0 0
Read Time:7 Minute, 45 Second

Турбо-фолк представља феномен који већ две деценије заузима значајно место на музичко-културној сцени Србије (и региона). Овај музички жанр је на уметничком, али, што је посебно интересантно, и на политичком плану од стране заступника владајуће идеологије стигматизован као један од узрочника темељних проблема у српском друштву.

Будући изгледа провокативан облик популарне културе, нашао се на ветрометини критика које су долазиле и од традиционалистичке и од лево – либералне Србије. Обе сукобљене стране – немоћне да опазе своје идеолошке поразе, мада њима блокиране – бавиле су се овом поткултуром у негативном кључу, користећи такву „занимацију“ као издувни вентил. Вредности слободе и једнакости, бар „на папиру“ карактеристичне за сваки од табора подвојеног друштва, снобизам је претворио у мртва слова, потпуно занемарујући да је у последњих двадесет година једино кроз турбо-фолк постигнуто ослобођење „одоздо“ (од народа за народ).

Проблем одређења

Пре излагања историје турбо-фолка, потребно је оријентисати се на саму одредницу. Иако се најчешће узима као такав, турбо – фолк није јединстван музички жанр. Под овим термином се подразумева и нео-фолк, национални-фолк, денс – фолк, техно-фолк, реп-фолк, хаус-фолк, односно свако мешање неког другог музичког правца са фолком (народном музиком). Иако се набројани жанрови битно разликују, стављају се под исту етикету турбо-фолка као нечег декадентног јер не спадају у оно шта би популарна музика, бар не према мишљењу оних „одозго“, требало да јесте. Стигма примитивизма коју турбо – фолк носи насупрот, зависно од иделошког убеђења оног ко појаве класификује, изворно-традиционалној или урбано-космополитској музици, чини да се на удару поред музике и нађу и њени слушаоци.

„Овакав приступ је резултат идеолошког и анахроног третмана целог феномена популарне музике, који нажалост карактерише највећи број оних који би да о томе нешто кажу, а према коме се на једну страну ставља рок као наводно урбана, модерна, прогресивна, космополитска музика, а с друге у исти кош са етикетом регресивног, трпа све оно што није рок. Такви аутори у старту дисквалификују себе као нерелевантне јер нису способни да захвате сву шароликост проблематизованог поља.“ (Ђурковић, 2002: 177).

Историја

Историја популарне (новокомпоноване) музике као претече турбо-фолка почиње у време социјалистичке Југославије, крупним друштвеним променама – колективизацијом, индустријализацијом и урбанизацијом. Велики број сељака због лоших услова и присиле, исељава се и одлази у град, стварајући новонасталој комунистичкој елити (нова класа) и њеном модернизаторском Weltanschauung-у (погледу на свет) преко потребну радничку класу. Тек формирана радничка класа није се најбоље сналазила у градској средини и утеху је тражила у песмама чији су стихови били оријентисани на бол за старим завичајем, остављеним рођацима и бившим љубавима. Та тематика била је најзаступљенија у оквиру музичког правца нео-фолка, изазивајући и саму популарност истог.

Karte za muzeje 60tih1

Либерализацијом социјалистичке Југославије услед Титовог раскида са Стаљином и окретања ка Западу настао је један специфичан облик привредног система, „тржишни социјализам“ који свој одраз добија и у свакодневном животу грађана Југославије. Расте животни стандард. Самим тим долази и до повећања потрошачких потреба које бивају задовољене и музичком индустријом. Она је у „тржишном социјализму“ нашла своје место и почела да се управља према правилима слободног тржишта : популараност производа диктира комерцијални успех.

„Водећа комунистичка елита је на све могуће начине, укључујући и лингвистичке одреднице (афирмација забавне музике као нечег урбаног, позитивног, елитног, вредног и критика народне или нео-фолк музике као нечег заосталог и примитивног), покушавала да промовише и намеће западну поп музику“ (Ђурковић, 2009: 132). Она није благонаклоно гледала на музички производ који је доживео највећи комерцијални успех – новокомпоновану народну музику, па је у складу са тим и конкретно реаговала. Конгрес културне акције одржан 1971. године у Крагујевцу за један од циљева је имао и забрану нео-фолк музике, али тржишна либерализација успела је да популарни производ постави изнад жеље за културном „деконтаминацијом“. Тржиште је креирално своје законе, а елита се пребацила са поља деконтаминације на убирање пореза и финансирање другачијих музичких пројеката, виђених као нека врста противтеже све већој доминацији нео-фолка.

„Нова класа“ комунистичке елите, у одређеној мери прозападно оријентисана, настоји да популаризује друге музичке правце како би умањила значај нео-фолка, а бави се и надизрањем културних манифестација. За нову класу, која је по свом саморазумевању била модернизаторска, нео-фолк је био дефиниција кича и шунда, али и традиционализма, па је самим тим морао је бити замењен „цивилизованијим“ (испоставило се : западнијим) музичким облицима попут џеза и рокенрола. Ови музички правци, испражњени од бунта на коме су засновани у својим матичним земљама, чинили су одличну пропратну музику за комунистичку представу о братству, јединству и једнакости свих пролетера.

Током 80-их огроман успех певачице Лепе Брене показује спремност нео-фолка на експериментисање са другим звуцима, у овом случају са диско ритмовима, и његову још израженију прилагодљивост на тржишне услове. Ниједна рокенрол група тог времена (које се иначе означава као златно доба рокенрол музике код нас) није могла да достигне популарност коју је имала Лепа Брена. Приближан успех имало је сарајевско Бјело дугме, али оно је у своју музику отворено уносило фолк елементе, пратећи захтеве тржишта, што је за резултат имало велику популарност (Ђурковић, 2009). „Треба уочити да је управо захваљујући тржишној либерализацији дошло до истинске демократизације популарне музичке праксе у Југославији и Србији„ (Ђурковић, 2009: 133).

lepa-brena-album-hajdedasevolimo-cover1

Тих година су постављени културни маркери, са функцијом да одвајају урбане (мало)грађане и њихово „право на градски бетон“ од широких народних маса које своју „варварску“ забаву траже под шаторима и на „Поселима“. Ово разграничење између масовне и имитације елитне културе, створило је једну обавезну култур-расистичку конотацију која се и дан – данас провлачи кроз дискурс наше културне политике. Презир се коренио у класним разликама, током 90-их се обликовао у аутошовинизам, а после октобарске „револуције“ добио је јасно упориште како у државној културној политици, тако и у идеолошком програму одређених политичких партија.

Распад СФРЈ отпустио је и последње кочнице државног надзора препустивши све културне производе законима тржишта. Термин попуштање кочница, узет је од Питера Слотердајка који полази од чињенице да се на Западу у последњих неколико векова све заснива на прекорачењу граница и сталном ослобађању од стега религије, обичајности и морала. (Ђурковић, 2002: 183). Услед овог „олабављења“, нео-фолк успоставља потпуну доминацију на тржишту јер држава више не финансира комерцијално неисплативе пројекте. Долази до садржинске еволуције нео-фолка, до интензивног експериментисања са различитим правцима популарне музике. Рокер Рамбо Амадеус сковао је заједнички назив за све аспекте овог уједно културног и тржишног експеримента, назвавши га турбо – фолк.

Идеолошка језгра критике

Може се рећи да негативни ставови према турбо – фолку долазе од два идеолошка језгра. Прво је православно, и оно у турбо – фолку, нарочито због „техеранизације“, тј. исламских и уопште источњачких утицаја, види препреку духовној обнови народа. Проблем овог становишта јесте што је остало заробљено у традиционализму и што није успело да се као порука модернизује, како би се прилагодило времену у којем живимо (једини познати покушај јесте пројекат „Песме изнад истока и запада“, где су различити музичари компоновали музику на песме владике Николаја Велимировића) (Ђурковић, 2002).

stopturbofolku

Друго језгро, такозвана Друга Србија, далеко је утицајније у јавности. Турбо-фолк дефинише као националистички и ратно-хушкачки продукт, и тако настоји да оправда свако дехуманизовање потрошача овог производа. За турбо-фолк се тврди да је био један од механизама којима је Милошевићев режим контролисао народ, при чему су само они просвећени остали имуни. Манихејски иступајући и истичући своју борбу против Милошевићеве ратне трубе, у деведестим су себе означили као борце за људска права и будуће еманципаторе овог друштва. Својом неуспешном пост-октобарском политиком заглавили су у неолиберализам који људска права заправо пориче, легитимишући се и даље трубом из 90-их, иако се она већ одавно не чује.

Сав тај фолк

Документарна телевизијска серија „Сав тај фолк“ јесте par excellence пример културне политике власти пост-октобарске Србије и њеног константног позивања на злогласне године Милошевићевог режима. Уводна шпица доноси лик Слободана Милошевића „украшен“ грбом укрштеног пиштоља и микрофона, турбо-фолк лепотицама и реченицом „Србија се сагињати неће“. Тиме се јасно конструише порука која ће се провлачити кроз целу серију. Та порука јесте : национализам = рат = турбо-фолк, и јасно дефинише, шмитовски речено, тоталног непријатеља.

Sav taj Folk (2004)

Одушевљење титоизмом саговорника са почетка серије, временом „када су Југославији сви долазили пред ноге“ показује једну занимљиву тоталитарну везу између деце комунизма и његових демократских унука. Турбо-фолк се дефинише као кич, „а кич је у ствари прикривени национализам“, како објашњава један од коментатора. Термини који се провлаче кроз серију јесу „посељачење“, „примитивизам“, „етничко чишћење културе“, „легитимација простаклука“, „национална заслепљеност“. Објављује се рат националној култури, она се поистовећујућује са опуртунистичким екстремизмом који је владао 90-их и који реално није имао никаквог додира са културом у правом смислу. Тако се турбо – фолк испоставља само као средство које у борби против националних вредности оправдава циљ.

Суморне перспективе

Идеологизација турбо-фолка показује социјални и културни расизам, ауторитаризам и жељу за тоталитарним облицима интервенције од стране елите која себи даје легитимитет да имплеменитра и намеће одређен систем вредности, доводећи у питање целокупан концепт народног суверенитета.

Елита својим фанатизмом и готово насилном инсталирањем „европских вредности“ настоји да смрви народ, лупајући му константно етикете примитивног, нецивилизованог, главне препреке било каквим реформама, реликта прошлости који мора бити превазиђен. Све оно што народ воли, од музике до културе, сматра се кичем и шундом, и зато у друштву дубоко подељеном на богате и сиромашне, однос елите и народа неће имати срећан крај.

Литература: 

Ђурковић, М. (2009). Слика, звук и моћ: огледи из поп политике. Београд: МСТ Гајић.

Ђурковић, М. (2002). Диктатура, нација, глобализација. Београд: ИСТ.

Краћа верзија чланка је првобитно објављена на интернет порталу Видовдан, 2014 године.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Судбина једног српског села у Лици
Next post Грађански рат у Сирији- судар империја и нова подела света

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *