0 0
Read Time:19 Minute, 14 Second

Сваког дана безброј људи умире, а опет они који преостану

живе као да су бесмртни. (Махабхарата)

Свет је позорница, а живот долазак на њу:

дођеш, видиш, одеш. (Демокрит)

 

Аутор: Тодор Вулић

Луције Анеј Сенека (1 – 65) био је римски филозоф, државник и писац. У филозофији је следио стоичку школу (и у мањој мери платоничаре и новопитагорејце), а у политици је био ангажован као тутор цара Нерона. Заједно са преторијанским префектом Буром, осам година је практично управљао Римским царством. По Буровој смрти (или убиству), 62. године, повлачи се на своје имање. Међутим, три године касније је оптужен и осуђен за учешће у Пизоновој завери против Нерона. Дозвољено му је да изврши самоубиство, што он и чини. „По Сенеки, циљ егзистенције је остварење среће, до које се долази кад се помоћу врлине оствари душевни мир, спокојство и непоколебљивост душе. Врлина је највеће добро, јер води срећи; један од главних услова среће јесте живети у сагласности са природом. Сенека је увиђао негативна својства људи, мучност и јад егзистенције, реткост верности и поштења, али је говорио да због тога не треба очајавати. Човек треба да више личи на Демокрита (који се смејао приликом изласка из куће, увиђајући комедију у свему што радимо), него на Хераклита (који је плакао када је из куће полазио, увиђајући свеопшту беду).“1 Међу сачуваним Сенекиним списима су и трактати О краткоћи живота и О провиђењу који ће бити тема овог чланка.

О краткоћи живота он каже: „Већина смртника, Паулине, тужи се на подмуклост природе, јер се рађамо на трен у вечности, а време које нам је дато, тако хитро, тако брзо промиче да изузев неколицине, остале живот издаје [још] док се за њега припремају. (Нема никога ко у свом животу не мисли на сутрашњицу. Питаш, шта у томе има лоше? Бескрајно много, јер ти људи не живе, већ [тек] намеравају да живе: они све одлажу – Сенека, Писма пријатељу). […] Праве планове за далеку будућност, а највеће траћење живота је управо одлагање. Оно граби сваки нови дан, отима садашњост обећавајући будућност. Највећа сметња живота је исчекивање, јер зависи о сутрашњем дану и упропаштава овај данашњи […] Куда си се то загледао? Куда устремио? Све што треба да дође, неизвесно је – живи овога часа. Ево, чује се велики песник, и као да Бог из њега проговара, пева лековите стихове:

У јадним животима људским,

најлепши дан побегне први. [Вергилије].

‘Зашто оклеваш?’ каже он. ‘Зашто дангубиш? Ако га не зграбиш, побеже.’ Ма побећи ће и ако га не зграбиш. […] Песник ти о дану говори, баш о овом који измиче. Има ли онда сумње да јадним, презаузетим људима најлепши дан увек бежи први? Њихову још детињасту свест притисне старост у коју ступају неприпремљени. Набасали су на њу изненада и неочекивано, а да нису приметили

како је сваким даном бивала све ближа. […] Ти си презаузет, а живот хита. У међувремену ће доћи смрт, а за њу хтео не хтео мораш имати времена.

Макар се сви умови, који су икада бљеснули, усресредили на ово једно, никада се неће довољно начудити помрчини која влада у људским главама. Немамо ми мало времена, већ га много губимо. […] ‘Мали је део живота у коме живимо’. […] Ми не добијамо кратак живот већ га сами скраћујемо; не оскудевамо ми у њему већ се њиме расипамо. Живот је довољно дуг ако знаш да га искористиш; нуди много ономе ко њиме добро располаже. Али, не. Једног је обузела незасита похлепа за новцем, манијачна радиност у небитним пословима. Други се налива вином, трећег лењост затупљује. Четврти бива изнурен од јурњаве за каријером […] петога трговачка страст повлачи по целом копну и свим морима док се нада да ће извући профит. […] Већину оних који не иду ни за каквим конкретним циљем, стално новим фикс-идејама растрже неодређена, непостојана и самој себи мрска површност. Неки пак не могу да се одлуче на коју ће страну да крену, па их суђаје затичу док зевају. […] Све ове ствари плаћају се највећом могућом ценом – животом.

Неће се наћи нико ко жели да раздели свој новац. Док живот, то свако раздаје свима редом. Стегли су се чувајући богатство, но чим се ради о разбацивању временом, једине ствари код које је шкртост ваљана, ту су веома широке руке. […] Играју се највреднијом од свих ствари. Заварава их пак то што је време нешто неопипљиво, нешто што се не да видети и зато га сматрају веома јефтиним, штавише, скоро безвредним. […] Ви живите као да ћете живети вечно, и никада до вас не допире свест о сопственој пролазности. Не узимате у обзир колико је времена већ прошло. […] Погледајте само како горите од жеље да дуго живите! Имате страхове смртника, а прохтеве бесмртника. […] Садашњи тренутак је веома кратак, па се некима чини да и не постоји. Увек је у лету, тече и јури. Престаје да бива још пре него што дође. […] Само са садашњим тренутком презаузети људи имају додира, а он је тако кратак да се не може ухватити. Њима, распетим између многих ствари, измиче и то мало садашњице.“

Ова компилација из контекста истргнутих Сенекиних реченице од пре два миленијума, изненађују својом савременошћу и свевременошћу. Шта је човек о животу научио током протекле две хиљаде година: шта је изменио? Изгледа да је заиста људска природа непроменљива. „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ничег новог под сунцем.“ Ипак, Сенека не поставља само дијагнозу безвредном животу и људском безумљу – он нуди и лек.

„Од свих људи, слободни су једино они који имају времена за филозофију: само они стварно живе. Такви људи не мотре само на своје постојање: они на сопствени век надовезују све минуле векове. Све прошле године припадају њима. […] До најлепших ствари, изнетих из таме на видело, води нас труд других људи. […] Можемо да расправљамо са Сократом, сумњамо са Камеадом, са Епикуром у мир да се повлачимо, да људску природу са стоицима савлађујемо, а са киницима превазилазимо. Будући да поредак ствари допушта да се придружимо сваком веку, зашто се не бисмо, одмакавши се од овог кратког и пролазног крајичка времена, целом душом предали ономе што је неизмерно, вечно, што нас спаја са племенитим духовима?“

Међутим, по Сенеки није важно само знати живети, већ је важно знати и како умрети. Цео живот се припремао за тај тренутак, као да је унапред знао околности сопственог краја. Писао је: „природа ме је приковала за тело, терет је тежак. Треба да умрем: тиме ћу престати да будем болестан, више нико неће моћи да ме баци у окове, нећу морати више да умирем [јер] ми умиремо сваког дана, јер сваког дана нам се одузима по делић нашег живота. […] Пропало је [и умрло] што год је прошло; а и овај дан који управо проводимо – већ делимо са смрћу“ (Сенека, 1987: 95-96). По Сенеки, ми губимо из вида да је оно што подразумевамо под живљењем у ствари свакодневно умирање. Да су многе смрти већ одузеле делове наших живота, а оно што уобичајено доживљавамо као крај – то је само последња смрт која је дошла после низа својих претходница. Ако се нисмо плашили свих тих смрти које су нам део по део одузеле детињство, младост, зрело доба, практично цео живот, зашто се плашити те последње, која нам одузима само последње тренутке живота. Наравно, та последња смрт нам одузима и тела, али људско тело је ионако само тамница која нас држи у ропству – као кавез птицу жељну да полети у небо. Међутим, „Човек може беди и животу сваког тренутка да учини крај. Како? Видиш ли ону стрму провалију? Њоме

се иде у слободу. Твој врат, твоје грло, твоје срце – све су то путеви да избегнеш ропство! Ако су ти ови излази сувише мучни, ако траже сувише смелости и снаге и ако питаш за најлакши пут слободи – рећи ћу ти и за њега: свака вена твог тела је један такав пут“ (Сенека, 1987: 16). Када је дошао његов час, Сенека је спокојно, попут Демостена или Сократа, отишао из овог света пререзавши вене. Његово спокојство је било резултат његовог убеђења, које је таоиста Чуанг Це три века пре њега дефинисао на следећи начин: „Где год да одемо све ће бити у реду. Спокојно ћемо заспати, и одједном ћемо се наћи будни“.

О провиђењу

У провиђење, као „инструмент“ воље највишег Бога, преко којег он управља светом и људима, пре хришћана су веровали и стоици. Међутим, за разлику од хришћана, они су ту божију силу која управља васионом изједначавали са судбином. Стога се Сенеки приписују наредни стихови:

„Поведи, о вишњи Оче, владару високог неба,

Камо год се теби свиди, послушат ћу журно

[…]

Јер оне који су вољни, судбина води,

Оне који нису – вуче.”

Ови Сенекини стихови су радо и често цитирани вековима у овом или оном контексту, од Августина до Шпенглера. Поред те детерминистичке идеје вођења света и историје, стоици су веровали да је то вођење циклично: „Све је повезано у круг, све бежи и све долази једно са другим. После дана долази ноћ, а после ноћи долази дан, лето се завршава са јесени, иза јесени опет долази зима, а она се завршава пред долазак пролећа: све на свету пролази и опет се враћа. Ништа ново нисам урадио, ништа ново нисам видео [што људи пре мене већ нису урадили и видели]“ (Сенека, 1987: 97-98). На другом месту он додаје: ‘Један дан […] једнак је свим осталим’ (Сенека, 1987: 51). Други стоик, цар-филозоф Марко Аурелије, писао је стотинак година после Сенеке: „Увек треба мислити на ове две истине: све је од памтивека исто, и све се у одређеним временским размацима поново враћа” (Аурелије, Књига 2, мисао 14). Он је чак тврдио да: ’Ко је видео садашњост, видео је све: све догађаје који су се збили икада у прошлости и све оне који ће се одиграти у будућности’ ” (Борхес, 1999: 66–70).

На овом месту вратимо се Сенеки, који трактат О провиђењу почиње реченицом: „Ако светом влада провиђење, како то да добре људе стижу многа зла, питао си ме Луцилије. О овоме би било прикладније расправљати у склопу дела у коме бих доказивао да васељеном управља провиђење и да је над нама Бог“ (Сенека, 2019: 53). Међутим, пошто Луцилију то није било потребно доказивати, јер је и сам веровао у провиђење, Сенека се усресређује само на његово питање, извлачећи тај један део из целокупног концепта о провиђењу. Његов одговор на то класично питање је такође класичан – људски доживљај добитка или губитка, добра или зла је илузоран. Он каже Луцилију: „Показаћу [ти] да није зло оно што се чини да јесте […] да страшни и језиви догађаји користе онима које погађају“ (Сенека, 2019: 59). У том контексту Сенека се сећа свог васпитача и његових речи: „Међу многим мудрим речима мог Деметрија, ја јасно памтим ове (које и сад одјекују и одзвањају мојим ушима), ‘Нико ми се не чини несрећнијим од човека кога никад није снашло неко зло’“ (Сенека, 2019: 60). Како би људи иначе без недаћа могли расти у духу и стећи врлину, пита он? „Ако нема противника, врлина слаби [а врлина је највеће добро, јер води срећи]. Схвати да и добри [и мудри] људи треба тако да поступају, да се не плаше мука и тешкоћа, нити да се жале на судбину, него да [мирно] прихвате све што их снађе и окрену на добро“ (Сенека, 2019: 56). По њему, велики људи не само да су мирно прихватали невоље, већ су се њима и радовали, верујући да им је у крајњој линији, све то на корист. При том је неопходно, све што нас сналази схватати као нужност која проистиче из природних закона.

После Сенеке је, између осталих, и Спиноза заступао сличан став: „Уколико дух схвата све ствари као нужне, утолико има већу моћ над афектима, и мање трпи од њих“ (Етика, 5. део, поставка VI).

Да се душевна патња, која је често болнија од физичке казне, може распршити разумом и правилним поимањем природе ствари, веровали су и таоисти. То њихово веровање илустрије и прича о већ споменутом таоистичком мудрацу Чуан Цеу. Када је његов пријатељ Хуј Си дошао да га утеши, јер му је умрла вољена жена, запрепастио се нашавши га како пева. На пријатељево питање – „како може бити тако непријатан према сопственој жени“ – Чуанг Це му рече: „Непосредно по њеној смрти нисам могао да не будем ојађен. Ускоро сам, међутим, испитао ствар полазећи од самог почетка. У самом почетку, она није живела, није имала облика, па чак ни супстанцу. Али, на овај или онај начин, потом је постојала њена супстанца, па њен облик а онда њен живот. Сада је, једном новом променом, умрла. Цео процес је подобан следу четири годишња доба […] Да идем унаоколо плачући и наричући док она овако почива у великом дворцу свемира, значило би да проглашавам своје непознавање природних закона. Зато сам престао.’ Велики коментатор Куо Хсијанг, овако коментарише овај одломак: ‘Док је био неук, осећао је жалост, кад је схватио, више није био потресен. То човека учи да разумом распршује осећања.’ Осећање се може сузбити разумом и поимањем. Тако је било мишљење Спинозе, а и таоиста“ (Фунг, 2020: 132). Тако, захваљујући разумевању природе ствари, на мудраца више не утичу промене у свету, јер је (и по њима) наш субјективни доживљаји добитка или губитка, добра или зла – илузоран.

На крају Сенека закључује: „Ја [све мирно] прихватам, тим пре што знам да се све одвија по утврђеном и за вечност прописаном закону. Судбине су наше вође и већ је часом рођења одређено колико коме времена преостаје“ (Сенека: 2019: 72). Овај традиционални и фаталистички став, толико неприхватљив и стран савременом човеку, можда ипак није без основа, јер како другачије објаснити ово што следи?

* * *

Сенека и преторијански префект Бур, као Неронови регенти (који је са непуних 17. година постао цар), фактички су управљали Римским царством од смрти цара Клаудија 54. године. У светлу историјског циклизма и историјске ритмике по временском распону од око 99/100 година, они су поновили владавину тријумвира Другог тријумвирата – Марка Антонија, Октавијана и Лепида.

Марко Антоније (Лепид и Октавијан) – Нерон (Сенека и Бур)

44 пре. н. е. – Убиство Јулија Цезара.

54 – Убиство цара Клаудија.

Међувреме: 99/100 (-1) година.

Владарско-биографску матрицу Марка Антонија поновио је Нерон. Нерон је започео владавину око 100 година после Марка Антонија, завршио је владавину око 100 година после Антонија и умро је око 100 година после Антонија.

 

44 пре. н. е. – Почетак владавине Марка Антонија (са Октавијаном и Лепидом).

                54 – Почетак владавине Нерона (са регентима Сенеком и Буром).

                        Међувреме: 99/100 (-1) година.

36 пре. н. е. – Развлашћен Марко Лепид.

                62 – Развлашћен Сенека, умро Бур,

                        Међувреме: 99/100 (-1) година.

                         *

После Лепидовог пада и нове поделе владарских домена, Марко Антоније је преузео источну половину Римске републике.

36 пре. н. е. – Почетак владавине Марка Антонија

                        источном половином Римске републике.

                62 – Почетак Неронове фактичке царске владавине.

30 пре. н. е. – Крај владавине Марка Антонија.

                68 – Крај владавине Нерона.

                        Међувреме: 99/100 (-1) година.

30 пре. н. е. – Самоубиство Марка Антонија.

                68 – (Само)убиство Нерона.

                       Међувреме: 99/100 (-1) година.

 

Нерон и Сенека (Бур) – Луције Вер (Марко Аурелије и Антонин Пије)

 

После смрти цара Хадријана, Римским царством је владао Антонин Пије. Хадријан га је усинио и оставио му престо Римског царства под условом да овај за своје наследнике узме будуће цареве, тада седамнаестогодишњег Марка Аурелија и осмогодишњег Луција Вера.

  37 – Смрт цара Тиберија.

138 – Смрт цара Хадријана.

          Међувреме: 99/100 (+1) година. 

Око 100 година после Нерона, владарско-биографску матрицу Марка Антонија поновио је Луције Вер. Вер је започео (конзулску – номиналну) владавину око 100 година после Нерона, завршио је владавину око 100 година после Нерона и умро је око 100 година после Нерона.

54 – Почетак номиналне владавине Нерона

         (и регенске владавине Сенеке и Бура).

154 – Почетак номиналне конзулске владавине Луција Вера

         (са Марком Аурелијем и Антонином Пијем).

          Међувреме: 99/100 година.

  62 – Развлашћен Сенека, умро Бур.

161 – Крај владавине и смрт Антонина Пија.

          Међувреме: 99/100 година.

          *

  62 – Почетак Неронове фактичке царске владавине.

161 – Почетак Верове царске владавине.

          Међувреме: 99/100 година.

  68 – Крај Неронове царске владавине.

169 – Крај Верове царске владавине.

          Међувреме: 99/100 (+1) година.

  68 – (Само)убиство Нерона.

169 – Смрт Луција Вера.

          Међувреме: 99/100 (+1) година.

          *

  81 – Смрт цара Тита Веспазијана.

180 – Смрт Веровог савладара и цара Марка Аурелија (цара-филизофа).

          Међувреме: 99/100 година.

 

Луције Вер (Марко Аурелије и Антонин Пије) – Галијен и Валеријан

 

Око 100 година после Луција Вера, владарско-биографску матрицу Марка Антонија поновио је Публије Галијен. Галијен је започео владавину као Валеријанов савладар (Валеријан је био Галијенов отац)  око 100 година после почетка савладарства Луција Вера са поочимом Антонином Пијем. Завршио је владавину око 100 година после Вера и умро је око 100 година после Вера.

154 – Почетак конзулске владавине Луција Вера

         (са Марком Аурелијем и Антонином Пијем).

253 – Почетак савладарства Публија Галијена и Валеријана.

          Међувреме: 99/100 година.

161 – Крај владавине и смрт цара Антонина Пија.

260 – Крај владавине и смрт цара Валеријана.

          Међувреме: 99/100 година.

          *

161 – Почетак Верове царске владавине.

260 – Почетак Галијенове самовладавине.

          Међувреме: 99/100 година.

169 – Крај царске владавине Луција Вера.

268 – Крај царске владавине владавине Галијена.

          Међувреме: 99/100 година. 

169 – Смрт Луција Вера.

268 – Смрт Публија Галијена.

          Међувреме: 99/100 година.

          *

180 – Смрт Веровог савладара Марка Аурелија (цара-филизофа).

282 – Смрт цара Марка Аурелија Проба.

          Међувреме: 99/100 (+2) године.

 

Галијен и Валеријан – Јулијан (Констанције II и Валентинијан I)

Око 100 година после Галијена, владарско-биографску матрицу Марка Антонија поновио су цареви (августи) Јулијан и Валентинијан I. Јулијан је започео савладарство са Констанцијем II око 100 година после почетка савладарства Галијена и Валеријана, и око 100 година после Галијена започиње самовладавину Римским царством.

253 – Почетак савладарства Публија Галијена са Валеријаном.

355 – Почетак савладарства Јулијана Клаудија са Констанцијем II.

          Међувреме: 99/100 (+2) година.

260 – Крај владавине и смрт цара Валеријана.

361 – Крај владавине и смрт цара Констанција II.

          Међувреме: 99/100 (+1) година.

260 – Почетак Галијенове самовладавине.

361 – Почетак Јулијанове царске владавине.

          Међувреме: 99/100 (+1) година.

268 – Крај царске владавине Публија Галијена.

367 – Због тешке болести која га је онемогућила да фактички влада

          Валентинијан I проглашава свог сина Грацијана за цара.

          Међувреме: 99/100 година. 

          *

282 – Смрт цара Марка Аурелија Проба.

283 – Смрт цара Флавија Грацијана.

          Међувреме: 99/100 (+1) године.

 

Историја јесте стално стварање новог, али то ново се ствара ритмички по архетипским матрицама. Клаудије је умро око 99/100 година после Јулија Цезара; Нерон, око 99/100 година после Марка Антонија; Хадријан, 99/100 година после Тиберија; Антонин Пије око 99/100 после Афранија Бура; Луције Вер око 99/100 после Нерона; Марко Аурелије око 99/100 година после Тита Веспазијана; Валеријан око 99/100 после Антонина Пија; Галијен око 99/100 година после Луција Вера; Проб око 99/100 после Марка Аурелија; Констанције II око 99/100 после Валеријана; Грацијан око 99/100 после Проба… Наравно, овај списак ритмичког умирања владара Рима по временском распону од око 99/100 година је далеко дужи. (Рецимо, Октавијан Август је умро 99/100 година после Гаја Марија, а Константин Велики 99/100 година после Максимина; Каракала је умро 99/100 година после Трајана, а Диоклецијан око 99/100 година после Каракале, итд).

*    *    *

Може ли се из овога закључити да је у умирању владара Рима постојало правило? Ако је постојало правило, смемо ли сматрати да су смрти владара Рима биле предодређене? Ако су биле предодређене, колико је та предодређеност далеко од Сенекине тврдње да је унапред „одређено колико коме времена преостаје“. Јесмо ли сигурни да су они који су нам у свест уградили данашње парадигме о животу и смрти (а свака данашња парадигма је наметнута од неког конкретног теолошког, филозофског или научног ауторитета) боље знали од људи антике шта су живот и смрт? Шта ако је био у праву Чуанг Це рекавши: „Где год да одемо све ће бити у реду. Спокојно ћемо заспати, и одједном ћемо се наћи будни“. Иако ће и убудуће свакога дана умирати мноштво људи, и даље ће они који преостану живети као да су бесмртни – јер можда и јесмо бесмртни? Или је можда у праву био Демокрит рекавши: „Свет је позорница, а живот долазак на њу: дођеш, видиш, одеш“ и после тога ништавило. Ко зна? Ипак, док смо живи, можда дружење са великим духовима прошлости, како је то Сенека рекао, заиста значи живети на најбољи од свих могућих начина живљења? Ако је тако – онда живели!

 

Извори:

1) http://www.inspiracija.rs/index.php/autori/lucije-anej-seneka

Сенека, Луције Анеј: О краткоћи Живота / О провиђењу. Укронија, Београд, 2019.

Сенека, Луције Анеј: Писма пријатељу. Матица српска, Нови Сад, 1987.

Фунг, Ју-Лан: Историја кинеске филозофије. Кокоро, Београд, 2020.

Аурелије, Марко: Самоме себи, Дерета, Београд, 2004.

Борхес, Хорхе Луис: Историја вечности, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Небојша Катић: Економисти – теоретичари и практичари
Next post Проф. др Милан Брдар: „Јасеновац је положен формирањем Краљевине Југославије“

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Сенека – О краткоћи живота и провиђењу

  1. Пријатно је дружити се са умовима из прошлости, чије мисли живе и у данашњости, а путоказ су будућности. Просто, исте нас дилеме муче, јер сви живимо само у садашњости, јер и будућност ће се десити у само ако је у садашњости, а и прошлост је битисала у својој садашњости, све остало су трице.
    „ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ УСЛОВА СРЕЋЕ ЈЕСТЕ ЖИВЕТИ У САГЛАСНОСТИ СА ПРИРОДОМ“ или другим речима, постоје ЗАКОНИ ТВОРЦА. Поштујући те законе, ЖИВИШ У ХАРМОНИЈИ СА ПРИРОДОМ, што носи осећај радости живота у вечној садашњости. Део ЗАКОНА ТВОРЦА, сазнајаемо из сопственог искуства, део из народних обичаја, део из светих књига, а најзначајнији део откривамо сваки дан, јер је за већину тајна. Тако, живот и смрт, долазак и одлазак, припадају тајним законима цикличности, скривен од већине, а тако јасан кад нам се укаже.
    Тај део тајне (закони живота и смрти), се данас користи као оружје – СТРАХ ОД СМРТИ, ради владања људским јединкама, нацијама и народима. Присутна данас „пандемија звана корона“ је директна (зло)употреба тајне сакривене мистиком смрти, која изазива страх. А страх замагљује све око себе!
    Тодорова књига, писања и животна мисија, очито да нам данас открива део тајних закона Творца. Познајући те законе, живећи по њима ( у хармонији са природом и енергијом из извора ) живимо без страха, са пуним осећањем среће у целом телесном и духовном бићу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *