0 0
Read Time:15 Minute, 10 Second
Уредник Administrator

„Живот је, изгледа, велика варалица,

и превари те најчешће баш онда

кад мислиш да имаш посла са озбиљним стварима.“

                                          –  Марко Аурелије

Арнолд Џозеф Тојнби (1889-1975) је био енглески историчар, филозоф и социолог, професор међународне историје и аутор више књига. Као што је Шпенглеров рад обележила студија Пропаст Запада, тако је и Тонбијев рад обележила његова дванаестотомна студија Истраживање историје. Велики број делатника из свере друштвене науке сврстава Тојнбија међу теоретичаре историјског циклизма истичући његову сличност са Шпенглером, иако између његовог и Шпенглеровог концепта социо-историјског развоја култура и (или) цивилизација зјапи непремостива провалија. Контраверзу око његовог сврставања уз линеарну или цикличну позицију, изазвао је он сам непостојаношћу сопственог става по овом питању. По мишљењу Миодрага Лукића, писца поговора Тојнбијеве студије: осим мноштва примера из првих томова, где он попут Шпенглера „показује цикличност кретања просторно изолованих друштава у времену без краја“, у каснијим томовима Тојнбијева филозофија остаје „линеарна“, „птоломејска“, „предкоперниковска“. Дакле, и поред мноштва чињеница о циклизму историјског тока до којих долази сопственом емпиријом, чињеница које су резултат његове сопствене анализе, Тојнбијева филозофска мисао на крају ипак завршава у праволинијском концепту историје.

            Ову збуњујућу позицију илуструје цитат из његове студије Civilization on Trial, где он каже: „У циклично тумачење процеса историје највеће душе и умови Грчке и Индије – Аристотел, на пример, и Буда –  веровали су тако снажно као у нешто непобитно да су једноставно узимали да је оно истинито и не мислећи да би било потребно доказивати га… За наше западне умове би циклично гледање на историју, ако се озбиљно узме, свело ову – на причу коју говори неки лудак и која нема никаквог смисла… За своју срећну западну одвратност према грчком и индијском веровању у кругове дугујемо јеврејским и зороастеријанским прилозима нашем Weltanschauung-у (погледу на свет – примедба аутора). У визији коју су сагледали пророци Израела, Јудине земље и Ирана историја није ни циклички ни механички процес. Она је маестрално и прогресивно извођење, на уској позорници овога света, божанског плана који нам се открива у овом фрагментарном блеску, но који превазилази наше људске моћи сагледања и разумевања у сваком погледу… Хоћемо ли се онда приволети јеврејско-зороастеријанском гледању на историју, насупрот грчко-индијском? Можда ипак не морамо да начинимо, тако оштар избор, јер ова гледишта можда у основи нису непомирљива. Та ако се хоће да се кочија креће напред путем којим ју је управио њен возач, њу морају да носе точкови који се једнолично врте у круг! Док се цивилизације уздижу и падају, и падајући омогућују уздизање других, неки сврховити план виши од њиховог можда се цело време одвија…“ (Лукић, 1971: 494-495).

             Може ли се на основу овог цитата, који сажима Тојнбијево филозофско и теоријско гледиште на историју, размрсити његова позиција на релацији цикличар-ацикличар? О циклизму он каже следеће:

  • „За наше западне умове би циклично гледање на историју, ако се озбиљно узме, свело ову – на причу коју говори неки лудак и која нема никаквог смисла“.
  • „За своју срећну западну одвратност према грчком и индијском веровању у кругове дугујемо јеврејским и зороастеријанским прилозима нашем Weltanschauung-у… (по којем) историја није ни циклички ни механички процес“.

            Дакле, по Тојнбију, њихов „западни ум“ у старту квалификује грчко-индијско циклично гледање на историју као бесмислено. Ипак, из реченог није јасно, да ли је то гледиште „западног ума“ уједно и Тојнбијево гледиште? У претходном цитату он нигде децидно не каже да јесте заговорник таквог гледишта, али се у њему ни не дистанцира од таквог гледишта. На основу фраза које користи, попут –  „наш западни ум“ или „наш Weltanschauung“ – рекло би се да он и себе укључује у то „наш“. Поготово томе у прилог иде његово „ако се озбиљно узме“, онда је циклизам „прича коју говори неки лудак“. Међутим, ако је то тако, како онда схватити параболу кочије, помоћу које Тојнби покушава да помири идеју циклизма са идејом божанског плана у историји и увеже их у један одржив теоријски систем. Ако је његов поглед на циклизам био сагласан са погледом „западног ума“, по којем је идеја циклизма бесмислена, онда би и покушај увезивања те две идеје у један систем, већ у старту био обесмишљен. Како би та његова теоријска прича могла имати било какву вредност, ако се она, између осталог, изводи из бесмислене, а тиме и безвредне приче „коју говори неки лудак“. Како би било ко, па чак и Тојнби, ако је претендовао на озбиљност, могао градити смислену теорију на нечему што је сматрао бесмислицом? На основу овога, рекло би се да он ипак није делио гледиште „западног ума“ о циклизму? Стога је немогуће не запитати се – зашто му је онда ова збрка уопште била потребна? А изгледа да му је била потребна, јер је то Тојнби, и то Тојнби од првог до последњег тома Истраживања историје.

           Како Тојнби мири идеје грчко-индијског циклизма и јеврејско-зороастеријанског ациклизма? У параболи кочије, он разликује две врсте кретања: главно, које је „једносмерно“, па тиме прогресивно и неповратно (јеврејско-зороастеријанска идеја), и додатна или споредна кретања, која су циклична па тиме и понављајућа (грчко-индијска идеја). Он каже: „Откривање периодичних понављајућих се кретања у нашој анализи процеса цивилизације (дакле, у Тојнбијевој анализи тог процеса – примедба аутора) ниуком случају не подразумева да и сам процес у коме ова додатна кретања учествују припада истој цикличној врсти као и она. Напротив, ако се с правом може извести било какав закључак из периодичности ових кретања, онда је то можда пре закључак да (се) главно кретање… не понавља, већ да је прогресивно“ (Тојнби: 1970: 267).Како се, побогу, можда може на основу реченог, извести такав закључак? Тојнбију његова емпирија показује – све је циклус, међутим, „западни ум“ доживљава, као што је речено, циклично гледање на историју као нешто бесмислено. Разапет између резултата својих истраживања и западне парадигме, он излаз види у кочији и закључку које је најблаже речено збуњујући, јер – историјски процес је прогресиван (или праволинијски), а одвија се кроз понављајућа (циклична) кретања? Тојнбијев теоријски закључак о две врсте кретања у историји, главном и додатним, је легитиман и не би представљао проблем, да нису спорни темељи на којима је он изграђен. Било како било, овакав закључак га на крају ипак сврстава: „уз линеарну позицију… насупрот Викоу, Ибн Халдуну, Шпенглеру, Д’Гобиноу и великим грчким и индијским представницима цикличног гледања на историју, Аристотелу и Буди“ (Лукић, 1971: 501).

             На основу само прва три тома Истраживања историје, сматрајући да је и толико довољно за разумевање Тојнбијеве методе и за исчитавање његових даљих намера, Колингвуд пребрзо закључује: „Између Шпенглера и Тојнбија постоји очигледна сличност“. Разлика је само у томе, што код другог натурализам „утиче једино на опште принципе“, а код првог „прожима сваки детаљ“. На другом месту он додаје: „ Разматрање Тојнбијевог дела сам започео тврдњом да оно значи поновно успостављање историјског позитивизма. Под тим сам управо подразумевао да су принципи који сачињавају његову особеност, принципи изведени из методологије природне науке“ (Колингвуд, 2003: 160). Позитивистичко становиште, по којем су сазнајно вредни само они искази који се заснивају на проверљивим чињеницама; по којем друштвена наука треба да прихвати начела и методе природне науке; по којем је задатак друштвене науке да установи који спољни чиниоци делују на понашање људи… је уједно и становиште које својом научном неутралношћу јасно разграничава научно од идеолошког. И поред несавршености позитивистичког становишта, тешко је разумети евидентну острашћеност у негирању сваке вредности оваквом приступу у свери друштвених дисциплина. Суштина проблема је, дакле, поново у идеологији. Ако научна истина није у складу са владајућом идеологијом, тим горе по науку. Зато Тојнби не покушава да помири, као што се чини, идеје историјског циклизма и линеарности, већ резултате сопствене научне анализе са актуелном парадигмом. 

              Човечанству се већ вековима намеће идеолошки аксиом (или „истина“ коју не треба доказивати јер је толико очигледна) о изузетности западне цивилизације. „Песимистичка“ теза цикличара о њеном неминовном крају, доводи у сумњу њену бесмртност, а то је последње што тој идеологији треба. Не као научник, већ пре свега као идеолог изузетности Запада, Арнолд Тојнби је, упркос сопственој емпирији и сопственим научним резултатима, осетио потребу да подвуче разлику између своје теорије  и теорија класичних цикличара, па „оптимистички“ каже: „Ово је порука охрабрења за нас, децу западне цивилизације, која се данас крећемо усамљена на широком, широком мору људске историје, окружени само мртвим или умирућим цивилизацијама… Мртве цивилизације покриле су палубу брода људских судбина и ми (и само ми) смо преостали… Мртве цивилизације нису мртве по судбини и према томе жива цивилизација није неповратно унапред осуђена… ми не треба да се плашимо да ће свеобухватна сенка смрти донети икакво зло, јер не морамо да своју судбину препустимо слепом судишту статистике. Божанска варница стваралачке снаге је инстинктивна у нама и ако… је запалимо у пламен, тада ни звезде у својим путањама не могу осујетити наше напоре да достигнемо циљ људских стремљења“ (Тојби, 1971: 267-269). И то каже „цикличар“ Тојнби. Дакле, по том идеолошком аксиому, све цивилизације су мртве, или на самрти, осим западне цивилизације; све оне су расле, цветале и пропадале, али то је само статистика, те стога жива цивилизација Запада не мора препустити своју судбину „слепом судишту статистике“ и проћи као њене претходнице. Запад је вечан и бесмртан, он је изнад универзалних закона, човек Запада је јачи од звезданих токова, њега нико и ништа не може осујетити или спречити у достизању задатог циља. У предговору Истраживања историје, о Тојнбијевом гледишту Радомир Лукић каже: „Он не верује у строги детерминизам, не само овај материјалистички него и у онај теолошки… Иако је изложио законе (подвлачим – законе, примедба аутора) настанка и развоја цивилизација, Тојнби ипак не верује у њихову апсолутну обавезност“? У чему је онда ово Тојнбијево „оптимистичко“ гледиште сличано „песимизму“ Шпенглера, по којем раст, врхунац и пад култура није статистика већ закон (и то закон у пуном смислу те речи), по којем ће неумитно, управо због објективне нужности, и цивилизација Запада проћи као и њене претходнице – и на крају пропасти. Колико се год, површно гледано, Тојнбијва и Шпенглерова гледишта чинила сличним, она су суштински међусобно искључујућа и несравњива. Како гледиште о произвољној необавезности историјске динамике може бити слично гледишту о објективној нужности те динамике?

            Почетком деведесетих година прошлог века, Френсис Фукујама је ставио тачку на сваку сумњу у мит о изузетности западне цивилизације; он је прогласио „крај историје“ у моменту победе западне либералне демократије над „мрачним силама тоталитаризма и тираније“. Међутим, идеолозима Запада је јасно, да и поред славодобитно проглашеног краја историје, став о истоврсности процеса историје и природе садржи разорну снагу за разобличавање овог мита. Стога је, по њима, од пресудне важности инсистирати на разлици између „неисторијских процеса природе од историјских процеса људског живота“. У том контексту, недопустиво је оно што цикличари раде; они се баве историјом, како би то Колингвуд рекао, „методологијом природне науке“. Такво „ненаучнио“ бављење историјом доводи у питање идеолошки темељ вечне доминације Запада над остатком света; оно доказује да је и она „смртна“; да ће и она једног дана завршити као „мртво тело на палуби брода људских судбина“. Слом парадигме о њеној вечној и неминовној владавини светом; свест о коначности и крају те цивилизације, довео би до њеног обезбожења и охрабрио друге цивилизације („мрачне силе тоталитаризма и тираније“) у намери да детронизују тренутну „господарицу света“ и заузму њено место. Западна наука је својим неприкосновеним ауторитетом успешно наметнула свеколикој научној јавности динстикцију између процеса природе и историјских процеса. Ту „истину“ коју не треба доказивати јер је толико „очигледна“, прихватили су и научни делатници изван Запада. Успешно уграђени „ментални филтери“ не пропуштају до свести научника из незападних земаља било шта што је изван западног научног mainstream-a. Стога се они инфериорно врте по кругу западних научно-идеолошких матрица и западних научних мантри, неспособни да искораче из тог зачараног круга. При том незападни научници (а међу њима и наши, који очајнички чезну за статусом пуноправног припадништва „западном уму“) заборављају захтев либералнодемократске и своје научне „иконе“ – најзначајнијег идеолога „отвореног друштва“ и „непријатеља“ позитивизма – Карла Попера, о „дужности научника да трага за смелим хипотезама и на тај начин проширује људско сазнање“;  о науци чији смисао није давање „потпуно извесних одговора о свету који нас окружује стављајући тачку на своје учење“, него да „непрестано поставља испред себе нова питања и трага за њиховим одговорима“.

               *   *   *

              Прихватајући јеврејко-зороастеријански концепт „божанског плана“ и протумачивши намере Бога онако како одговара његовом идеолошком концепту о вечности и непропадљивости Запада, Тојнби ипак није могао да се одрекне ни својих научних резултата, „свог научног чеда“, па следствено, ни „одвратног“ грчко-индијског циклизама. Заиста (али сад у прилог Тојнбију), у чему су та два концепта међусобно супротстављени и међусобно искључујући? Зашто „божански план“ (који Кант назива „планом природе“) не би могао бити оствариван кроз циклусе? И како би другачије могао бити оствариван у Универзуму који је у спиралном (или хеликоидном) покрету? Тојнбијева парабола кочије би могла бити илустрација историјског тока, само уколико би је, поред точкова који се једнолично врте у круг, возач усмерио на „кружни“ пут. Као што се Месец хеликоидно креће око Земље, Земља око Сунца, Сунце око галатктичког центра, тако су и мали историјски „кругови“ у јединству покрета са већим, а ови са још већим.

                О општем плану природе и улози човека у том плану размишљао је и Имануел Кант. Његово мишљење је овакво: „Чак и филозофи, иако се сматрају мудрим, нису довољно мудри да испланирају свој живот и да живе по правилима која су створили за себе. Тако, ако постоји некакав општи прогрес у животу човечанства, тај прогрес засигурно није потекао од плана који је човек начинио ради свог властитог равнања. Али би ипак могао постојати такав план, наиме план природе, који човек испуњава а да га и не разуме. Откриће таквог плана у људској историји био би прави задатак за неког новог Кеплера, а за објашњење његове нужности био би потребан други Њутн“ (Колингвуд, 2003: 104). Кант је у овом цитату исказао могућност детерминистички програмираног развоја у животу човечанства по плану природе. Човек и његов живот су у потпуности укључени у тај природни програм, који несвесно испуњавамо и неразумевајући га. (Узгред поставимо питање – ко је у друштвима социјалних инсеката уредио организацију и извршио врло функционалну „социјалну“ стратификацију на основу поделе рада међу члановима тих друштава. Има ли то било какве везе са Кантовим планом природе, који мрав или пчела испуњавају неразумевајући га)?

             Амори Д’Ријенкур запажа, такође, присуство плана у историји, али он тај план назива другачије: „Ако почнемо да се бавимо упоредним проучавањем свих цивилизација за које историја зна, уочићемо постојање неке мистериозне унутрашње логике сличног развоја друштвених организама, неку врсту духовног плана, који се остварује кроз процес историјског развоја“ (Д’Ријенкур, 1991: IX). Присетимо се, да се по њему, историјски „модели“ понављају спирално. Постојања „духовног“ плана он не види као опреку циклизму, већ напротив: по њему се тај план одвија кроз циклусе. Дакле, и по њему као и по Тојнбију, универзални („божански“ или „духовни“) план се одвија кроз понављања – али по Тојнбију праволинијски, а по Д’Ријенкуру спирално (или хеликоидно).

Биће да је Д’Ријенкур направио бољи избор од Тојнбија, јер због спиралног кретања наше галаксије (слика 1) и процеси у њој – и природни и историјски – нужно се одвијају спирално (или хеликоидно). У том „вртлогу“ нема ни кружница ни елипси, а камо ли Тојнбијеве праве линије. Знатно пре Д’Ријенкура и Хегел је знао да је историјски ток спиралан (или у хеликоидном покрету), а пре њега је то знао и Ђанбатиста Вико, али о томе другом приликом. Баш због тог и таквог кретања Универзума, историја и јесте вечно стварање (или стицање) новог, али по старим матрицама и обрасцима, као што се по старим матрицама и обрасцима понављају и процеси природе. Иако у свом хеликоидном кретању око покретног Сунца Земља никада не пролази кроз исту просторну тачку, ипак нам се на приближно сваких 365 дана понови пролеће. (Заборавите причу о орбити Земље у облику елипсе – еклиптици, јер би таква еклиптика била могућа само уколико би Земља „кружила“ око непомичног Сунца. Пошто се и Сунце креће око галактичког центра, орбита Земље може бити само одсечак елипсоидне завојнице – слика 2). Зар цикличне смене плиме и осеке великих водених површина не настају због привлачне силе Месеца и Сунца који су у хеликоидном покрету; зар цикличне смене обданице и ноћи нису последица ротације наше планете око сопствене осе и око Сунца (и има ли то било какве везе са нашом дневном ритмиком будног стања и сна)? Зар све те набројане појаве, као и мноштво других, нису последица и манифестација астрономских феномена, и зар се баш због тога све те природне појаве не понављају циклично по старим обрасцима. Присетимо се Аурелијеве мисли да је „сврха разумних бића покоравање начелима и законима најстарије владавине и уређења, то јест космоса“. Владају ли та начела и закони космоса човеком, или човек влада њима? Ако не влада космичким начелима и законима, како је могуће да је једино човек изван и изнад њих (или како би то Тојнби „оптимистички“ желео – јачи од њих, јер га „ни звезде у својим путањама“ не могу осујетити)?

                Тојнбијева разапетост између резултата сопственог рада и актуелне ацикличне парадигме је само један у низу примера који показују, како научна парадигма, поготово ако је још и идеолошки обојена, омета и спречава спознају свеколике стварности. Зато на крају, парафразирајући Марка Аурелија, рецимо: идеологизована наука је велика варалица и превари те најчешће баш онда кад мислиш да имаш посла са озбиљним стварима.

Извори:

Д’Ријенкур, Амори,  Дух Индије, Мотовун– Мотовун, 1991.

Колингвуд, Робин, Џ, Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.

Лукић, М. Поговор. Истраживање историје II, од Тојнби, Арнолда. Београд: Просвета, 1971.

Тојнби, Арнолд, Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

Тојнби, Арнолд, Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1971.

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Зоран Ћирјаковић: Друг Јово и „ломљење прстића“
Next post Слободан Антонић: Опасно грађанистичко насртање на СПЦ и све њене вернике

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

3 thoughts on “Арнолд Тојнби између циклизма и линеарности историјског тока

  1. Уцелој овој студији недостаје ми разматрање о ставовима Фернан Бродела о макроисторији и цикличној историји. Зашто је то изостављено?

  2. Поштована,
    Одговор је врло прост: из истог разлога због којег су изостали и ставови десетине других теоретичара на ту тему. У чланку сам покушао да прецизирам Тојнбијеву позицију према идеји циклизма, јер та позиција интригира својом контраверзношћу. Био бих Вам искрено захвалан уколико би сте ми помогли да схватим, на који начин Школи анала и Бродел посебно, могу допринети овој теми.

  3. To sto Tojnbi ide „pravo“ jos ne govori da li je zemlja za njega okrugla ili je ravna ploca, pod uslovom da ne misli na cijelu „zapadnu civilizaciju“, nego na ono sto iz nje moze da iznikne. No, ja njega nisam citao, samo onako nagadjam. Da se podsjetimo Nietzschea koji je smatrao da je propadanje civilizacija i rasa utoliko opravdano ukoliko se stvara jedan debeli sloj mediokriteta na kojem ce moci da stoje jos vise rase i kulture nego sto su postojale ikada do sada. Dakle, dosadasnja kultura ili ako zelimo najvise vrste samo kao plimski talasi, a poslije njega moze biti bidne oluja, a moze biti i ne bidne, nego ce zivot na planeti ugasiti ili ce biti Nadcovjeka. O ovom prvom se ne moze razmisljati, tako da se knjige mogu pisati samo o ovom drugom. Tako da je usko gledanje na okretanje mjeseca oko zemlje posledica nemogucnosti da se sagleda kretanje zemlje oko sunca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *