0 0
Read Time:22 Minute, 4 Second

         Многи који живе изван Запада виде да ће Запад извршити

             брзу одмазду према небелим Ирачанима или Сомалијцима,

             али не и белим Србима. (Кишоре Махбубани)

 

Аутор: Тодор Вулић           

            Семјуел Филипс Хантингтон (1927 – 2008) је био амерички политиколог и професор политичких наука универзитета Харвард и Колумбија. За разлику од свог ученика Френсиса Фукујаме, заступао је становиште да се са хладноратовском победом Запада над комунистичким Совјетским Савезом историја не завршава и да ће се дотадашњи идеолошки сукоби у будућности наставити преношењем на нову – цивилизацијску раван. Ову теорију је обзнанио у чланку под називом „Сукоб цивилизација“ објављеном у часопису Forin afers 1993. као критику Фукујамине књиге Крај историје и последњи човек, а дефинитивни облик јој је дао 1996. у својој студији Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. Та његова књига је уједно и тема овог осврта. Дакле, ко је био у праву – Фукујама или Хантингтон?

„Једна широко артикулисана парадигма [писао је Хантингтон] била је заснована на претпоставци да је крај хладног рата значио крај значајног сукоба у глобалној политици и појаву једног релативно хармоничног света. Најшире расправљана формулација овог модела била је теза о ꞌкрају историјеꞌ коју је изнео Френсис Фукујама. ꞌМожда смо сведоциꞌ, тврди Фукујама ꞌкраја историје као такве: краја идеолошке еволуције човечанства и универзализације Запада и либералне демократије као КОНАЧНОГ облика људске владавинеꞌ. Сигурно, каже он, неки сукоби се могу догодити на местима у трећем свету, али глобални сукоб је завршен, и то не само у Европи. […] Они који верују у марксизам-лењинизам још увек могу да постоје ꞌу местима као што су Манагва, Пјонгјанг, Кембриџ и Масачусетсꞌ, али либерална демократија је тријумфовала. Будућност неће бити посвећена великим раздраганим борбама око идеја, него решавању светских економских и техничких проблема. И све ће то, закључује он тужно, бити прилично досадно. Очекивање [Фукујамине] хармоније било је широко прихваћено. Политичке и интелектуалне вође развиле су слична гледишта. Берлински зид је пао, комунистички режими су се срушили. […] Председник водеће светске земље прокламовао је ꞌнови светски поредакꞌ, председник […] водећег светског универзитета ставио је вето на именовање професора за студије безбедности, јер је потреба за њиме ишчезла: ꞌАлилуја! Више се не бавимо ратом јер га више немаꞌ. Тренутак еуфорије на крају хладног рата створио је илузију хармоније, за коју се ускоро открило да је управо то [- илузија]“ (Хантингтон, 2000: 32-33).

              У историји друштвених наука обзнањиване су разне идеологизоване перцепције глобалнополитичке стварности и њене будућности, а међу њима се, по својој илузорности, бесмислености и идеолошкој заслепљености издваја ова, Фукујамина. Да зло буде веће, она је, како то и Хантингтон примећује, у политичким и научним круговима широко прихваћена и слављена. Што је време више показивало и доказивало потпуну промашеност Фукујамине поставке, то је његова слава све више попримала холивудске размере. Фасцинација Фукујамом није јењавала, јер се прокламована илузија морала одржавати по сваку цену. Универзализација Запада и либералне демократије као коначног облика људске владавине је и даље неупитна и безалтернативна; либерална демократија нас је коначно увела у овоземаљски рај (који је за неке пакао), а рај или пакао, свеједно, су вечни – зар не?         

              А какво је било Хантингтоново виђење геополитичке стварности и њене будућности? Према њему, „демолиберални свет“ је свет хаоса и биће у све већем хаосу. „Парадигма хаоса је блиска стварности“ (Хантингтон, 2000: 37). Сукоби ће се наставити несмањеном жестином. „У новом свету најважнији и најопаснији сукоби неће бити сукоби између друштвених класа, богатих и сиромашних или других економски одређених група, него између људи који припадају различитим културним ентитетима“ (Хантингтон, 2000: 28). „Укратко, постхладноратовски свет је свет седам или осам важнијих цивилизација [које треба схватити као најшире културне ентитете]“ (Хантингтон, 2000: 30). „У постхладноратовском свету државе све више своје интересе одређују цивилизацијским појмовима“ (Хантингтон, 2000: 36). „Чисти је арогантни понос мислити да је Запад, зато што је совјетски комунизам пао, освојио свет за сва времена и да муслимани, Кинези, Индуси и остали журе да пригрле западни либерализам као једину алтернативу. Хладноратовска подела човечанства је завршена. Остају фундаменталне поделе човечанства у појмовима етницитета, религија и цивилизација које стварају нове сукобе“  (Хантингтон, 2000: 72). Дакле, у Хантигтоновој будућности, а у нашој садашњости, доћи ће до судара цивилизацијских тектонских плоча, и у том судару Запад ће бити у сукобу са свим осталим живим цивилизацијама: у првом реду са православном, синичком (кинеском), хинду и исламском. Хантингтон објашњава и зашто ће сви бити против јадног и усамљеног Запада: „Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја  […], него својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу: незападњаци никад“ (Хантингтон, 2000: 55). „Речено омиљеним фразама историчара, ꞌекспанзија Западаꞌ се завршила и почео је ꞌреволт против Западаꞌ“ (Хантингтон, 2000: 57). Дакле, време сетве је прошло, а време жетве посејаног је дошло. Па на шта савремени свет више личи – на Фукујамину рајску хармонију или на Хантингтонов сукоб цивилизација? За разлику од свог бившег студента, Хантингтон се није дао заварати еуфорично прокламованом и општеприхваћеном демолибералном илузијом. Неки западни теоретичари увиђају опасност која од Кине прети њиховој цивилизацији, али за разлику од Хантингтона, не увиђају да кинеска цивилизација није једина која Западу „копа гроб“.

            *    *    *

            У моменту свог илузорног и на изглед дефинитивног тријумфа, Запад је улетео у класичну „Тукидидову замку“. Према Исидори Поп-Лазић: „Синтагма ꞌТукидидова замкаꞌ је кованица професора Алисона и описује динамику односа владајуће силе и силе [или сила] у успону описану у Тукидидовом Пелопонеском рату: „успон Атинске моћи и страх који је он изазвао код Спарте учинио је рат неизбежним.1 Највећи међухеленски рат у историји античке Грчке, који је са краћим прекидима трајао скоро три деценије, завршио се потпуним поразом Атинске поморске империје. Постоје ли неке историјске аналогије између Атинске поморске империје и империје Запада? Наравно да постоје, јер „што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“.

  • После победе над Персијанцима Атињани оснивају Делски савез, као свехеленски војни савез.

После победе над нацистичком Немачком Американци оснивају НАТО савез, као свезападни војни савез.

  • Делски савез је повезивао два континента – Европу и Азију (обухватајући малоазијске јонске градове-државе), са Егејским морем у центру као повезницом.

НАТО такође повезује два континента – Северну Америку и Европу, са Атланским океаном у центру као повезницом.

  • Спарта, као превасходно копнена сила која је предводводила Хелене у копненим биткама и одлучно допринела њиховој победи над Персијанцима, била је у својеврсном непријатељству и изолацији у односу на атински Делски савез.

Совјетски Савез (или Русија), као превасходно копнена сила која је у копненим биткама одлучно допринела победи антихитлеровске коалиције над Немачком, био је у непријатељству са НАТО савезом и у својеврсној изолацији у односу на Запад.

  • Истовремено, Атина је успоставила поморску и трговачку силу којој није било равне у историји античке Хеладе.

Истовремено, Сједињене Државе су постале поморска и економска сила којој није било равне у историји Запада.

  • У време њене хегемоније, Атина је била устројена и организована као формална демократија за коју је, чак и у њено златно доба, Тукидид рекао: „Атина је само по имену била демократија, док је у стварности била град једнога човека.“ Атинска држава се током своје доминације није устезала да у империјалном потчињавању других хеленских градова-држава правда своју агресију према њима наводним рушењем аутократија и насилним увођењем у та друштва сопственог „супериорног“ демократског модела владавине.

Сједињене Државе су, такође, устројене и организованe као формална демократија, која се не устежу да у империјалном ширењу и потчињавању других држава, правда своју агресију према њима наводним рушењем аутократија и насилним увођењем у та друштва сопственог „супериорног“ демократског модела владавине.

  • Истовремено, спартанско уређење помало измиче дефиницијама класичних модела државног устројства. Спарта је била дуална монархија са елементима државне дисциплине својствене војном логору. У сваком случају, идеолошки је била у перманентном и дубоком сукобу са атинском „демократијом“.

Хладноратовско партократско-аутократско устројство Совјетског Савеза, (као и данашње устројство Руске Федерације како га год дефинисали), такође је у сталном и дубоком идеолошком сукобу са „демократијом“ Запада.

  • Све чланице Делског савеза биле су у обавези да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све то свело на узурпацију тих средстава од стране Атине и општехеленско финансирање Атинске моћи и просперитета. Из „заједничких“ средстава савеза, поред атинске морнарице, изграђен је Атински Акропољ (град на брду) са Партеноном (храмом посвећеном богињи Атини, заштитници Атине, као и њена огромна статуа од злата и слоноваче) итд. Како би то рекао Ангелос Влахос, Периклова употреба новца из касе савеза за изградњу Акропоља, једна је од највећих неправди у историји, захваљујући којој су настала нека од најлепших дела античке уметности.

Данас су све чланице НАТО-а обавезане да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све своди на узурпацију тих средстава од стране САД-а и на европско финансирање Америчке моћи и просперитета. Војно-индустријски комплекс САД-а је главни снабдевач овог савеза ратним средствима и материјалом, при чему конкуренција није допуштена. (Осетили су то у блиској прошлости Французи у вези војних аранжмана са Аустралијом, а Турци су под санкцијама због куповине руских ракетних система) итд.

            И да скратимо: Делски савез се почео распадати због израбљивачке охолости Атињана и њиховог суровог понашања, не само према непријатељима савеза, већ и према мање послушним чланицама савеза. Када су се јонски (малоазијски) чланови савеза дигли на устанак против Атине, Спарта је одмах прокламовала политику – „слобода Хелади“. Аналогно томе, може се очекивати да и Русија (или неко други) у блиској будућности прокламује политику – „слобода Европи“. Као што Атина није знала кад треба да стане у свом ширењу и злоупотребама после извојеване победе хеленског савеза над Персијанцима, тако ни Запад није знао где треба да стане после хладноратовске победе над Совјетским Савезом. И као СВЕ што је у историји настало, у неком моменту је и нестало, па је тако нестао и Делски савез. НАТО се још увек држи, али нестаће и он, јер у испуњавању закона историје нема протекције и селективности.

*    *    *

             После овог екскурса вратимо се основној теми. У наставку своје студије, Хантингтон врло луцидно дели историјске сукобе на фазе према основном карактеру и садржају спорења: на ратове принчева, народа, идеологија и цивилизација. Према њему, ратови принчева су вођени од 1648. и Вестфалдског мира до Француске буржоаске револуције 1789; ратови народа од 1789. до Руске револуције и краја Првог светског рата 1917/18 и ратови идеологија (комунистичке, фашистичко-нацистичке и демолибералне) од краја Првог светског рата до слома Совјетског Савеза 1991. После 1991. започињу ратови цивилизација, а први међуцивилизацијски рат је вођен на просторима бивше Југославије. „Међуцивилизацијска политика Запада  [пише Хантингтон], сто педесет година је била под доминацијом великих религиозних шизми и религијских и династичких ратова. Још један и по век после Вестфалдског уговора, сукоби у Западном свету били су углавном међу принчевима-царевима, апсолутним и конституционалним монарсима који су покушавали да прошире своје бирократије, војске, економску снагу и најважније територију којом су владали. У том процесу они су створили националне државе и, почињући с Француском револуцијом, главни сукоби су између нација а не принчева. Као што каже Р. Р. Палмер, ꞌ1793. ратови краљева били су завршени; ратови народа су почелиꞌ. Овај образац деветнаестог века трајао је до Првог светског рата. Као резултат Руске револуције, 1917. сукоб националних држава је био допуњен сукобом идеологија, прво између фашизма, комунизма и либералне демократије, а онда између последње две. У хладном рату ове идеологије биле су оличене у две суперсиле, од којих је свака свој идентитет одређивала својом идеологијом и ниједна није била национална држава у традиционалном европском смислу.“ (Хантингтон, 2000: 56-57).

            Ако је Хантингтон у праву и ако су савремени сукоби по његовој дефиницији доминантно међуцивилизацијски, како онда објаснити данашњи сукоб две словенске и претежно православне земље, сукоб Русије и Украјине, које по Хантингтоновој систематизацији наизглед припадају истој цивилизацији? Зар овај унутарцивилизацијски рат не демантује Хантингтонову теорију? Не, овај рат не демантује ту теорију – напротив; он управо потврђује Хантингтонову луцидност. Русија данас не ратује против православне Украјине; Русија ратује против Запада. Како је Хантингтон у цивилизацијском смислу дефинисао Украјину: „Украјина је поцепана земља са две особене културе. Цивилизацијска граница између Запада и православља иде кроз њено срце и тако је вековима. У прошлости, западна Украјина је била део Пољске, Литваније и Аустроугарског царства. Велики део њеног становништва припада Унијатској цркви која практикује православне обреде, али признаје ауторитет папе. Историјски, западни Украјинци говоре украјински и изразити су националисти. С друге стране, источни Украјинци су православци и у великом броју говоре руски. Раних деведесетих Руси су чинили 22%, а они који су по рођењу говорили руски, [чинили су] 31% украјинског становништва (или исказано у апсолутним цифрама, у Украјини је тада живело преко 16 милиона рускојезичних људи – примедба аутора). […] Крим је углавном руски и био је део Руске федерације до 1954, када га је Хрушчов предао Украјини тобоже као признање одлуке Хмељницког 300 година раније. […] Источно-западна подела била је драматично очигледна на председничким изборима 1994. […] Избори су, као што је потврдио један амерички стручњак, ꞌрефлектовали, чак искристалисали, поделу између европеизованих Словена у западној Украјини и руско-словенске визије у односу на то каква би Украјина требало да буде. То није етничка колико културна поларизацијаꞌ“ (Хантингтон, 2000: 184-185). Хантингтон каже: „ Најопаснији културни сукоби су они дуж неодговарајућих граница између цивилизација“ (Хантингтон, 2000: 29). У својој студији Хантингтон прилаже и карту тих неодговарајућих међуцивилизацијских граница западне и православне цивилизације. Та граница полази од Боке Которске пратећи садашњу границу између Хрватске и Босне и Херцеговине, остављајући део Босне Хрватима, затим сече Србију на пола, одређујући Војводину и Београд као Запад, сече Румунију пратећи границу између ње и Аустроугарске пре 1918, и сече Украјину и Белорусију на по два одвојена дела, пратећи пољско-совјетску границу пре 1939. Дакле искључиво православне земље би биле простор и плацдарм најопаснијих Хантингтонових међуцивилизацијских сукоба, у циљу померања те границе ка истоку. У складу с тим пограничним сукобима имали смо Грађански рат на просторима бивше Југославије, а данас имамо рат у Украјини. Пре Украјинског рата извршен је 2013/14. преврат, којим је насилно на власт доведена унијатска Украјина, забрањена употребе руског језика, расколнички одвајен део украјинских православаца од Руске цркве уз помоћ цариградског Фанара, подигнуто на десетине споменика оцу независне Украјине и Хитлеровом савезнику у истребљивању Пољака и Јевреја, Степану Бандери и вршена криминална „европеизација“ руског и рускојезичног становништва. Румунија је подлегла без рата (као уосталом и Бугарска), а у Белорусији су колико прошле године чињени покушаји понављања украјинског сценарија.

Да не би било забуне, треба напоменути да је Хантингтон својевремено био ангажован као координатор безбедоносног планирања америчког Националног савета за безбедност.  Ипак, изгледа да ни он ни његов Национални савет није уважавао историјско-цикличне поруке. Експоненти Запада су пред крај прве или на почтку друге деценије дословно сваког новог века насртали на Русе.

1609 – Пољска инвазија на Русију и пораз Пољака 1612.

1709 – Инвазија Швеђана на челу са Карлом XII на Руско царство Петра Великог и пораз

           Карла XII код Полтаве.

1812 – Наполеонова инвазија на Руску империју и Наполеонов пораз.

1914 – Рат Немачког и Аустроугарског царства против Руске империје и пораз германских

            сила у Првом светском рату.

2013 – Евроукрајински Мајдан и почетак рата против Руса у Украјини.

             Ако се питате, где је у тој причи Хитлер и 1941 – 1945, приложићемо као одговор на то питање, само једну, од низа историјских паралела. У првој половини тринаестог века, папа Гргур IX је прогласио крсташки поход католичке коалиције на руске земље. Овај поход је почео око 700 година пре нацистичке инвазије 1941. и завршио се низом пораза католичке коалиције око 700 година пре пораза нациста 1945. На челу руског отпора је био тадашњи двадесетогодишњи новгородски кнез Александар Невски. Он је прво потукао Швеђане на Неви 1240, затим Немце (Тевтонце) на Чудском језеру 1242. (око 700 година пре Стаљинграда) и на крају, од католика инструментализоване Литванце 1245. код Усвјатија (око 700 година пре присаједињења нацистичког савезника Литваније Совјетском Савезу 1945). Да ли су се и смене владара из времена Александра Невског, понављале у новијој историји Русије по временском распону од око 700 година?

1125 – Крај владавине и смрт великог кнеза Кијевске Русије, Владимира Мономаха.

1825 – Крај владавине и смрт руског императора Александра I Романова.

            Међувреме: 700/701 година.

1155 – Крај владавине великог кнеза Кијевске Русије, Ростислава I.

1855 – Крај владавине и смрт руског императора Николе I Романова.

            Међувреме: 700/701 година.

1181 – Крај прве владавине великог кнеза Кијевске Русије, Рјурика Кијевског.

1881 – Крај владавине и смрт руског императора Александра II Романова.

            Међувреме: 700/701 година.

1194 – Крај владавине и смрт великог кнеза Кијевске Русије, Свјатослава III.

1894 – Крај владавине и смрт руског императора Александра III Романова.

            Међувреме: 700/701 година.

1218 – Крај владавине и смрт кнеза Константина Вселоводовича.

1217/18 – Крај владавине и смрт руског императора Николе II Романова.

            Међувреме: 700/701 година.

            *

1223 – Крај владавине и смрт великог кнеза Кијевске Русије, Мстислава III .

1924 – Крај владавине и смрт Владимира Уљанова – Лењина.

            Међувреме: 700/701 година.

           После смрти оца и великог кнеза Кијева Јарослава II, 1246, новгородски кнез Александар Невски је био спречен у преузимању очевог великокнежевског престола до 1252/53. године и смрти конкурента Свјатослава Владимирског.

1252 – Смрт Свјатослава Владимирског.

1953 – Крај владавине и смрт Јосифа Џугашвилија – Стаљина.

           Међувреме: 700/701 година.

           Александар Невски (Јуриј III) – Никита Хрушчов

1252/53 – Почетак владавине великог кнеза Кијевске Русије, Александра Невског.

1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.

            Међувреме: 700/701 година.

1263 – Крај владавине и смрт великог кнеза Александра Невског.

1964 – Крај владавине Никите Хрушчова.

            Међувреме: 700/701 година.

            *

1271 – Крај владавине и смрт великог кнеза Кијевске Русије, Јарослава III.

1971 – Смрт Никите Хрушчова.

            Међувреме: 700/ 701 година…

           Детаљну паралелу Наполеонове и Хитлерове инвазије на Русију-Совјетски Савез, показали смо у ранијим чланцима на цикличне теме. На основу свега реченог, умесно је запитати се – да ли је историја икада икога ичему научила?

            *    *    *

            На крају рецимо нешто и о Хантингтоновим опсервацијама о Србима и Србији у контексту његовог Сукоба цивилизација. У овој студији, он Србе спомиње на чак 47 страница или у просеку на свакој седмој страници и за разлику од Грка, недвосмислено нас сврстава у оквире православне цивилизације. (Грчка је по њему „аномалија“ и „православни аутсајдер у западним организацијама“ – Хантингтон, 2000: 181). Могу наши европејци да упражњавају и сањају западњаштво до миле воље, међутим, према том њиховом Западу они су, чак и у односу на Грке, аутсајдери и аномалија на квадрат. Међутим, они су и врло употребљиви, али само као корисни идиоти и пета колона НАТО окупатора. Њихов конвертитски идеал – Србија у ЕУ, Србија у НАТО – је шарена лажа и још шаренија шећерлема коју им Запад обећава, а та шећерлема, пошто је виртуелна, ефикасно чува њихове блиставе зубиће од (малигног руског) каријеса. Србија ће бити примљена у ЕУ на светог НИКАД-а, само то нашим безалтернативним европејцима нема ко да саопшти.

             Наравно, као учесницима Првог међуцивилизацијског рата, Хантингтон оним другим неевропским Србима посвећује дужну пажњу, али у тим његовим опсервацијама, као да му је CNN био примарни или чак једини извор. На пример: Хантингтон своје читаоце обавештава када су Срби почели свој језик називати српски и када су почели да пишу ћирилицом: „Срби, с друге стране, свој језик данас (после 1991 – примедба аутора) зову српски, а не српскохрватски и са западног писма својих католичких непријатеља прешли су на ћирилично писмо својих руских сродника“ (Хантингтон, 2000: 70). Шта ли би на ово рекао Вук Караџић? Или: „Босански Срби постали су екстремни српски националисти идентификујући се са Великом Србијом, Српском Православном Црквом и широм православном заједницом“ (Хантингтон, 2000: 298). Дакле, у ова два цитата су побројана општа места српског космичког злочина и греха: прво Велика Србија (која би објединила српске етничке територије, као што Италија без префикса велика обједињава Италијане, Норвешка Норвежане или Пољска Пољаке); затим Српска Православна Црква, са којом се, гле опет злочина, Срби из Босне идентификују (а са којом би се другом црквом иначе требали идентификовати); српски језик, (наводно руска) ћирилица – све страшно да страшније не може бити. Заиста еклатантни примери екстремног српског национализма? Да не би били оличење нациналистичког зла, Срби за почетак треба да пристану да живе у малој Србији, коју им је тако великодушно одредио Берлински конгрес 1878; да клањају окренути Меки или Ватикану; да говоре хрватски (евентуално „црногорски“ или „босански“); да пишу латиницом и да мрзе све што је руско, укључујући Достојевског и Чајковског. Дакле, све оно што Србе у идентитетском смислу одређије је спорно, јер управо то што је спорно спречава њихово културно конвертитство у безалтернативне европејце, или другим речима – у аутсајдере и аномалију.

           После тог српског екстремно националистичког злочина у одбрани сопственог културног и националног идентитета и интереса, следи наравно и легитимно питање: „ Ако је ваздушна моћ Запада могла да се користи као одговор на нападе сунитских муслимана на шиитске муслимане и Курде, зашто она такође није употребљена као одговор на нападе православних Срба на босанске муслимане“ (Хантингтон, 2000: 279). Исто то је, према Хантингтону, питао и Сингапурац индијског порекла Кишоре Махбубани, једно време председник Савета безбедности Уједињених нација: „Многи који живе изван Запада виде да ће Запад извршити брзу одмазду према небелим Ирачанима или Сомалијцима, али не и белим Србима, што је опасан сигнал по било ком стандарду“ (Хантингтон, 2000: 64). И сад нека неко каже да у односу на Ирачане и Сомалијце нисмо били привилеговани? Међутим, када  нас је коначно ваздушна моћ Запада на хистерично тражење CNN јавности и лично Џоа Бајдена сравнила са земљом, то је било само у складу са западним стандардом. Нема код Западњака бело-небело; све је код њих црно. А какви су по Хантингтону били ти босански муслимани због којих (и њима сличних), пo свеопштем мишљењу „светске“ јавности, заслужисмо толике бомбе? „У Босни, муслимани су водили крвав и ужасан рат са православним Србима (нису са него против Срба, и то у савезу са Турцима, Саудијцима, Иранцима, Хезболахом и НАТО-ом, као активним учесницима у том сукобу – примедба аутора), и били ангажовани у насиљу против католичких Хрвата“ (Хантингтон, 2000: 283). Дакле, пошто су муслимани били насилни према Хрватима – Србе треба бомбардовати! „Одмах по избијању рата босанска влада је позвала муџахедине.  […] Ту су биле и јединице из иранске Републиканске гарде и многи који су се борили у Авганистану“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто су у помоћ муслиманима из Босне дошли муџахедини – Србе треба бомбардовати! „У јесен 1992. герилци из шиитског либанског Хесболаха стигли су да обуче босанску војску“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто је у Босну стигао и Хезболах – Србе треба бомбардовати! „Босанска влада је користила муџахедине за ꞌтерористичке, илегалне и изненадне активностиꞌ“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто је „Босанска“ влада упражњавала тероризам и друге илегалне активности (чак и против сопственог народа) – Србе треба бомбардовати! Хантингтон цитира и Изетбеговићеву Исламску декларацију у којој овај пише: „ꞌНе постоји ни мир ни коегзистенција између исламске религије и неисламских политичких институцијаꞌ. Када је исламски покрет довољно снажан, он МОРА преузети власт и створити исламску републику“ (Хантингтон, 2000: 318). Пошто Срби из Босне нису одушевљено пристали да живе у таквој републици са председником Изетбеговићем на челу – Србе треба бомбардовати! У завршници, Хантингтон објашњава и зашто су Американци стали на страну босанских муслимана иако су се Срби борили против архинепријатеља Запада: иранске Републиканске гарде, Хезболаха, авганистанских талибана и разноразних исламских калифата. „Амерички идеализам, морализам, хуманитарни инстикти, НАИВНОСТ и непознавање Балкана довели су Американце до тога да буду за Босанце, а против Срба“ (Хантингтон, 2000: 322). На ово објашњење би чак и „Босанци“ рекли – аферим. Ако је и од професора универзитета Харвард и Колумбија, ипак је превише.

             На крају, да закључимо: Сукоб цивилизација као да су писала два аутора – први је проницљиви геополитички координатор америчког Националног савета Хантингтон, а други је „аналитичар“ Грађанског рата на просторима бивше Југославије, CNN Хантингтон. Оног првог вреди прочитати, а прочитајте и оног другог, јер и код тог другог можете наћи праве бисере аналитичке мудрости, попут ове из последњег цитата о америчком моралу, хуманизму и наивности. Овај други је знао да пусти сузу и над Ирачанима, наводећи, рецимо, речи Фатиме Мерниси: „Цео Запад са свом својом технологијом бацио је бомбе на нас. То је био крајњи ужас“ (Хантингтон, 2000: 278). Зна ли ова жена шта прича? Какав ужас; зар то није Фукујамина демолиберална, постхладноратовска, рајска и бомбардерска хармонија? Наравно да јесте, и то у најлепшем могућем издању. Оно њено ружније и ненашминкано зверско лице, управо гледамо и тек ћемо видети.

 

 Извори:

             Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-

             Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.

  • Поп-Лазић, Исидора: Да ли САД и Кина могу да избегну Тукидидову замку?

http://repozitorijum.diplomacy.bg.ac.rs/273/1/Medjunarodni%20problemi%20%20br.%202-2018-114-118.pdf

 

 

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Бранко Милановић: Рађање светског поретка из духа политике санкција
Next post Петар Нинић: „Крезуби Срби“ и НАТО опозиција поред које и Вучић изгледа као патриота

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
100%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Семјуел Хантингтон – Сукоб цивилизација

  1. Lepo napisan članak ali pomalo prenabudžena tvrdnja? Hantingtonov koncept civilizacija je oštro kritikovan jer je oličje generalzacije i simplifikacije. Da li je pravilno Jugoslovenske ratove devedesetih posmatrati kao „borbu između kultura“, mesto gde se bore istok i zapad – zar time ne gubimo iz vida specifičnu zajedničku istoriju naroda koji su živeli na jednoj teritoriji, dugogodišnje unutrašnje tenzije koje razlike između njih preuveličavaju, uticaj unutrašnjih poltičkih aktera i zbivanja itd?
    Korišćenjem ovog koncepta previše jednodimenzionalno vidimo ogromna prostranstva planete Zemlje i međunarodnih odnosa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *