Кад прошлост не осветљава будућност,

наш дух хода у тами. (Токвил)

 

Аутор: Тодор Вулић

Алексис де Токвил (1805 – 1859) је био француски политички теоретичар и историчар. После Јулске револуције у Француској 1830. посетио је Сједињене Америчке Државе анализирајући њихов политички и друштвени живот. Та врло проницљива анализа је објављена у његовој капиталној студији под називом Демократија у Америци, која је убрзо постала једна од најутицајнијих књига 19. века. Својим запажањима о једнакости и индивидуализму у америчкој демократији, Европљанима је поново, (после Коломба), „открио“ Америку, а Американцима објаснио њих саме. Резиме својих политичких и теоријских ставова обзнанио је у књизи  Деспотска демократија, која ће бити тема овог осврта. Иако је рођен у аристократској породици, себе није сматрао ни конзервативцем ни револуционаром. Тврдио је да је једина његова страст – слобода.

Међу савременим делатницима из сфере друштвених наука који су инсистирали на активнијем ангажовању историчара на послу предодређивања друштвено-историјске будућности, истицао се Ерик Хобсбаум. Он је писао: „Има много примера добрих предвиђања међу историчарима, научницима који се баве друштвеним наукама и посматрачима који се не дају академски класификовати. Ако нећете да вам се цитира Маркс, допустите ми да вас упутим на Токвила или Буркхарта. Уколико не претпоставимо, што није вероватно, да су то само случајни погоци, морамо прихватити да су они засновани на методама које вреди истражити“ (Хобсбаум, 2003: 52-53). Која су то Токвилова успела предвиђања будућих токова друштвеног развоја импресионирала Хобсбаума и друштвену науку уопште?

У „Уводној напомени“ Токвиловог дела Деспотска демократија, Небојша Здравковић поставља реторичко питање: „Може ли демократија бити деспотска, или, свеједно, деспотизам демократски (изрази који су у себи, могли би смо основано рећи, оксиморонски противречни)? Невоља је у томе што одговор на постављено питање мора бити потврдан. Искуство свих демократија, на несрећу, наведени одговор недвосмислено оверава као истинит. […] Токвил је био свестан да опасност од више-мање деспотских елемената може на послетку демократију прометнути у поредак који ће бити само [демократска] маска реалног деспотизма“. (Н. Здравковић, стр. 5). Дакле, сведоци смо, како је то Токвил предвидео,  да се заиста демократија данас свела на маску за реални деспотизам.

Према Токвилу, највећа претња слободи у демократији је једнакост. Мото Француске револуције: Слобода, једнакост, братство (франц. Liberté, égalité, fraternité), садржао је у себи два циља који се међусобно искључују. У стварности се може изградити: или друштво једнаких и неслободних или друштво слободних и неједнаких – јер друштво једнаких и слободних је (практично) немогуће. Једнакост из друштва исисава слободу; она преко низа друштвено-психолошких механизама наводи људе да се одричу слободе. „Једнакост заправо ствара две тенденције. Прва води људе право ка независности […] у анархију; друга их, дужим и скровитијим, али сигурнијим путем води у послушност. Народи лако примећују прву и опиру јој се; другој се препуштају не опажајући је; отуда је нарочито значајно указати на њу“ (Токвил, 2016; 14). Тај други пут који грађане води у послушност и ускраћивање слобода је инстинктивна потреба демократских друштава за централизацијом и концентрацијом власти. Та потреба се јавља као последица страха од унутрашњих нереда и друштвене несигурности, затим због ратова са спољним непријатељима, због тежње ка личном благостању, због неспремности појединаца да своје приватне послове жртвују општедруштвеним активностима од којих немају непосредну корист, због апатије и губитка интереса за политику итд. Ти страхови и тежње неосетно наводе демократске заједнице да увећају овлашћења централне владе, „једине силе која им изгледа довољно снажна, разборита и стабилна да их заштити од анархије. Тај општи инстинкт доводи до тога да појединци, све више, жртвују своја права ради реда и мира“. […] „Сви ратнички генији воле централизацију, која им увећава снаге, а сви централистички генији воле рат, који приморава нацију да сву власт преда у руке држави. (Зато западне демократије, између осталог, перманентно изазивају и режирају кризе и ратове широм света и хистерично шире страх међу својим грађанима од „тоталитарних и злочиначких режима“ као вечите претње њиховој безбедности  – примедба аутора). Тако је демократска тенденција, која наводи људе да непрестано увећавају повластице државе, а да ограничавају права појединаца, знатно бржа и континуирана код демократских народа. […] Жудња за јавним миром [у демократским заједницама] постаје слепа страст. […] Да би власт у неком демократском друштву успела да централизује у својим рукама друштвену моћ, први и такорећи једини нужан услов јесте да воли једнакост или да барем верује да је воли. Тако се умешност деспотизма, некада тако компликована, [у демократијама] поједностављује: она се своди такорећи на једно начело. […] Рекло би се као да их сваки корак који учине ка једнакости приближава деспотизму“ (Токвил, 2016: 33-37).

Поред континуиране концентрације државне моћи, он је у демократским друштвима запазио и последице те концентрације: „Пошто је сваког појединца узео у своје моћне руке и уобличио га по својој вољи [демократски] владар пружа руке и према целом друштву; прекрива његову површину мрежом ситних сложених правила, подробних и једнообразних, а кроз ту мрежу ни најоригиналнији духови ни најснажније душе не могу да се провуку и надиђу гомилу. Он не ломи воље него их размекшава, повија их и управља њима; ретко присиљава на делање, али се непрестано супроставља томе да људи делују; он не уништава него спречава рађање; не тиранише него омета, сузбија, ослабљује, гуши, заглупљује и, на послетку, своди сваку нацију на то да буде још само стадо престрашене и радне стоке, којем је [‘демократска’] влада пастир. […] У наше време многи људи […] мисле да су довољно зајемчили личну слободу тиме што су је изручили националној власти“ (Токвил, 2016: 62-64). На другом месту он примећује: „Тешко је заправо схватити како би људи који су се сасвим одрекли навике да сами собом управљају могли успети у томе да ваљано изаберу оне који треба да их предводе, и немогуће је иког уверити у то да би слободоумна, енергична и мудра влада икад могла произићи из избора на којима је бира народ послушника.“ (Токвил, 2016: 66). Торквил све то запажа у времену у којем демократија тек прави своје прва кораке; у времену у којем је „свет што се диже, још напола затрпан крхотинама [аристократског] света који се стропоштава“. На крају, анализу демократије у настајању завршава реченицама из којих избија резигнациија: „Прелазим погледом по том силном мноштву састављеном од сличних бића. […] Растужио сам се и следио од тог призора опште једнообразности, и у искушењу сам да зажалим за оним друштвом којег више нема“ (Токвил, 2016: 87).

Чак и либерални теоретичари, попут професора Универзитета у Сиднеју Џона Кина, невољно одају признање Токвилу. У чланку „Токвилова упозорења“, крцатом демолибералним мантрама, Кин закључује: „Токвил је био сигуран да фундаментални проблем модерне демократије није помамљена и безумна руља, како су претпостављали сви критичари демократије од Платона наовамо. Модерни деспотизам представљао је сасвим нову и непознату претњу. Хранећи се фетишем индивидуалне материјалне потрошње и јавном апатијом грађана који су изгубили интересовање за политику, деспотизам је нови облик популарне доминације: вид безличне централизоване власти која је овладала вештином вољног робовања […] дисциплинска моћ која третира грађане као поданике, стиче њихову подршку и лишава их жеље да учествују у власти или да обраћају пажњу на јавно добро. […] Та је теза несумњиво била смела и оригинална. Токвил је био први модерни политички писац који је приметио да нова форма политичког деспотизма, рођеног из дисфункционалности модерне представничке демократије, може испасти наша судбина. Он нас је научио да у ери демократије форме тоталитарне моћи могу једино задобити легитимност и владати делотворно ако усвоје спољашњост и маску демократије […] Зар да се не замислимо где су се саме наше назовидемократије запутиле? Да нису то сигнали да је, уколико се нешто не промени, деспотизму суђено да игра централну улогу на позорници нашег политичког живота и у XXI веку? Зар не дугујемо захвалност Алексису де Токвилу што нас је упозорио да то може бити будућност демократије“?1  Чак и у овом кратком цитату Кин није одолео да идеолошки занесено и некоректно интерпретира аутора Деспотске демократије. Деспотизам у демократији није могућа сутрашњица, како нам то Кин сугерише; деспотизам је у демократији од њених почетака, јер како би га Токвил запазио, а протоком временом је само добијао на интензитету. Он је у њој био, присутан је у њој данас, а биће ту и сутра у још огољенијој форми. Токвил не каже у футуру већ у презенту: „Тако се умешност деспотизма, некада тако компликована, [у демократијама] поједностављује“. А Токвилов презент је прва половина 19. века. Зар би се Хобсбаум позивао на Токвила као успешног прогнозера друштвеног развоја, да та прогноза већ није реализована у стварности.

*    *    *

Иако у огледу „Ишчекивање: историја и будућност“ Хобсбаум износи своје становиште о могућности предодређивања „будућности на основу онога што се десило у прошлости, што ће рећи на основу историје“, он при том не подразумева да је то могуће на теоријском темељу цикличног развоја историјског тока. Он позива на истраживање Токвилове (и Буркхартове) методе, које свакако нису засноване на циклизму. Покажимо стога само у најкраћим цртама упоредно-цикличну паралелу између владарске историја Токвилове Француске и Пруске/Немачке у 19. и 20 веку. Немачка владарска историја је са временским померањем од око 47/48 година пратила матрицу Француске историје.

 

Француско – Немачка владарска паралела

1792/93 – Крај владавине и смрт француског краља Луја XVI.

1840 – Крај владавине и смрт пруског краља Фридриха Вилхелма III.

            Међувреме: 47/48 година.

1792 – Почетак владавине револуционарних власти Прве републике.

1840 – Почетак владавине Фридриха Вилхелма IV.

            Међувреме: 47/48 година.

1804 – Проглашено прво Француско царство (Наполеона I Бонапарте).

1850 – Обновљена Немачка конфедерација.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1814/15 – Крај владавине Наполеона I Бонапарте.

1861 – Крај владавине и смрт  Фридриха Вилхелма IV.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1814/15 – Почетак владавине краља Луја XVIII.

1861 – Почетак владавине краља Вилхелма I Пруском.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1824 – Крај владавине и смрт француског краља Луја XVIII.

1871 – Крај краљевске владавине Вилхелма I Пруском.

            Међувреме: 47/48 година.

1824 – Почетак владавине краља Шарла X.

1871 – Почетак владавине Вилхелма I Немачким царством.

            Међувреме: 47/48 година.

1840 – Крај првог периода владавине краља француске Луја Филипа I,

           (оставка Луја Адолфа Тјера).

1888 – Крај владавине и смрт немачког цара Вилхелма I.          

            Међувреме: 47/48 година.

1840 – Почетак владавине краља Луја Филипа I и маршала Султа

           (у сенци Франсое Гизоа).

1888 – Почетак владавине цара Вилхелма II

           (после тромесечне владавине и смрти његовог оца Фридриха III).

            Међувреме: 47/48 година.

Тридесетогодишња владавина Вилхелма II завршила се 48 година после краја царске владавине Наполеона III Бонапарте.

1870 – Пораз Француске у рату против Пруске (и Севернонемачке конфедерације).

1918 – Пораз Немачке у рату против Француске (и сила Антанте).

            Међувреме: 47/48 година.

1870 – Крај владавине Наполеона III Бонапарте.

1918 – Крај владавине Вилхелма II.

            Међувреме: 47/48 година.

1870 – Крај Другог француског царства.

1918 – Крај Немачког царства.

            Међувреме: 47/48 година.

1870 – Проглашена Трећа француска република.

1919 – Проглашена немачка Вајмарска република.

            Међувреме: 47/48 (+1) година.

1871 – Почетак владавине Луја Адолфа Тјера,

            (а после њега Патриса Мак Маона).

1919 – Почетак владавине Фридриха Еберта.

            Међувреме: 47/48 година.

1879 – Крај председничке владавине Патриса Мак Маона.

1925 – Крај председничке владавине Фридриха Еберта.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1879 – Почетак владавине Жила Гревија.

1925 – Почетак владавине Паула Фон Хинденбурга.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1887 – Крај владавине Жила Гревија.

1934 – Крај владавине Паула фон Хинденбурга.

            Међувреме: 47/48 година.

1987 – Почетак владавине Сади Карноа

            (а за њим Феликса Фора).

1934 – Почетак владавине Адолфа Хитлера.

            Међувреме: 47/48 година.

1899 – Крај председничке владавине Феликса Фора.

1945 – Крај владавине Адолфа Хитлера.

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

1899 – Смрт Феликса Фора (на председничкој функцији).

1945 – Смрт Адолфа Хитлера….

            Међувреме: 47/48 (-1) година.

            *   

1932 – Почетак владавине Албера Лебрана.

1982 – Почетак владавине Хелмута Кола СР Немачком.

            Међувреме: 47/48 (+2) година.

1940 – Крај владавине Албера Лебрана.

1990 – Крај владавине Хелмута Кола СР Немачком.

            Међувреме: 47/48 (+2) година.

1940 – Крај Треће француске републике.

1990 – Крај Савезне Републике Немачке…

            Међувреме: 47/48 (+2) година.

Дакле, по овој упоредној хронологији, сви владари Немачке из периода 1840 – 1945 су у континуитету завршавали своје владавине 47/48 (+/- 2) година после неког француског владара: Фридрих Вилхелм III је завршио владавину 47/48 година после Луја XVI; наследник Фридриха Вилхелма III, Фридрих Вилхелм IV, око 47/48 година после Наполеона I Бонапарте; наследник Фридриха Вилхелма IV, Вилхелм I, 47/48 година после Луја XVIII; наследник Вилхелма I, Вилхелм II, 47/48 година после Наполеона III Бонапарте; наследник Вилхелма II, Фридрих Еберт, око 47/48 година после Патриса Мак Маона; наследник Фридриха Еберта, Паул фон Хинденбург, 47/48 година после Жила Гревија и наследник Паула фон Хинденбурга Адолф Хитлер, око 47/48 година после Феликса Фора… Наравно, тај ритам смена на власти је настављен и за време постојања СР Немачке, а и после ње до данас. Актуелна канцеларка Немачке, Ангела Меркел, завршиће владавину 47/48 година после Жоржа Помпидуа.

1974 – Крај владавине председника Француске републике, Жоржа Помпидуа.

2021 – Крај владавине немачке канцеларке, Ангеле Меркел.

            Међувреме: Међувреме: 47/48 година.

Међутим, исти ритам смена на власти је на снази и у самој Француској. Као пример навешћемо председнике Пете француске републике, успостављене 1959, који су са временским померањем од око 47/48 година понављали доласке на власт својих претходника. Њихове владавине су трајале различито: 5, 7, 10, 12 или 14 година. Шарл де Гол је започео председничку владавину око 47/48 година после Рејмона Поенкареа; Жорж Помпиду, око 47/48 година после Александра Милерана; Валери Жискар д Естен, око 47/48 година после Гастона Домержа; Франсоа Митеран, око 47/48 година после Албера Лебрена; а Жак Ширак, 47/48 година после Венсана Ориола. Никола Саркози и Франсоа Оланд су по истом временском распону својим једномандатним владавинама поновили двомандатну председничку владавину првог председника Пете француске републике Шарла де Гола.

1959 – Почетак председничке владавине Шарла де Гола.

2007 – Почетак председничке владавине Николе Саркозија.

            Међувреме: 47/48 година.

1969 – Крај председничке владавине Шарла де Гола.

2017 – Крај председничке владавине Франсоа Оланда.

            Међувреме: 47/48 година.

И на крају:

1969 – Почетак председничке владавине Жоржа Помпидуа.

2017 – Почетак председничке владавине Емануела Макрона.

            Међувреме: 47/48 година.

            *    *    *

Као другог успешног прогнозера будућих друштвено-историјских збивања, Хобсбаум наводи Јакоба Буркхарта. Букхарт је био доктринарни ацикличар, па и кад је сам уочавао поновљене историјске догађаје, налазио је разлоге да их негира. У свом делу Доба Константина Великог на једном месту је запазио саобразност продора Константинових трупа из Галије у Италију почетком четвртог века са продором Наполеонових трупа из Француске у Италију, петнаестак векова касније. Буркхарт каже: „Да тај (Константинов – примедба аутора) рат нису хвалили тако сумњиви писци, могао би се можда упоредити са италијанским походом младог Наполеона Бонапарте, када су се неке битке одиграле на истим местима. Заузеће Сузе на јуриш, битка код Торина […] упад у Милано, коњичка битка код Бреше, све је то слично Наполеоновом походу 1796. Тешка Константинова битка за освајање Вероне се може упоредити са освајањем Мантове. Али и Константинови непријатељи достојни су поређења са Наполеоновим противницима. Борили су се смело и истрајно и нису прелазили на [противничку] страну” (Буркхарт, 2006: 315–316). Дакле, по Буркхарту, у ту историјску паралелу не треба веровати јер су Константинов рат хвалили „тако сумњиви писци“. Наравно, историјска ритмика са временским померањем од око 1483/84 године у потпуности потврђује паралелу Константин Велики – Наполеон. Пошто је опширнија биографско-ритмичка паралела ова два владара објављена на другом месту, овом приликом ћемо показати само пар поновљених секвенци:

  312 – Константинов поход на Италију.

1796 – Наполеонов поход на Италију.

             Међувреме: 1483/84 године. 

  312 – Константин односи победе код Сегузија (Сузе), Торина, Милана.

1796 – Наполеон односи победе код Сузе, Торина, Милана…

             Међувреме: 1483/84 године.

             *   

  337 – Смрт Константина Великог.

1821 – Смрт Наполеона Бонапарте.

             Међувреме: 1483/84 године.

Шта је то велики Буркхарт предвидео негирајући циклични метод? У поговору његове књиге Разматрања о светској историји, Сима Ћирковић пише: „Непотребно је понављати његове тезе, довољно је изнаћи нека места која су Буркхарту прибавила славу пророка и далековидог критичара. Једно од њих је и оно где се указује на парадоксалан спој демократских тежњи и очекивања што јаче државне власти. Он је због тога говорио о такозваној демократији […] [у којој] власт државе над појединцем никад не може бити довољно велика […] Предвиђао је у писму 1890. опасност светског рата, наслућивао веома велику милитаризацију, прорицао: ‘У изгледу је дуго добровољно потчињавање појединим вођама и узурпаторима. Људи више не верују принципима, али ће вероватно повремено веровати избавиоцима […] Са тога разлога ће ауторитет опет дићи своју главу у пријатном двадесетом веку, и то ужасну главу’“ (С. Ћирковић, стр. 382-383).

И заиста, би тако.

 

Извори:

Токвил, Алексис де: Деспотска демократија. Службени гласник, Београд, 2016.

Хобсбаум, Ерик: О историји. Откровење, Београд, 2003.

Буркхарт, Јакоб: Доба Константина Великог, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2006. 

Буркхарт, Јакоб: Разматрања о светској историји. Српска књижевна задруга, Београд, 1996.

1) Кин, Џон: Токвилова упозорења. https://www.danas.rs/nedelja/tokvilova-upozorenja/

Насловна фотографија: https://www.march.es/series/100119/

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *