Аутор: Срђан Шљукић
На овакав је предлог реаговала Конференција универзитета Србије, реаговала је САНУ, као и многи истакнути појединци, попут бивших ректора и њима сличних. Указано је да је финансирање универзитета и факултета чији је оснивач држава већ дуго (најмање две деценије) недовољно, односно да одговарајућа министарства не испуњавају своје законске обавезе, посебно када је реч материјалним трошковима и инвестиционом одржавању. Такође је истакнуто да би се оваквим предлогом домаћи универзитети и факултети довели у неравноправан положај у односу на стране, јер би се овим другима признала акредитација извршена у њиховим матичним земљама. На ове примедбе (а има их још, нарочито око саме процедуре подношења самог предлога) надлежно министарство је реаговало врло хладнокрвно, истичући да ће се допуном Закона створити „здрава конкуренција“ и да су овде заправо првом плану „потребе и жеље младих у Србији да похађају квалитетне студије“.
Када је о финансирању реч, јасно је да ту не може бити никакве „здраве конкуренције“, јер држава универзитете и факултете чији је оснивач не третира онако како би то морала, а сада се још предвиђа да се из истог, прилично сиромашног буџета за образовање, финансирају студије на испоставама страних универзитета. Хоће ли држава избегавати своје обавезе у односу на њих, онако како то чини са домаћим високошколским установама? Чисто сумњам; странци би први добијали новац, до задњег динара, а домаћим универзитетима шта остане, тј. мање него тренутно; приватни универзитети, који не добијају новац из буџета, ту би дошли тек на треће место. Потцењивачки однос према српском високом образовању да и не спомињемо.
Но, има ту још једна ствар, чак и много важнија од питања финансирања. Наиме, изостављање процеса акредитације за испоставе страних универзитета, односно признавање акредитације страних земаља, практично значи да држава Србија, сопственом одлуком (!), пушта из својих руку контролу над делом процеса образовања и ставља га у руке странаца. Другим речима, шта ће се учити, ко ће бити наставници и сл – о томе се неће одлучивати у нашој земљи, нити ће у њој то бити проверавано. Образовање је страховито важан подсистем сваког друштва, представља полугу моћи без премца и због тога не сме бити препуштено ни приватним интересима, ни страним факторима. Нека је образовање (високо, али и свако друго) и приватно, нека је и страно, али мора бити под контролом државе, која заступа опште интересе. Држава која испушта контролу над образовним системом ради против саме себе, на више различитих начина, од финансијског до идентитетског.
Свакако, затварање у односу на свет је контрапродуктивно и за образовање и за науку; али препуштање тих области страним факторима је не само рђаво, већ и самоубилачко. Свођење питања образовања искључиво на тржиште и то оно на којем су неки актери „једнакији од других“ знак је дубоког неразумевања његовог (огромног) друштвеног значаја.
Хоћете реформу високог образовања, на добробит целог друштва? Ево онда два предлога. Прво, вратите физичко васпитање на прве две године свих студија, да имамо здраву омладину; друго, нека се на свим студијама барем један семестар изучава српски језик и књижевност (часова матерњег језика у основним и средњим школама имамо ваљда најмање у Европи). То за почетак.