Знање које имамо је само мрвица

онога што немамо. (Платон)

Аутор: Тодор Вулић

Атињанин Аристокле (427 – 347), познатији као Платон, био је Сократов ученик и Аристотелов учитељ. „Хеленски свет није могао оставити лепше и монументалније сведочанство своје мудрости него што је Платонова Држава и Платонова филозофија уопште. […] Нико као Платон није дочарао ону особиту снагу и лепоту хеленског начина мишљења, ону готово необјашњиву даровитост старих Хелена да непосредно и са надахнућем траже велике истине о свету и човеку која им је заувек осигурала прво и најистакнутије место у историји филозофије и наука. И управо то нас осваја у Платоновим делима, тиме нас он стално враћа добу у коме је живео и мислио, тиме нас уводи међу своје сабеседнике и пријатеље, на тврдо, али плодно тло Атине, главног политичког, културног и уметничког средишта целог хеленског света. Тиме нас он приближава живој слици стварности, од које нас дели велика временска удаљеност, али која је ипак толико присутна у нашем данашњем културном развитку да јој се увек морамо враћати као ненадмашном класичном узору“ (В. Кораћ).1

Европска филозофска и научна јавност упознаје вековима изгубљено Платоново дело преко арапских превода, и он поново достиже репутацију равну оној коју је имао у антици. Многи савремени филозофи темељно анализирају Платонову: онтолошку теорију идеја, гносеологију (или епистемологију), дијалектику, психологију, етику, естетику, физику, космологију… или политичку филозофију. Ово последње – своју политичку филозофију, Платон је, између осталог, обзнанио у Држави, где образлаже болести свих њему знаних друштвених поредака и даје своју визију идеалног друштва. Идеолошка икона демолиберализма Карл Попер, за ту визију тврди да је она „прототип тоталитарног режима“? У књизи Отворено друштво и његови непријатељи Попер теоретичаре који су заступали идеју детерминизма друштвене динамике, а пре свих заговорнике циклизма, сврстава у тоталитарце, или „ политички коректније“ речено – „фашисте“. Међу таквима се, ето, нашао и Платон као њихов претеча и прототип. Значи ли то онда да је и он био заговорник циклизма друштвене динамике? Судећи по референцама већине савремених филозофских, социолошких или политиколошких делатника, и то чак и оних који су се бавили Платоновом физиком или космологијом, рекло би се да тога у његовој филозофији нема. Међутим, пошто га има, уколико би неки савеснији друштвењак Платонову идеју универзалног циклизма узгред и споменуо, онда је то спомињање обавезно пратио додатак који је савременом читаоцу појашњавао да је реч о Платоновим наивним, примитивним и митолошким застрањењима, толико својственим људима антике. Дакле, и Платон, који је оставио „монументално сведочанство своје мудрости“, а уз то као нико испољио и „ону особиту снагу и лепоту хеленског начина мишљења“, повремено је, по њима, подлегао примитивним и митолошким визијама стварности. Погледајмо стога шта је то „примитивно“ и „наивно“ у Платоновој филозофији?

На једном месту у Држави он каже: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. А то распадање ће бити овакво. Доба плодности и неплодности душе и тела постоји не само за биљке у земљи него и за жива створења на земљи. Ове мене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195).

У овом цитату, Платон обзнањује следећи постулат:

· Свако биће (све што постоји) мењајући се, креће се по кругу (или прецизније кружници), уз периодично обртање. Овом тезом и он се недвосмислено сврстао у заступнике идеје универзалног циклизма.

· Следствено томе, исти закон делује и у природним и у друштвеним процесима (у сменама државних уређења). И овај Платонов став је у потпуној супротности са савременом парадигмом о дистинкцији између природе и друштва. И по њему, друштва (и њихова динамика) су у неодвојивој зависности од природе, јер су део природе.

· За објашњавање динамике друштвеног организма, он користи аналогије са биљним организмима, сматрајући их сасвим примереним (пошто СВЕ оно што постаје мора и да пропадне).

У прилог претходним констатацијама додајмо и следеће: „Прекомерност [по Платону] увек води великом преокрету, тако је и код времена, и код биљака, и код тела, а ништа мање и код државних уређења. И то је природно.“ (Платон, 2013: 211). Дакле, и преокрети државних уређења су природни, и то у оној мери природни колико су природни и аналогни преокрети у свеопштој живој и неживој природи. Идентичан став су заступали и антички кинески мислиоци: „Међу тим законима које управљају променама ствари најбитније је да ‘кад ствар достигне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу’. То нису речи Лао Цеа, већ уобичајена кинеска изрека, чија идеја несумњиво потиче од Лао Цеа. Лао Цеове стварне речи биле су: ‘Преокретање је кретање Таоа’ (гл. 40) и ‘Ићи све даље и даље значи опет се враћати’ (гл. 25). Идеја је да ако било шта развије извесна екстремна својства, та се својства увек преокрећу како би постала властита супротност“ (Фунг, 2020: 119:120). „Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења” (Цапра, 1989: 123–124).

У Платоновој идеалној држави-краљевству, краљеви би били филозофи, а филозофи краљеви, зато што филозофи представљају идеалне владаре сваке друштвене заједнице. Међутим, по њему, у стварности постоје само четири модела државног уређења: тимократија, олигархија, демократија и тиранија. Тимократија се закономерно преокреће у олигархију, ова у демократију, а демократија на крају у најгори облик уређења – тиранију. Сваком државном уређењу одговара посебан тип личности: идеалном краљевству – краљевски човек, тимократији – тимократски човек, олигархији – олигархијски човек, демократији – демократски човек и тираниди – тирански човек и Платон детаљно слика њихове особине. Он елаборира и механизме преокрета државних уређења па, између осталог, у овом свом дијалошком спису каже: „Зар је нескромно изјавити да смо довољно показали како из демократије постаје тиранида, и каква је она кад то постане?“ (Платон, 2013: 217). Своју тезу, да свака „прекомерност увек води великом преокрету“ и код времена и код биљака и код тела и код друштвених уређења, он илуструје на следећи начин: „То је, како се чини, опште позната природа тираниде, па би народ – како пословица каже – бежећи од дима робовања слободнима упао у ватру робовања робовима. И тако би, уместо крајње и неумерене слободе [у демократији], навукао рухо најтежег и најгорег робовања [у тираниди].“ (Платон, 2013: 217). Дакле, по њему, прекомерна и распусна слобода закономерно се преокреће у најгоре друштвено ропство. Демократија је стога тек нешто боља од тираниде, и он за овај модел друштвеног уређења нема лепе речи. То да и савремена демократија, попут античке, закономерно води у деспотизам запазио је и Токвил два миленијума после Платона: „Рекло би се као да их сваки корак [у демократији] који учине ка једнакости приближава деспотизму“ (Токвил, 2016: 33-37).

Поставивши у Држави темеље политикологије, после Платона, о закономерним сменама друштвених уређења говоре и његови настављачи. Аристотел (384 – 322) развија ту тезу препознавајући шест модела државног уређења: монархију – владавину једног у општем интересу; тиранију – владавину једног зарад свог интереса; аристократију – владавину неколицине у општем интересу; олигархију – владавину неколицине зарад свог интереса; политеју – владавину мноштва ради општег интереса и демократију – владавину мноштва ради свог интереса. Са становишта друштвеног интереса, он демократију сврстава уз тиранију и олигархију, стим што се у демократији тај интерес не реализује у корист мноштва, већ у корист властодржачких представника тог мноштва.

Разрада Платонових закономерних смена државних уређења достиже свој врхунац у Полибијевој (203 – 118) елаборацији овог феномена. По њему, државе пролазе кроз етапе у којима се на власти по устаљеном редоследу смењују: краљеви, тирани, аристократије, олигархије, демократије и на крају циклуса, охлократије. После слома охлократије, античко друштво се враћа на почетак и нови циклус започиње поново владавином краљева. Стога свако ко је упознат са овим циклусом може предвидети будућност политичког развоја конкретног античког друштва. Стим у вези он каже: „Што се тиче оних хеленских држава које су се често уздизале и често доживљавале потпуну промену среће, лако је и описати им прошлост и предвидети будућност. Лако је, наиме, говорити о познатим стварима [које су се већ десиле], а није тешко ни будућност предвидети на основу прошлости“. Или: „Само онај који је схватио како неки облик настаје, моћи ће да схвати његово напредовање, врхунац, промену и крај, и да предвиди када, како и где ће се поново појавити (Полибије, 1988: 478-479). По њему су најстабилнија она друштва која комбинују монархистичко, аристократско и демократско начело попут њему савремене Римске републике. Монархистичко начело се огледало у конзулима, аристократско у сенату, а демократско у комицијама. Међутим, и поред тога, он и наизглед свемоћној Римској републици прогнозира неминован крај. Више од два миленијума касније, Едмунд Берк (1729 – 1797) исту комбинацију начела препознаје у Великој Британији, где монархистичко начело оличава краљ, аристократско – дом лордова, а демократско – дом комуна (или доњи дом).

После ове дигресије, вратимо се поново Платону. За разлику од Полибија, који јасно и недвосмислено каже да се после охлократије, којом се завршава један циклус смена државног уређења, античко друштво враћа на почетак и монархију (којом започиње наредни циклус), Платон нас у том смислу оставља у недоумици? Шта се дешава после краја тираниде? Рекавши: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше уређење неће трајати вечито“, сугерише да у том контексту и тиранида на крају мора пропасти. Међутим, из неког разлога, он ни на једном месту не спомиње да ће се после тираниде античко друштво вратити на почетак – на тимократију, нити, као у претходним случајевима, образлаже механизам таквог обрта. Чини се, да је избегавајући да то у Држави уради, одузео цикличном закону смена државних уређења силу неумитности, те тиме оставио простор за реализацију своје идеалне државе. Уколико би тај закон био неумитан и непроменљив, дакле, заиста био закон, онда би и идеална држава била немогућа. Овај непринципијелни Платонов покушај изврдавања сопствених идејних постулата зарад жеље да друштво преустроји у коначну и идеалну форму, завршио се као и свако друго утопистичко преуређење друштва – потпуним неуспехом. Идеална држава није никад заживела, сем у другим утопијама попут оне Томаса Мора. Овим Платоновим непринципијелним стопама корачали су и неки савремени теоретичари циклизма, попут Арнолда Тојнбија, по којем циклизам у развоју цивилизација траје док се то њему свиђа.

* * *

Да се преокрети државног уређења дешавају циклично, а тиме системски и закономерно, показаћемо на примеру развоја нововековне српске државе. Помоћу врло кратке упоредне хронологије представићемо ритмику четири кардинална преокрета њеног досадашњег државног развоја:

1835 – У Аутономној Кнежевини Србији укинуте феудалне установе и ограничена аутократска

владавина кнеза.

1888/89 – Краљевина Србија је постала грађанска и парламентарна монархија.

Међувреме: 54/55 (-1) година.

*

1888/89 – Краљевина Србија је постала грађанска и парламентарна монархија.

1945/46 – Укинута монархија и држава устројена као социјалистичка република.

Међувреме: 54/55 (+1) година.

*

1945/46 – Укинута монархија и држава устројена као социјалистичка република.

2000 – Укинути последњи остаци социјализма и успостављена демолиберална република.

Међувреме: 54/55 година.

Дакле, све те форме државног и друштвеног уређења у нововековној историји Србије, смењивале су се по релативно стабилном временском распону од око 54/55 година.

* * *

Платон на врло необичан начин завршава Државу посветивши шест последњих страница исцрпном препричавању мита о Еру Памфилијцу, једином миту који је у овом спису у целости наведен. Због алегоријских представа божанстава која персонификују одређене космичке силе и законе, савремени теоретичари и коментатори његовог дела једнодушно то виђење оцењују као примитивну и наивну слику структуре космоса, превиђајући идеју која је у њему изнета. Ову Платонову космологију представићемо комбинујући цитате из његовог списа са коментарима Бранка Павловића, преводиоца и писца поговора коришћеног издања Државе. По тој космологији, небо је повезано светлосним везама (или силама): „Ова светлост држи заједно небо и његово обртање. […] Између тих крајњих граничника пружа се вретено Нужности (или вртлог Нужности – примедба аутора), чијим обртањем се покрећу обртања свих сфера.“ (Платон 2013: 260). Коментар: „Слика ‘вретена’ којим се преде судбина узета је из примитивних веровања, али је овде модификована и развијена у космолошку визију“ (334). У најкраћем: унутар спољне или „звездане“ сфере космоса, налази се наш планетарни систем који се вртложећи креће у супротном смеру од „звездане“ сфере. Сфере небеских тела (Сатурна, Јупитера, Марса, Меркура, Венере, Сунца и Месеца) одозго посматране „своје обиме [или орбите] показују као кругове“. И сад почиње најспорнији део: „И обрће се то вретено на коленима Ананкиним (на коленима Нужности). […] Око Ананке, свака на свом престолу и на подједнаком растојању, седе три Мојре, кћери Ананкине, у бело одевене и ловоровим гранчицама крунисане: Лахеса, Клота и Атропа. Оне певају […] и то: Лахеса оно што се догодило (прошлост), Клота оно што јесте (садашњост), Атропа оно што ће бити (будућност). А Клота својом десницом додирује спољни (звездани – примедба аутора) круг вретена, помаже његово обртање, и раздваја време на интервале. Атропа чини исто, додирујући унутрашњи круг (или лунарну орбиту – примедба аутора) левом руком, Лахеса пак и једном и другом руком наизменично помаже и једно и друго обртање“. (Платон, 2013: 261). Коментар: „Сходно митолошким визијама, чије је порекло подоста питагорејско, Нужност овде не означава аутономно обртање небеских светова, него антропоморфну живу силу која заједно са судбоносним Мојрама потпомаже то обртање. У целокупној слици небеских збивања видно место заузимају наговештаји астролошког повезивања обртања небеских светова са људским судбинама на Земљи. […] Лахеса пева оно што се догодило, оно што нико па ни богови не могу променити – прошлост. Она потпомаже кретање и унутрашњих и спољашњих орбита, јер су и садашњост и будућност већ дати у прошлости, те се неизмењив ред ствари и ток догађаја мора увек понављати на исти начин. Кружно кретање небеских светова производи и кружно збивање у земаљској природи и људском индивидуалном бићу.“ (336).

Рекавши – да је знање које имамо само мрвица онога што немамо – Платон нам обзнањује да је свестан свог незнања. Јесу ли тога свесни и савремени тумачи, не само Платона, већ што је значајније, тумачи Еволиног традиционалног знања саопштеног у митским алегоријама и шифрама. Било како било, срж Платонове космолошке визије света и стварности, садржи у себи и идеју универзалног циклизма, где космички ритмови диктирају развојну динамику и у природи и у људском друштву.

На крају, завршимо ову причу још једном Платоновом изреком: „Покушавам мислити, не збуњујте ме ‘чињеницама’.“ Чини се да и данас само ретки научни делатници покушавају да мисле (они „наивни“ и „примитивни“), док огромна већина збуњена ‘чињеницама’, само мисли да мисли и само мисли да зна. Или како би то рекао већ спомињани Јулијус Евола: „Потребно је знати појмити друго – створити себи нове очи и нове уши за ствари које су постале невидљиве и неме у дубини времена“ (Евола, 2010: 8).

Извори:

Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.

Фунг, Ју-Лан: Историј кинеске фиозофије. Кокоро, Београд, 2020.

Цапра, Тритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

Полибије: Историје, Матица српска, Нови Сад, 1988.

Токвил, Алексис де: Деспотска демократија. Службени гласник, Београд, 2016.

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010. 1) https://www.academia.edu/40671667/Platon_Drzava

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *