Пише: Владо Р. Јовановић
Дакле, док се Трамп, у својој необузданој, често контрадикторној манифестацији ,,изолационистичког” и ,,хегемонијског” импулсног дуализма, упушта у својеврсни, иако понекад неспретан, покушај да одговори на неизбјежни распад глобалне структуре моћи коју су деценијама пажљиво, готово литургијски, градили његови претходници, демократе, у својој устаљеној тенденцији да универзализују морални наратив америчког империјализма, настављају да инсистирају на премиси да је хегемонија, иако јасно еродирана од стране мултиполарног свијета, и даље апстрактно, готово метафизички стабилна и да је сваки покушај њене деконструкције, па чак и онај који слиједи логику унутрашњег националног интереса, заправо лична кривица предсједника који је том промјеном само акцелерисао оно што је историја већ најављивала. С друге стране, Трампови гласачи, истовремено, у својој колективној, антиподној дефиницији ,,бирократске мочваре” – како је метафорички описано у полу-херојској реторици, не само да оспоравају процедуралне и идеолошке норме естаблишмента, већ у својим акцијама рефлектују дубље епистемолошке ломове америчког политичког тијела, гдје чак и они који се номинално класификују као ,,радикални љевичари” у неким контекстима почињу да прихватају институције попут ФБИ-ја, не толико из идеолошке оданости, колико из прагматичке потребе да се очува оно што је преостало од структуралног статуса кво, илузорног и деформисаног у свјетлу геополитике која неумољиво редефинише националне и транснационалне приоритете. И у овом комплексном ткању оптужби за разисам, са којима фигуре попут Тода Мекгована користе свој професионални и симболички ауторитет да додатно учврсте структуре које убрзано губе легитимитет, јасно је да је свака интервенција, било у облику медијског наратива, академске анализе или правно-политичког притиска, у суштини механизам којим се или одржава распад на номинално контролисан начин, или, у екстремнијим интерпретацијама, утишавају они чији гласови и захтјеви наговјештавају потенцијални крај тренутног поретка, имплицирајући да су морал и демократија само реторички инструменти у служби оних који желе да сачувају привилегије и монополе моћи у тренутку када се историја, са својеврсном иронијом, готово перверзно смијеши над људским амбицијама Американаца.
Контрадикција побуне
Оптужбе за расизам, које се у ритуалном поретку либералних и прогресивних елита јављају готово као света инквизиција, стапају се са самопоузданим, рефлексивним препознавањем сопствене ,,просвјетљености”, којом се читање теорија несвјесног, тумачење латентних симбола и цитирање ауторитета попут Лакана, користи да се поткријепи осјећај онтолошке супериорности и моралне инфалибилности, уз истовремено ,,тапшање по рамену” својих идеолошких колега и кроз дискурзивне перформансе декретирају ко припада кругу цивилизованих, а ко је ,,забачен, прелетачки, непросвјетљен”. Постаје јасно да је ту у питању алхемија самопотврђивања, која морал и интелектуалну елеганцију конвертује у оружје за дискредитацију Другог. Стога, посматрано уз потребе овог оквира, Трамп је, лаканистички кодификовано и сугерисано (Семинар V, 1957-1958), симптом колективног несвјесног политичког тијела, и носи у себи пројекције свих оних латентних страхова које естаблишмент одбија да призна – страх од губитка контроле, од фрагемнтације глобалног поретка, од деконструкције хегемонијских наратива, и стога постаје жртва инстинктивног, ритуализованог потискивања, јер сваки покушај да се феномен интерпретира и разумије, прије него да се осуди, угрожава тај ритуални баланс ,,исправног дискурса”. Премда, парадоксално, статистички доживљај и варијетет, попут чињенице да је Трамп добијао приближно 39% подршке међу Латиноамериканцима, не само да урушавају догму о његовој систематској нетолеранцији, већ показују како политичка реалност, као симболички поредак, апокрифно обоготворује и сублимира патолошке обрасце ангажмана који нијесу резултат ексклузивне идеологијске индоктринације, него колективне интернализације културних и социјалних несигурности, оних искуствено-политичких образаца који, кроз контратрансфере и пројекције естамблишмента, служе за очување илузије кохерентног, морално супериорног дискурса. У исто вријеме, они разоткривају плуралитете и аномалије које, ако би се пратила лакановска логика симптома, могло би се рећи да исти представљају једини искрени изборни основ у овом фрагментарном мултиполарном политичком пејзажу. Одиста, склоност је датости тог пејзажа да се друштва, с наличјем на америчко, отјелотворују као у некаквом кривом огледалу, дочим се понајвише огледају лажни морализам и хипокризије, псеудо-прометејске крађе туђег уживања, док милиони полуписмених и обесправљених постају, преко ноћи, творци симулакрума стварности. У таквом контексту, популарна задовољства која се фабрикују у центрима моћи и потом дистрибуирају средствима масовне комуникације, само цементирају привид избора: оно што изгледа као политички плурализам све више се испоставља као индустрија забаве за масе, паланачки карневал у којем је чак и индивидуални печат аутора и мислилаца редукован на комерцијално употребљиву икону. И није случајно да управо овај привид и овај спектакл чине идејни темељ савременог америчког љевичарства, тзв. воукизма, који ништа друго и не жели до тога да не претрпи, а његова побуна се управо зато и манифестује у сопственој противрјечности.
Сви они који се етикетирају као љевичари, укључујући и оне чији се активистички ентузијазам противи Трампу, заправо перпетуирају један хомогени дискурс, низ фраза и формула – ,,заједница”, ,,грасрутс”, ,,солидарност” – који, иако површно звуче као апел ка партиципацији, у својој суштини су реторичко оружје у игроказу политичке манипулације, начин којим се легитимише њихова позиција унутар поретка који истовремено тврди да пропитује власт, а у ствари га само репродукује, јер сваки термин, свака етикета – било ,,радничка класа” , ,,квир”, ,,незапослени”, ,,Американац” – не описује објект у његовој цјеловитости, него разлаже индивидуу на фрагменте које друштвено конструисани поредак не може експлоатисати за властите циљеве, док се, парадоксално, сам субјект, сагледиво Лакану, јавља као јединствен и несагледив, као једини чувар сопствен интеграције, који ни у једном тренутку не може бити у потпуности исцрпљен кроз друштвено одобрене категорије идентитета, јер свака од њих функционише као илузорна матрица која маскира онтолошку сингуларност и која се користи да би се оправдале, институционализовале и перпетуирале политичке хијерархије. Трамп, у свом дисконтинуитету, разлаже ову матрицу показујући да идентитет, ако га посматрамо кроз призму симптоматске логике политичког несвјесног, никада није једноставан или ,,пролетерски”, већ фрагментиран, испреплетан и инхерентно контрадикторан, модерно моделован за америчко тло.
Ерго, ова контрадикција није нова, она се појављује и код самог Маркса, који у сопственом дјелу, у једном истом гесту, истовремено компромитује детерминистичке законе историје – који, како се показује у модерним анти-трампистичким дискурсима, инсистирају на ,,гвозденој нужности” ка предвидљивим исходима и, инфантилно, волунтаристичкој компоненти која позива субјекте, ,,пролетеријат” или његове епигоне, да сами иницирају побуну. Премда, историјска пракса у Америци, у контексту јужњачких Трампових присталица, показује како је воља често пасивна, а сједење и пороци попут алкохола, феминизација политичке сфере и инертност чине да позиви на револуционарно дјеловање остану мртво слово на папиру. У тој дихотомији, материјалистичко схватање историје само по себи постаје, као што Штирнер наводи у трећем дијелу свог капиталног дјела готово ,,против своје воље”, промјена свијести, нова теорија стварности која омогућава ,,препознавање постојећег поретка кроз друго тумачење”, док дискурс љевичарских епигона, измучен сопственим ритуалима легитимизације и моралне супериорности, покушава да ту промјену свијести укроти кроз терминолошке кутије и идеолошке калупе, не схватајући да управо та плуралност, фрагментираност и симптоматска логика политичког несвјесног је оно што отвара простор за парахроне појаве као што је Трамп. Све то постаје семиотички калуп у којем субјекти бивају пасивизирани, њихова индивидуална хетерогеност фрагментована, док се симултано прихвата идеолошки режим који не признаје интринзичну плуралност, него само њену репрезентацију, а ту у том раскораку између идеала и праксе, Трамп дјелује готово као метонимија политичког несвјесног, манифестација симптоматског отпора против нормативне телеологије која покушава да нас све сврста у ,,исправне” етикете и припреми за ритуализовани идентитетски спектакл.
Каткад, та неухватљива супстанца субјективитета, која у Лакана или код Штирнера остаје вјечито ,,простор за дисонанцу”, омогућава управо оно што љевичарска хегемонија не жели да призна: фунцкија ових политичких идентитета је репродукција статуса , и да се свака номинална ,,инклузивност” завршава у истом мјесту – легитимацији хијерархија које формално оспоравају, а заправо осигуравају репродукцију моћи. Тако, у овом херметичком и итеративном сплету, Трампова позиција је и више него симптом ширег антагонизма и друштвено огледало. Кроз њу се рефлектује контрадикторност сваког дискурса који претендује на свеобухватност, док истовремено негира неизбјежно несагласје између субјекта и његове друштвено конструисане репрезентације, између појединца и етикета које га спутавају, између стварне воље и симулакрума политичке партиципације.
Марксов тренутак и праксе сопства
Права разлика између Маркса и лијевих хегелијанца, коју је историја често обесправљивала, лежи у томе што Маркс, за разлику од својих епигона који су покушавали да спасавају свијет претварајући идеје у универзалне прописе, заправо долази до идеје као до феномена, готово као да иста егзистира у самој структури друштвене свијести, не зависно од његовог моралног императива, што је, индикативно, феномен који се прелама кроз сваку каснију конструкцију ,,субјективитета” и који у свом скривеном механизму антиципира симптоматску динамику Трампове политичке појаве, оне која разлаже хетерономне норме и указује на то да је политика, баш као и психоаналитичко тумачење Лакана, ништа друго но до простор несагласја, фрагментације и континуираних конституција новотног друштвеног и политичког субјектитета. Недбојвено, доказ Трампове, тачније трампистичке политичке појаве у цјелости, од њене рекурентне политичке перипетије, преко Маска са почетка до најновијих актера, у редитељском лимбу заузимача центара његовог сљедбенства, јеванђелистичких и корпоративних елита, показују да је вишеслојна политичка структура у сталној борби са субјективитетом и политичким невјесним, доносећи вакуум вриједности у којем старе норме бивају замјењене новим, масовно конструисаним идеолошким артефактима – митолошким представама о нацији, култу тржишта и индивидуалној слободи као симболу личног успјеха. Ове хипервалорије и култне супституције фантомских норми дисеминирају и инкубирају шире инкубаторе моћи, обликујући очекивања и понашање друштвених група које перманентно ресемантизују, интерпретирају и редуктивно коригују своје понашање како би се херменеутчки инкорпорирале унутар оквирa колективно инсталиране идеолошке матрице. И управо у томе се десило оно што се може назвати Марксовим тренутком у случају бивше Југославије, а у случају Америке Трамповим тренутком, симплификованије буди речено – колапс старих система омогућује субјекту директно учешће у реконструкцији стварности, али у исто вријеме показује онострану зависност од тих истих симулакрума.
Ово упориште препознајемо много прије него у самом Марксовом тренутку, оно је у атмосфери Ничеа, који концепт ,,сувереног појединца” оцртава као метафизички акцелератор субјекта, не као готов ентитет, него као ентитет који мора бити конституисан кроз вишеструке процесе интеракције између друштвених сила, моћи и унутрашњих имплуса самог субјекта, што Фуко назива ,,субјективација” – процес којим се субјект не добија као датост, него као конструкција која је, као у чувеном афоризму 472 (Људско, сувише људско), вишеструко модулабилна, плурална и контрадикторна. Овај херметички поредак, субјективност, или прецизније, субјективација, не подразумијева јединствен однос према себи – нема јединственог и линеарног ,,ја” када гласате или учествујете на састанку, као што нема јединственог ,,ја” када испуњавате жеље у сексуалној вези или се упуштате у било који облик интерперсоналног односа. Она је вишеслојна матрица кроз коју се индивидуалност филтрира и реконстрише, док истовремено идеолошки апарат инсистира на фиксним идентитетима. У својству дисруптивног симптома политичког несвјесног, политика прекограничне континенталне територије, разлаже различите политичке и идентитетске конструкте до нивоа њихове унутрашње празнине и ослобађа простор за субјекта који није редукован на етикету. Један од кључних доприноса Фукоа, нарочито у његовим каснијим радовима, лежи у анализи начина на који субјект сам активно конституише себе кроз оно што назива праксама сопства – процесима у којима појединац симултано интернализује културне моделе и конструише сопствену субјективност, често не схватајући да је већ претходно формиран од стране традиције, моћи и историјских апарата који га окружују. Управо на овом мјесту анти-трамповски настројени интелектуалци, у својој перфорацији дискурса и инсистирању на морално-политичкој коректности, покушавају да инструментализују те праксе самоинтервенције, трансформишу их у алате дисциплине, не за ослобођење субјекта, већ за очување наратива и консензуалног статуса. Ова Фукоова идеја о пракси сопства, у херметичкој синтези са овдје реченим, добија облик алгоритма самоинтервенције: метода којом се појединац може конституисати, али увијек у режији моћи, у оквиру канона који му историја и култура намећу, док Ничеово ,,самообликовање” и вртларство нагона дају тон, естетику и метафору, јер субјект је вртлар сопствене енергије, али не изван закона и структура које га формирају.
Надаље, у историјским студијама, Фуко детаљно мапира западне традиције самоусмјеравања: филозофско менторство у Грчкој, исповједне праксе средњовјековних монаха, пасторална моћ хришћанске цркве – све модели који се предају, сугеришу и наметну, све док субјект, номинално слободан, постаје симултано обликован и обликоватељ, у непрекидном дијалогу са моћима које га окружују. Кључна тачка је да трансформација субјекта никада није аутономна у апстрактном смислу. Она је увијек симултано рефлексивна и инструментализована, увијек конституисана и конституишућа, еволуцијско-ничеовска прича о рефлективној свијести која се кроз социјалне, историјске и психичке филтере испољава. Субјект је у исто вријеме и вртлар, и баштован у туђем врту, и моделован кроз културне форме које, иако му предложене, постају оруђе његовог сопственог преображаја. То је рефлексија коју би, сигуран сам, Лакан увео у дискурс симптома. Човјек је симптом своје традиције, али симптом који може, кроз праксу сопства да постане активни агент у властитој реконструкцији, што трампизам, демонстрира у својим изненадним, дисруптивним очитовањима.
Субјективација масе и свијест микростада
Лав Виготски, чији рад често дјелује као неочекивани еквивалент Ничеовог дискурса о рефлексивној свијести, заправо продубљује и историзује причу о конституисању субјекта кроз социјалну интеракцију. Рефлексивна свијест, како је он описује, почиње кроз ниску фрагментарну димензију. Дјеца која се суочавају са задацима које сама не могу савладати, која симултано траже помоћ кроз језичке знакове, алате симболичког позива одраслом, као што субјект позива традицију, моћ и културне форме да осигурају сопствени идентитет. Тај процес, интернализације, подсјећајући нас на наше раније разматрање латиноамеричког феномена, али у суптилнијој ниши, представља симболички транскрипт друштвених инструкција у индивидуалну праксу самоспознаје.
Све те вербалне форме, почевши од брбљања, приватног говора, дијалога са собом, еволуирају у тихи монолог, у којем глас свијести организује активно понашање у самоинтервенције. Говор, како Виготски наглашава, практични је апарат кроз који се интернализују структуре друштвеног односа, организујући своје активности у складу са друштвеним моделом. Оваква интернализација постаје примарна платформа на којој се рефлективна свијест трансформише у етички и политички став према самом себи, стога примјењујући друштвену норму не само екстерно, него и у виду симболичког одраза. Насупрот томе, тако се хендикепирана идеја о инстинкту стада, нимало алузивно, катапултира у хиперреалну арену друштвене психозе. Стада, у овом микро- и макросоцијаном регистру, могу се пронаћи свуда, као структуре које пулсирају испод површине формалног индивидуализма. Иако масивне колективности показују нарочито изражене тенденције стада, не смијемо занемарити миркостада – парове, тројке – који, у својим субкултуралним и политички предвидљивим маневрима, демонстрирају исту динамику конформизма и хијерархијске селекције, само у редукованом облику. У источним савезничким државама Америке (противтежно хетеротопијама Библијског појаса), ове микроформације често су доктринарне и квалитативне лабораторије за проучавање унутрашњих тензија, у којима се локални нормативни притисци сажимају са социјалним сигналима, а суптилне предиктивности политичких ставова међу њима долазе до изражаја кроз ритуалне интеракције. Примјер би могао бити скупштина, састанак, или нека наизглед безазлена политичка конференција. Ту се, од држања тијела до одабира ријечи, разоткривају миркоструктуре стада, њихове хијерархије и кодификовани обрасци понашања. У овој политичкој астмофери Америке, како Дугин биљежи у једном од својих текстова, присутни су ,,алфа-мужјаци” – харизматични модели правде и стабилности, док с друге стране, аутсајдери, жртвени јарчеви, асоцијалне индивидуе, обнашају катализаторе девијације, пријетња нормативном миру, или, са Лаканом говорећи, феномени који разоткривају симболичку мрежу моћи унутар које се стадо репродукује.
Ова микродинамика стада се појављује истовремено и као обликована и обликујућа, рефлектује шире политике апарате, интернализоване норме, и праксу сопства, стварајући континуирани дијалог између своје интернализоване културе и колективног тијела којем припада. Но, ипак се из сјене, незапажено, реконституишу хијерархије, ритуали и моћне симболичке формације које одређују шта је ,,нормално”, а шта је ,,одступање”.
Спектакл мржње и капитал смрти
Свакако је пресудно, готово трагично, да се Трамп суочи са терором који је интернализован кроз саму супстанцу њихове нације – терор не само спољашњих пријетњи, већ и унутрашњег распадања симболичког поретка. Анализирање либерала, у том контексту, постаје вишак енергије, трошење интелектуалног капацитета на симулакруме критичког дискурса док стварни механизми моћи несметано репродукују статус кво. Потребна је воља и интелект, скоро херојског типа, да би се све ово примјенило на друштвену матрицу, да се продре до језгра мржње коју себи стално стварамо, до разлога због којих толеришемо инфлацију цијена, политичку парализу и спектакуларизацију конфликата, феномен који Ги Дебор описује, а који овдје функционише као универзални апарат профитирања од људске поларизације, било у Америци, било код нас.
Наши порезни еури, долари, динари и марке претварају се у капитализовани апарат смрти, док глад пријети над стварним тијелима. Сви изјављују емотивне адресе за људску будућност, дјецу, идеалне норме, а истовремено се мржња и фрагментација мултиплицира. Свака критика система постаје фид-насловница за дневне емисије, за Фокс Њуз и остале медијске апарате који претварају анализу у перформанс, тјескобу у спектакл. Они који нас воде, они који нас ,,информишу”, уживају у луксузу док ми плаћамо да бисмо присуствовали тој фиктивној партиципацији. Ментална енергија, она која би се могла усмјерити ка декодирању мржње и алијенације, расипа се у борби за тривијалне симболе жеље, комадиће материјалног или симболичког капитала које никада нећемо посједовати, док гледамо друге како их конзумирају. Људи гласају за ,,заштитнике” својих фрагилних положаја јер страх постаје доминанта структура субјекта. Како се назива ово стање? То је стање у којем недостатак, оно што увијек измиче – постаје тотално, свеприсутан; жеља је апсорбована, прогутана док остаје само тјескоба, једна сидрена тачка у односу према реалном.
Реално се приближава ,,црној рупи” центру свега – мјесту гдје симболички поредак, имагинарни конструкт и стварност колапсирају у симултану вакуумску сингуларност, чинећи све наше напоре, мржњу и страх, тривијалним и неизбјежним у једном потпуном синкретизму. Поставља се питање адлеровске природе: како наткомпензовати рупу и да ли је то уопште могуће?