погрешног коња у политичкој трци, него показујете и да сте потпуно дезоријенитсани у погледу смера, циља и места одржавања саме трке.

Основни узрок неспоразум политичких елита у Србији са Европрајдом и уопште са лгбт феноменом је у инхерентно капиталистичком пореклу тог феномена, о чему је још пре четрдесет година писао Џон Д’Емилио у свом есеју „Капитализам и геј идентитет“.

Тек са измештањем производње из круга породице и омасовљењем најамног рада као доминантног облика производних односа постаје могуће формирање лгбт идентитета и хомосексуалне субкултуре. За разлику од времена када је породица за већину људи у Сједињеним Америчким Државама била примарно место производње, од средине 19. века све више појединаца, у почетку претежно мушкараца, излази из круга породице и зарађује за живот радећи за неког другог. За људе који имају јаке истополне жеље, нови производни односи отворили су нове могућности.

Наравно да су и пре времена развијеног капитализма постојали људи који су осећали сексуалну привлачност према особама истог пола и који су се упуштали у хомосексуалне односе. Али будући да је преживљавање било условљено императивом рађања и учествовањем у породичној заједници, није било могуће обликовати хомосексуалност као животни стил или као идентитет.

Хомосексуално понашање је различито од хомосексуалног идентитета. Тек када је најамни рад у капитализму омогућио да људи зарађују, а тиме и преживе самостално, изван и мимо породичне заједнице, постало је могуће да хомосексуалност постане важна одредница личног идентитета и окосница животнога стила.

Крајем 19. и почетком 20. века региструју се први докази о различитим врстама људи који стварно живе у складу са својим истополним жељама. Са ширењем америчког капитала и система слободног рада од Атлантика до Пацифика током 20. века поткопана је материјална основа традиционалне породице и уклоњене су економске функције које су учвршћивале везе између њених чланова. Историјски развој капитализма омогућио је великом броју мушкараца и жена у 20. веку не само да се изјасне као припадници лгбт популације, него и да се организују на темељу тог идентитета.

Шта можемо закључити из ове сумарне историјске скице настанка лгбт покрета? Претпоставка друштвене прихватљивости и равноправног статуса припадника лгбт заједнице на Западу укорењена је у специфичном историјском развоју тржишног капитализма. Капитализам слободног тржишта био је оптимална економска формација за земље које су већ биле богате.

Лгбт идетитети и лгбт субкултура обликовани на Западу су један од ултимативних израза западног индивидуализма који је омогућила првобитна акумулација капитала. Тачно је да постоји статистички однос између индивидуализма и националног богатства, али најразвијеније земље Запада постале су индивидуалистичке тек пошто су увећале своје национално богатство, а нису се обогатиле тиме што су постале индивидуалистичке.

Али Србија и друге балканске земље нису могле да понове исти развојни пут, јер су због дугог задржавања елемената феудалних односа преовладали традиционални обрасци колективног идентитета, практично све до Другог светског рата.

Док је у земљама централне акумулације светског капитала (Северна Америка и Западна Европа) национални идентитет развијан на премисама либералне политичке филозофије, која је требало да обезбеди интеграцију друштва подељеног на богате и сиромашне, на Балкану су се национални идентитети формирали као кохезиони фактор једне националне заједнице у односу на хегемоне, Турско и Аустроугарско царство. Класни идентитет је потискиван самом логиком националноослободилачке борбе.

По стицању националног ослобођења, циљ националне интеграције, као и у развијеним капиталистичким земљама, био је пацификација опасних класа, радника и сиромашних сељака. Али због поларизујуће природе капиталистичке акумулације, балканске земље нису биле у стању да развију елементе „државе благостања“, преко које је у земљама Западне Европе до Првог светског рата већ била извршена значјана прерасподела вишка вредности. Немајући тај инструмент на располагању, балканска буржоазија је настојала да га надокнади инструментализацијом традиционалних институција у циљу обезбеђивања друштвене кохезије и националне саборности.

Потпуно иста формула је коришћења после слома социјалистичких режима у Источној Европи, али и након петооктобарске контрареволуције у Србији. Основни циљ транзиције у Источној Европи био је рестаурација капитализма, која је захтевала конзервативни идеолошки апарат да би се легитимизовало присвајање друштвеног капитала кроз процес приватизације.

Стога је употреба религије као формално надкласне идеологије веома честа у политичким формулама легитимизације власти у транзиционим државама, као и увођење цркве у политички систем. Зоран Ђинђић није увео веронауку у школе само као тактички уступак цркви, већ је то била и стратешка одлука којом су посредно олакшани приватизација и транцизија по неолибералном моделу.

Дакле, да би био елементарно функционалан а друштво социјално одрживо, транзициони капитализам у Србији може једино да постоји у хибридној форми. То значи да приватизацију друштвеног капитала и снажне економске неједнакости мора да прати још снажнија афирмација религиозно-традиционалних вредности, кроз које се осигурава стабилност самог друштва.

А онда у такву друштвено-економску реалност, по сваку цену, хоћете да импортујете и мисионарите лгбт агенду као ултимативни производ западног индивидуализма, који ово друштво, условљено сплетом историјских процеса вишеструко посредованих периферним положајем у светској економији, одбацује као страно тело.

Другим речима, не можете у Србији имати неолиберални капитализам и консензус око лгбт идентитетске политике преузете са Запада, јер једно искључује друго.

Западни лгбт покрети су производ историјског развоја капитализма какав се на овим просторима никада није десио, нити је могао да се деси. Ко хоће да супституише ту историјску празнину позивањем на људска права, која су и сама производ капиталистичких тековина западног индивидуализма, или мало шта разуме или долази из неког од реликата досовске опозиције, неснађених и у времену и у простору.

А посебно због императива колективног Запада да толеранција према лгбт агендама треба да буде критеријум према коме се процењују не само појединци, већ и демократски легитимитет самих држава, Европрајд у Србији треба да буде одложен на неодређено време или, као у Русији, забрањен на једно 100 година. То је, у постојећим друштвено-економским околностима, минимални рок да се прођу одређене етапе историјског развоја да би одржавање Европрајда у Србији можда имало неког смисла.

 

 

Извор: https://www.facebook.com/tankacrvenalinija

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Петар Демјанович Успенски – Tertium organum
Next post Александар Гајић: Освалд Шпенглер и Пропаст Запада

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *