Свако ко је у некада током децембра путовао кроз немачке градове упознао је њихове божићне пијаце. На дрвеним тезгама продаје се кувано вино (у неким крајевима и топло вино од јабуке), колачи и печене кобасице. Обавезни саставни део пијаце поред велике украшене јелке, чине и јасллице, те дрвене фигуре Христа, Богородице и тројице мудраца.
У већим градовима пијаце су туристичка атракција. Рачуна се да их у Нирнбергу и Дрездену посети преко милион људи, а у Франкфурту, Штутгарту, Дортмунду и Келну још и више. Понегде се ови вашари организују на више места у граду.
Реч је о хришћанској традицији чији корени сежу у касни средњи век. Наводно су прве овакве пијаце у Бечу организоване у 13. а у Минхену и Франкфурту у 14. столећу. Немачки исељеници раширили су овај обичај по Европи, да би доцније са њима стигао и до Америке.
Међутим, обичаји се мењају. Са једне стране левица инсистира на томе да у мултикултуралном друштву више не може бити речи о божићним, већ једино о децембарским или зимским пијацама. И док се левица сконцентрисала на вербалну дехристијанизацију, исламистима је стало до конкретне акције.
Радикална промена
Тако је један од њих 19. децембра 2016. године, камионом у пуној брзини улетео у једну божићну пијацу у Берлину, и том приликом усмртио 13 и повредио преко 60 особа. Починилац, Анис Амри, успео је да побегне са места злочина, да би неколико дана доцније био откривен и ликвидиран негде на северу Италије.
Тунижанин Амри је деловао као војник Исламске државе, а у Немачку је дошао илегално у време избегличке кризе 2015. године. Од тада су поред божићне јелке и јасли бетонски блокови постали саставни део божићног декора. Они су ту да спрече новог терористу да покуша исту ствар, а за ред и мир брине се обезбеђење које претреса посетиоце – сасвим у духу Божића.
Критичари су, међутим, приметили да бетонски блокови не могу решити проблем безбедности уколико се претходно не успостави контрола граница, односно уколико се не прекине са масовном имиграцијом, те не пошаљу кућама они који немају право да остају у Немачкој. Тек, може се рећи да је политика отворених врата Ангеле Меркел имала своје последице које се одражавају и на старе божићне обичаје.
У петак 20. децембра 2024. поново је дошло до напада на једну немачку божићну пијацу, овога пута у Магдебургу. Саудијац, Талеб Ал-Абдулмозен, улетео је аутомобилом у масу усмртивши петоро људи међу којима и једно дете и повредивши преко двеста људи.
Убрзо је саопштено да је починилац још од 2006. године живео у Немачкој, да је добио азил, радио као психијатар и да властима није био познат као исламиста.
Медији су пожурили да објаве да Абдулмозен не само да није био исламиста, већ да се изјашњавао као атеиста, да је био критичар ислама, те да је у последње време на друштвеним мрежама исказивао подршку Алтернативи за Немачку (АфД) и симпатисао Илона Маска.
Штавише, чуло се да се атентатор декларисао као левичар и борац за женска права, те да је оптуживао Немачку да жели да исламизује Европу. На друштвеним мрежама писао је да је СР Немачка убила Сократа, да га је полиција покрала и да ће за то платити. Из ове перспективе није лако разумети мотиве за његово дело.
Нешто касније чуло се да је Абдулмозен и раније имао испаде, те да је још 2013. осуђен на новчану казну због угрожавања јавног мира и претњи, док је већ 2014. претио да ће учинити нешто о чему ће се дуго причати.
На све те испаде тужилаштно није реаговало, што је доста чудно с обзиром на брзину којом се у Немачкој претресају куће пензионера који на друштвеним мрежама праве вицеве на рачун чланова владе.
На моменат се може учинити да лево-либерални заговорници масовне имиграције сада могу да одахну. Абдулмозен изгледа да није био исламиста, у Немачку је стигао пре него што је Ангела Меркел широм отворила врата свима, није био прималац социјалне помоћи. Можда би се све могло завршити тиме да је реч о човеку који је имао психичких проблема. У сваком случају Абдулмозен није исто што и Амри.
Другачији свет
Међутим, ствар није толико једноставна и напади на пијаце у Берлину и Магдебургу ипак указују на неке сличности. Реч је пре свега о промени културне климе која јесте изазвана масовном имиграцијом. Масовна имиграција стоји у позадини оваквих случајева.
Како је у интервјуу за Magyar Nemzet казао премијер Виктор Орбан, оваквих напада као што је овај последњи није било у Европи до појаве масовне имиграције, а сада су они постали нешто што се стално понавља. Отуда мађарски премијер изводи закључак који се односи и на његову земљу: државе које до сада нису прихватале имиграцију не треба то да чине ни у будућности.
„Ми Мађари смо на срећу имали разума и храбрости да у право време кажемо не. Ако погрешите, ви сте усред тога, а онда почиње другачији свет. Немци већ живе на овом другом свету.” Премијер Орбан није спомињао божићне пијаце, али је и без тога сасвим јасно да ће у том другом свету и вашари изгледати сасвим другачије, а да ће се на њих ићи са све већом дозом страха.
Речи премијера Орбана морале би се узети озбиљно, будући да и он указује на фундаменталне промене које са собом доноси масовна имиграција. Левица, која је на железничким станицама дочекивала имигранте са натписима refugees welcome није била способна да трезвено сагледа дугорочне последице својих поступака.
За левичаре опијене сликом сопствене моралне супериорности културна разноликост значила је само нове етно ресторане, док су масе дошљака у својој наивности посматрали тек као егзотични зачин који треба да мало размрда немачку досаду. Да та врста имиграције, ипак, подразумева и драстичан пад безбедности није им било ни на крај памети.
С тим у вези важан је још један детаљ. Наиме, Магдебург је некада био део ДДР-а. То значи да се град налази на истоку земље који је нешто мање на удару имиграције. Лево-либерални медији су се стално подсмевали да исток галами против имиграције и гласа за АфД, иако је број придошлица тамо релативно мали, барем у поређењу са ситуацијом западним крајевима земље.
То је другим речима требало да значи да је исток не само затворен, ксенофобичан и зрео за преваспитавање, него и да се тамошњи грађани буне против имиграције коју нису ни искусили, односно најкраће речено да тврдоглави гласачи АфД-а не знају о чему говоре. Напад у Магдебургу показао је да и на истоку постоје добри разлози за страх и противљење имиграцији.
Где је корен?
Исламолог и члан АфД-а Ханс-Томас Тилшнаједер иде и даље у покушају да дође до корена проблема. Он у чланку за часопис Freilich пише да је напад у Магдебургу ставио до знања да интеграција не значи и заштиту од радикализације.
Јер, Абдулмозен је одавао утисак добро интегрисаног станца. У Немачку је стигао легално, био је лекар, плаћао је порез, а поврх свега одрекао се ислама. На приви поглед би се рекло да је представљао пример успешне интеграције и добродошле образоване радне снаге.
Међутим, то што Абдулмозен не одговара познатом моделу исламистичког терористе га очигледно не чини ништа мање опасним, а његову радикализацију занемарљивом. Другим речима, то што је био лекар и спадао у групу стручне радне снаге не значи да није терориста.
Тилшнаједер одатле закључује да код масовне имиграције није проблем само што је она масовна, што долазе гомиле необразованих људи, већ у културној страност дошљака, без обзира да ли стижу легално или уз помоћ кријумчара. У крајњој линији и нападач из Магдебурга је легално добио право на азил.
Чак и то што је Абдулмозен политички био прогоњен у Саудијској Арабији не значи да није могао постати терориста. Да га је Немачка изручила његовој земљи, био би то чин који би борци за људска права оценили као нехуман, али би се тиме сачували животи невиних људи.
Ипак, уместо да је Абдулмозен био захвалан Немачкој на сигурности коју је уживао, он је умислио да га званични Берлин дискриминише и да прогони саудијску опозицију. Према Тилшнаједеру нападач је Немцима хтео да се освети јер га нису довољно подржали у његовој политичкој борби против исламизма.
Ефекат миграција
И ту Тилшнаједер долази до кључне тачке, тврдећи да је све то резултат процеса који се назива „глобализацијом“, јер је то политички оквир у коме је могуће да се један саудијски психијатар из Немачке бори против владе у својој земљи.
Другим речима, такав оквир омогућава да се политички конфликти из једне земље преносе широм света попут вируса. Довољно је само бацити поглед на старе сукобе курдске и турске дијаспоре, или подржавалаца и противника иранске владе у европским градовима.
Тилшнаједер примећује и да што су актери обескорењенији то су конфликти оштрији или једноставније речено, да је др Абдулмозен остао у својој земљи и тамо се бавио опозиционим активизмом, он свакако не би тамо сео у аутомобил са намером да прегази сопствене земљаке.
Али, Немци нису били његови земљаци, већ становници једне државе за коју је сматрао да му не пружа довољну помоћ у његовој борби и коју је из тог разлога желео да казни. Опозиционар и бунтовник из туђе земље, дезорјентисани глобални номад ни пред чим није у стању да устукне и уништава све пред собом.
Из овог несрећног случаја Тилшнаједер изводи две поуке које не важе само за Немачку, већ и за друге земље. Прво: строга хигијена сукоба, што значи да нас се страни конфликти не тичу. Није потребно мешати се у стране ствари, и то не само у Саудијској Арабији, него ни у Грузији, Русији, Ирану или било где друго у свету.
Друго: имиграција не може бити решење за недостатак стручне радне снаге и пад наталитета. Ова лекција важи у Србији колико и у Немачкој. Случај из Магдебурга показује да и добро интегрисани странци могу представљати безбедносну претњу.
Миграција искорењује, она уништава и то тим јаче што су културне разлике веће. Стога се она мора ограничити. Остати и пустити корене треба да буде нешто што се подразумева, што не мора да се оправдава, што се хвали и охрабрује. Зато је важно ојачати границе и исправити свет који је измакао контроли. Тако барем Тилшнајдер гледа на ствари.
Уколико се овакво схватање прихвати, онда се после оваквих случајева може очекивати раст деснице, јер је једино десница способна да формулише алтернативне одговоре. Представници свих осталих странака, од крајње левице до центра нису у стању да осим речи саучешћа понуде ништа друго до стално понављање истог, а то значи да ће се на обе поменуте тачне наставити по старом.
То значи даље мешање у туђе унутрашње ствари, увоз страних конфликата на сопствену територију и неутемељено веровање да је имиграција једино могуће решење за мањак радне снаге и пад наталитета, и све то уз познато игнорисање културних фактора.
Извор: Нови Стандард