0 0
Read Time:22 Minute, 1 Second

Американци су са Марса а Европљани су са Венере. (Кејген)

  

Аутор: Тодор Вулић

          Роберт Кејген (1958) је савремени амерички геополитичар и водећи заговорник америчког глобалнополитичког интервенционизма. Поред Кејгена, треба споменути и његову супругу, Викторију Нуланд, која је као амерички координатор управљала украјинском „Револуцијом достојанства“ 2013/14. И преко ње су, поред осталих, Сједињене Државе врло „достојанствено“ режирале данашњу источнословенску трагедију, врло ефикасно стављајући добар део Украјинаца у кобну службу америчких империјалних планова. Као и његова супруга, и Кејген је актер те спољнополитичке хидре САД-а, која уноси крвави хаос у међународне односе – хаос погубан не само по директне жртве, већ и Европу, па чак и сам амерички народ. У студији под називом Повратак историје и крај снова објављеној 2008, већ у самом наслову он релативизује Фукујамину тезу о „крају историје“ квалификујући је као сан. Хармонични и мирољубиви односи засновани на међународном праву после хладног рата, према Кејгену, могли су бити привлачни „пензионерској“ Европи, али не и империјално полетним Сједињеним Државама, јер: „Американци су са Марса а Европљани су са Венере“ (рече он, алудирајући на римска божанства рата и љубави). Чини се да Фукујама, ипак није попут Хантингтона и Кејгена био посвећен или довољно упућен у дугорочне империјалне планове владара из „америчке“ сенке.

Шта се према Кејгену десило када је нестао Совјетски Савез који је ограничавао моћ САД-а, или, шта се десило када су Сједињене Државе остале једине на светској позорници у статусу „специјалне војне суперсиле“: „Природни резултат овакве ситуације била је спремност да те [војне] снаге буду употребљене ради остваривања циљева широког опсега, од хуманитарних интервенција у Сомалији и на Косову, до промене режима у Панами и Ираку. Између 1989. и 2001. године Сједињене Државе су у страним земљама интервенисале силом чешће него и у једном другом периоду своје историје – у просеку је била спровођена по једна значајна војна акција сваких 16 месеци више него и једна сила у истом временском распону“ (Кејген, 2009: 51). Дакле, у првих дванаест година после Хладног рата, Сједињене Државе су војно интервенисале 9 пута. У светлу ове чињенице, Фукујамин „сан о крају историје“ заиста делује не само наивно већ и трагикомично. Међутим, и такав је изванредно послужио за стварање либералне магле у коју ће бити скривена мрачна глобалнополитичка стварност планете Земље. Део тих америчких „хуманитарних“ акција био је вођен и против српског народа и то не само на Косову, већ и у Хрватској и Босни (Кејген каже: „два пута су ратовали против Србије“ – стр. 62) , а у америчкој режији је изведена и промена режима у СР Југославији 2000.

           Он даље пише: „Ова експанзионистичка, па чак и агресивна глобална политика у складу је са традиционалном америчком спољном политиком. Америчко поимање себе, као и суштина њиховог патриотизма, неразмрсиво су повезани са вером у глобални историјски значај њихове нације. Импресионирани оваквим схватањем света и себе, они су нагомилали моћ и утицај и проширили их у концентричним круговима широм глобуса, а све у име интереса, идеала и амбиција, и то како оних јасних, тако и оних нејасних. Што се глобалне стратегије тиче, они су увек више волели ꞌнадмоћ силеꞌ, него равнотежу са осталим нацијама. […] Покушавали су (они) да спроведу промену режима где год су сматрали да је то корисно за унапређење америчких идеала или америчких интереса. Игнорисали су (они) Уједињене нације, своје савезнике и међународно право када год би те институције и правне норме постајале препрека за остваривање њихових циљева. Они су били незадовољни status quo ситуацијом и сматрали су (они) да Америка треба да буде катализатор промене у друштвеним збивањима“ (Кејген, 2009: 51). Читајући ове Кејгенове редове чини се као да ову брутално искрену карактеризацију Американаца и њихове глобалне стратегије не елаборира Американац, већ неко од америчких непријатеља. У свакој његовој реченици су „њихови“ а не Кејгенови идеали, „њихов“ патриотизам, „њихова“ нација; они су нагомилавали моћ, они су спроводили промене режима, они су волели ꞌнадмоћ силеꞌ, они су игнорисали Уједињене нације, они су незадовољни status quo ситуацијом, они су сматрали да Америка треба да буде катализатор промена. Увек су то „они“ а никад „ми“. Откуд ово Кејгеново дистанцирање од америчког геополитичког вршљања по свету? Да ли је овом геостратегу било непријатно због злодела сопствене државе и народа? Никако! Кејген себе не сматра Американцем, већ експонентом наднационалне и интернационалне либералне елите. Ово „племство“ се гнуша националних одредница и себе изузима из сваке нације. Према тој елити, Американци су, такви какви јесу, такође само корисни идиоти и оруђе у рукама либералне интернационале. Оно за шта су комунистичкој интернационали служили Руси, томе либералној интернационали служе Американци. Међутим, као што Лењин, Троцки, Зиновљев, Камењев, Бухарин, Стаљин… нису били Руси већ бољшевици, тако ни Кејген, Нуландова, Клинтонови, Обама, Бајден, Пелосијева, Олбрајтова, Бушови, Гејтс или Сорош нису Американци, већ елита интернационале глобалног зла. Кејген каже: „Истина је да они то истовремено воле и кају се због тога. […] Они, природно, желе да не плаћају високу цену за стварање таквог света. Не само да Американци желе да избегну финансијску цену, већ и цену у животима. […] Нација која велича самоопредељење осећа се непријатно кад друге лишава тог права“ (Кејген, 2009: 51). Међутим, кад америчка нација не буде хтела да жртвује новац и животе за одржавање либералне империје, ту је интернационална либерална елита да је наведе да ради и оно што не желе и оно чега се стиде, и да при том буде убеђена да баш то жели и да се баш тиме поноси.

            Попут Хантингтона, ни Кејген није сумњао да ће се сукоби на глобалнополитичкој сцени наставити и после слома Совјетског Савеза, али за разлику од Хантингтона, који је сматрао да ће ти сукоби бити вођени између цивилизација, Кејген уводи нову (стару) категорију сукоба – између либерализма и аутократије. Наравно, он као носиоце аутократског система изричито означава Русију и Кину (а помало и Иран). Јапан и Индија, убеђен је он, због страха од Кине ће, у одсудном тренутку, ипак стати уз Сједињене Државе. „Очекивања да утакмица великих сила буде завршена [пише даље Кејген], и наде да је дошао идеолошки ꞌкрај историјеꞌ биле су засноване на историјским околностима за које се испоставило да су пролазне. Комунизам је сишао са сцене, али снажни изазови демократији нису. Од половине 1990-их демократска трансформација у Русији повукла се пред нечим што би се најбоље могло описати као ꞌцаристичкиꞌ политички систем, у коме све важне одлуке доноси један човек и његова моћна клика. Владимир Путин и његови портпароли говоре о ꞌдемократијиꞌ, али они овај појам умногоме дефинишу онако како то чине и Кинези. За Владимира Путина демократија не лежи толико у слободним изборима, колико у остваривању народне воље. Режим је демократски јер се влада консултује са руским народом и слуша га, разабире шта је народу потребно и шта он жели, а затим покушава да му то пружи. Како Иван Крастев запажа: ꞌКремљ не размишља о грађанским правима, већ о потребама становништваꞌ“ (Кејген, 2009: 55).

             Овим реченицама Кејген започиње своје дефинисање аутократије као савременог зла и изазова демократији. Према њему, одлике аутократије су: брига аутократа о потребама становништва, остваривање народне воље, консултовање владе са народом, послушност владе народу, реализација народних потреба или бар покушаји да се те потребе народа задовоље? У најкраћем, остваривање народне воље и задовољавање потреба становништва су највећи савремени изазов и противник демократије? Ако знамо да је дослован превод речи демократија – владавина народа, или другим речима владавина народне воље, зашто је онда остваривање народне воље у аутократији изазов демократији и разлог са глобалне сукобе данашњице? Па зато што либерали под демократијом подразумевају искључиво вољу, или боље речено самовољу, сопствене елите. Ових дана смо били у прилици да чујемо следеће: и поред дугогодишњег упорног испирања мозгова у прилог уласка Србије у безалтернативну Европску Унију, становништво је ипак већински против уласка наше земље у ЕУ. Међутим, наш председник нам у класичном демолибералном маниру поручује  – „Србија остаје снажно на европском путу“ – и додаје: „Није наш посао да подилазимо јавном мњењу.“ Наш председник, за разлику од Путина, није аутократа, јер он НЕ ПОШТУЈЕ већинску народну вољу, већ вољу својих империјалних сизерена. Ако би послушао народну вољу, империја би га као аутократу послала у политички заборав, баш онако како га је и довела из нигдине. То заиста није аутократија, није чак ни охлократија, то је служење окупатору.

            Према Кејгену, кључна разлика између демолибералног и аутократског схватања демократије је однос према слободним изборима и грађанским правима. У демолибералном циркусу званом слободни избори, једине слободе су: давање лажних предизборних обећања и најстрашније манипулисање јавним мњењем и изборном процедуром, под геслом – није важно ко гласа већ ко броји гласове. Зар је Хитлер попут јакобинаца и бољшевика преузео власт у крвавој револуцији? Не никако, победио је на слободним и демократским изборима уз маестралну Гебелсову помоћ, по свим правилима демократско-парламентарне игре. Уосталом, како је победио Бајден на последњим председничким изборима у САД? Кад смо већ код слободних избора поставимо и питање: како се под слободне изборе, као наводно круцијалну демолибералну вредност, могу подвести насилна и пучистичка свргавања суверених влада непослушних либералној империји; свргавања која, како и Кејген примећује, данашња „хиперсила“ упражњава чешће него ико пре ње у историји. При свему томе, да иронија буде потпуна, режисер те своје пучеве назива  – „Револуцијама достојанства“? Заиста, мало је у прошлости било идеологија у чију је праксу уткано толико злочина, лажи, подлости, хипокризије и социјалне патологије, као у праксу савременог либерализма.

             А шта је са грађанским правима? Кејген каже: „Већина Руса изгледа задовољна аутократском влашћу, бар за сада. За разлику од комунистичке власти, Путинова власт се не меша у њихове личне животе [нити их угрожава], уколико они остају ван политике. За разлику од искуства из периода узбуркане руске демократије деведесетих, садашња влада, захваљујући високим ценама нафте и гаса, успела је да повећа животни стандард“ (Кејган, 2009: 55). Та толико на Западу хваљена Јељцинова демократија, успела је деведесетих да потпуно уништи економију државе, да остави милионе људи без посла, да преда државна предузећа и средства за производњу олигарсима, криминалним структурама и странцима, да баснословно вредна национална богатства, нафту, гас и остало стави у функцију богаћења западних експонената, а народ лиши сваког учешћа у добити од продаје тих богатстава; да драматично смањи животни стандард и животни век становништва итд. То је био резултат увођења либералне демократије у руско друштво. А онда наступа аутократа Путин и успева да повећа стандард становништва, дистрибуирајући и зараду од продаје нафте и гаса, између осталог, у корист и социолно угрожених слојева. И ето, то је за демолиберале casus belli  – разлог да се објави и води рат до истребљења против руске аутократије. У складу с реченим, бира се и најефикаснији облик ратних дејстава – економске и друге санкције и безочна отимачина руских финансијских резерви депонованих по страним банкама. Жртве санкција су увек и у највећој мери социјално најугроженији слојеви становништва. Има ли то становништво (људска, грађанска, каква год) права: права на нормалан живот, на запослење и рад, на елементарну егзистенцију која подразумева бар храну, одећу, лекове и неопходне енергенте? Међутим, суперхероји борбе за грађанска права у оваквим приликама остају неми. Демолибералне перјанице егзистенцијални колапс санкционисаног становништва нити се тиче, нити их дотиче. Не могу да стигну и тиме да се баве због силног ангажовања у одбрани права сексуалних мањина и кућних љубимаца. (Старији се сећају како је све то изгледало код нас од 1992. до 1995). Дакле, ратни циљ је срозати стандард нападнутог руског становништа до неподношљиве границе и усмерити бес угрожених против аутократе Путина јер, гле, није успео да обезбеди потребе становништва. И ето Русима опет слободних избора и грађанских права; ето њима поново демократије деведесетих. „Заиста, заиста вам кажем“: мало је у прошлости било идеологија у чију је праксу уткано толико злочина, лажи, подлости, хипокризије и социјалне патологије, као у праксу савременог либерализма.

             Шта је, према Кејгену, наредни недопустиви злочин аутократија: „Он [Путин] Русију назива ꞌсувереном демократијомꞌ. Овај израз савршено изражава повратак Русије клубу великих, њено измицање западњачким условљавањима (читај уценама – примедба аутора). […] Према Путиновим схватањима, само је велика и моћна Русија довољно јака да брани и унапређује своје интересе, и да се истовремено супротстави иностраним захтевима за спровођење западњачких политичких реформи. […] Путин жели да Русију […] заштити од утицаја глобалних снага“ (Кејген, 2009: 56). Управо ми са ових простора најбоље знамо – колико кошта губитак државног суверенитета. Ти условљавајући захтеви, које империја већ две деценије испоставља својој колонијалној управи у Србији су (да споменемо само пар последњих): Србија МОРА да призна Косово, МОРА да уведе економске санкције Русији, МОРА да нађе много скупљу алтернативу јефтиној руској нафти и гасу, МОРА… А ако то не учини следи сурово кажњавање.  Дакле, одлика аутократија је, према Кејгену, инсистирање на суверености сопствене државе и противљење безочном наметању интереса демолибералне империје. И то је по њему недопустиво: „Уместо да прихвате нове принципе умањеног суверенитета и ослабљене међународне заштите, Русија и Кина се залажу за међународни поредак у коме се поштује национални суверенитет“ (Кејген, 2009: 67). Страшно! Неопростиво! Како се само ти аутократски Руси и Кинези усуђују да одбаце ту племениту демолибералну вредност, тај еуфемистички – умањени суверенитет – који у ствари подразумева обавезу колонијалног потчињавања држава савременим господарима света?

            Као лепа илустрација подлости и космичког лицемерја демолиберала, може да послужи и совјетска „доктрина ограниченог суверенитета“. Та доктрина, према колумнисти Пешчаника гласи: „Када унутрашњи и спољни непријатељи било које социјалистичке земље покушавају да преокрену развој те земље у правцу капитализма, то није претња само њеној безбедности. То је претња безбеднодности свих социјалистичких земаља. То је проблем не само те конкретне земље, већ је то проблем целе социјалистичке заједнице“ – рекао је тада [1968] Леонид Иљич Брежњев. [Колумниста Пешчаника даје и оцену те доктрине]. СССР је сматрао апсолутно допустивим да чини све што му се прохте у такозваној ꞌзони својих животних интересаꞌ. ꞌБрежњевљева доктринаꞌ је идеолошки оправдавала, а претњом војне интервенције поткрепљивала право на мешање у унутрашње ствари земаља које су сматране сателитима СССР-а.“ 1 После озваничења ове доктрине, либерални Запад је на њу одреаговао експлозијом хистеричне вриске и лицемерног згражања, јер суверенитет и територијални интегритет држава гарантују повеља УН и међународно право. Повеља је и даље на снази, исте одредбе међународног права такође, али се Запад данас, опет уз обавезну медијску халабуку, згражава када се неко у свету супростави њиховом мешању у унутрашње ствари других држава; мешању којим нарушавају не само суверенитет тих држава већ и територијални интегритет, као у нашем случају. Кажњавајући санкцијама и изводећи војне интервенције, демолиберална империја узима себи за право да се меша где стигне и где јој се прохте; и увек то правда заштитом либералних вредности. Оно што је Брежњев ограничио на сателите Совјетског Савеза, демолиберали су проширили на цео свет. Хтели не хтели, морамо признати да то демолиберале чини неупоредиво „морално супериорнијим“ у односу на те ужасне Брежњевљеве комунисте – ма нису им ти комунисти у моралном смислу ни до колена. „Какво право има влада САД да се флагрантно меша у унутрашње ствари Кине [питају Кинези]? Заиста какво право има? То право јој [одговара Кејген] ДАЈЕ либерални кредо. […] За оне који деле ово уверење, спољна политика, па и ратови којима се бране ови принципи, као што је на пример, био онај на Косову, могу бити оправдани чак и ако актуелно међународно право каже да су неоправдани“ (Кејген, 2009: 66). „Заиста, заиста вам кажем“, мало је у прошлости било идеологија… итд.          

             Следећа криминална одлика аутократија је, по Кејгену, контрола информација. „Ново богатство аутократима пружа више могућности да контролишу информације – да држе монопол над телевизијским станицама и да контролишу комуникације на интернету“ (Кејген, 2009: 66). То исто у хору понављају и остали демолиберални егзекутори, и то баш они који су у тој контроли надмашили све контролоре информација у историји; који су контролу информација учинили скоро тоталном и апсолутном. Присетимо се шта је Американац Гор Видал о томе рекао: „У којој је мери јавно мњење у Сједињеним Државама у канџама корпорација представља једно од чуда западног света. Ниједна земља Првог света никада није успела да тако потпуно елимише из својих медија сву објективност, и толико једногласно“ (Видал, 1999: 46). „Заиста, заиста вам кажем“, мало је у прошлости било идеологија… итд.          

             Било би овде интересантно навести – када је по Кејгену започео сукоб демолибералне империје са аутократијама. Па наравно. Као што је према Хантингтону рат цивилизација започео 1991. на просторима бивше Југославије, тако је и према Кејгену: „Рат на Косову 1999. године представљао драматичнију и узбудљивију прекретницу за Кину и Русију него што је то био Ирачки рат 2003. године. […] Са становишта Москве то је било јасно кршење међународног права, не само зато што је за рат недостајао печат Уједињених Нација, већ и зато што је то била интервенција против суверене нације која није починила спољну агресију. Према мишљењу Кине ꞌинтервенционистичко инсистирање на људским правимаꞌ представљало је само нову и моћну стратегију глобалне доминације ꞌлибералног хегемонизмаꞌ. Путин је годинама инсистирао (не заборавимо да је ова Кејгенова књига писана пре 2008 – примедба аутора) на томе да западне државе ꞌнапусте ово непоштовање међународног праваꞌ и да не покушавају да ꞌУједињене нације замене НАТО-ом или Европском Унијомꞌ. […] У то време је нико други до Хенри Кисинџер упозоравао да ꞌнагло напуштање концепта националног суверенитетаꞌ ствара ризик који је ослобођен свих обавеза међународног права. Сједињене Државе, наравно, слабо су се на то освртале. Оне су, током своје историје, интервенисале и обарале суверене владе десетинама пута. […] Хенри Кисинџер је упозоравао да у свету […] таква доктрина може изазвати хаос“ (Кејген, 2009: 65). И изазвала га је.

 

             *    *    *

 

              Поновимо: „Очекивања да утакмица великих сила буде завршена и наде да је дошао идеолошки ꞌкрај историјеꞌ биле су засноване на историјским околностима за које се испоставило да су пролазне. Комунизам је сишао са сцене.“ (Кејген, 2009: 55). Наравно, све је пролазно, па и комунизам и демолиберализам, јер та пролазност је неминовна. Међутим, трајање доминације појединих идеологија и на њима заснованих империја није произвољно, већ стриктно одређено законом историјског циклизма. Покажимо то на примеру Руске империје и Совјетског Савеза. По истом временском распону од 71/72 (+/-2) године, по коме су совјетски властодршци понављали владавине Романова, и Совјетски Савез је својим крајем и распадом, поновио крај и распад Руске империје. Овај распон је одређен на основу владавине Петра Великог, коју је 71/72 године касније, својом владавином поновила Катарина Велика.

 

1689 – Свргнута регенткиња Софија Алексејевна.

1762 – Свргнут император Петар III.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

            Петар Велики – Катарина Велика

1689 – Почетак фактичке владавине Петра I.

1762 – Почетак владавине Катарине II.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

1725 – Крај владавине Петра I. 

1796 – Крај владавине Катарине II.    

            Међувреме: 71/72 година.

1725 – Смрт императора Петра I. 

1796 – Смрт императорке Катарине II.    

            Међувреме: 71/72 година.

            Катарина I – Павле I

1725 – Почетак владавине императорке Катарине I. 

1796 – Почетак владавине императора Павла I. 

            Међувреме: 71/72 година…. итд.

 

           Романови – Совјетски властодржци

 

           Никола I – Никола II и Лењин

1796 – Рођен Никола I Романов.

1868 – Рођен Никола II Романов.

            Међувреме: 71/72 година.

1825 – Почетак владавине императора Николе I Романова.

1894 – Почетак владавине императора Николе II Романова.

            Међувреме 71/72 (-2) година.

           *

1855 – Крај владавине императора Николе I Романова.

1924 – Крај владавине совјетског властодржца Владимира Уљанова Лењина.

            Међувреме 71/72 (-2) година.

1855 – Смрт императора Николе I Романова.

1924 – Смрт совјетског властодржца Владимира Уљанова Лењина.

            Међувреме 71/72 (-2) година.

            Александар II – Стаљин

1855 – Почетак владавине императора Александра II Романова.

1924 – Почетак владавине совјетског властодршца Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме 71/72 (-2) година.

1881 – Крај владавине императора Александра II Романова.

1953 – Крај владавине совјетског властодршца Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме: 71/72 година.

1881 – Смрт императора Александра II Романова.

1953 – Смрт совјетског властодршца Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме: 71/72 година.

            Александар III – Хрушчов

1881 – Почетак владавине императора Александра III Романова.

1953 – Почетак владавине совјетског властодршца Никите Хрушчова.

            Међувреме: 71/72 година.

1894 – Крај владавине и смрт императора Александра III Романова.

1964 – Крај владавине совјетског властодршца Никите Хрушчова.

            Међувреме: 71/72 (-1) година.

            Никола II – Брежњев… Горбачов

1894 – Почетак владавине императора Николе II Романова.

1964 – Почетак владавине совјетског властодршца Леонида Брежњева.

            Међувреме: 71/72 (-1) година.

           *

1917/18 – Крај владавине и смрт императора Николе II Романова.

1991 – Крај владавине совјетског властодршца Михаила Горбачова.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

           *

1917/18 – Крај Руске империје која се те године распада.

1991 – Крај Совјетског Савеза који се те године распао.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

1917/18 – Тријумф комунистичке идеологије у Русији.

1991 – Тријумф демолибералне идеологије у Русији.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

1918 – Крај Првог светског рата.

1991 – Крај Хладног рата.

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

1918 – Почетак ратова идеологија.

1991 – Почетак ратова цивилизација (према Хантингтону).

            Међувреме: 71/72 (+1) година.

           *

1941 – Почетак нацистичке агресије на Совјетски Савез.

2014 – Почетак НАТО агресије на руско становништво Украјине

           и (индиректно) на Руску Федерацију. 

           Међувреме: 71/72 (+1) година…

 

            Та агресија НАТО-а и Запада, започета 2014, ових дана ескалира, а ескалираће и даље, ширећи се попут концентричних кругова. Дакле, после распада Совјетског Савеза, освануо је нови свет. Тај: „Свет  је изгледао друкчији због тога што је [бивши] Совјетски Савез био другачији“ (Кејген, 2009: 12). Русија је у то време желела савез са европским силама, или како то Кејген каже: „Руска ꞌжеља била је једноставно да припадаꞌ“ (Кејген, 2009: 13). Па шта је онда кренуло по злу? Није ништа кренуло, већ се само наставило, јер је демолиберална империја остала доктринарно суштински онаква каква је била и у хладноратовско време. После почетног запрепашћења изазваног имплозијом Совјетског Савеза, она вртлоглаво подиже улог и попуњавајући празан простор креће у хиперимперијално ширење на европски исток и југоисток, на земље бившег Совјетског Савеза, Блиски исток, северну Африку, централну Азију и где све не. И наравно, тако упада у класичну Тукидидову замку, присиљавајући опкољене и угрожене силе, у првом реду Русију и Кину, на отпор. Узалудно беше Кисинџерово упозорење да „таква доктрина може створити хаос“. И ето, започе хаос.

         

              *    *    *

 

              Роберт Кејген, као демолиберални друштвени делатник (без обзира што га неки сврставају међу неоконзервативце), у својој књизи није ни покушао да сагледа савремена историјска и геополитичка кретања кроз призму историјског циклизма. Међутим, он  је у неколико реченица посветио пажњу концепту који је супростављен циклизму – праволинијском прогресу. „Велика заблуда нашег времена [каже Кејген] представљала је теза да либерални међународни поредак почива на тријумфу идеја и на природном одвијању људског прогреса. […] Наши политиколози стварају теорију модернизације, у којој наизменичне фазе политичког и економског развоја воде либерализму (као овоземаљском рају – примедба аутора). Наши политички филозофи замишљају историју као вековну битку различитих погледа на свет, која [опет] на крају доводи до исправног либералног друштвеног одговора. […] Према овом уверењу данашњи међународни поредак није ништа друго до нова фаза у напредовању човечанства које се од напетости и агресије креће према мирољубивој и напредној коегзистенцији“ (Кејген, 2009: 97-98). Е, али сад следи преокрет: „Треба после свега [каже Кејген] поставити питање – да ли је људски род до сада заиста напредовао? […] Наше модерно, наводно просвећено доба, произвело је највеће ужасе икад виђене – масивне агресије, ꞌтоталне ратовеꞌ, глади, геноциде, нуклеарно ратовање – а починиоци ових ужаса биле су најнапредније и најпросвећеније државе. Признавање ове страховите стварности [доводи до закључка] – да модерност није произвела више добра, већ само страшније облике зла“ (Кејген, 2009: 99). Заиста, у последњим деценијама, од када се свету насиљем намећу либералне „вредности“ зло је у прогресу. Изгледа да и заговорници теорија прогреса, у понечем могу бити у праву.

 

 

 

Извори:

Кејген, Роберт: Повратак историје и крај снова. Центар за цивилно-војне односе Alexsandria Press, Београд, 2009.

Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка,

ЦИД- Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.

1) https://pescanik.net/poluvekovni-jubilej-breznjevljeve-doktrine/

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Вучићев гамбит – подршка народа или подршка политичког Запада
Next post Два мјесеца операције Z

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *