0 0
Read Time:12 Minute, 24 Second

Први човек који је почео мислити на овој планети

– почео је све. (Карлајл)

 

Аутор: Тодор Вулић

Томас Карлајл (1795 – 1881) је био шкотски историчар, филозоф и есејист. (У политичком смислу, противио се потезима британског премијера Дизраелија, који је, између осталог, и на Берлинском конгресу 1878. одсудно бранио интересе Турске на Балкану. За разлику од њега, Карлајл је сматрао да Турско царство треба избацити из сваког кутка Европе. До краја доследан и неподмитљив, „презриво је одбио племићку титулу из руку Дизраелија“). У својој идеалистичкој и на моменте дубоко мистичној филозофији заступао је становиште да историју стварају велики људи – хероји. „Ниједан велики човек не живи узалуд. Историја света јесте само биографија великих људи“ (Карлајл, 1903: 40). „Кралајлове идеје о пресудној детерминационој улози великих људи су постале интегрални и неотуђиви део европске мисли, те их често срећемо у новим и неочекиваним издањима. Примерице, лако је препознатљив Карлајлов утицај у Шпенглеровој теорији, да ‘између хероја као чињенице и других (историјских) чињеница постоји хармонија метафизичког ритма.’ Карлајлове идеје су несумњиво надахнуле и теорију Ортеге и Гасета о цикличним поврацима интервенција елита“ (Д. Калајић).

Из Карлајловог стваралачког опуса издвајају се две посебно вредне студије: Француска револуција и О херојима. У тешкој беспарици пишући Француску револуцију и уносећи у њу, по сопственим речима, „разбуктали пламен потекао из срца једног живог човека“, надао се да ће му та студија коначно донети некакав приход. Пре објављивања, шаље је на оцену Џону Стјуарту Милу, али од њега добија одговор да је једна неспретна слушкиња рукопис бацила у ватру. „Три дана нисам могао ни јести ни пити, причао је он, био сам као луд“ (Б. Кнежевић). После три месеца исту студију почиње да пише по други пут и та друга варијанта је доспела и до савременог читаоца.

Међутим, тема овог чланка је његова друга књига О херојима – хероизму и обожавању хероја у историји. На српски језик је преводи, пише јој предговор и објављује 1903. године велики и заборављени Божидар Кнежевић. Друго издање објављено је тек 1988, са поговором Драгоша Калајића, а треће 2019. У овој студији, пре него што је приступио дефинисању хероја, Карлајл дефинише човека. Он каже: „Та васиона […] шта можемо ми о њој још знати? Да је она једна снага која није ми. […] Она је сасвим различита од нас. Снага, снага, свуда снага; па и ми смо једна тајанствена снага у центру тога. Суштина нашег бића, она тајна у нама која се зове ‘ја’ […] то је дах небески, највише биће које се открива у човеку. То тело, те способности, тај наш живот – зар није све то одећа за то безимено? […] Ми смо чудо чуда – велика неразјашњива тајна […] Ми то не можемо разумети, ми не знамо како да говоримо о томе, али ми можемо осећати и знати да је то доиста тако (Карлајл, 1903: 11-14).

За разлику од класичних цикличара: Данилевског, Шпенглера и Тојнбија – за које је историја биографија култура или цивилизација, за Карлајла је, као што смо рекли, историја биографија великих људи. Он светску историју дели на епохе које су обележили различити типови хероја. Међутим, ти хероји нису чудесно храбри појединци, како би смо у први мах помислили, већ их он одређује као примордијалне мислиоце – као духовне људе који су творци оригиналних мисаоних система. Он пита: „Зар није, доиста, у свакој епохи долазак једног мислиоца на свет велики догађај, родитељ свих других.“ „Тако је увек с мислиоцем, духовним јунаком. Оно што он каже, свим људима је било на језику, сви су то хтели да кажу. Мисли свих буде се као из каквог тешког зачараног сна и струје око његове мисли. […] Једном пробуђена мисао се више не успављује; она се развија до система мисли, расте с човека на човека, с нараштаја на нараштај, док не достигне своју пуну величину. [Достигавши врхунац] такав систем мисли не може даље расти него мора уступити место другоме“ (Карлајл, 1903: 29). Сваки његов херој је оригинални човек који нам долази „из прве руке. Он је посланик послат од безграничног непознатог с вестима за нас. Ми га можемо […] [звати различито] али ма како било, ми сви осећамо да су његове речи другачије од речи било којег другог човека. Долазећи непосредно из унутрашње суштине ствари, он живи и мора да живи у свакодневној заједници са њом [са том суштином]. […] Он долази из срца света; он је део првобитне истинитости ствари“ (Карлајл, 1903:62).

Према Карлајлу, прва фаза историјске еволуције света је епоха паганских богова. Они су најстарија и првобитна форма хероја. Као представника ових хероја он бира нордијског бога Одина. „Зар он није њима [Скандинавцима] решио свинксову загонетку ове васионе и обавестио их о њиховој судбини. […] Ми можемо казати да је тај Один корен северне митологије. Один је први северни мислилац, док је био као човек међу другим људима. Његов поглед на васиону, једном изражен, изазива сличан поглед у свим духовима, и све више расте док се у њега верује“ (Карлајл, 1903: 30). Међутим, то веровање мора имати свој крај и тај крај је пророчки уграђен и у Одинову или нордијску митологију. Догађај који ће се десити на крају је Рагнарок или сумрак богова, који ће довести до пропасти старог света (или прецизније, старог духовног кода). Божанске силе и силе хаоса ући ће у сукоб уништавајући се међусобно до коначне пропасти. „Пропао је стари свет са својим боговима; али то није коначна смрт; постаће ново небо и нова земља, виши и узвишенији. […] Тај закон наизменце (закон цикличних смена – примеба аутора), који је записан у дубини човекове мисли, разрешили су ти стари, сурови мислиоци својим суровим стилом; и ако све умире, па и ако богови умру, опет је сва смрт само Фениксова смрт од ватре, и поново се рађа веће и боље! То је основни закон бића; [основни закон] створа начињеног од времена који живи на овом месту наде. Сви озбиљни људи су то увидели, и још могу у то прозрети“ (Карлајл, 1903: 53-54).

После хероја богова, у другој фази долазе хероји пророци. „Људи сад не доживљавају свог јунака као бога, него бого надахнута – као пророка“ (Карлајл, 1903: 57). За њима следе хероји песници: „Јунак као божанство, јунак као пророк, јесу производи старих времена […] Божанство и пророк су прошли. Ми имамо сад да гледамо нашег јунака у мање високом, али и у мање спорном карактеру песника [попут Дантеа или Шекспира]“ (Карлајл, 1903: 105). Песник и пророк су у неким старим језицима синоними јер обојица, сваки у свом надахнућу, продиру „у свету тајну васионе“. Генеза хероја од божанства до песника може изгледати „као да наше поштовање великог човека из епохе у епоху стално опада. […] То изгледа тако, али ја вас уверавам да у основи није тако“ (Карлајл, 1903: 113). Наредни хероји су свештеници као духовни реформатори попут Лутера, који обраћајући се врховном црквеном ауторитету каже: „Ви што самог себе зовете папа, ви нисте никако отац у Богу – ви сте – уображена ствар, коју ја не знам како да назовем, кад се учтиво говори“ (Карлајл, 1903: 268). На крају, после хероја књижевника, долазе последњи хероји у форми владара – заповедника људи, попут Кромвела или Наполеона. И они као и све друго у историји  „долазе само онда кад им је време и потрба за њима, и да их нестаје заједно с њиховим временима“ (Б. Кнежевић).

 

*    *    *

Према речима Драгоша Калајића из поговора ове књиге: „Отуђење модерног човека од космичке природе, не само да десакрализује, него и испражњује људску представу света, где места истинских ствари и појава, заузимају опсене и пуке речи. […] Полазећи од непроверљиве премисе метафизичке природе „великих људи“ – као директних или посредних манифестација космичких сила – Карлајл доспева до тачке опажања аутистичког отуђења модерне цивилизације […] Други израз алијенације (отуђења) од култа хероја, те раскидања спрега са космичким јединством је феномен преовладавања механоформних концепција човека и друштва које Карлајл правовремено уочава и оптужује. Скептицизам и неспособност спознаје божанског […] налазе сурогат у лажном учењу да је свет – „парна машина“. На истој опсени почива и модерна псеудогносеологија која свуда види једино привиде механицистичке природе“. Пре Калајића, и Елијаде је запазио нешто слично: „Главна разлика између човека архајског и традиционалног друштва у односу на човека модерних друштава […] лежи у чињеници да се први осећа нераздвојно повезаним са космосом и космичким ритмовима.“

Да ли је Карлајлов утицај присутан у Шпенглеровој теорији, да ‘између хероја као чињенице и других (историјских) чињеница постоји хармонија метафизичког ритма‘, како то Калајић сматра, у овом контексту није посебно важно. Важније је питање да ли „хероје“ заиста повезује хармонија тог ритма? Приложићемо (због економије простора) само један пример који доказује исправност такве тезе. При томе ћемо се ослонити на Плутарха и јунаке његових Упоредних биографија, где је он у сваком хероју Рима препознавао њему сличног хероја Хеладе. Јунаци овог „метафизичког“ ритма од око 279/280 година су хеленско-римски парови: Демостен – Цицерон и Александар Македонски – Јулије Цезар. Демостен и Цицерон су били жестоки републиканци, а друга двојица, гробари хеленског и римског републиканизма.

 

Демостен – Цицерон

 

Цицерон је рођен око 279/280 година после Демостена и умро је око 279/280 година после Демостена.

 

 

  1. п. н. е. – Рођење Демостена.
  2. п. н. е. – Рођење Цицерона.

                       Међувреме: 279/280 (–1) година.

  1. п. н. е. – Смрт Демостена.
  2. п. н. е. – Смрт Цицерона.

                       Међувреме: 279/280 година.

 

            Биографска паралела: Демостен – Цицерон

 

  • Демостен је био највећи политички беседник и истакнути државник античке Грчке.
  • Цицерон је био највећи политички беседник и истакнути државник античког Рима.

 

  • Демостен је био успешан правник и заступник суграђана у судским процесима.
  • Цицерон је, такође, био успешан правник и заступник других у судским процесима.

 

  • Демостен је био политички непријатељ Филипа и Александра Македонског.
  • Цицерон је био политички непријатељ Гаја Јулија Цезара.

 

  • Говори које је Демостен држао названи су Филипике.
  • Говори које је Цицерон држао назвао је Филипике.

 

  • Александар је опростио Демостену учешће у побунама против њега.
  • Цезар је опростио Цицерону учешће у грађанском рату на страни

Помпеја, а против њега.

 

  • Антипатар, један од наследника – дијадоха Александра Македонског,

присилио је атинску народну скупштину да осуди Демостена на смрт.

  • Марко Антоније, један од наследника Јулија Цезара и тријумвир Другог тријумвирата, проскрибовао је и осудио Цицерона на смрт.

 

  • Демостен је насилно умро годину дана после смрти Александра Македонског.
  • Цицерон је, такође, насилно умро годину дана после смрти Гаја Јулија Цезара.

 

  • Демостен је живео 62/63 године.
  • Цицерон је, такође, живео 62/63 године…

 

Изостављајући остале паралеле које су показане у једном ранијем чланку, да резимирамо: Гај Јулије Цезар је умро 279 година после Александра Македонског; невенчана Цезарова супруга  Клеопатра 279 година после Александрове супруге Роксане; Цезаров и Клеопатрин син Цезарион 279 година после Александровог и Роксаниног сина Александра IV и Цезаров политички противник Цицерон 279 година после Александровог политичког противника Демостена. Плутарх је славне личности Хеладе и Рима упаривао по истој врсти политичке изузетности; по оној врсти делатног друштвеног генија који им је био својствен и којим су они, у датим околностима, „обликовали историју” свога доба. Чини се да све њих заиста повезује „хармонија метафизичког ритма,“ а ту хармонију је Карлајл формулисао као: кружење људских ствари, од којих је свака нераздвојно везана са свима (Карлајл, 1903: 28); или, „Ничег нема битно новог или особеног у реформацији. […] Томе слично је било, томе слично ће опет бити – не може а да не буде (Карлајл, 1903: 171).

У поглављу о последњој етапи хероја – о Кромвелу и Наполеону – овај шкотски филозоф је, бар у  једном делу, на неочекиван начин потврдио данас презрену Полибијеву теорију анакиклозе. По тој теорији из другог века пре нове ере, у античким државама су се циклично смењивали различити облици владавине: од монархије или владавине поједнинца, преко аристократије или владавине групе-елите, до демократије или владавине свих. На крају циклуса, у звршној фази демократије (охлократији – владавини демагога уз помоћ гомиле), друштва су западала у анархију из које се излаз налазио у владавини моћних вођа – поново у монарсима. Устоличењем нових монарха започињао је нови круг. Стога свако ко је упознат са овим циклусом може предвидети будућност политичког развоја конкретног античког друштва. Полибије о томе каже: „Лако је говорити о познатим стварима (о догађајима који су се већ десили – примедба аутора), а није тешко ни будућност предвидети на основу прошлости.” За Карлајла, ти моћни појединци-вође, који су друштво изводили из анархије, били су управо његови хероји Кромвел и Наполеон: „Зар није сав рад човека на овом свету – стварање реда. […] И најлуђи француски санкилотизми (побуњенички покрети сиротиње – примедба аутора), раде и морају радити за ред. Ја тврдим да ту нема ни једног човека, који ипак није у сваком тренутку гоњен на ред. И сам његов живот значи то; неред је распадање, смрт. Нема хаоса који не тражи један центар, да се око њега окреће. Догод је човек – човек, некакав Кромвел или Наполеон, јесте неизбежни крај сваког санкилотизма“ (Карлајл, 1903: 273-274). (Данашњи „санкилотски“ виртуелни хаос се врти око Марвеловог филмског универзума као цента. Савремени хероји – или пре антихероји – су углавном гомила дехуманизованих и себичних социопата са комплексом бога, опијених сопственим супермоћима. Суперхеројство је сводено на само још један „блистави“ маркетиншки пројекат. Каква времена такви и хероји).

 

*    *    *

На крају, приложимо и парафразу једног одломка из ове Карлајлове књиге, где он образлаже највишу мудрост коју је небо открило човеку- хероју. Највиша мудрост за једног човека је, не само покоравати се морању – јер морање ће га принудити да се покори – него знати и веровати да је свака тешка ствар која човека снађе у животу и коју је морање наредило, из неког недокучивог разлога, најмудрија и најбоља ствар која га је могла снаћи. Субјективни доживљај губитка је стога илузоран. Треба престати с бесмисленин хвалисањем да човек може овај велики божији свет измерити у свом мозгу; али човек тај свет има у себи, и то толико дубоко да он ту дубину не може измерити. У човека је његовим рођењем уграђен, поред тог праведног закона и његов животни задатак, као сврха његовог битисања у овом емпиријском свету. Човек је на правом путу, догод се повинује великом и дубоком закону света у себи, упркос свих људских закона, пролазних појава и илузорних овоземаљских рачуна добитка или губитка.

Ова детерминистичка наука је, према Карлајлу, „душа“ светских религија, поготово хришћанства и ислама. Она је на известан начин садржана  и у науци стоика. Један од њих, Марко Аурелије, тврдио је у другом веку нове ере да је „сврха разумних бића покоравање начелима и законима најстарије владавине и уређења, то јест космоса“. Ипак, после свега реченог шкотски филозоф изводи следећи закључак: „треба знати да ми не знамо ништа“ – јер ништа није онако како изгледа да јесте. Можда је у праву, јер планета Земља изгледа као да је плоча, а није, као што и историјска динамика изгледа као да је праволинијски прогрес, а није. Изгледа да је заиста „свака истина савијена“.

 

Извор:

Карлајл, Томас: О херојима – хероизму и обожавању хероја у историји. Српска књижевна задруга, Београд, 1903.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Ненад Ћурковић: Томас Хобс – гласник модерног времена
Next post Небојша Катић: Пандемија повод невиђене глобалне прерасподеле богатства

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *