Оно што је за једно време истина, за друго је заблуда. (Монтескје)

 

Аутор: Тодор Вулић

Рајт Милс (1916 – 1962) је без сумње најзанимљивија појава америчке социолошке заједнице 20. века. Обдарен изванредним аналитичким талентом, немилосрдно је критиковао ставове ауторитета социолошке сцене, обрушавајући се, између осталог, и на тадашњу „звезду“ америчке социологије, Талкота Парсонса. „Социологија – говорио је Милс – има ослободилачку функцију за човека, она мора да лечи људске тегобе, а не само да их објашњава. Тим више, тврдио је, што живимо у времену у којем средства власти и принуде постају по опсегу тотална, а по форми бирократска. […] Суштину Милсових истраживања чини критичка анализа средњих слојева и америчке елите. У том погледу најзначајнија су три дела – Бели оковратници: америчке средње класе, потом Нови људи моћи: амерички раднички вођи, и свакако Елита моћи, његово најпознатије дело преведено на српски језик и код нас објављено само две године од Милсове смрти (1964). Милс је сматрао да савремено америчко друштво никако није демократско, јер је хладна рационалност корпорације чак и од ванредно добро плаћеног службеника направила човека који престаје да размишља својом главом (»ведро расположени робот«), а пораст техничког и материјалног обиља допринео је да економска рационалност више није била инструмент проширења човекове слободе. Рађа се – писао је Милс – нови тип рационалности без ума који постаје карактеристика цивилизације масовне производње, масовне потрошње, масовне културе и масовне доколице (цвета индустрија забаве коју Милс с правом назива опаком индустријом заглупљивања).“1 Од ових Милсових запажања, када се све то рађало, до данас, опака индустрија заглупљивања је досегла чудовишне размере. Овога пута позабавићемо се његовом студијом под називом Социолошке имагинације.

У њој Милс износи и свој социолошки кредо, своје схватање друштвене науке: „Наука о друштву се бави проблемима: живота људске јединке, историје и тачкама укрштања једног и другог у оквиру друштвених структура. Ово троје – живот јединке, историја, друштво – представљају координисане теме оне суштинске студије о човеку, те сам са те важне платформе и критиковао разне савремене социолошке школе, чије су присталице напустиле ту класичну традицију. Проблеми нашег времена – који сада у себи укључују и проблеме саме човекове природе – не могу на адекватан начин бити постављени ако се доследно не придржавамо гледишта да је историја главни ослонац проучавања друштва и ако не признамо потребу да даље развијамо психологију човека која би била социолошки основана и историјски релевантна. Без ослањања на историју и без историјске оријентације у погледу психолошке проблематике, социолог неће бити у стању да на адекватан начин дефинише врсту проблема који сада треба да представљају реперне тачке проучавања којима се бави“ (Милс, 1998: 152).

Дакле, по Милсу, социологија може дати жељене резултате само уколико у својим истраживањима увеже у функционално јединство тријаду: живот јединке, историју и друштвену структуру. Прве две компоненте тог тројства су у савременим социолошким школама маргинализоване, док је друштвена структура гурнута у први план. Она је за несоциологе истовремено и најмагловитија одредница. Уобичајена дефиниција одређује друштвену структуру као укупност међусобно повезаних друштвених појава и процеса који условљавају деловање подруштвљених појединаца унутар ње. Међутим, овај појам се може односити и на систем социо-економске стратификације (нпр. на класну структуру) или на неке друге устаљене односе између великих друштвених група; као и на начин на који друштвене норме обликују понашање актера унутар датог друштвеног система. Из наведеног се може закључити, да се у социолошкој теорији овом појму додељују различити садржаји. У најкраћем, под друштвеном структуром се може подразумевати сваки релативно устаљен међуоднос између делова једног друштва, а састоји се од мреже невидљивих веза и правила. Каква је природа тих невидљивих веза, и како та мрежа одржава друштво у кохезионој функционалности, или како спречава његово дезорганизовање и растакање?

Пре него што одговоримо на ово питање, морамо направити дигресију, а она се односи на Милсову анализу књиге Талкота Парсонса, Друштвени систем, у којој је садржан и одговор на ову запитаност. Ово је у ствари прича о социолозима коју прича социолог. Езотеријску неразумљивост Парсонсовог система теоријске социологије или Парсонсове „супертеорије“, како је иронично назива, Милс извргава убиственом сарказму. Пошто наводи подуже пасусе из те Парсонсове књиге, он моли читаоце да због тих неразумљивих цитата не падну духом, и не изгубе мотивацију за даљим читањем и његовог текста. Милс каже: „Ова теорија је дивна творевина, фасцинирајућа баш због тога што јој понекад на задивљујући начин недостаје разумљивост. […] Неразумљивост није, наравно, искључиви квалитет „супертеорије“, али је излагање присталица те теорије до те мере неразумљиво, да ми се чини да се заиста морамо запитати да ли је супертеорија само једна збрка речи или у њој, на крају крајева, ипак има и нечег вредног? Одговор на ово питање, бар се мени тако чини, је потврдан, тј. да у њој има нечега, а то нешто је свакако у њој негде дубоко покопано, мада она при свему том ипак нешто казује. Отуда и питање треба модификовати: пошто супертеорију ослободимо свега онога што омета да дођемо до њеног смисла и пошто оно што је у њој разумљиво постане на тај начин и приступачно, шта је, онда, то што она у ствари има да каже?“ (Милс, 1998: 30-31).

И то, шта она има да каже, Милс сажима у једну реченицу. „На ваше питање што омогућава постојање друштвеног поретка, изгледа да је Парсонсов одговор: ‘општепримљене, заједнички прихваћене вредности су оно што омогућује постојање тог поретка.’ Да ли је то све? Наравно да није, али то је ипак оно главно.“ (Милс, 1998: 36-37). Дакле, кохезију једног друштва у највећој мери одржава систем заједничких вредности који подруштвљене јединке добровољно прихватају. Тај систем вредности чини лепезу – од породичних, преко културних… до идентитеско-националних вредности и симбола. „Када људи вреднују неку групу вредности и имају осећање да те вредности нису ни са које стране угрожене, они онда доживљавају осећање благостања. Када негују вредности, али имају недвосмислено осећање да су оне угрожене, они онда доживљавају кризу – било као своју личну, приватну невољу, било као општи, јавни проблем. А ако је вероватно да су све њихове вредности угрожене, онда их захвата осећање потпуне панике.“ (Милс, 1998: 14). Наравно, у сваком друштву постоје и људи који су „испражњени“ од вредности друштва у којем физички егзистирају; они вегетирају у стању апатије према јавним бригама. Ти људи „на целој линији, испољавају равнодушност и незаинтересованост за политичка збивања. […] Они су напросто неактивни. Ако усвојимо грчку дефиницију идиота као тотално, и само за своје приватне ствари заинтересовано створење, онда морамо доћи до закључка да су многи грађани садашњих друштвених уређења и заједница – заиста идиоти.“ (Милс, 1998: 47).

Свако друштво има и своје институције и у оквиру њих и неког ко у својим рукама има друштвену моћ. Уколико моћник или властодржац не дели вредности друштва на чијем је челу, уколико не штити јавно добро већ ради против њега, друштво упада у кризу и турбулентна времена. У том случају, да би опстао на власти, моћник тешким манипулацијама глуми приврженост друштвеним вредностима против којих делује, обесвешћујући своју изборну базу. „Између осталих инструмената власти [каже Милс] који се данас практикују, ту спада и власт дириговања и манипулисања пристанком људи. […] Знатан део данашње власти се успешно обавља и практикује, без санкције разума, односно без ангажовања свести оних који се покоравају.“ (Милс, 1998: 47).

Има ли ова прича било какве везе данас и с нама? Има, али да почнемо од почетка. Творац теорије о заједнички прихваћеним вредностима као фактору одржавања постојећег поретка, Талкот Парсонс, добија пред крај Другог светског рата понуду од америчке Канцеларије за стратешке услуге (енгл. Office of Strategic Services, OSS), претече злогласне обавештајне агенције познате као CIA, да у оквиру армије САД-а прихвати функцију политичког саветника у окупационој администрацији поражене Немачке. Парсонс то одбија, али сама потреба за њим показује да је америчка обавештајна служба, као средство за отклањање немачке претње, одлучила да немачко друштво трајно онеспособи разарањем његових традиционалних (дакле, пренацистичких, „јункерских“) вредности и наметне му сопствени „морално супериорни“ вредносни модел. Још драстичнији случај тог наметања друштвених вредности се десио у послератном окупираном Јапану. Јапанска култура, са елементима самосвојне цивилизације, разорена је и замењена „новим типом рационалности без ума, моделом масовне производње, масовне потрошње, масовне културе и масовне доколице (у којој цвета индустрија забаве као опака индустрија заглупљивања).“ Док је тај модел друштвене дисолуције у Немачкој и Јапану био, због екстремно деструктивних улога тих друштава у Другом светском рату разумљив, за оно што следи ипак нема оправдања. Пошто су ова два експериментална покушаја дала резултате, светски хегемон не стаје на томе, већ тај модел намеће и другим друштвима која су исказивала непослушност наступајућем империјалном и неоколонијалном агресору. Јапан јесте у периоду после Другог светског рата, као уосталом и Немачка, доживео изузетну економску експанзију, која је наравно задовољила она створења која су заинтересована само за своје приватне ствари или идиоте у изворном значењу тог појма. Међутим, све има своју цену? Осећај егзистенцијалног бесмисла и вредносна конфузија, произвели су чињеницу да је доминантан узрок смрти младих Јапанаца старости до 30 година већ деценијама – самоубиство. Тако се, карактеристике традиционалне културе Јапана, у које спада и ритуално самоубиство, сепуку, сада манифестује на девијантан начин. У прошлости, сепуку се вршио због губитка части, дакле, због издаје традиционалних вредности, а у модерна времена, због вредносне конфузије, којом је поништена стабилност традиционалног друштвеновредносног ослонца. „Многи крупни општи, јавни проблеми, [каже Милс], као и многе невоље појединаца, приказују се сада […] као „психијатријске“ категорије“ (Милс, 1998: 15).

Тако смо, ето, и ми дошли на ред. Без обзира на све слабости нашег народног етоса, у нашем традиционалном друштву је ипак посебно место заузимала култура отпора моћнима, те смо као такви били претња колонизаторима југоистока Европе. И зато су комунистички победници 1945, и демолиберални победници после 1989, дословно кидисали на наше традиционалне вредности, натурајући нам по сваку цену своје „морално супериорне моделе“ – или нови тип рационалности без ума и духа. То насиље над старим вредностима, последњих година достиже своју кулминацију. Масовно се „производе“ и ментално обликују створења заинтересована само за приватне ствари – материјално благостање и испразну забаву, а власт се врши „без санкције разума.“ У обликовању идиота, важна ставка је била и јесте, „расцветалост“ опаке индустрије заглупљивања. Није нас мимоишло ни од стране колонизатора инсталирање властодржаца – окупационих вазала – који манипулативно глумећи приврженост традиционалним вредностима, те исте фактички разарају. Медијским манипулацијама обесвешћена изборна база, у вери да бира оне који ће бранити вредности нашег друштва, изабира оне који ће им наметати туђе вредносне моделе, погубне по ментално и физичко здравље народа. Евидентна угроженост старих вредности коју људи доживљавају, како рече Милс „било као своју личну, приватну невољу, било као општи, јавни проблем“ приказује се сада као „психијатријска“ категорија. Ако се томе дода да се „знатан део данашње власти успешно обавља и практикује, без санкције разума, односно без ангажовања свести оних који се покоравају“, патологија друштвене кризе изазвана насиљем наметнутих империјалних „вредности“ производи врло озбиљну декомпозицију нашег савременог друштва. Једна од манифестација те деструкције је, између осталог, и криза националног идентитета, који је утемељен и обликован управо на традиционалним вредностима.

* * *

„У савременом друштву [каже Радомир Лукић, писац поговора Милсове књиге] главна друштвена структура, најобухватнија и најразноврснија, јесте национална држава. У њеном оквиру се данас изграђују друштвене установе, уобличавају појединци и решава њихова судбина. У њеном оквиру се организује особито оно што се назива власт, појава којој Милс придаје велику важност, која га много интересује и због чијег релативног занемаривања он критикује текућа социолошка истраживања. Без укључивања власти у поље социолошког истраживања, Милс, са знатним правом, сматра да се не може довољно објаснити ни једна иоле важнија друштвена појава, а особито јединственост и стабилност савремене друштвене структуре, иначе раздиране многобројним супротностима. […] Опис друштвене атмосфере у којој раде амерички социолози и њиховог комформизма спада несумњиво у најснажније и најбоље – и научно најзаснованије – што је о томе писано у социологији. Овде Милс није само снажан трибун научног поштења, него и озбиљан откривач научне истине о разорном утицају опште друштвено политичке идеологије на свест и савест научника и на способност сагледавања истине о друштву, као и не мањег разорног утицаја посредног притиска владајуће класе [по Милсу, елите] на став социолога, који стога нужно ‘лакирају’ стварност“ (Милс, 1998: 257-259). Ако је за Милса власт толико важна и ако се без овог друштвеног феномена не може објаснити ни једна друштвена појава, ко по њему реално влада америчким друштвом? По Милсу, на власти су: управљачки врхови и менаџери великих корпорација, војна елита и политичка елита – дакле, троглава владајућа моћ. А где је у таквом систему демократија? И она је ту, али само pro forme. Изманипулисана маса пасивно и „без санкција ума“ учествује у том „демократском“ игроказу, идеологизована и обликована „опаком индустријом заглупљивања“.

Рационално узевши, тешко да би се на овакво Милсово гледиште могла ставити нека примедба. Међутим, при свему томе преостаје да поставимо већ класично питање: може ли било која савремена социолошка школа објаснити ритмичко правило – рађања, долазака на власт, завршетака владавине и смрти владара – у овом случају, америчких председника. Ако је игром случаја председник Ендру Џонсон рођен 75/76 година после првог америчког председника Џорџа Вашингтона, и уз то, постао председник САД-а 75/76 година после Вашингтона… и на крају умро 75/76 година после Вашингтона, каквом су то игром случаја или игром унутар друштвених интеракција, исту биографску причу у односу на Вашингтона поновили: Бенџамин Харисон, Вудро Вилсон, Френклин Рузвелт, Линдон Џонсон… итд? Како објаснити чињеницу да су дословно сви досадашњи председници САД-а преко тих ритмичко-биографских релација увезани у јединствен систем рађања, долазака на власт и умирања? Дакле, у свему томе постоји својеврсан ред, а Милс каже: „Размишљање је борба за ред. […] Са размишљањем не смете престати сувише рано јер ћете у том случају пропустити прилику да сазнате све оно што је вредело сазнати.“ (Милс, 1998: 238). Да социолози (историчари, политиколози) пропуштају прилику да сазнају још понешто што би вредело сазнати, илустроваћемо ритмичким понављањем биографског модела првог председника САД-а, Џорџа Вашингтона:

1) Џорџ Вашингтон – Ендрју Џонсон

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1808 – Рођен Ендрју Џонсон.

Међувреме: 75/76 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД.

1865 – Ендрју Џонсон постао председник САД.

Међувреме: 75/76 година.

1793 – Крај првог председничког мандата Џорџа Вашингтона.

1869 – Крај председничке владавине Ендрју Џонсона.

Међувреме: 75/76 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1875 – Смрт Ендрју Џонсона.

Међувреме: 75/76 година.

Дакле, Вашингтон је постао председник САД-а као педесетседмогодишњак, а умро је око 10 година по преузимању председничке функције. И Ендру Џонсон је постао председник САД-а у приближно истој животној доби, и он је умро око 10 година по преузимању председничке функције. То важи и за остале председнике из упоредне хронологије која следи.

* * *

2) Вашингтон – Харисон

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1833 – Рођен Бенџамин Харисон.

Међувреме: 100/101 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД-а.

1889 – Бенџамин Харисон постао председник САД-а.

Међувреме: 100/101 година.

1793 – Крај првог председничког мандата Џорџа Вашингтона.

1893 – Крај председничке владавине Бенџамина Харисона.

Међувреме: 100/101 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1901 – Смрт Бенџамина Харисона.

Међувреме: 100/101 (+1) година.

* * *

3) Џорџ Вашингтон – Вудро Вилсон

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1856 – Рођен Вудро Вилсон.

Међувреме: 124/25 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД-а.

1913 – Вудро Вилсон постао председник САД-а.

Међувреме: 124/25 година.

1793 – Џорџ Вашингтон поново постао председник САД-а.

1917 – Вудро Вилсон поново постао председник САД-а.

Међувреме: 124/25година.

1793 – Крај председничке владавине Џорџа Вашингтона.

1921 – Крај председничке владавине Вудроа Вилсона.

Међувреме: 124/25 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1924 – Смрт Вудроа Вилсона.

Међувреме: 124 /25 година.

* * *

4) Џорџ Вашингтон – Френклин Рузвелт

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1882 – Рођен Френклин Рузвелт.

Међувреме: 148/49 (+1) година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД.

1937 – Френклин Рузвелт (по други пут) постао председник САД.

Међувреме: 148/49 година.

1793 – Џорџ Вашингтон поново постао председник САД.

1941 – Френклин Рузвелт поново постао председник САД.

Међувреме: 148/49 година.

1797 – Крај председничке владавине Џорџа Вашингтона.

1945 – Крај председничке владавине Френклина Рузвелта.

Међувреме: 148/49 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1945 – Смрт Френклина Рузвелта.

Међувреме: 148/49 (-2) година.

5) Џорџ Вашингтон – Линдон Џонсон

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1908 – Рођен Линдон Џонсон.

Међувреме: 175/76 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД.

1965 – Линдон Џонсон (по други пут) постао председник САД.

Међувреме: 175/76 година.

1793 – Крај првог председничког мандата Џорџа Вашингтона.

1769 – Крај председничке владавине Линдона Џонсона.

Међувреме: 1175/76 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1973 – Смрт Линдона Џонсона.

Међувреме: 175/176 (-2) година.

Да резимирамо: Вашингтон је рођен 1732, а 24/25 (+/-2) година после њега рођен је Џејмс Монро (1758); по приближно истом временском распону после Монроа рођен је Марвин ван Бјурен (1782); после њега Ендру Џонсон (1808), после Џонсона, Бенџамин Харисон (1833), после Харисона, Вудро Вилсон (1856), после Вилсона, Френклин Рузвелт (1882), после Рузвелта, Линдон Џонсон (1908). По истом распону, после Томаса Џеферсона (1743) рођен је Ендру Џексон (1767), а после Џексона, Џејмс Бјукенан (1791); после Вилијама Харисона рођен је Милард Филмор; после Џејмса Полка, Радерфорд Хејз, а после њега, Вилијам Мекинли; после Закари Тејлора је рођен Абрахам Линколн; после Френклина Пирса, Честер Артур; после Џејмса Гарфилда, Вилијам Тафт; после Бенџамина Харисона, Теодор Рузвелт, а после њега Хари Труман; после Ворена Хардинга, Двајт Ајзенхауер, а после њега Ричард Никсон. Актуелни председник Џозеф Бајден (1942) рођен је око 25 година после Џона Кенедија (1917)… итд. Наравно, овај временски распон римичког рађања америчких председника може и да се удвостручи, утростручи, учетворостручи… па је по двоструком распону од око 49/50 година после Роналда Регана (1911) рођен Барак Обама (1961), а Џорџ Буш Старији (1924) после Херберта Хувера (1874)… По утрострученом распону од око 75/76 година Доналд Трамп (1946) је рођен после Калвина Кулиџа (1872), а Ричард Никсон (1913) после Гровера Кливленда (1837)… итд. Наравно да су ови низови ритмичког рађања америчких председника далеко дужи, али за сад је као илустрација овог феномена и оволико довољно.

Исто важи и за ритмику умирања америчких председника: 24/25 (+/-2) година после Џорџа Вашингтона (1799) умро је Џон Адамс (1826), после Адамса, Закари Тејлор (1850), после Тејлора, Ендру Џонсон (1875), и надаље, као што је показано у упоредној хронологији до Линдона Џонсона. По истом временском распону пре смрти Џорџа Буша Старијег (2018) умро је Ричард Никсон (1994), пре њега, Двајт Ајзенхауер (1969), пре њега, Френклин Рузвелт (1945), пре њега, Теодор Рузвелт (1919), пре њега, Радерфорд Хејз (1893), пре њега, Френклин Пирс (1869), пре њега, Ендру Џексон (1845)… итд. По учетворострученом основном распону: Џорџ Буш Старији (2018) је умро после Теодора Рузвелта (1919), Џералд Форд, после Гровера Кливленда, Роналд Реган, после Вилијама Мекинлија, Ричард Никсон, после Радерфорда Хејза, Линдон Џонсон, после после Ендруа Џонсона, Хари Труман, после Миларда Филмора, Џон Кенеди, после Абрахама Линколна, Двајт Ајзенхауер, после Френклина Пирса, Френклин Рузвелт, после Ендруа Џексона, Вилијам Тафт, после после Џејмса Монроа, Вудро Вилсон, после Томаса Џеферсона, Ворен Хардинг, после Џона Адамса и Бенџамин Харисон, после Џорџа Вашингтона. Дакле, има ли у свему овоме неког система и реда? Бирају ли председнике САД-а грађани Сједињених Држава, или троглава Милсова елита, или нешто треће што делатници из сфере друштвених наука превиђају, престајући с размишљањем, како Милс рече, сувише рано?

* * *

Пред крај своје студије, Милс упућује својеврстан апел будућем младом социологу: „Будите добар стручњак, али избегавајте сваку круто устаљену процедуру. Изнад свега настојте да развијете и да користите социолошку имагинацију, машту. Избегавајте да фетишизирате метод и технику. […]

Нека свако изнађе методологију која му највише одговара; нека свако буде свој својствени теоретичар, нека теорија и метод опет постану део праксе стручњака. Залажите се за примат индивидуалног научника, а борите се против супрематије истраживачких тимова састављених од техничара. Будите независтан дух када се суочите са проблемима човека и друштва“ (Милс, 1998: 238-239). Нешто слично је пре Милса заговарао и Ортега и Гасет. По њему су научници-специјалисти синоним за научнике незналице: „Експериментална наука је напредовала већином захваљујући раду чудесно просечних, осредњих људи, па чак и мање од осредњих. Другим речима, модерна наука, ма колико корен и симбол данашње цивилизације, даје уточиште интелектуално просечном човеку и допушта му да с ваљаним успехом делује. (Ортега, 2013: 103). Дакле, шта може дати квалитетнији научни резултат: индивидуални научник независног духа са научном имагинацијом, или истраживачки тимови састављени од техничара-специјалиста са фетишизованим методама и техникама, али и научним „истинама“? Декларативно, мало ко је у науци против научне имагинације и за фетишизовање било чега, међутим, у пракси, мало ко не анатемише научну имагинацију ако није у складу са фетишима ауторитарне науке. При свему томе се заборавља чињеница коју је изрекао Монтескје, а која гласи: „Оно што је за једно време истина, за друго је заблуда“. Дакле, пошто у друштвеној науци још није дат дефинитиван и општеприхватљив одговор на питање – шта усмерава и обликује социоисторијски развој једног друштва – можда је дошло време да се као одговор на то питање потраже нове истине. У том тражењу треба имати на уму и Милсову дефиницију размишљања, по којој је размишљање – борба за ред.

 

Извори:

Милс, Рајт: Социолошка имагинација. Плато, Београд, 1998.

Ортега и Гасет, Хосе: Побуна маса. Градац К, 2013, Чачак.

1) Мартинов, Златоје: Актуелоност критичке социологије.

http://www.republika.co.rs/416-417/25.html

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *