У биологији ништа није јасно. Таман кад помислите да сте нешто разумели, искрсне нешто друго потпуно неразумљиво. (Ричард Престон)
Пише: Тодор Вулић
Биологија (од грчког βίος = живот и λόγος = наука, знање) је, како се то из њеног имена традиционално одређује, наука о животу. На први поглед у претходној одредници нема ништа спорно и неразумљиво, међутим, како то Престон рече, иза те привидне разумљивости крије се нешто дубоко нејасно. Шта није јасно у одређивању биологије као науке о животу? Пре одговора на ово питање, а консултујући електронске енциклопедије, прво утврдимо – шта је према биолозима живот? „Многобројни су природословци и филозофи настојали дефинисати живот, али је свака од тих дефиниција укључивала само његове поједине аспекте. С биолошког становишта најважније су физиолошка, метаболичка, термодинамичка, биохемијска и генетичка дефиниција живота. Физиолошка дефиниција једна је од најстаријих, а заснива се на својствима виших животиња и биљака; живот се дефинише као сваки систем који обавља функције одржавања организма (раст, кретање, исхрана, дисање, екскреција, репродукција, перцепција и одговор на спољне надражаје). Према метаболичкој дефиницији живот је систем који има добро организовану структуру одвојену од окружења, с којим размјењује материју и енергију, што му омогућује одржавање те структуре. Термодинамичка дефиниција сматра да је живот систем отворен према окружењу, с којим размењује материју и енергију, али притом задржава висок степен организације, тј. реда. Биохемијска и генетичка дефиниција постојање живота условљава поседовањем насљедног материјала (ДНК или РНК) и каталитичких молекула (нпр. ензима), који омогућују размножавање и пренос информација на новонастале јединке. Будући да се поједине одлике свих наведених дефиниција налазе и у неживој природи, а неке од њих немају поједини живи системи, те се дефиниције сматрају непотпуним“.1
Дакле, биолози и филозофи до данас нису успели да формулишу опште прихватљиву и свеобухватну дефиницију живота! Проблем је тим већи, што ни цитиране непотпуне дефиниције не дефинишу живот већ нешто што је у појмовном смислу сасвим друго – оне дефинишу жива бића. Замените у цитираним дефиницијама појам (или реч) живот, појмом живо биће, и тек тада ћете добити нешто што коначно има смисла. После те замене, не живот, већ живо биће, би било: „сваки систем који обавља функције одржавања организма“; „које има добро организовану структуру одвојену од окружења с којим размјењује материју и енергију“; које поседује „наследни материјал и каталитичке молекуле, који омогућују размножавање и пренос информација на новонастале јединке“ итд. итд. Дакле, у биологији се до дефиниције живота долази преко описа структура, садржаја и функција живих бића – и ето, то је живот, иако он то није. То је и даље само опис структура, садржаја и функција живих бића. Пошто је живот – живот, онда човек, миш или шљива нису и не могу бити живот, већ жива бића. Живот није добро организована структура, не врши размену материје и енергије са окружењем и не поседује наследни материјал који преноси на потомство, али живо биће све то јесте, све то чини и поседује. Уколико би биологија, уместо науке о животу била редефинисана у науку о живим бићима, опет се ништа не би решило. Тада би се отворило питање – шта је то заједничко и својствено само живим бићима што их одваја од неживе природе и сврстава у посебну класификациону целину ? Одговор би могао бити само један – то је живот. А онда би опет уследило питање, а шта је живот итд. Биолози тако упадају у својеврстан circulus vitiosus где се један појам (живот) дефинишу помоћу другог појма (живо биће), а овај помоћу првог појма (помоћу живота) и тако у круг до бескраја.
Значење „живог“ и „мртвог“
Нобеловац Питер Медавар у књизи Наука о животу (коју је написао у коауторству са супругом Џин), свестан нефункционалности свих досадашњих дефиниција живота, и немоћи модерне биолошке науке да одговори на питање шта је живот, све то покушава да релативизује и обесмисли. Он каже: „Пошто се то уклапа у распрострањени неспоразум у погледу значаја који ваља придавати питањима дефиниције, било би сасвим разумљиво кад би сви веровали да биолози проводе сате и сате забринуто расправљајући о истинским значењима речи ꞌживоꞌ и ꞌмртвоꞌ. Таква вежбања би се извесно догађала кад би служила икаквој корисној сврси, али […] не служе. Сматра се да расправе о (на пример) ꞌстварнимꞌ значењима речи живо и мртво означавају низак ниво разговора о биологији. Те речи немају истинско унутрашње значење које ће брижљиво проучавање коначно открити“ (Медавар и Медавар, 1986: 11).
Дакле, Медавар сугерише да дефиницијама не треба придавати значај нити треба губити време на расправе о стварним значењима речи живо и мртво, јер је то низак ниво разговора о биологији – биологији која је, да не заборавимо, наука о животу (и на крају крајева о смрти). Надаље, Медавар „зна“ да знање о овим речима не би служило икаквој корисној сврси, јер то су само речи које „немају истинско унутрашње значење“. Манипулативност Медаварове семантике је видна. Истинско унутрашње значење речи живо је – бити у животу, што је суштинско стање и одлика свих живих бића, као што је истинско унутрашње значење речи мртво – не бити у животу. Дакле, није проблем у придевима живо и мртво, проблем је у појави званој живот, која је у „корену и дубини“ тих придева и на коју се они односе. Овим посредним одузимањем сваког истинског садржаја и значења фундаменталној биолошкој појави – животу, биолошка наука се своди на парадокс – на науку о феномену који „нема истинско унутрашње значење“?
Апсурдност Медеварове семантике се може показати и на следећи начин: наведени цитат, као што је речено, преузет је из српског превода књиге Питера и Џин Медавар The life science – Наука о животу. Иста та књига је у руском издању објављена под насловом Наука о живом, иако се живот на руском каже жизнь, па би и биологија требала бити наука – о жизни. Изгледа да руски биолози не дефинишу биологију као науку о животу, већ као науку о живом, а према нобеловцу Медавару баш је реч живо – „реч која нема истинско унутрашње значење“. Шта ли то онда руски биолози проучавају?
Биогенеза и еволутивна хипотеза
„Ниједно начело биологије – наставља Медавар – није чвршће успостављено или мање подложно ограничењу но начело биогенезе (биогенеза је процес настанка живих организама – примедба аутора) које тврди да сва жива бића потичу од живих бића. Иза сваког данашњег живог организма постоји непрекинута линија предака која сеже унатраг до почетка биолошког времена. У свом негативном виду ово начело би тврдило да не постоји ништа слично ꞌспонтаном настанкуꞌ – на пример спонтаном настанку бактерија из органске материје која трули, или спонтаном настанку протозоа из раскваса сена. […] Нормалној биогенези (зар постоји и ненормална – примедба аутора) се често придаје додатно значење хомогенезе, што ће рећи, слично зачиње слично. Опште узев, ово упоједињење је тачно, мада нас теорија еволуције обавезује да га ограничимо што се тиче појединости. Тако су потомци мишева – мишеви, а потомци људи – људи“ (Медавар и Медавар, 1986: 28-29). Наравно, у наставку, Медавар доводи у питање начело биогенезе, то најчвршће начело биологије, еволутивном хипотезом. „Еволутивна хипотеза […] се може сматрати допуном биогенетског начела да слично зачиње слично. Та хипотеза тврди да је постојећа разноликост облика живота настала све већом диверсификацијом (стварањем разноврсности – примедба аутора) током биогенезе. Опште узев, и даље је тачно да су потомци мишева – мишеви, а потомци људи – људи, но ипак, с времена на време, настају варијанте које се ретроспективно могу сагледати као почеци нових специфичних облика. Настанку тих варијанти и процесима који их одржавају у животу дугујемо све садашње постојеће облике живота на земљи“ (Медавар и Медавар, 1986: 29-30).
На овом месту поново се присетимо Престона који рече: „Таман кад помислите да сте нешто разумели, искрсне нешто друго потпуно неразумљиво“. Таман кад сте разумели да слично зачиње само оно што му је слично и ништа друго, рецимо људи – људе, испостави се да слично може у ретроспективи да зачне и различито. Другим речима, поред људи – људи могу зачети и „почетке нових специфичних облика“? (Шта ли смо то у ретроспективи зачели, људи моји, а да тога још нисмо свесни)?
Биогенеза и абиогенеза
Добро, рећи ћете, али бар начело да сва жива бића потичу од живих бића, стоји чврсто као стена. Е ту се варате. Таман кад сте разумели, да сва жива бића потичу само од живих бића, искрсава нешто што разбија то начело у парам парчад. Опште узев, и даље је тачно да жива бића потичу од живих бића, али посматрано опет у ретроспективи, она потичу од неживе природе. Таман кад сте разумели да начело биогенезе, као најчвршће начело биологије, инсистира на тврдњи да не постоји ништа слично спонтаном настанку, што ће рећи, спонтаном настанку живог из неживог, испоставља се, ни мање ни више, да је баш живот, тај суштински и најважнији биолошки феномен, настао спонтано и случајно из неживота.
Шта о томе каже мега звезда модерне биологије, еволутивни биолог Ричард Докинс? У својој већ фамозној студији, и „ремек делу научне прозе“, Себични ген, Докинс пише: „У почетку беше једноставност. Прилично је тешко објаснити чак и то како је отпочео обичан свемир. Надам се да се слажемо да би још теже било објаснити изненадно појављивање опремљеног сложеног поретка – живота. […] Опис настанка живота који ћу дати неминовно је спекулативан; […][али] вероватно није далеко од истине. На знамо којих је хемијских сировина на Земљи пре настанка живота било у обиљу, али међу вероватним се налазе вода, угљен-диоксид, метан и амонијак; све су то проста једињења за које се зна да постоје на још бар неколико планета нашег Сунчевог система“ (Докинс, 2014: 15). Наравно, наш еволутивни биолог заборавља да дода, да на тим планетама на којима постоје набројана проста једињења, за разлику од Земље, нема живота. Успут, и сам Докинс признаје да је његова „теорија“ (видети болдоване речи – примедба аутора) неминовно спекулативна, само вероватна, уз напомену да не знамо баш све.
„Хемичари су покушали да подражавају хемијске услове – наставља Докинс – какви су постојали на младој Земљи. Ставили су поменуте једноставне супстанце у боцу и обезбедили изворе енергије као што су ултраљубичаста светлост или електричне варнице – што је вештачка симулација првобитне муње. После неколико недеља, у боци се обично нађе нешто занимљиво: танка мрка супа која садржи велики број молекула сложенијих од оних који су прво стављени у боцу. Посебно су нађене аминокиселине – градивни блокови за протеине, једну од две велике класе биолошких молекула. […] Недавно су лабораторијским симулацијама хемијских услова на Земљи пре настанка живота добијене органске супстанце назване пурини и пиримидини. То су блокови из којих се гради генетички молекул, сама ДНК“ (Докинс, 2014: 15). Овде ваља запазити да многобројне лабораторијске симулације услова на младој Земљи никада нису произвеле ни ДНК ни РНК. Ова два типа нуклеинских киселина, заједно са протеинима, су есенцијални макромолекули свих живих бића. Међутим, у лабораторијским условима, не само да нису добијене нуклеинске киселине (о добијању живе ћелије и да не говоримо), већ није добијен ни њима еквивалентни молекул који Докинс у наставку назива умноживачем.
„У једном тренутку – наставља Докинс – случајно се образовао нарочито значајан молекул. Назваћемо га умноживачем. Он није обавезно морао бити највећи и најсложенији међу околним молекулима, али је имао необично својство да може да прави копије самога себе. Да се тако нешто догоди изгледа сасвим мало вероватно, али тако и јесте. Било је то невероватно преко сваке мере. […] Треба ли дакле умноживачке молекуле звати ꞌживимаꞌ? Да ли је то уопште важно? […] Многи међу нама не могу да схвате да су речи само оруђа којима се служимо, и да пуко присуство речи попут ꞌживиꞌ у речнику, не мора неминовно значити да се та реч односи на нешто одређено у стварном свету. Звали ми ране умноживаче живима или не, они су били преци живота, они су наши праоци“ (Докинс, 2014: 16-19). Дакле, Докинс у свом опису настанка живота поставља питања: треба ли умноживачке молекуле, те претке живота и наше праоце, звати ꞌживимаꞌ и да ли је то уопште важно? Тако нас Докинс у опису настанка живота оставља без конкретних одговора на суштинска питања – када је у том ланцу дешавања неживо постало живо и шта је то што би се недвосмислено могло назвати првим животом? Зар због одговора на баш та питања није и написана ова његова хипотетичка прича? Међутим, уместо конкретног одговора, Докинс нам нуди Медаварову семантичку маглу, објашњавајући „да пуко присуство речи попут ꞌживиꞌ у речнику, не мора неминовно значити да се та реч односи на нешто одређено у стварном свету“. На шта се онда реч „живи“ односи – зар на нешто неодређено из нестварног или паранормалног света?
Из контекста претходног цитата, могло би се помислити да је живот настао случајно, када се „образовао нарочито значајни молекул – умноживач“, или после његове репликације, када су настали умноживачи? Међутим, Докинс избегава да умноживаче одреди као први живот. Наравно, за његово изврдавање и избегавање да се децидно о томе изјасни постоји озбиљан разлог. Да је изричито рекао да је умноживач (тј. нуклеинска киселина) први живот, нашао би се у грдном проблему, јер би то значило да је живот нуклеинска киселина. Пошто би чак и за Докинса било превише да у свом „ремек делу научне прозе“ напише да је живот киселина, добро му је дошао Медаваров семантички „проналазак“ речи без истинског унутрашњег значења. Докинс је за Медавара рекао, да је „најдуховитији од свих научних писаца“. У ствари, рекло би се да су обојица врло духовити. За разлику од њих „недуховити“ астроном Фред Хојл је вероватноћу спонтаног настанка живог из неживог упоредио са шансом да торнадо протутњи кроз ауто отпад и случајно састави баш Боинг 747. Заиста, зашто би то било мање вероватно од вероватноће да је живот случајно настао из неживота? Настанак Боинга од ауто отпада, уз креативну силу торнада, чак је далеко вероватнији, од вероватноће спонтаног настанка живота из неживота. То чак и Докинс признаје рекавши: „Било је то невероватно преко сваке мере“.
Дакле, као што је речено, у Докинсовом опису настанка живота недостаје оно кључно – кад је конкретно у наведеном низу дешавања неживо постало живо и шта је то што би се недвосмислено могло назвати првим животом? Да ли се уопште и могу дати одговори на та питања, без знања о томе шта је живот? Може ли се сазнати како и када је нешто настало, ако се не зна шта је то нешто? Стога закључимо: без знања о томе шта је живот није могуће решити ни један фундаментални биолошки проблем, јер живот (живо, живи) сигурно није празна реч (или речи) без истинског унутрашњег значења. Без тог знања, биолози једном сазнајном нескладу, додају нове сазнајне нескладе и од њих граде кулу биолошке науке на теоријским темељима од магле и облака.
О програмираности живота и смрти
Суочени са смрћу, као крајем и наличјем живота, људи су од памтивека покушавали да схвате и објасне ту појаву. Полазили су од претпоставке, да човек док је жив поседује поред тела још нешто (животну силу, енергију или ентитет) који га чини живим, а у моменту смрти то нешто га напушта и он постаје мртва материја. Међутим, модерна биологија тврди да: „жива бића у свом постојању не зависе од деловања неке животне силе или виталног духа ма које врсте. Заправо, од Хакслијевог времена доктрина коју је Вуџер описао као ꞌдогматски витализамꞌ стално је губила утицај и биолози је више не узимају озбиљно. Догматски витализам тврди да се живи системи састоје од својих материјалних делова и још нечег што их обдарује живошћу. […] Постоје многа нерешена и дубоко забрињавајућа питања у погледу тога како жива бића дејствују и како се одржавају, али ни један савремени биолог не сматра да се ти проблеми на ма који начин чине лакше решивим прибегавањем појмовима као што су ентелехија или елан витал“ (Медавар и Медавар, 1986: 13-14).
Дакле, Медевар признаје да биолози нису решили „дубоко забрињавајућа питања у погледу тога како жива бића дејствују и како се одржавају“ у животу, али зато знају да њихово деловање и одржање није условљено деловањем и присуством виталног духа било које врсте? Када је Сократ рекао – знам да ништа не знам – логичар Пирон је питао: „А како он то зна кад ништа не зна“? Ако биолози већ не знају одговоре на та „дубоко забрињавајућа питања“, да попут Пирона запитамо – а како онда у свеопштем незнању о томе, знају да деловање и одржање организма у животу не обезбеђује присуство виталног духа (енергије, силе) било које врсте? Ентелехија или потпуна оствареност, према Аристотелу је финални узрок; оно зарад чега нешто постоји; оно што има сврху и циљ у самоме себи. „У неовиталистичкој биологији ентелехија је ꞌнематеријално начелоꞌ које управља развојем [и одржањем] живог бића:“ 2 Следствено томе, у моменту потпуне остварености предодређеног циља и сврхе постојања, завршава се биолошка егзистенција организма и наступа смрт. То што има циљ и сврху у самом себи, то нематеријално начело које управља развојем организма је, другим речима, програм, или неки вид нужног и унапред одређеног развоја, који се уграђује у сваку биолошку јединку при њеном настанку. Програмираност телесног развоја организама у биологији није спорна, јер онтогенеза је управо то – строго програмирани, а тиме и безалтернативни, развој организма од оплођене јајне ћелије до одрасле и репродуктивно способне јединке. Сваки одрасли организам је настао по том биолошком програму уграђеном у њега у моменту зачећа, са сврхом и циљем стварања јединке баш такве каква она у физичком смислу јесте. Не доказује ли онда онтогенеза управо Аристотелову или неовиталистичку ентелехију?
На овом месту присетимо се и телеологије – „доктрине према којој се, насупрот материјалистичком и каузалном схватању, све у свету збива према иманентним сврхама“.3 Дакле, према телеолозима, ништа се у свету не дешава случајно него у складу са унапред датом и у то дешавање уграђеном сврхом. Изненађује, да је чак и нобеловац Медавар, на свој начин, присталица ове доктрине. Он каже: „Познато је да се биолози клоне појма телеологије кад објашњавају биолошке појаве; међутим, лаику изгледа очигледно – и то с правом очигледно – да је сврховитост једно од својстава која одликују жива бића. […] Ми ћемо у овој књизи без имало срама неколико пута употребити реч ꞌтелеологијаꞌ“ (Медавар и Медавар, 1986: 16). У контексту реченог – да ли је могуће да је у моменту зачећа програмирано и предодређено и време смрти. Дргим речима, ако живот траје до тренутка потпуне остварености сврхе и циља због којег је конкретно живо биће настало, да ли то може значи да је трајање живота тог бића унапред орочено?
Правило умирања
Ако би то било тако, да ли би се бар посредно могло доказати да је и термин смрти људских бића (термин у смислу одређеног времена) – предодређен. У претходном чланку објављеном на овом порталу, поводом смрти папе Фрање I, показано је да се његова смрт могла предвидети. У анализи последња три века историје папства, испоставило се да су папе пре њега завршавале начелство Католичком црквом и умирале око 181/82 године после неког њиховог претходник. Према том правилу могло се очекивати ће и Фрања I завршити начелство и умрети толико година после краја начелства и смрти папе Гргура XIV, што се и десило.
Проверимо ово правило, али овога пута, у америчкој председничкој историји. Од америчких председника последњи је умро Џејмс (Џими) Картер 2024. године. Картер је умро 99/100 година после Вудроа Вилсона (у стотој години живота). Да ли су и остали амерички председници умирали 99/100 година после неког претходника (уз уобичајено и методски дефинисано интервално одступање од највише ± 2 године)? Наравно да јесу!
Надаље, Џералд Форд је умро око 99/100 година после Гровера Кливленда; Роналд Реган, око 99/100 година после Вилијама Мекинлија; Ричард Никсон, око 99/100 година после Радерфорда Хејза; Линдон Џонсон, око 99/100 година после Ендруа Џонсона; Хари Труман, око 99/100 година после Миларда Филмора; Двајт Ајзенхауер, око 99/100 година после Френклина Пирса; Херберт Хувер, око 99/100 година после Абрахама Линколна; Џон Кенеди, око 99/100 година после Џона Тајлера; Френклин Рузвелт, око 99/100 година после Ендруа Џексона; Калвин Кулиџ, око 99/100 година после Џејмса Медисона; Вилијам Тафт, око 99/100 година после Џејмса Монроа; Вудро Вилсон, око 99/100 година после Томаса Џеферсона и Ворен Хардинг, око 99/100 година после Џона Адамса. Дакле, од последњих петнаест смрти америчких председника, свака од њих се десила око 99/100 година после смрти неког њиховог претходника. У овом набрајању ритмичког понављања смрти америчких председника, почели смо од краја и последње смрти америчког председника. Шта би било да смо то набрајање почели од почетка и смрти првог председника САД-а, Џорџа Вашингтона? Џорџ Вашингтон је умро око 99/100 година пре Бенџамина Харисона; затим Џон Адамс, око 99/100 година пре Ворена Хардинга; Адамсов наследник Томас Џеферсон, око 99/100 година пре Вудро Вилсона… и да даље не понављамо већ речено. Према овом правилу, следећа смрт неког још живог (бившег или актуелног) америчког председника би требала да се деси око 2029/30 године, или око 99/100 година после смрти Вилијама Тафта 1930, који је умро око 99/100 година после смрти Џејмса Монроа 1831.
Дакле, исто правило ритмичког умирања владара, али уз различите временске распоне, важи за римске папе, америчке председнике, фараоне Египта, цареве Рима, Кине или Русије, исламске калифе (што је све показано у претходним чланцима)… дакле, важи у свим световним и верским владарским историјама од Саргона Великог до данас. Како би све то биологија, историја или било која модерна наука, са својим „неспорним“ материјалистичким доктринама објасниле? Никако! Да би апсурд био потпун, предмодерне науке су, и то од античких времена, имале објашњења за све оно што је данас необјашњиво, укључујући у то и одговор на питање – шта је живот? Међутим, са пиједестала модерног научног дигнитета и ароганције и под хипнозом доктринарног материјализма, сво то знање је арбитрарно бачено у научни отпад. Међутим, сваки отпад, па и научни, може и да се рециклира – зар не? Уосталом, за ту „рециклажу“ је знао и Аристотел, који је писао: „У људској историји понављање истоветних научних гледишта се не дешава само једном, или двапут или неколико пута; оно се дешава ad infinitum” (Тојнби, 1970: 262).
Наука Удалаке Арунија и Јунг
Удалака Аруни (8. век пре нове ере) био је један од првих филозофа споменутих у писаној историји света, а према некима и први научник којег историја памти. Илуструјмо једну од тема Удалакине науке одломком из Чандогја упанишаде: „Желећи да понуди свом сину Светакетеу идеју и укус Истине, мудрац Удалака Аруни га је послао да убере црвено воће са бањан дрвета. Када је дечак донео воће, отац му рече: ‘Подели га на пола’. Син уради како му је речено. ‘Шта је унутра?’ запита отац. ‘Мноштво семенки.’ ‘Узми једну и подели је на пола.’ рече дечаков отац. Након много мука и стрпљења Светакету је успео да подели једну малу семенку. ‘Шта има ту унутра? питао је отац. ‘Унутра нема ничега, оче.’ ‘О, дете, овакво дрво не може да израсте из ничега.’ ‘Заиста, оче, овде нема ничега.’ ‘То што ти називаш ничим је нешто што очи не могу да виде – нешто невидљиво из чега расте ово велико дрво. То је снага, невидљиви дух који прожима све и који је корен свега живог што постоји’.“
Карл Густав Јунг је један од врло ретких модерних научних ауторитета који је, поштујући античка знања, значајан део свог научног рада посветио управо реафирмацији тих знања. Критикујући слепу улицу у коју је доспео савремени доктринарни материјализам, Јунг нуди Удалакин излаз из ње. Према њему: „најнедуховнија од свих духовних манифестација“ – доктринаризам, се уобичајено дефинише као „склоност одлучивању само на основу апстрактних теорија, без обзира на стварност.“ Тако се и у модерној апстрактној биологији „подразумева да у њој дух постаје не-дух, и да живототворни архетип постепено пропадне у рационализму, интелектуализму и доктринаризму. […] Нама је [у науци] потребан повратак изворном, живом духу.“ (Јунг, 2018: 111). Дакле, позив на повратак Удалакином „живом духу“ у науци није написао неки средњовековни мистик, већ безмало наш савременик Јунг. И да не заборавимо: „Категорије сазнања никад нису апсолутне, иако ꞌздрав разумꞌ сваког историјског раздобља уверава људе који живе у том раздобљу да су њихова особена веровања о сазнању утврђена и коначна, универзална и вечна“ (Прогоф, 1994: 51). И данас се верује да су модерна знања коначна, универзална и вечна. У ствари, једино што је вечно је та заблуда.
Извори:
Медевар, Питер и Џин: Наука о животу. Нолит, Београд, 1986.
Докинс, Ричард: Себични ген. Хеликс, Смедерево, 2014.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.
Јунг, Карл Густав: Аион. Народна књига – Миба, Подгорица – Београд, 2018.
Прогоф, Ајра: Јунг, синхроницитет и људска судбина, Esotehrija, Београд, 1994.
1) Живот: https://www.enciklopedija.hr/clanak/zivot
2) Ентелехија: https://www.enciklopedija.hr/clanak/entelehija
3) Телеологија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Телеологија