Шта ако је твоја будућност у прошлости?
Пише: Тодор Вулић
И гле: медијски извештаји о најновијем глобалнополитичким збивањима и испаљеној руској хиперсоничној ракети у новембру 2024, почеше врло учестало да спомињу Армагедон и Апокалипсу. Нова медијска хистерија и нови цунами страха поново запљуснуше свет. Ове вести су произвеле апокалиптичну сензацију која је по интензитету безмало равна оној из 1945, када Американци бацише атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Уз све то, Европске владе штампају приручнике са упутствима становништву шта да чини у случају ратне катаклизме. Каква је функција тих упутстава? Јесу ли то заиста приручници који треба да помогну преживљавање становништва, или да код њега изазову додатну панику? Зашто би нека влада имала интерес да шири паничан страх међу сопственим становништвом? Aмерички председник, Џон Адамс, одговорио је на то питање, рекавши – „страх је темељ сваке власти“. Наравно, што је власт зверскија, то јој је страх као темељ власти потребнији. Последњих година изрежирани и медијски хистерично подржани таласи панике сустизали су један другог. Из свега тога није изостао ни актуелни председник Србије који је одједном, баш сад, актуелизовао питање наших атомских склоништа констатујући да су она у очајно запуштеном стању. Ако сте помислили да се у овом саопштењу председник посипао пепелом јер за дванаест година његове власти није учињено ништа на реконструкцији тих склоништа – варате се. Сврха те његове поруке је, у ствари, да застраши и успаничи грађане, баш онако како је дотични застрашивао и паничио 2020. поводом такозване пандемије. На крају остаје само оно фамозно Цицеронова питање: „Докле ћеш, најзад, Катилино, злоупотребљавати стрпљење наше“ (Бирд, 51: 2020).
Митови о пропасти света
Све старе цивилизације су имале своје митове о пропасти света који су се посебно активирали у сумрацима тих цивилизација. Међутим, све те цивилизације делећи циклични поглед на историју су уједно ту катаклизму доживљавали као нешто нужно – јер без смрти старог нема стварања новог. „Уочавамо да је понављање стварања света колективним обнављањем, код народа који су створили историју, попримало огромну важност“ (Елијаде, 2007: 97). „У 3. веку пре нове ере Берос је по целом хеленском свету раширио халдејско учење о „Великој Години“, одакле ће се проширити ка Римљанима и по Византији. Универзум се ту сматра вечним, али се периодично уништава и поново изграђује сваке ‘Велике Године’ […] Кад се седам планета уједини у знаку Рака (‘Велика зима’) доћи ће до потопа; кад се оне сусретну у знаку Јарца (то јест, на солстицијум ‘Велике Године’) цели ће универзум прогутати ватра“ (Елијаде, 2007: 111). Према Елијадеу је то оптимистички став и оптимистичко схватање историје света. „У ствари, тај се оптимизам своди на свест да је циклична катастрофа нормална“ (Елијаде, 2007: 111).
„За [античке] Индусе свет је бескрајно понављање, а не напредовање ка неком циљу. Стварање ретко има онај смисао који му дају Европљани. Бескрајно много пута се Универзум срушио […] еони мука прате овај пад, а онда божанство (оно је то учинило бескрајно много пута) поново испушта из себе светове и душе исте старе врсте. […] Уништење целог Универзума исто је онако сигурно као и смрт миша, и за филозофа није ни важније [од смрти миша]” (Тојнби: 1970: 260).
У петнаестом веку се и у Србији међу ученим људима са страхом и трепетом ишчекивала 1491. У Историји српског народа, том II, аутор једног њеног поглавља, Димитрије Богдановић, пише: „Падом Смедерева 1459. као да су за Србе наступила последња времена. Што ближе крају [тог] столећа, све снажније се преживљавало једно есхатолошко доба, наговештено у разним пророчанским предањима, која су последње дане и пропаст света предвиђала у седамхиљадитој години од стварања света, што значи – 1491. години наше ере. Сви су догађаји и сва збивања на Балкану ишли том веровању у прилог: од Марице и Косова, а поготово у суровим и крвавим турским освајањима Бугарске (1393), Цариграда (1453) и Српске Деспотовине (1459), јачало је уверење да се ближи одсудан апокалиптички судар. Историјски догађаји су се тумачили дејством ванисторијских чинилаца“ (Богдановић, 1994: 491). Дакле, у ужем смислу, пропаст српске средњовековне државе, и у ширем смислу, пропаст православно-византијске цивилизације, доживљавани су тада међу ученим Србима као увертира у „пропаст света“. Међутим, учени Срби петнаестога века су губили из вида да православно-византијска цивилизација није нестала. Она се управо тад у особеној форми обнављала око Москве, онако како је то наведено и у посланици Филотеја Псковског: „Два Рима падоше (Рим и Нови Рим-Цариград), а трећи стоји (Москва), и четвртога неће бити“. Како би то Елијаде рекао – уочава се понављање стварања кроз обнављање оног што је пропало.
Апокалипса
Наравно, и хришћанство има свој „мит“ о пропасти света, а тај „мит“ је саопштен у последњој књизи Светог писма – Откривењу Јовановом. „Књига Откривења (грч. Ἀποκάλυψις – Апокалипса), део је Новог завета. Садржајно, сва је усмерена ка будућности. Док Књига постања, на првим страницама Библије, доноси химну о стварању, Откривење, као последња књига Светог писма, закључује Библију визијом стварања Новог Света, Новог Неба и Нове Земље. Као ниједна књига Библије, Откривење је било најразличитије тумачено због апокалиптичке форме. […] Нови круг виђења поново говори о уништењу »Звери« деловањем Христа (Отк 19,11-21). Црква искушава благостање, након којега следи нови напад Сотоне и његово уништење (Отк 20). Тиме коначно бива успостављено небеско краљевство у којем је савршена радост и у којем је смрт уништена, а све се завршава сликом новога Јерусалима (Отк 21). Главна порука књиге је да се Бог може волети, али да се Бога треба и бојати. Бог је пак у лику Јагњета (Исуса) присутан уз све оне који слушају реч Господњу, кроз све време и у свим тешкоћама, искушењима и прогонствима. Због тога искрени верници, они којима је од постанка света име записано у Књизи Живота, не треба ничег да се боје, јер на крају ће зло бити побеђено, а они ће наћи своје место у небеском краљевству радости и вечнога живота.“1
Дакле, и у катастрофи описаној у Апокалипси, на крају се опет све завршава врло оптимистички (наравно, само за оне који су на страни добра), јер ће зло бити побеђено. Ипак, посебно упечатљива прича из Апокалипсе је она о четири њена јахача. Први јахач који представља Антихриста има улогу да заведе људе и наведе их на сукоб. Он је оно што је за Србе из петнаестог века био Велики Турчин; освајач који је тежио да својој империјалној власти подреди човечанство. Ко је данас у истој мисији? Не покушава ли то исто управо Либерална империја? Само питам. Други јахач је уништитељ мира; онај који присиљава људе да се међусобно убијају. Ко данас изазива ратове широм света? Није ли то поново Либерална империја? Њен идеолог, Роберт Кејган, између осталог пише: „Између 1989. и 2001. године Сједињене Државе су у страним земљама интервенисале силом чешће него и у једном другом периоду своје историје – у просеку је била спровођена по једна значајна војна акција сваких 16 месеци – више него и једна сила [икад] у истом временском распону“ (Кејген, 2009: 51). Наравно, и после 2001, следиле су нове интервенције. Трећи јахач доноси свету глад и болести (или пандемије. Не искусисмо ли пре пар година једну)? Четвртом јахачу – смрти, дата је моћ свих претходних јахача. Он (она) убија чак и сопствено становништво. Зар идеологија Либералне империје није препозната, и то од западних теоретичара, као идеологија смрти? Смртоносни неолиберални идеолошки коктел који се насиљем намеће човечанству, начињен је од: предбрачног и брачног промискуитета, контрацепције, абортуса, стерилизације, развода, хомосексуализма, феминизма, материјалног хедонизма итд. Ова идеологија поручује свом идеолошком конзументу – важан си само ти и твоје задовољство! Та нова религија успешно већ деценијама уништава традиционалну породицу остављајући Запад без довољног броја деце неопходне за одржив биолошки опстанак. Дакле, ако Апокалипса било шта најављује, онда најављује пропаст управо Либералне империје – тог царства смрти. Па зашто онда Срби дрхте? Зашто председник Србије шири панику због запуштених атомских склоништа? Какву то везу има пропаст Запада с нама?
Митологизација и злоупотреба пророчанстава
Митови никако нису бајке за велику децу, како нас у то данас упорно у убеђују. Митови су облик преживљавања древног искуства у несвесном модерног човека. Зато данашњи модерни човек живи у истим психолошким категоријама као и пред-модерни човек. Међутим, према Јунгу, несвесно је јаче од свести. Зато се пропагандном злоупотребом психолошких техника митологизована пророчанстава, попут Апокалипсе, у тој мери масовно и користе за манипулацију и застрашивање јавног мњења (поред, наравно, злоупотребе атомских склоништа у исте сврхе); јер, присетимо се – страх је темељ сваке власти.
Уједно, из студије др Радована Казимировића, објављене 1941. године под називом Тајанствене појаве у нашем народу, сазнајемо да и Срби имају своја митологизована пророчанства – од Пањдеховог до Креманског. Посебно је Креманско пророчанство било предмет изразитих контроверзи. Пред Други светски рат, уз позивање на ово пророчанство, јавност су запљуснуле узнемирујуће гласине о предстојећој националној катастрофи. Гласило тадашњег председника Владе Краљевине Југославије, Милана Стојадиновића, лист Време, да би сузбило те злокобне приче, тада добија задатак да разобличи ово пророчанство као обичну будалаштину. Између осталог, у тим чланцима је споменуто и пророчанство према којем ће (слободно препричано) у години када се поклопе Велики петак и Ђурђевдан, Дрина потећи уз Тару (планину). Редакција Времена тада интервјуише стручњаке за календарско питање, који листом утврдише да је, с обзиром на начин израчунавања празновања Ускрса као покретног празника, немогуће да се Велики петак поклопи са календарски фиксним Ђурђевданом. (Наравно, као и сада, и тада је „струка“ уз пристојне хонораре заступала интересе власти). О другој бесмислици – да ће тад Дрина потећи уз Тару – није било потребно ни трошити речи. Међутим, 1983. поклопише се Велики петак и Ђурђевдан и би пуштена у рад реверзибилна хидроелектрана на Тари, па вода потече УЗ планину. Опште је познато и новије „пророчанство“ да ће Срби у једном моменту толико страдати, да ће сви преживели моћи стати под једну шљиву (крушку, или шта већ) иако то ни у једној верзији Креманског пророчанства не стоји. Сврха овог „пророчанства“ је била застрашивање и деморализација становништва у пружању отпора неолибералној окупацији. Креманско пророчанство је васкрсло и 2000. током председничких избора, када су кандидати били Слободан Милошевић и Војислав Коштуница, уз тврдњу да су Креманци предвидели Коштуничину победу… итд.
После овог ексурса, вратимо се Казимировићу. Сажевши суштину порука из Креманског пророчанства у 26 тачака, у тачки 10. која носи наслов После рата, он између осталог пише: „Потом ће се појавити ꞌцар на истокуꞌ који ће нас позвати да узмемо оно што је наше. [Срби ће се тад ујединити]. Ове се речи изгледа односе на Русију, јер и ми нисмо све завршили“ (Казимировић, 1941: 513). И сад ту у тексту настаје прекид, а у осам наредних редова речи су замењене хоризонталним цртицама. Те цртице означавају број редова текста које је цензура избрисала, забрањујући штампање наставка те поруке. Данас је Русија поново у рату са колективним Западом, а наш етнички простор је разбијен у више држава – па ко зна? Овај рат заиста има апокалиптични потенцијал, али то опет не значи да катаклизма прети целом човечанству. То може да значи, да пропаст прети само онима који су у последњим деценијама перманентно изазивали ратове, разарања и смрти по целом свету, и који се, као што рекосмо, могу препознати у јахачима апокалипсе. Њихов крај је предодредио филозоф историје и цикличар Освалд Шпенглер у својој студији Пропаст Запада, али не само он. С наше тачке гледишта то би могао бити оптимистички развој догађаја, јер били би смо ослобођени окупационог терора. Па зашто онда Срби дрхте? Зашто председник Србије шири панику због запуштених атомских склоништа?
Закључак
Уз спознају да режирано и системско ширење панике има своју подлу функцију, затим, да је манипулација јавним мњењем данас свеопшта и да се у ту сврху користе и психолошке технике које древне страхове из колективног несвесног убацују у нашу свест, данашњи грађани Србије имају разлога да верују у предстојећу пропаст света, само ако немају паметнијег посла. А имају га, јер су нам за вратом прљаве игре око Косова, литијум и Рио Тинто, крвава новосадска надстрешница и корупција, Весићев штрајк глађу, одобравање рада испоставама страних универзитета у нашој земљи и још свашта нешто, уз наравно реконструкцију атомских склоништа. Тај посао, по већ устаљеној и провереној шеми биће поверен подизвођачевог подизвођача подизвођачу, а овог последњег посебно квалификује страначка подобност и то што за тај посао има неквалификовану радну снагу (као и сви остали у наведеној грађевинско-извођачкој пирамиди). И ето катастрофе. Неће бити потребна атомска бомба да би се то реконструисано-нереконструисано склониште без употребне дозволе сручило на главу неком несрећнику. Зато уплашенима председниковом причом о атомским склоништима предлажем да време до предстојеће Апокалипсе проведу у сопственом стану, читајући, рецимо, Бекетову драму – Чекајући Годоа. Ако га већ нисте читали или гледали у позоришту, открићу вам тајну. Годо се никада неће појавити, али га ви ипак, за сваки случај – чекајте.
Извори:
Херис, Роберт: Други сан, Лагуна, Београд, 2020.
Бирд, Мери: SPQR, Лагуна, Београд, 2020.
Eliade, Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.
Богдановић, Димитрије: Историји српског народа, том II, Српска књижевна задруга, 1994.
Кејген, Роберт: Повратак историје и крај снова, Alexsandria Press, Београд, 2009.
Казимировић, Радован: Тајанствене појаве у нашем народу, Сезам/Зора, Беодрад/Срем. Карл.
1) https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Откривење _Јованово