Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима
и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад
разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди! (Достојевски)
Пише: Тодор Вулић
Зашто русофобија?
„Зашто Русија, која је три пута спасла западни свет – пита Ги Метан […] и данас изазива толико мржње и непријатељства у медијима, међу универзитетским професорима и западним уредима (Метан, 2017: 184)? Наведимо овом приликом само два његова одговора на ово питање, и то у вези с британском а потом америчком русофобијом. „Први одговор који нам пада на памет да би смо објаснили британску русофобију је једноставан: сукоб империјалних амбиција две моћне силе које су се, до тада удаљене једна од друге, 1815. нашле у директном трвењу након слабљења Француске. Ситуација слична Сједињеним Државама и Совјетском Савезу након 1945. […] За Џ. Х. Глисона, ово објашњење није довољно јер не омогућава да схватимо зашто су се две савезничке земље сукобиле кад се њихове колонијалне амбиције нису судариле. […] Да би објаснио овај излив русофобије у Уједињеном Краљевству током 1815 – 1840, Глисон истиче другу претпоставку: ꞌСрж проблема треба тражити у интеракцији политике и мњења.ꞌ Више него у потресу царства, узрок британске русофобије ваља тражити у начину на који су енглеске политичке партије водиле борбу за доминацију у јавном мњењу. Он сматра да у суштини, прави разлог треба тражити у унутрашњим политичким борбама у Великој Британији. Политичке партије су инструментализовале фобију према Русији, делом да би денунцирале исувише помирљиву политику Владе спрам опасности коју Руско царство представља за Британско царство, делом да би оправдале освајачке војне и економске операције на новим територијама, које је ваљало задобити пре него што их се дочепају руски ꞌварвариꞌ и ꞌдеспотиꞌ. Запажање је интересантно јер се може као copi-paste применити на ситуацију Сједињених Држава 2015. године: исти двопартијски систем, […] иста иструментализација јавног мњења коју спроводе медији, и исто заоштравање антируске хистерије за сврхе унутрашње политике. Између Велике Британије из периода виговаца и торијеваца (1815) и Сједињених Држава републиканаца и демократа (2015) разлике су незнатне. И у једном и у другом случају, Русија игра улогу страшила из привиђења и осуђена је на то да отелотворује фигуру зликовца на којег се бацају партије, у свом паралисаном двопартијском систему, у нади да ће се допасти јавном мњењу, а то резултирати изборном користи“ (Метан, 2017: 184-185). Ги Метан ипак на крају закључује: „ Насупрот ономе што мисли Џ. Х. Глисон, треба веровати да су енглеска и америчка русофобија настале првенствено због империјалних амбиција ових двеју земаља и због њихове неумољиве жеље да владају светом“ (Метан, 2017: 207-208).
Русофобија Француске, Немачке или Пољске се у неким елементима и манифестацијама разликује од британско-америчке русофобије, али у корену сваке од њих је то што је Русија у континуитету представљала једину незападну, једину некатоличку и непротестантску – дакле, дословно једну једину – супарничку силу, која је поседовала и поседује довољно моћи да омете и спречи империје Запада у њиховим сулудим војним и ратноекономским поробљивачким походима. Позивајући се на Монтескјеа и Токвила, Метан то објашњава на следећи начин: „Свака моћ без противмоћи тежи да постане апсолутна. […] Међународно право је недовољан ослонац да спречи такав исход. (Метан, 2017: 186). Пошто је Русија традиционално представљала ту противмоћ, која је спречавала империје Запада у достизању апсолутне моћи, бес и мржња осујећених западних империјалних елита према њој постаје разумљива. У периодима своје геополитичке и егзистенцијалне угрожености, Русија је успевала да сузбије Тевтонце и Литванце ангажоване у католичким крсташким ратовима против ње, Пољаке 1612. и Швеђане 1709. Потукла је Наполеона 1812, што нико пре ње није успео, потукла је и Хитлера, а данас показује чврсту вољу да од својих граница одгурне и Либералну империју, која збирно и синергијски понавља све претходне империјалне насртаје на њу, укључујући у то и британско-америчке. Пропорционалан интензитету ове збирне агресије на Русију је и интензитет данашње антируске хистерије и русофобије колективног Запада. Русији данас преостају само две опције: или да их све поново потуче, и по четврти пут спасе Запад од њега самог, или је неће бити.
Историјске парале
У анализи русофобије Ги Метана континуирано изналази историјске паралеле и поновљене историјске епизоде. Он каже: „Вероватно да се историја понавља толико, да британско понашање из периода 1815–1840, личи на роварење Сједињених Држава, Европске уније и НАТО-а у источној Европи и централној Азији у у периоду од 1990–2010“ (Метан, 2017: 184). Већ је споменуто да глобалнополитичка ситуација после Хитлеровог пораза 1945. неодољиво подсећа на ситуацију после Наполеоновог пораза 1815. После слома Наполеонове Француске, у Европи су остала само два изразита геополитичка супарника, Руси и Британаци, као што су и после Хитлеровог пораза поново остала само два изразита геополитичка супарника, Совјети и Американци. У моменту када су те победе остварене, Британци-Американци су, тако рећи преко ноћи, и у једном и у другом случају, ушли у жестоку конфронтацију са Русима-Совјетима, својим дојучерашњим савезницима. Паралела ове две конфронтације „стога је више него запањујућа – констатује Ги Метан – и заслужује да је брижно проучимо. Периоди, коришћена средства и идеологије се разликују, али су темељни разлози, ток и последице били слични“ (Метан, 2017: 207). Дакле, баш као што цикличари тврде – у историји се понавља исто али другачије. Чак је и средњовековна мржња католичког Запада према православном Ромејском царству (такозваној Византији), у модерно време пренета и усмерена на Русију.
У претходном поглављу споменута је и британско-америчка паралела 1815. и 2015: „Исти двопартијски систен, иста иструментализација јавног мњења коју спроводе медији, и исто заоштравање антируске хистерије за сврхе унутрашње политике.“ Међутим, Метан уочава и понављања неких конкретних историјских збивања од којих ћемо навести само неке:
- „Енглески отправник послова у Константинопољу Дејвид Уркварт одлучио је лично (замислите, он лично и као на своју руку – примедба аутора) да заобиђе руски ембарго на испоруке енглеског и француског оружја Черкезима [побуњеним против Руса], организујући илегалну испоруку теретњаком ꞌВиксенꞌ под енглеском заставом.“ Наравно, Руси су запленили ту испоруку у којој су се налазили и топови. „Заплена је изазвала бес енглеске штампе и лицемерне приговоре из Лондона, који нису могли да толеришу наводни напад на слободну трговину“ (Метан, 2017: 193). Енглезима се заиста мора признати невиђен таленат за семантичке деформације, при чему илегални шверц оружја побуњеницима, уз помоћ чаробног семантичког штапића, постаје напад на слободну трговину! Ингениозно до подлости.
- Све се то понавља на истом простору наоружавањем чеченских побуњеника против Руса 1994.
- Авганистан. „У лето 1839. Британци су освојили Кабул и поставили плаћеног емира. Цена је била побуна и масакр енглеског гарнизона који су извршили авганистански побуњеници“ (Метан, 2017: 194). „Вилијам Џорџ Елфинстонотпочео је повлачење из Кабула 6. јануара 1842. године са 4500 деморалисаних војника. […] Претходно је предао Авганистанцима своју касу, све топове и неколико официра са њиховим женама као таоце. […] Англо-индијска армија успут је нападана док није сасвим уништена.“1
- Катастрофу Британаца у рату са Авганистанцима, поновили су американци паничним повлачењем из Авганистана 2021, остављајући талибанима огромне количине оружја и ратног материјала. (Питам се, када ће Холивуд снимити филм, у којем непобедиви холивудски суперхерој Рамбо бежи из Авганистана окачен о точак авиона).
- „У [Картуму] Судану је поражена војска генерала Гордона“ (Метан, 2017: 198).
- Опет у источној Африци, у Могадишу, Сомалијци су присилили америчке интервенционистичке трупе на бекство итд.
Холивуд пре Холивуда
„Можемо устврдити – наставља Ги Метан – да Енглеска русофобија није достигла доктринарне висине попут француске, али да је тај недостатак надоместила снажном делотворношћу, маштом и креативношћу. […] Она је обухватала утицајну штампу, карикатуре и романе, тада врло популарне технике, и далеко догурала с вештином меке моћи. Енглески новинари, цртачи и романописци најављивали су Холивуд“ (Метан, 2017: 198). Ко би рекао, рецимо, да је и роман Брема Стокера, Дракула, алегорија на свирепу и варварску Русију, дакле, империјалистички и русофобични роман, а пажљива анализа овог штива, како наводи Ги Метан, доказује да он то јесте. Наравно, ту је и британски супер херој, претеча Рамба, Џонатан Харкер да спасе Румунију од крволочног вампира. У модерно време, невиђеном мобилизацијом у пропагандне сврхе нових средстава и техника индустрије забаве, Американци су успели да популаризују русофобију до неслућених размера. Између осталог, и филмске верзије Дракуле се у континуитету доснимавају.
Конзументи британске штампе, цртача и романописаца из 19. века, били су убеђени у монструозну руску „инванзивност“ не слутећи истину, а она је била следећа: „Британско царство повећало се 20 пута у односу на величину Енглеске […] а Сједињене Државе су освојиле [„Дивљи“] Запад покољем Индијанаца и уз ропство црнаца. […] Однос територијалне експанзије Русије и Запада износио је 1 : 100“ (Метан, 2017: 208). И тако су Руси у тој борби добра против зла и цивилизације против варварства, као зли и крволочни варвари, постали „рекордери империјалне инванзивности“, јер неупоредиво већа империјална освајања Запада нису била тема цртача и романописаца. Медији и индустрија забаве на Западу и данас су првенствено резонатор у служби империјалних лобија.
Уметност подметања комунистичких злочина само Русима
У русофобичној пропагандни Запада, за све комунистичке злочине окривљен је само један народ. На делу је, дакле, суптилна сегрегација: „Најмрачнији злочини и аспекти комунизма приписани су Русима, док су други народи [Совјетског Савеза и источне Европе] задобили повољан статус сиротих жртава и тако се ослободили одговорности. […] Увек кад је о овоме реч, запањујуће је што се Стаљиново грузијско порекло никад не помиње кад му се – с разлогом – приписују најгори комунистички злочини. О њему се увек говори као о ꞌгосподару Кремљаꞌ или ꞌцрвеном царуꞌ, као да је био Рус. Изгледа веома логично, да се целокупно комунистичко варварство припише Русима кад се никад није поставило питање – да ли је Стаљиново грузијско порекло извршило на његово понашање једнако одлучујући утицај као комунизам. Можемо да изаберемо: или се Стаљинови злочини могу приписати комунистичкој идеологији, и у том случају Руси немају с тим ништа – осим што су као народ били главне [комунистичке] жртве – или се [ти злочини] могу приписати националности, друштвеном и етничком пореклу комунистичких руководилаца тога времена, при чему би сваки од њих требало да сноси одговорност сходно свом пореклу: грузијском код Стаљина и Орџоникидзеа, молдавском код Фрунзеа, пољском код Ђержинског, украјинског код Хрушчова, мађарског код Ракоција, јеврејском код Троцког, Свердлова, Зиновљева и Камењева итд“ (Метан, 2017: 236).
Да је етничко порекло комунистичких вођа и те како опредељивало њихово политичко деловање, доказ је управо Украјинац Хрушчов, који као лидер Совјетског Савеза 1954, одвојио руски Крим и Севастопољ од Русије и присајединио их Украјини. У светлу данашње украјинске кризе, за Либералну империју је Крим неприкосновени украјински посед иако су на њему Украјинци незнатна мањина. О етничком пореклу Броза и Кардеља и њиховом разорном антисрпском деловању не вреди ни говорити. Комунистичке границе бивших југословенских република које су они исцртали, за Либералну империју су такође светиња над светињама (осим, наравно, граница Србије). „Али у том случају, како онда тврдимо – пита Ги Метан – да су за комунистичке злочине одговорни само Руси и нико други? Није ли то вид антируског расизма“ (Метан, 2017: 236). Наравно да јесте, и уопште није битно да ли је Западњак марксиста (присетите се шта су Маркс и Енгелс писали о Словенима и Русима), либерал или нациста. Он је чак и на нивоу колективног несвесног русофоб, јер русофобија је на Западу хиљадугодишња опсесија из већ наведених разлога.
Веома затрпано тржиште сећања
У великом спектру метода коришћених у функцији русофобије, данас видно место заузима и историјски ревизионизам. Основни тренд те ревизије подразумева – у што већој мери умањити допринос Совјета победи над нацистима у Другом светском рату и у што већој мери истицати злочине Руса чак и над нацистима. „Естонска криза 2007. поводом премештања Бронзаног војника, споменика посвећеног страдалима у Другом светском рату, показује исту нарав меморијског остракизма. Естонија је оправдала то премештање закључивши да није било ꞌразлике између порицања холокауста и порицања совјетских комунистичких злочинаꞌ и да Талин 1944. од нацистичких трупа није ослободила Црвена армија, него легитимна естонска влада (?), чиме се пренебрегава на хиљаде Совјета страдалих у име ослобођења Естоније. Заборавља се да су пре 1945. балтичким земљама владали нацистички режими који су били саучесници Немачке и прогонили Јевреје, што је разлог због којег савезници никада нису протестовали кад је Стаљин 1939. године заузео балтичке земље и потврдио ствар у Јалти 1945.
Литванија је такође ширила антируски национализам, и то толико да је њен нови Музеј жртава геноцида ограничио реч геноцид само на ꞌоно што су Руси починили на Балтику, а не на оно што су нацисти и њихови локални саучесници [Литванци] учинили Јеврејимаꞌ, док су бројни балтички министри одали почаст СС-ветеранима као борцима за слободу и охрабрили понављање прохитлерових осећања. Ове, као и многе дуге чињенице, ретко су, ако су и икад, коментарисане у медијима и у западним универзитетским заједницама, као и у јеврејским организацијама“ (Метан, 2017: 241). „Украјинци су склони да забораве да су учествовали и у масакру над Пољацима у Волинији 1942. и 1943, и да су чувари логора за истребљење Јевреја са Истока у Треблинки, Собибору и Белзеку, углавном били Украјинци и Литванци, а не немачки СС-овци“ (Метан, 2017: 235). Зар је на Балкану другачије; зар Хрвати масовно не одају пошту својим нацистима страдалим у Блајбургу, и зар Аљбин Курти не најављује оснивање косовског Музеја геноцида по литванском моделу?
Вреди ли у тој ревизионистичкој помами спомињати првоборце русофобије, Пољаке. „А ко се још сећа да је 1938, након што је Хитлер анектирао Судете, пољски министар спољних послова Бек захтевао савезништво с нацистима како би растурио Чехословачку, те да су се 2. октобра 1938. пољске трупе докопале чешке Силесије? (Наши преводиоци можда добро познају стране језике, али им је истовремено ниво опште културе забрињавајуће скроман. Зато Шлезија у преводу са француског на српски напрасно постаде Силесија – примедба аутора). [Било како било, на крају нацисти, Пољаци и Мађари раскомадаше територију Чехословачке]. И да су, док се Хитлер предомишљао у пролеће 1939. – наставља Ги Метан – Немци и Пољаци дуго разговарали о подели Литваније, Белорусије и Украјине и освајању Русије заједничким нападом на Стаљина“ (Метан, 2017: 244). На тржишту западног сећања то је затрпано и заборављено. Али се зато о Стаљиновим преговорима са Хитлером, који су вођени у сенци немачко-пољских преговора и према истом моделу, и који су резултирали поделом Пољске, на Западу до бесвести вергла у екстремно негативном контексту. То се чак у модерној западној историографији представља „као увод у Други светски рат, ако не и као његов узрок“ (Метан, 2017: 244). Истовремено, британско-француски Минхенски споразум са нацистима, који је претходио свему реченом, и који представља прави увод у Други светски рат, према западним историчарима је тек маргина у односу на немачко-совјетски Споразум о ненападању. Иако су 1938. и 1939. и Британци и Французи и Пољаци и Совјети склапали споразуме са нацистима, или бар покушавали да их инструментализују у функцији сопствених интереса, на стубу историјског срама су данас преостали само и једино – Руси (јер Стаљин није био ни комуниста ни Грузин већ Рус, зар не)? „Бројни данашњи западни историчари понашају се на исти начин као папини теолози. […] На силу поново исписују историју, ослањајући се на спорне документе а ꞌзаборављајућиꞌ неугодне. Они […] бришу Русију из европског сећања, као што су теолози то чинили с Византијом пре шестсто година (Метан, 2017: 247).
Какав је смисао ове историјске ревизије уз охрабривање и оживљавање пронацистичких тенденција? Има ли неког система у том лудилу? Шта је позадина свега тога и каква се игра крије иза свега тога? Зашто су народи, фанатични савезници нацистичке Немачке током Другог светског рата (Хрвати, Албанци, Естонци, Литванци, Бандерини Украјинци…) постали љубимци Европске уније? Јорам Хазони у својој студији Врлина национализма доказује следеће:“ Европска унија је немачка империјална држава, по свему осим по имену“ (Хазони, 2021: 174). У том контексту би и бујање пронацистичких тенденција и неосвртање на њих било логично. Да ли се Ги Метан слаже са овим Хазонијевим закључком?
Немачка је 2014. коначно добила свој животни простор
(Lebensraum) на истоку
„Немачка никад није изгубила из вида – каже Метан – своје територијалне тежње ка истоку нити жељу да влада Европом, иако се више не усуђује да их експлицитно изрази откако је пораз 1945. окончао њен војни поход. Погледајмо карту Европе 2015. Није ли седамдесет година након жестоког пораза, с духом и умећем који су за дивљење, и недодирљивим држањем, у целости остварили план који су утврдили Први рајх у XIII веку, а затим Други и Трећи рајх – то јест доминацију над Словенима на Балкану, у централној Европи, балтичким земљама и Украјини? Од пролећа 2014, уласком Украјине у Европску орбиту, није ли [Немачка] освојила и последњу територију која јој је недостајала, ону коју су тевтонски витезови, а затим [нацистички] поборници животног простора, хтели апсолутно да покоре? […] Довољно је да погледамо карту Европе како бисмо видели да је то готова ствар и да се 2014. остварио стари кајзерски сан. […] Карл Рајцер, саветник немачког канцелара Бетмана Холвега, написао је 15. априла 1915, усред Првог светског рата: ꞌЕвропска идеја, ако се изведе до краја, води до Немачког царства.ꞌ (Дужи цитат из оригиналног текста, овде је сажет на суштину – примедба аутора). […] Није ли Европска Унија 2015, савршено отелотворење тог сна – велико безимено друштво чији је Немачка већински акционар, а Ангела Меркел председница управног одбора“ (Метан, 217: 247-248). „Да ли у том контексту – пита Ги Метан – треба да чуди што је Запад обратио тако мало пажње на подршку коју су украјински националисти, наследници пронацисте Бандере, пружили демонстрантима на тргу Мајдан у фебруару 2014. и на њихову вероватну умешаност у пуцњаву која је изазвала пад проруске владе“ (Метан, 2017: 249)
„Није ли Хелмут Кол, распарчавањем Југославије 1991. […] успео оно што су Аустријанци, а онда усташе, покушавали безуспешно да остваре вековима. […] Није ли потчињавање Србије и Словена на Балкану, преко распада Југославије, а затим Србије подршком Косова 2008, циљ старог германског сна, и није ли Немачка XXI века најзад остварила амбиције Хабзбурга? (Метан, 2017: 248). Метан објашњава и екстремну подлост немачке игре око Косова ради остваривања тог хабзбуршког сна (уз асистенцију осталих). „Тако је злочине које је починила УЧК (нарочито трговина органима) на које су дуго скретали пажњу тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте и швајцарски истраживач Дик Марти, међународна заједница признала тек након што је Косово постало ꞌнезависноꞌ. То се није могло десити раније јер је требало оправдати независност Косова српским ꞌзлочинимаꞌ. Захваљујући ꞌлошимꞌ Србима, апсолутно је било неопходно да Албанци буду ꞌдобриꞌ. Сада када је независност Косова чињеница, и кад они који су га подржавали више нису на власти, може се рећи истина“ (Метан, 249). Тад је могло почети и суђење Хашиму Тачију.
На крају Ги Метан констатује: „Ето како се преко ноћи Европа пробудила у немачком времену, а да није схватала шта јој се десило. Ето како је за мање од четврт века, без метка и уз одобравање јавности, Немачка успела да добије Први и Други светски рат“ (Метан, 2017: 250). А онда је уследила 2022. година, и русофобија је поново прокључала до вриска. Притерана уза зид, Русија је коначно одлучила да стане на пут софистицираним неонацистима и поново испуни своју историјску мисију и сврху – у већ хиљадугодишњем рату против агресора са Запада и у историји која се понавља. Били тога свесни или не, ми смо невољни савременици поновног тектонског судара западног натчовека и руског свечовека.
Извори:
Метан, Ги: Русија – Запад: Хиљаду година рата: Русофобија од Карла Великог до украјинск кризе, Академска књига, Нови Сад/Информатика, Београд, 2017.
Хазони, Јорам: Врлина национализма, Clio/ Институт за европске студије, Београд, 2021.