Аутор: Никола Павловић
 
За сваки режим, изгубљени избори у главном граду јесу показатељ почетка краја, или макар, крај почетка. Шапићево стапање са СНС показује да је власт спремила свог канидата за градоначелника и да кампања може да почне. На другој страни, нема ничег озбиљног, осим шаренила неукуса.
 
Међутим, тема која се све више намеће као кључна, јесте питање загађености и заштита животне средине. Већ смо некако навикли, да нам уз временску прогнозу сервирају и какав ваздух удишемо. Са друге стране, некима ни то није потребно, јер је загађење толико, да га просто могу видети голим оком. Изградња мерних станица од стране власти, које нам увек показују пар процента мању загађеност и гомила спинова, као рецимо, цинична Вучићева изјава да је „ваздух лошији онолико колико нам је стандард виши“ не дају жељене резултате. Некако, стварност не хаје за медијске спинове и загађење просто одбија да само од себе нестане.
 
Од прве мале, али значајне победе против изградње хидроелектрана, до гомиле микро локалних одбрана паркова и градског зеленила која нису заливена бетоном, појавио се најмањи заједнички садржилац – зелени консензус. Сви се слажу да имају права на ваздух, воду и шуму.
 
Наравно, може се овој причи приговорити уз помоћ геополитичке гимнастике, да је актуелизовање питања о животној средини само последица преливања ширег сукоба САД са Кином, где се кроз „зелено питање“ покушава обуздавање Црвеног змаја, па су због тога кинеске инвестиције нападнуте и у Србији. Ипак, бахатост власти и локалних моћника око изградње паркинга уместо паркова, цеви уместо река и депонија уместо језера и бара, није геополитичко, већ питање права на живот. Осим тога, Рио Тинто који се спрема да од западне Србије направи Гоби пустињу није Кинеска компанија, већ западна.
 
Тако да су најмасовнији протести оправдано постали они, који се тичу заштите животне средине, а најорганизованије групе су оне, које својим деловањем спречавају девастацију зеленила. Брзо реаговање и хитно обустављање даљег затрпавања баре Реве, као и састанак са представницима Рио Тинта, показује нам да власт, уочи избора, увиђа опасност политичких последица и настоји да релаксира овај проблем.
 
Један од најистакнутијих активиста Александар Јовановић Ћута конкретно је и рекао да се планира организација и излазак на изборе у Београду. Међутим, оно што лако може олупати позитиван набој и енергију иза које стоје конкретне акције, јесте утапање зеленог фронта у неку од досадашњих опозиционих опција. Са друге стране, на питање заштите животне средине, иако је то питање од изузетне националне важности, шапу стављају леволибералне, неомарксистичке и аутошовинистичке опције. Те би стапање са таквим „грађанским опцијама“ само контаминирало здраву опцију.
 
Да закључимо, ако зелени фронт жели озбиљнији учинак на изборима, мора да иде уским путем националног зеленог интереса, без утапања у шаренило неукуса са једне и леволибералних скретања, са друге стране. У деценијском недостатку било какве озбиљне политике, некаквог аутентичног става политичких опција, питање борбе за ваздух, воду и шуму постаје прворазредно политичко питање.
 
 
Насловна фотографија: Андреј Исаковић АФП

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *