Аутор: Александар Ђокић
 
Док пролазимо кроз још један циклус великих новогодишњих очекивања, на америчкој ТВ мрежи NBC емитован је (не)комични клип у коме (не)комичар Пит Дејвидсон и (не)певачица/(не)глумица Мајли Сајрус исмевају Бошњаке и језик који они називају босанским. Медијска испостава глобалног капитала на балканском простору – Н1, пласирала је сопствени наратив о овом догађају, представљајући га као промоцију „БХ културе“.
 
У клипу заправо Пит Дејвидсон (не)смешно (не)репује о својим новогодишњим одлукама, од којих су све апсурдне и нереалне, а једна од њих је да научи неки заиста тежак (и опскуран) језик, па му је на памет пао босански. У оквиру културе укидања (cancel culture) тешко је ових дана пронаћи неку мало познату културу чије вас помињање у негативном или шаљивом контексту неће представити у најгорем могућем светлу. Африка не може, Азија не може. Балкан и источна Европа уопште, идеални су за подсмевање јер представљају бели део „погрешне“ Европе, који никада није формално (подвучено) био колонизован од стране Запада.
 
Отуда Дејвидсон, избегавајући етикету мрзитеља и сваштофоба, узима Босну, то јест босански језик као предмет спрдње. Ко ће још учити босански или било који други, макар и постојећи, балкански језик – Балкан је у очима Запада примитивни брлог у коме се Индијанци непрестано боре око овог или оног светог жбуна, пропланка или штагод. Разуме се да исто мишљење западњаци имају и о свему што је незапад, али више то не смеју да изражавају јавно. Остају им источноевропски Словени као нове „црнчуге“ које је легитимно поливати помијама наочиглед вишемилионске публике.
 
Зашто би један (не)комични скеч на америчкој телевизији био вредан наше пажње? Не само због тога што га Н1 користи као део сопствене пропаганде да убеди „добре Бошњане“ у вечну преданост њиховог брижног и забринутог ујка Сема. Сличну пропаганду сервира директно америчка амбасада у Србији, покушавајући банално да се додвори Србима ласкајући им благонаклоним и великодушним признањем да су и они, мрски геноцидни Срби, такође свет – „уђите балканске црнчуге да заједно обедамо, ипак је Кристмас“. Ипак се овај аутоколонијализам у БиХ највише огледа у потезима бошњачког политичког руководства, које час призива помоћ крсташког Запада, па, попут роде, хитро пребацује тежиште на другу ногу и вапије за подршком исламистичких муџахедина.
 
„Коњица не долази“, могли су то барем научити из вестерн филмова, сниманих у реалистичнијем духу. Бошњаци су сами, али не остављени на милост и немилост крвожедним Србима (каткад и Хрватима), како бошњачки Гебелси то представљају сопственој раји. Бошњаци су сами са својим вечним комшијама са којима могу да деле добро, али и зло. Зависи од тога да ли ће градити конфликтност или хармонију. Непрекидна нада да ће спољни фактор Бошњаке већ једаред лишити њихове браће Срба и Хрвата не може се испунити. Бошњаци, Срби и Хрвати у БиХ су осуђени једни на друге, свидело им се то или не. Потекли су из истог корена и нема тог наратива који очигледне антрополошке истоветности може оповргнути.
 
Стога Бошњацима нису потребни Американци, Турци или Саудијци да ступе у дијалог са Србима и Хрватима. Потребно је само да изађу из аутоколонијалне јаме у коју су се сами закопали, да престану да трагају за афирмацијом у оним круговима где их очекује искључиво тихи презир и притајени подсмех. Време је затворити фабрику фалсификованих разлика свечано отворену у Сарајеву почетком грађанског рата, творницу босанчице, украдених стећака, реинтерпретираних Котроманића, пренаглашених богумила, отетих богородичних љиљана. Барем је османски наратив био искрен у својој суровости, муслимани су људи, а хришћани робови. Деконструисањем османског наратива, изједначавањем муслимана са православцима и католицима дошло је до презира виших бошњачких кругова. Они ће бити и „хрватско цвијеће“, и „партизански ослободиоци“, и „шехиди“, и „чисти Европљани“, само да не буду исти као и Срби и Хрвати са којима деле готово све.
 
Прелазни период унутар структуре међународних односа у коме ћемо годинама бити заједно заробљени пружа идеалну шансу да се већ једном успостави дијалог међу нарцисима малих разлика у БиХ, који се налазе на свим сукобљеним странама. Не долази НАТО армада, не долази ослободилачка Народна кинеска армија, преостаје босански лимбо који, ако се не пронађе модел за суживот у коме ће сви уважавати црвене линије другог, оставља БиХ на нивоу средње развијене афричке земље која ће опустети паклено загађеним миром, а не фиктивним ратом, вођеним на интернету и у медијима. Дијалог мора доћи из Сарајева које све време негира историјско постојање других у Босни и Херцеговини, а где се уједно и налази највећа фабрика новокомпонованих митова.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *