Судбина европског буржуја

           није и опште људска судбина. (Леонтјев)

 

Аутор: Тодор Вулић

           Константин Николајевич Леонтјев (1831 – 1891) је био руски дипломата, књижевник и публициста. Његово најважније дело је расправа објављена под називом Византизам и словенство, у којој он обзнањује и своју органистичко-цикличну теорију развоја друштвених ентитета. На основу те теорије, он задивљујуће успешно предодређује будућност европских држава и народа. „Леонтјев је стекао славу пророка који је, […] будућност видео јасније од свих прогресиста.“ 1 Он нам, како би то рекао Никола Милошевић, открива један сасвим нови и давно заборављени мисаоно-идеолошки континент – конзервативизам. Кључна идеја конзервативизма је поредак који се одржава традиционалним вредностима. Едмунд Берк (1729 – 1797) је у своје време писао: „Једина слобода на коју мислим јесте слобода повезана с редом; слобода мора постојати заједно с редом и врлином, иначе је нема“. За конзервативце, либерализам је пета колона тоталитаризма. Према њима, примена моћи као друштвене силе својствена је у истој мери диктатурама и егалитарним демократијама. Уз то, либерализам затире индивидуалност преобликујући сложено друштво сталежа и појединаца у безличну масу.

           Шта је за конзервативца Леонтјева држава? „По њему, држава је организам, чврсто структурисана целина са функционално различитим и разноврсним деловима. Попут сваког организма, и држава у своме развоју пролази кроз стадијуме рађања, младости, зрелог доба и старости која завршава смрћу. И попут сваког организма, младост државе се одликује богатством могућности, њено зрело доба представља време остварења тих могућности, доба у коме је њена структура богато диференцирана, а елементи разнолики, док старост означава повратак једноставности, губитак унутрашње сложености и нивелацију њених саставних елемената. На основу таквог схватања државе, јасно је да Леонтјев у егалитаризму модерног доба види знак старости и пропасти сложених државних форми. Отуда, остварење идеала једнакости, исписаног на застави Француске револуције, представља за Леонтјева пут у пропаст сваке државе. […] Дакле, оно што је за социјалну мисао Леонтјевљевог времена био показатељ прогреса – укидање, у име једнакости људи, сталешке структуре друштва засноване на неједнакости статуса – за Леонтјева је знак пропасти и наговештај краја државе као социјалног организма.

             Међутим, скицирана схема развоја не важи само за државе и није само сликовита аналогија – она је, по Леонтјеву, универзални закон који обухвата све постојећe: ꞌЖелим само да упозорим да овде није реч о поређењима, већ о жељи да се укаже на чињеницу да су закони развоја и пропадања држава, по свему судећи, у општим цртама исти не само са законима органског света, већ и уопште са законима настајања, постојања и нестајања свега постојећег.ꞌ […] Овај универзални закон развоја који ꞌвладаꞌ целокупном стварношћу, Леонтјев назива,ꞌтројединим процесомꞌ. По њему, све што постоји, пролази кроз три периода који смењују један другог:

1 ) период првобитне једноставности;

2 ) период цветајуће сложености и

3 ) период поновне једноставности или стапајућег упрошћавања.

Да би поткрепио своју тезу о универзалном важењу овога закона, Леонтјев наводи бројне примере из органског и неорганског света који, по њему, показују да је све што постоји подвргнуто неумитном кружном процесу рађања, сазревања и смрти. Ипак, његов основни интерес је усмерен на интерпретацију историје у складу са законом тројединог процеса. У примени тога закона на историју Леонтјев се ослања на Данилевског и његово учење по којем не постоји јединствен светскоисторијски процес, већ низ посебних, самосвојних културноисторијских типова који се рађају, сазревају и умиру. Међутим, за разлику од Данилевског, Леонтјев процес тростепеног развоја описује и естетским категоријама – период цветајуће сложености једног културноисторијског типа је уједно и период у којем се остварује идеал лепоте, док поновно поједностављивање представља тријумф баналности и изазива естетску одвратност код Леонтјева. Примењено на европски културни тип, доба ренесансе и политичког феудализма као епохе његове зрелости и ꞌцветајуће сложеностиꞌ представља уједно и врхунац уметничког стваралаштва и естетике самог живота. Насупрот томе, следећи, опадајући стадијум развоја европског историјског типа, буржоаска цивилизација, по Леонтјеву, уништава лепоту живота: малограђанска просечност замењује снажне индивидуе витешког доба, утилитарни животни стил потискује поезију и страст, а једнакост свих гуши појаву великих и оригиналних духова. У својој естетској тематизацији европске историје Леонтјев је антиципирао касније критике феномена масовне културе и савремене културне униформности модерног света. Али, за разлику од бројних критичара онога што данас називамо ,,масовним друштвом“, Леонтјев је, ослањајући се на теорију културноисторијских типова, веровао, да судбина европског буржуја није и опште људска судбина.“ 1

          Према Леонтјеву, у последњи период свог развоја, у период старости, период стапајуће једноставности, државе Европе су ушле у XVIII веку, а прекретницу је означио пораз феудалне друштвено-економске формације и победа буржоазије. „Од XVIII века цела Европа се постепено уједначава, поновно се стапа. […] Храст, бор, јабука и топола нису задовољни оним карактеристикама које су се код њих формирале у периоду цватуће сложености и које су доприносиле великој разноликости опште слике западног раскошног врта. […] Они маштају да се слију у једно упрошћено средњепропорционално дрво. […] Свуда исти, мање или више демократизовани устави. […] Свуда грађански брак, свуда презир према аскетизму, мржња према сталешкој подели и власти, […] свуда слепо надање у земаљску срећу и потпуну земаљску једнакост“ (Леонтјев, 1996: 104-105). Наравно, Француска буржоаска револуција је поставила темељ том периоду буржоаске „цивилизације“ егалитаризма, либерализма и стапајуће једноставности.

            *    *    *

            Теоретичари друштвене динамике до данас нису запазили једну упадљиву и интересантну чињеницу. Обрачун монархистичко-аристократског и буржоаско-егалитарног принципа у револуционарној историји Француске, одвијао се у две потфазе које су садржале саобразна историјска збивања. Догађаји из прве потфазе: од почетка Прве француске републике до краја Првог француског царства (1792 – 18014/15), поновљени су по временском распону од 56/57 година, у другој револуционарно-царској потфази (1848 – 1870).  Оба ова периода трајала су око 22 године.

           Предреволуционарни периоди

1774 – Крај владавине краља Луја XV.

1830 – Крај владавине краља Шарла X.

            Међувреме: 56/57 година.

           Луј XVI – Луј-Филип

1774 – Почетак владавине краља Луја XVI.

1830 – Почетак владавине краља Луја-Филипа.

            Међувреме: 56/57 година.

1789 – Крај (стварне) владавине краља Луја XVI.

1848 – Крај владавине краља Луја-Филипа.

            Међувреме: 56/57 година.

1793 – Убиство краља Луја XVI.

1750 – Смрт краља Луја-Филипа.

            Међувреме: 56/57 година.

           Прва и Друга француска република

1792 – Као резултат Француске буржоаске револуције,

            проглашена Прва француска република.

1848 – Као резултат Фебруарске револуције,

            проглашена Друга француска република.

            Међувреме: 56/57 година.

1792 – Народни конвент (или скупштина) започео владавину Првом републиком.

1848 – Луј Наполеон Бонапарта започео председничку владавину Другом републиком.

             Међувреме: 56/57 година.

1795 – Крај владавине Народног конвента.       

1852 – Крај председничке владавине Луја Наполеона Бонапарте.        

            Међувреме: 56/57 година.

           Директоријум и конзулат – Апсолутистички период Другог царства

1795 – Почетак владавине Директоријума.

           Наполеон Бонапарта постављен за врховног команданта војске.

1852 – Почетак Другог француског царства.

           Наполеон III Бонапарта проглашен за цара и команданта војске.

           Међувреме: 56/57 година.

           *

1804 – Крај владавине Конзулата на челу са Наполеоном I.

1860 – Крај апсолутистичке владавине цара Наполеона III.

           Међувреме: 56/57 година.

           Прво и Друго француско царство

            Према Леонтјеву, либерализација Другог француског царства у његовој последњој фази, наговестила је неминован и скори крај тог Царства. „Управо 60-их година, када је либерална партија јадних Жил-Фаврова почела да доживљава успех, када су Наполеону III почели да везују руке, догађале су се грешка за грешком, несрећа за несрећом“ (Леонтјев, 1996: 108).

1804 – Почетак царске владавине Наполеона I Бонапарте.

1860 – Почетак либералне царске владавине Наполеона III Бонапарте.

           Међувреме: 56/57 година.

1814 – После битке код Лајпцига (1813) и уласка коалиционих трупа у Париз,

           цар Наполеон I Бонапарта је свргнут и стављен у заточеништво.

1870 – После битке код Седана, цар Наполеон III Бонапарта је свргнут

           и стављен у пруско заточеништво.

           Међувреме: 56/57 година.

1814/15 – Крај Првог француског царства.

1870 – Крај Другог француског царства.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

           У тридесеттрогодишњем периоду између ова два револуционарно-царска раздобља (1815 – 1848) трајале су владавине три последња краља обновљеног Француског краљевства: Луја XVIII, Шарла X и Луја-Филипа. По датом временском распону од 56/57 година, те владавине су поновили председници Треће француске републике:

           Луј XVIII – Тјер и Мак Маон

1815 – Почетак владавине краља Луја XVIII.

1871 – Почетак председничке владавине Луја Адолфа Тјера.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

           *

1824 – Крај владавине и смрт краља Луја XVIII.

1879 – Крај председничке владавине Патриса Мак Маона.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

           Шарл X – Греви

1824 – Почетак владавине краља Шарла X.

1879 – Почетак председничке владавине Жила Гревија.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

1830 – Крај владавине краља Шарла X.

1887 – Крај председничке владавине Жила Гревија.

           Међувреме: 56/57 година.

1836 – Смрт бившег краља Шарла X.

1891 – Смрт бившег председника Жила Гревија.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

           Луј-Филип – Карно, Перије и Лубе

1830 – Почетак владавине краља Луја-Филипа.

1887 – Почетак председничке владавине Мари Франсоа Сади Карноа.

           Међувреме: 56/57 година.

           *

1848 – Крај владавине краља Луја-Филипа.

1906 – Крај председничке владавине Емила Лубеа.

           Међувреме: 56/57 (+1) година.

1850 – Смрт бившег краља Луја-Филипа.

1907 – Смрт бившег председника Жана Казимира Перијеа.

           Међувреме: 56/57 година.

           После Фебруарске револуције и проглашења Друге републике 1848, започела је председничка владавина Луја Наполеона Бонапарте, а 56/57 година касније, започела је председничка владавина Клемана Арман Фалера. Фалер је умро 1931, или 56/57 (+1) година после Наполеона III (1873).

           Француско-немачко огледало

           Као резултат Француско-пруског рата 1870 – 1871 године, срушено је последње Француско царство и проглашена је Трећа француска република. Тиме је егалитари републиканизам у Француској однео дефинитивну победу. Истовремено, у Немачкој, проглашењем Другог немачког рајха (или царства), тријумфовао је монархистичко-аристократски царизам. „Победу над свима – пише Леонтјев – однела је Пруска, која је имала: 1) побожног и скоро самовласног краља; 2) лош устав, тј. такав који је власти давао могућност да дела; 3) привилеговано и ратоборно јункерство (аристократију – примедба аутора). Управо све оно што није постојало […] у Француској 70-их година.“ (Леонтјев. 1996: 109). Међутим, уочавајући општеевропске трендове у правцу републиканског егалитаризма и либерализма, Леонтјев је предвидео пропаст и немачког монархизма. Поткрепио је то своје предвиђање цитирајући француског филозофа Ернеста Ренана: „Ренан […] је узвикнуо у очајању да ꞌдржава не може да живи без аристократије; али пошто нико не може да се врати уназад, нека се, каже он, настави наше демократско пропадање! Ми ћемо се потрудити да се осветимо својим суседима, преносећи исту заразу на њихꞌ. Убрзо после тога Тајмс је објавио следеће: ꞌОсвета Француске се остварује – стара Пруска се демократизујеꞌ“ (Леонтјев, 1996: 109). И заиста, Други немачки рајх је завршио своје постојање 1918/19. (око три деценије после Леонтјевљеве смрти), на исти начин као и Друго француско царство:

  • 1870/71 – На крају Француско-пруског рата срушено је Друго француско царство и

                окончана владавина последњег француског цара, Наполеона III Бонапарте.

1918/19 – На крају наредног Француско-немачког рата (Првог светског рата између

                Антанте и Централних сила), срушен је Други немачки рајх и окончана

                владавина последњег немачког цара, Вилхелма II Хоенцолерна.

  • 1870/71 – Проглашена Трећа француска република.

1918/19 – Проглашена немачка Вајмарска република.

  • 1870/71 – Пораженој Француској наметнуте тешке ратне репарације.

            1918/19 – Пораженој Немачкој наметнуте тешке ратне репарације.

  • 1870/71 – Од поражене Француске одузете покрајине Алзас и Лорена и припојене

                           Немачком царству.

  • 1918/19 – Од поражене Немачке одузете покрајине Алзас и Лорена и припојене

               Француској републици итд.

          Дакле, 47/48 година после краха Другог француског царства престао је да постоји и Други немачки рајх и успостављена је Вајмарска република. Како је сломљена Вајмарска република 1934? Сломљена је нацистичким тријумфом и успостављањем Трећег рајха (или Трећег немачког царства). Шта се десило 47/48 година после успостављања Трећег рајха?

           Сукоби идеологија

1934 – Почетак немачке нацистичке револуције и успостављања наци-фашистичког поретка у

           Европи. (На пример: фашизам у Шпанији уз Немачку помоћ тријумфовао 1939).

1981 – Почетак неолибералне (Тачер-Реган) револуције и успостављања неолибрралног

             поретка у Европи. (Исти пример: Шпанија ушла у Европску Заједницу 1986, или 47/48

           година после Франковог фашистичког тријумфа).

           Међувреме: 47/48 година.

1941 – Ширење Трећег рајха на исток Европе (после напада на СССР).

1989 – Ширење неолибералног поретка на исток Европе неолибералним револуцијама

           у комунистичким земљама.

           Међувреме: 47/48 година.

1945 – Крах Трећег рајха и наци-фашистичке идеологије.

1991/92 – Крах Совјетског Савеза и комунистичке идеологије.          

           Међувреме: 47/48 година.

1945 – Успостављен либерални поредак у западноевропским земљама и комунистички у

           источноевропским државама. (Успостављена ФНР Југославија).

1992 – Уговором из Мастрихта, успостављена је неолиберална Европска Унија.

           (Распад СФР Југославије).

           Међувреме: 47/48 година.

1957/58 – Основана Европска Економска Заједница.

2004/05 – Европска Унија конституисана као наддржавна неолиберална република.

           (Усвојен први устав ЕУ. Крај Државне заједнице Србије и Црне Горе – 2006).

           Међувреме: 47/48 година итд.

           Треба запазити, да су трендови уједињавања Европе и разједињавања Југославије и српског етничког простора супротносмерни. Последњи уједињујући корак Европске Уније: усвајање (2007) и ратификовање (2009) Лисабонског уговора, пратило је проглашење независности „Републике Косова“ 2008. године. Стога је услов свих услова за поновно уједињавање Срба у једну државу, крах и распад Европске Уније.

           *    *    *

             Доследно извлачећи консеквенце из своје теорије тројединог процеса државног развоја, Леонтјев, седамдесетих година 19. века, у закључку своје расправе, предодређује будућност Европе 20. века и стварање Европске Уније. Та наддржавна творевина ће, према њему, бити резултат нужне (детерминистичке) тенденције својствене периоду старости сваког културноисторијског типа; тенденције ка свеевропском уједначавању и стапању. Свако опирање тој тенденцији је узалудно. Цена таквог спајања у нову свеевропску федерацију биће, не само губитак стварне суверености европских држава, већ и губитак специфичних: културних, етничких, етичких, идеолошко-политичких, верских, социјално-сталешких и свих других вредности европских друштава, насталих у претходном цветајућем периоду. „Ма како настала та нова република, на ружиној водици [политичких и] научних скупова или у крви, Француска, Немачка, Италија, Шпанија итд. више неће постојати [у садашњој државној форми]. […] Рећи ће ми: ꞌАли оне се никада неће ујединитиꞌ. Мој одговор је: ꞌНека је блажен онај ко [у то] верује: нека му је лепо на овом свету!ꞌ  […] Да би се срушили последњи остаци ранијег државног уређења Европе нису потребни варвари, ни нека инвазија са стране: довољно је даље ширење и јачање оне безумне религије еудемонизма, која је за свој мото прогласила: ꞌꞌLe bien-etre materiel est moral de lꞌ humaniteꞌ [Материјално благостање је морал човечанства]“ (Леонтјев, 1996: 126-127). Ова врло успела прогноза будућности Европе, потврђује вредности органистичко-цикличних теорија друштвеног развоја, које савремена друштвена наука доживљава као нешто безнадежно примитивно, безвредно, и „доказано“ погрешно. Зато се данас на пиједестал научне друштвене памети подижу идеологизоване и инфериорне демолибералне теорије о крају историје и вечној хегемонији Запада, а њихови аутори проглашавају за свеце савремене религије еудемонизма.

             Леонтјев, наравно, није био први који је друштвену динамику посматрао кроз органистичку призму. На једном месту у Држави, Платон каже: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Полибије је истицао да: „’Сваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања“ (Тејнтер, 2007: 127). На основу ове поставке, он прогнозира и неминовну пропаст Рима, иако је у Полибијево време Рим био на врхунцу своје империјалне моћи. Према Марцелину (328 – 400), Рим је с ратовима у својој непосредној близини прошао кроз фазу детињства, са преласком Алпа и мора – фазу одрастања, у доба својих највећих тријумфа – фазу младости и зрелости, док је у његово време империја већ испољавала све знаке старачке оронулости и блиског краја. Ова органистичка паралела би заиста по цикличаре била „презира вредан“ пример њиховог мистичног примитивизма, да само десетак година после Марцелинове смрти, 410, Аларих, на челу својих Визигота, није заузео и до темеља опљачкао дотадашњу престоницу Западног римског царства – Рим. Убрзо затим и Западно царство је нестало са лица земље. И би крај.

           *    *    *

           О другој великој теми Леонтјевљеве расправе – византизму и словенству – само ћемо укратко навести основне поставке. Теорија Леонтјева „се у односу на учење Н.Данилевског разликује [каже Суботић] и одређењем суштинских одлика посебног руског или, како то Данилевски назива, ꞌсловенског културноисторијског типаꞌ. Наиме, делећи са Данилевским веру у самосвојност руског историјског (социјалног, политичког и културног) постојања. […] Леонтјев формативне чиниоце ове посебности не види у ꞌсловенствуꞌ и посебном ꞌсловенском духуꞌ, већ у ꞌвизантизмуꞌ. […] Он инсистира на византизму као кључном чиниоцу и формативној идеји руске историје у којој ꞌсловенствоꞌ представља само ꞌсиров материјалꞌ, етнокултурну ꞌбазуꞌ која нема вредност сама по себи.“ 1 Дакле, византизам: „византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложено ткиво нервног система“, је у потпуности прожео „читав великоруски друштвени организам“ (Леонтјев, 1996: 32). Он руску спољнополитичку акцију не упућује ка неруским Словенима, као словенофили, већ ка Азији. Западни и јужни Словени су, с правом примећује Леонтјев, већ тада (у другој половини 19. века) увелико били оболели од егалитаризма и либерализма, и да би у будућности било каква веза с њима и преко њих убризгала тај разарајући старачки отров и у руско друштво.

             У том контексту он говори и о „борбеним“ Србима, тако да је ово данашње безглаво и погубно срљање наше политичке „елите“ у „Европу“, пре историјска константа, него новост у нашој политичкој историји. „Срби су [пише Леонтјев] […] сви демократи: код њих епска патријархалност прелази […] у најпростију буржоаску утилитарност. […] Дакле, понављам, код Срба очигледно не налазимо гаранције за јаку монархију. Кад је у питању било каква родовна аристократија, било какво племство, у Србији од тога нема ни трага. ꞌСваки је Србин племић!ꞌ каже поносно Србин. Ово племићко осећање властитог достојанства карактеристично је за цео народ“ (Леонтјев, 1996: 64). И ова оцена Леонтјева, о нашој немонархистичкој ћуди, нашла је своју потврду у историји. У 115 година владавинe династија Обреновића и Карађорђевића, ниједан наш владар није дочекао природну смрт на власти, дословно ниједан: тројица су убијени (кнез Михаило, краљ Александар Обреновић и краљ Александар Карађорђевић), четворица су у насилним превратима свргнути (кнез Михаило на крају прве владавине, кнез Александар Карађорђевић, кнез Павле Карађорђевић и краљ Петар II Карађорђевић), и тројица су услед жестоких политичких трвења били присиљени на абдикацију (кнез Милош, краљ Милан Обреновић и фактички краљ Петар I Карађорђевић). Наравно, пре свих њих је убијен Карађорђе. У разговору са Сечењијем у Бечу, краљ Милан је непосредно после абдикације 1889. образложио аустроугарском званичнику свој силазак са престола набрајајући двадесет разлога; први је био ꞌсрпски недисциплиновани карактерꞌ, који Милан никако није могао да поднесе. Та наша склоност ка анархо-комунизму, као крајњем и екстремном облику егалитаризма, као да је нашла своје идеално социјално окружење у комунистичкој Југославији. Комунистички диктатор Јосип Броз владаше 35 година и први заврши живот као владар природном смрћу, у дубокој старости. Слободан Милошевић већ није био те среће. Дакле, и ми смо били и јесмо на неки начин егалитаристи и чак се тиме поносимо, јер смо несвесни алтернативе. Конзервативна и аристократска мисао, која је заговарала нама данас потпуно непознате друштвене вредности, на нашим просторима је давно упокојена. Зар нисмо обузети слепом надом у земаљску срећу и потпуну земаљску једнакост? Зар материјално благостање није данас и наш морал? Ипак, најважније је да смо сви ми слободни и једнаки (liberté et égalité) – рече онај демолиберал и прасну у „орвеловски“ смех. Смеје се он то нашем толико драгом и сомнабулозном демолибералном бунилу!

              *    *    *

              А шта о неолиберализму кажу деца тог система: „До краја живота ћу остати дете Европе, брига и стида; немам никакву поруку наде, ни за кога. Према Западу не осећам мржњу, највише огроман презир. Знам само да, такви какви смо, исијавамо егоизам, мазохизам и смрт. Створили смо систем у којем је постало просто немогуће живети; и уз то настављамо да га извозимо“ (Уелбек, 2016: 266).

 

 

 

Извори:

 

Леонтјев, Константин: Византизам и словенство, Логос ортодос, Београд, 1996.

Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.

Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. Naklada Jasenski I Turk, Zagreb 2007.

Уелбек, Мишел: Платформа, Booka, 2016.

1) Суботић, Милан: Константин Леонтјев.

https://www.academia.edu/3187367/Константин_Леонтјев

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *