Пише: Дарио Шлер
Москва је из борби са Наполеоном, 1812. године, изашла као културна престоница руског народа и центар руске књижевности. Русија је изнела највећи терет борбе са Наполеоном и слављена је као ослободитељка Европе. Њена војска марширала je све до Париза како би свргла Наполеона са трона, територијално је увећана са припајањем Финске, Бесарабије и Варшавског војводства на већ поменутом конгресу у Бечу, те је заједно са конзервативном Аустријом била инспиратор и оснивач Свете алијансе[1]. Следећи идеју конзервативизма на спољнополитичком плану, Русија је и на унутрашњем плану била земља под царским апсолутизмом. Цар Александар I и његова десна рука, генерал Алексеј Аракчејев, држали су руске сељаке под контролом њихових господара, цензурисали штампу, а основно школовање било је засновано на побожности, додатно, извршили су кастрацију универзитета, док је неспособна и корумпирана бирократија владала на свим нивоима.
Једина новина јесте била институција војних насеобина, насеља у којима су целе породице живеле и добијале строгу војну обуку. Лоше организована, она су постајала места спорадичних побуна, иако је на њихово одржавање одлазила велика свота новца из државне касе. Додатно, произвођачи жита постали су кивни када је цена жита на светском тржишту пала, а држава почела откупљивати исто по тако ниским ценама да није било исплативости целог процеса узгоја и жетве ових пољопривредних култура. Неопредељени између слободне трговине и протекционизма, цар и његови министри су такође изазвали много негодовања код занатлија и индустријалаца, због неподлегања јефтине робе из индустријских земаља царинским тарифама. Многи су тада патили или били спремни на побуну, али временом је највећа опозиција царском апсолутистичком режиму постала војска.
Враћајући се из Европе, након Наполеонових ратова, и видевши разлику у стандарду и личним слободама између француског и руског народа, руски војник је са собом носио и многе идеје које би се могле описати као субверзивне. Сами руски официри, већином племенитог рода, су расли уз француске, немачке или италијанске туторе и идеје хуманизма и либертаризма им нису биле стране. Сматрајући се одговорним за народ, поједине групе војника и официра почињу да се удружују у завереничка тајна друштва са циљем збацивања апсолутизма. Посебно велику улогу ће одиграти друштво под именом Савез благостања, основано већ 1818. године, а после афере са Семјоновским пуком[2] (1820. године) подељено, из предострожности, у Северну и Јужну секцију са центром у Петрограду, односно у Украјини. Поновно повезивање и сарадња ове две секције истог друштва, налажење заједничког програма, тактике и погодног тренутка за почетак револуције, довешће до војничке побуне, запамћене као – Побуна декамбриста.
Северна секција је организовала побуну 14. децембра 1825. Године и уперила је против тог дана устоличеног цара Николаја I. Међутим, услед неорганизованости побуњеника, завршена је у року од шест сати. На југу, у Украјини, започета 31. децембра, завршила се она 3. јануара 1826. године. Главни инспиратори побуне, њих петорица – пуковник Павељ Пестељ, Кондрати Риљејев, пуковник Сергеј Муравјов-Апостол, поручник Михаил Бестужев-Рјумин и поручник Пјотр Каховски – су осуђени на смрт и обешени.
Неславним крајем побуне, Русија се са новоустоличеним царем вратила у апсолутизам, овај пут под још већим стегама његове власти, посебно оличене у стварању злогласног III одељења царске канцеларије[3]. Остало је запамћено да је Николај I, наводно, приликом ступања на престо изјавио: „Револуција је на вратима Русије, али ја се кунем да неће ући док год у мени има снаге.ˮ[4]
Декамбристичка побуна у Русији није прошла незапажено. Програми које су створиле две секције Савеза благостања су оставиле дубок траг. Програм Северне секције, написан од стране Никите Муравјова, је подразумевао „катихизам слободног човекаˮ, тј. уставну монархију са ограниченим правима владара, организацију државе по федералистичким принципима, сељацима би се дала лична слобода, проглашене би биле грађанске слободе, а суђење би се одвијало пред поротом. Пестељ, из Јужне секције, у својој Руској правди је инсистирао на још радикалнијем програму. Он представља чудну мешавину либерализма и ауторитатизма, социјализма и национализма. Па тако, са једне стране код Пестеља постоји опште право гласа, сви грађани су једнаки пред законом, земља је половином у приватном власништву, а другом половином национализована и потом једнако подељена пољопривредницима; док је, са друге стране, држава централизована и тоталитарна у име јавног благостања, за друге народе нема места и остављено им је да се асимилују или иселе из Русије[5].
Текст је сегмент из књиге „Анархизам Михаила Бакуњина“ чији је аутор историчар Дарио Шлер. Ако желите да сазнате више о најчувенијем револуционару и анархисти Михаилу Бакуњину, као и о бурном 19. веку у Европи, књигу можете поручити на број 064/9489974 или е-поштом: arheofutura@mail.ru
[1] Света алијанса – представља савез европских сила тог времена, чијим идејним творцима се сматрају руски цар Александар I и аустријски канцелар Клеменс фон Метерних. Тако је сам руски цар написао један Манифест, септембра 1814. године, кога су одмах потписале Пруска и Ау- стрија, а накнадно му приступила и Француска. Једино Велика Британија никад није приступила иако је послала писмо да се начелно слаже са принципима новог савеза. Манифест је говорио о потреби заштите хришћанске вере, о дужности поданика да се покоравају вољи својих владара, о међусобној испомоћи и подршци хришћанских владара итд. Но, иза тих свечаних речи била је суштина Свете Алијансе, а то је да се све размирице између владара имају отклонити пред опасношћу повратка бонапартизма и револуције која се мора гушити и сасецати у настанку. Но, савез није отклонио размирице које су постојале у спољним политикама европских сила, тако да је већ по питању покрета балканских народа против Турске и рата шпанских колонија за ослобађање од своје метрополе дошло до дубоких неслагања међу чланицама Свете Алијансе. Јулска револуција 1830. године ју је скроз избрисала као фактор међународне политике. (Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914), Политичка историја Европе (1815–1871), Београд, 2010, 14–16.
[2] Семјоновски пук – формиран од стране цара Петра I Великог, назван по селу надомак Москве, чинио је, уз Преображенски пук, гардијске јединице руске царске војске. Октобра 1820. године неколико бивших и актуелних официра су петицијом затражили да се прекине ужасан режим уведен под генералом Аракчејевим, те да се смени командант пука, генерал Шварц. Инспиратори су одмах обманом разоружани, потом похапшени и интернирани у Петропавловску тврђаву, надомак Петрограда, а све саборце који су им кренули у помоћ је задесила иста судбина. Неки од интернираних су осуђени војним судом да трче „шпалир за премлаћивањеˮ, а други су послати у друге, удаљене јединице. Остатак пука је такође расформиран, а војници размештени у друге јединице. Кроз неколико година јединици су, међутим, враћене све привилегије. Болшая Советская Энциклопедия, том 23, Москва, 1970–1978, 232. (у даљем тексту: Болшая Советская Энциклопедия,том…)
[3] III одељење царске канцеларије – како би заштитио феудални поредак и апсолутистичку власт над Русијом, цар Николај I, који овај систем сматра и „најправеднијимˮ за своје поданике, покушава још више централизовати управну и извршну власт. У систему јавних и тајних установа власти најбитнију улогу је имала Царска канцеларија, подељена на првобитних четири, затим пет и напослетку на шест одељења. Међу одељењима, најзначајнију улогу је имало одељење за законодавне и управне послове, познатије као III одељење царске канцеларије. Оно је у својим делатностима концентрисало све битније послове унутрашње политике: полицију, жандармерију, војску, цензуру, истраживање и прогоњење политичких преступа итд. Рад одељења је усмераван и контролисан од стране самог цара, али практично вођен од стране главног начелника. Захваљујући широкој мрежи полиције, жандармерије и доушника које је врбовала, цела Русија је била под њеним надзором и притиском. (Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914), Политичка историја Европе (1815–1871), 167; Болшая Советская Энциклопедия, том 26, 189.)
[4] Avrahm Yarmolinsky, Road to Revolution, A Century of Russian Radicalism, New York, 1959, 17–21, 23–31, 33–56. (у даљем тексту: Аvrahm Yarmolinsky, navedeno delo).
[5] Аvrahm Yarmolinsky, navedeno delo, 57.