Економисти су дуго били очарани снагом тржишта у промовисању економског просперитета. Смитова идеја да себични појединци (који траже само своје лично богаћење) производе колективни просперитет (кроз деловање фамозне „невидљиве руке тржишта“), односно теза о савршено конкурентним тржиштима која производе стабилну равнотежу, само је једна од могућности. Једноставно, модел Адама Смита није једини, већ само један од могућих (нпр. тржишта могу произвести превише неједнакости или неефикасно алоцирати ресурсе; нпр. тржишта би налагала да градимо два струјна далековода).

Нова парадигма за подучавање и бављење економијом у којој можемо претпоставити да су појединци про-социјални и кратковиди, а не себични и далековиди, где је конкуренција несавршена (са победником који узима све), са често пресудном улогом политичке моћи и са економским бенефитима за одабране рентијере које су свеприсутне и често су потребне за добро функционисање економије (дакле, оне нису резултат грешке у политици), би извесно генерисала боље разумевање друштвених исхода, односно тржишта.

Будући да политичка елита, супротно од плутократије која је финансира, и поред интереса финансијера жели реизбор, нада постоји. Наиме, промена друштвене свести, односно растућа перцепција јавности о слабостима, неефикасности и неправедности система у коме живимо, ствара притисак бирачке базе, који економску политику нужно гура у правцу веће прерасподеле.

Како социјални конструкти одређују нашу свакодневицу?

Када похађамо школу или државни универзитет ми смо у социјализму, као почнемо да радимо вероватно је да ћемо се наћи у капитализму. Друмови којима путујемо ка послу су подсетник на социјалистички аспект нашег друштва, као и болнице у које на жалост са протоком времена, посебно у пензији, морамо све чешће ићи. Продавница у којој купујемо потрепштине је део оног капиталистичког у нашем друштву, док су норме и стандарди који спречавају да се у њој продаје роба сумњивог квалитета добрим делом последица напора државе да, у интересу здравља популације, наметне ригорозне прописе компанијама.

Базични друштвени односи су економски условљени (који су опет доминантно узроковани дистрибуцијом моћи), али економија није све и она заправо обликује нашу свакодневицу мање него што се то многима чини. Стварност несумњиво јесте дубоко преплетена економијом, али сводити друштвене односе на њихов економски аспект је дубоко погрешно. У том смислу, две идеологије (дефинисане по чувеном израелском историчару Јувалу Харарију, писцу плантераног бестселера „Сапијенс“, дакле у најширем могућем смислу), које поред капитализма (са поменутим елементима социјализма) највише опредељују свакодневницу огромне већине нас су национализам и религија. Дакле, живот сваке индивидуе на целој планети базично је детерминисан друштвеним системом у коме скоро сви функционишемо (са компанијама које су његов главни носилац, које су снажно легално штићене и практично економски субвенционисане кроз наметнута правила монетарне, фискалне и регулаторне политике), земљом у којој живимо, и у мањој мери богом коме са клањамо (уз све социјалне норме које религије подразумевају).

Претходно наведена формулација вероватно већини од вас није тако блиска и можда вам је чак контраинтуитивна. Разлог је веома једноставан. Наиме, ми смо научени да поменуте ‘идеологије’ прихватамо као природне или богом дане. Нпр. учени смо о тзв. природним законима тржишта или невидљивој руци тржишта. Нација и религија се до те мере неупитни да се иначе позната теза о социјалним конструктима (која интересантно потенцира нацију, али не и капитализам као тако нешто), чини као нешто апстрактно, удаљено или погрешно.

И држава и тржиште су социјални конструкти. Ако се тржишта спонтано уређују, на основу сопствених интереса, онда се и растуће бирократије уређују према одређеним интересима. Ако је ово тачно, постаће неопходно ограничити те интересе како би се осигурало да држава остане усредсређена на испоруку друштвених добара (у том контексту, фамозно упозорење америчког председника Ајзенхауера давне 1961. против претераног утицаја „војно-индустријског комплекса“ данас би било усмерено на „војно-индустријско-технолошко-финансијско-медијски комплекс“).

Свет у коме функционишемо заправо је базично заснован на конструктима, односно измишљеним заједницама или боговима, и посебно вери у новац, да би без тих корисних заблуда наш иначе висок ниво социјалне кохезије, и мање-више несметан живот већине од скоро осам милијарди хомо сапијенса, био потпуно ометен. Они који су на врху пирамиде (или ‘ланца исхране’) улажу огромне напоре да систем вредности у коме свакодневно оперишемо схватимо као безалтернативан. Тржишне силе се представљају као природне, владари као носиоци неприкосноване воље народа, религиозни оци као морално непогрешиви, законодавни систем као једини могућ и наравно правичан. Сумња у систем је практично онемогућена јер су људи фактички дириговани поменутим идеологијама. Ипак, овде треба додати и чињеницу да би људи без вере у заједничке вредности, које су током своје когнитивне и културне еволуције сами измислили да би креирали осећај повезаности (наиме, заједница већа од 150 индивидуа је практично немогућа за управљање без барем религијског оправдања), били у перманентним међусобним конфликтима. То би врло лако могло довести до несагледивих последица које би или довеле до нестанка врсте или до њене маргинализације у ширем животињском свету.

Кинески изазов владајућој економској парадигми

Дуго неупитна теза да је тзв. спонтани поредак тржишта инхеретно супериоран од алтернативних поредака (нпр. реал-социјалистичког) после четири деценије просечног раста кинеске привреде од невероватних 9,3%, и са 700 милиона људи извучених из сиромаштва, дошла је под знак питања до те мере да је чак и ММФ преиспитао и редиговао свој приступ. Међутим, кинески систем није дијаметрално супротан западном. Нпр. јавна потрошња у САД је фактички непрекидно расла са почетком Другог светског рата те достигнувши скоро 36% БДП-а 2019, процентни поен више него у Кини, а пандемијом узрокована криза је само повећала разлику у корист САД. Наиме, Америка свој данашњи економски опоравак у великој мери дугује масивној владиној интервенцији, а она се интензивира са Бајденом који предузима мере које ће додатно повећати улогу државе. 

Спречавање плутократије да доноси одлуке на штету грађанства, што би смањило популарност владајућих политичких елита у Вашингтону и Пекингу, стога је кључни изазов за партије на власти у обе земље.  У том контексту, Америци може бити корисно искуство Кине, која је доказала своју способност да циљеве политике претвори у конкретне пројекте и програме, са видљивим користима за целокупно становништво.

Чини се да кинески економски успех није аберација, већ је та земља максимално искористила централно планирање за спровођење адаптивног и експерименталног процеса доношења политика, којим се институционалне структуре стално коригују како би се примениле нове идеје и најбоље праксе (прилагођене локалним условима). Улога снажног лидерства је од виталног значаја за напредак јер спречава застој у сложеним питањима, попут великих инфраструктурних улагања, нпр. у обновљиве изворе енергије, где партикуларни интереси могу блокирати интерес заједнице. Ипак, пре доношења главних политичких одлука, кинески лидери се консултују са академском заједницом (како би стекли теоријски увид) и посећују локалне заједнице, како би сазнали више о ситуацији на терену (и тек онда се покрећу пилот програми како би се решила питања практичне примене). Извесно је да кинески приступ није имун на оне који покушавају да извуку привилегије за себе (нпр. локална бирократија не жели транспарентност јер би она могла угрозити њихову оперативну флексибилност и изгледе за унапређење), док примена политика и програма често ствара прекомерну конкуренцију поткопавајући тежњу Пекинга за изградњом успешне тржишне економије. Међутим, иста ствар се често догађа када одређени тржишни актери стекну превише утицаја, и за превазилажење таквих изазова потребна је политичка воља и креативност.

Како доћи до успешног економског модела?

Са две највеће економије које се крећу ка већој централизацији и улози влада у економији, уобичајена дихотомија „држава версус тржиште“ или „капитализам версус социјализам“ постала је поједностављена. Да ли су слободна тржишта супериорнија од централног планирања је стога вероватно погрешно питање. Наиме, институционални аранжмани су сложени системи, обликовани историјом, географијом и културом. Циљ не би требало да буде идентификовање приступа који одговара свима, већ да се осмисли онај који би пружио највеће добро највећем броју људи. Извесно је да је кинески систем експериментирања, спровођења и коначно институционализивања промена донео велики резултат драматично убрзавајући развој земље.

У том контексту, промене на Западу, посебно током пандемијом узроковане кризе, су охрабрујуће. Родрик потенцира велике промене економске политике у САД, посебно са доласком Бајдена. Идеје које су доминирале од 1980-их – назване Вашингтонским консензусом, тржишним фундаментализмом или неолиберализмом – које су иницијално стекле замах због уочених неуспеха кејнзијанизма и прекомерне државне регулације, генерисале су неједнаке и нестабилне економије неспособне да се носе са изазовима данашњице: социјалном инклузијом, новим технологијама које су реметилачки фактор за друштвену кохезију, климатским променама, или пак појавама пандемија.

Он што нас искуство учи је да постоји време за фискалну експанзију и време за штедљивост, време када би влада требало да интервенише у ланцима снабдевања, и време када би требало да препусти тржишта сама себи. Понекад би порези требало да  буду високи, понекад ниски, трговина би у неким областима требало да буде слободнија, у другим регулисана. Реалне околности и различите врсте интервенција су оно што представља добра економска политика.

Наиме, све претходне парадигме политике – било меркантилистичка, класична либерална, кејнзијанска, социјалдемократска или неолиберална -имале су погрешне базичне претпоставке, јер су биле замишљене као универзални програми који се могу применити свуда и у свако доба. То је отежавало наше размишљање о економском управљању, а резултат је био прекомерни оптимизам или песимизам у погледу улоге државе у економији. Оно што нам је потребно су економске анализе и емпиријски докази да бисмо дошли до тога шта нам је потребно за жељени исход – бољи живот за што је могуће више људи, а не за одабрану мањину (и економску и политичку).

Дакле, нови економски приступи и значајна експериментирања у политици су неопходна, јер је друштво у којем живимо и капиталистичко и социјалистичко. Наиме, и капитализам и социјализам термини су првобитно замишљени са истом сврхом: да се створи децентрализовани систем расподеле у којем се могу испунити спонтане потребе и жеље. И како је пракса показала, оба приступа постају деструктивна када производе прекомерну концентрацију моћи (било да су то комунистички апаратчици или прегломазне и свемоћне корпорације, са снажним лобистичким утицајем на политику). Са данашњим технологијама може се замислити хибридни систем, који ће узети најбоље из оба, на задовољство огромног дела човечанства.

За разлику од 1920-их и касније (када је социјалистичка тврдња да би централизовано планирање омогућило ефикаснију алокацију ресурса била оправдано одбацивана, у најмању руку због емпиријске неутемељености), данас смо коначно у времену у ком рачунари могу да обраде далеко више информација него што се то може кроз рационалне интеракције тржишних субјеката. Наиме, алгоритми вештачке интелигенције су брзо прешли пут од победа над светским шаховским шампионима до писања поезије. Дакле, напредак у рачунарству је затворио јаз у знању коригујући несавршеност човека као доносиоца одлука и релативизовао значај тзв. невидљиве руке тржишта као алокатора ресурса. Стога се намеће логично питање: зашто рачунари не би могли да побољшају функционисање тржишта? Одговор се чини јасним, али ће они који су заинтересовани за статус кво – светска плутократија и политичке елите – учинити све да се врло мало учини на промоцији оваквог начина посматрања ствари. На нама, друштвеним елитама, пре свега најобразованијем делу популације, је да интензивно промовишемо нови начин посматрања друштвено-економских односа.

Оно што је можда парадоксално, разлог за оптимизам је да данашња, пандемијом узрокована криза, као и она пре 12 година, извесно иду на руку јачању улоге државе (мада не тако драматичном као што је било између 1914. и 1970-их када се удео јавне потрошње у БДП-у широм Европе учетворостручио), и самим тим једном праведнијем економском и друштвеном систему. 

 

Извор: РТС

Насловна: Питер Артсен – Пијаца

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *