У свакодневној потрази за истином, не схватамо да заправо трагамо за собом. (Милош Јовић)
Аутор: Тодор Вулић
Навикнути на опште историје које су писане последњих пар векова, а које су у фактографији, форми и „идејној скепси“ врло сличне, сусрет са овом Расправом изазива благи културолошки или ментални потрес. У њој се историја посматра из једне сасвим друге, за данашње време необичне перспективе – перспективе коју је могуће срести још само у историји Јосифа Флавија, Јудејске старине. У свом делу Босије расветљава велике историјске догађаје и велике историјске личности у „кључу Светог Писма“, дакле идеалистички. За разлику од савремених историчара-скептика, који ни не покушавају у историји пронаћи смисао, сврху, циљ, њеног метафизичког или социјлног покретача и детерминатора, овај кардинал управо то чини. Стога његова Расправа надраста класично историјско штиво и постаје филозофско-историјско штиво.
Обраћајући се великом дофену, Босије у уводу каже: „Да би сте избегли грешке које се дешавају владарима, Ви, Господару, треба да прочитате много древних и модерних историја. […] Али да се све те историје не би помешале у вашем духу, потребно је да се на један сажет и скраћен начин упознате са општом историјом. […] За кратко време ћете, да тако кажемо, сазнати шта се дешавало током многих протеклих векова. Видећете царства која се смењују, и религију која од самог настанка света одређује судбину тих држава. У свести треба да задржите две ствари: судбину религије и судбину тих царстава. Пошто су религија и политичка моћ два темеља на којима се заснивају људске ствари и дела, сагледати садржај поменутог сажетог приказа значило би схватити величину људских подухвата и, могло би се рећи, ухватити нит која повезује све ствари овог света“ (Босије, 2015: 36-37). Кардинал упозорава свог ученика да се не збуњује уколико пронађе различиту фактографију у његовој духовној историји и у некој световној (профаној) историји, јер се световне историје често не слажу „ни саме са собом“.
У првом делу своје Расправе, Босије историју од постанка света до Карла Великог дели на дванаест епоха, које се, уз један изузетак, везују за центалну личност тог историјског раздобља: „То су Адам или стварање; Ноје или потоп; позивање Аврама или почетак Завета склопљеног између Бога и људи; Мојсије или писани закон; освајање Троје; Соломон или довршени храм; Ромул или оснивање Рима; Кир или враћени Јевреји; Сципион или побеђена Картагина; рођење Исиса Христа; Константин или победа Цркве; и Карло Велики или успостављање новог царства“ (Босије, 2015: 37). У Босијевој историји можете на истој страници наћи Пријама, Ахила и Одисеја са њиховим савременицима – израиљским царем Давидом и последњим атинским краљем Кодром (који је ратујући против Дораца добровољно жртвовао свој живот за спас Атине); на истој страници су оснивач Рима, Ромул, и његови савременици – јудејски цар Ахаз и асирски цар Тиглат-Фалазар из старозаветне историје. Уз крштење Исуса Христа, биографију светог Јована Крститеља и преобраћање светог Павла – налази се опис убиства Германика, синовца и савладара римског цара Тиберија и лудило Тиберијевог наследника Калигуле. Хронолошки комбинујући фрагменте из Светог Писма и из световних историја, Босије је успео да створи врло необичну, али и узбудљиву (чак на моменте и фасцинантну) слику прошлости човечанства.
У другом делу ове студије, учитељ великог дофена образлаже судбину или историју религије, а у трећем, судбину или историју царстава у њиховој пролазности. У закључку, Босије даје и одговор на питање – ко управља историјом и људским животима? Он каже: „Али, сетите се, Господару, да овај дуги ланац појединачних узрока који стварају и уништавају царства, зависе од тајних налога божанског Провиђења. Бог са небеских висина управља свим царствима, он сва срца држи у својој руци; понекад обуздава страсти; понекад пушта да делују и на тај начин покреће читав људски род. Ако хоће да створи освајаче – Он испред њих шаље страх, а у њихова срца и срца њихових војника усађује неустрашивост коју нико не може победити. Ако хоће да створи законодавце – Он им шаље дух мудрости и разборитости; он им даје способност да предвиде и спрече зла која прете држави, и омогућава им да поставе темеље друштвеног мира. […] Он припрема последице у најудаљенијим узроцима и задаје ударце који имају далекосежна дејства. Кад Он одличи да упропасти неко царство […] Египат, некад узор мудрости, одједном корача као пијан, и као омамљен тетура се и посрће [у духовном бунилу и вртоглавици]. Египат више није свестан онога што чини, и за њега више нема спаса. […] На тај начин Бог влада свим народима.
Немојмо причати о случају или срећи, јер то су речи којима покривамо наше сопствено незнање. Оно што се нама у нашој непоузданој мудрости, чини као случај, то је поуздана и усклађена одлука, донета на једној много вишој равни, тј. у вечном духу, који у себи садржи све узроке и њихове последице, поређане по непролазном и непроменљивом редоследу људских ствари и дела. И то на такав начин да се све креће ка једном те истом циљу, и да је велика грешка ако оно што се дешава приписујемо случају или несрећном стицају околности. […] Због тога сви они који владају осећају изнад себе једну много већу силу, и мање или више раде оно што нису имали намеру, док њихове одлуке имају последице које нису предвиђали. […] Само је Божија воља апсолутна и све се збива у складу са њом. На плану појединачних узрока њихове последице нас стално изненађују; али на једној вишој равни све се одвија на сређен начин“ (Босије, 2015: 426-428).
Како Босије доказује идеју да неки тајанствени и необјашњиви ентитет – Провиђење, управља светом, а не „владари и њихови министри, како нам показује непосредно искуство“? По речима Слободана Дамјановића, писца предговора ове Расправе, Босије то доказује једним другим опшераширеним искуством „о несагласју, чак супротности људских намера и резултата њихових дела. Људи се, према овом искуству, упињу из све снаге. Чине све што је у њиховој моћи да постигну унапред постављени циљ, па ипак последице њихових дела, не само да се не поклапају са тим циљем, већ их често и запањују; не само да нису онакве какве би они хтели да буду, него су често у потпуној супротности са првобитним намерама. Ово искуство је готово универзално […] Наполеон је једном приликом казао: ‘осећам да сам ношен ка неком циљу који не познајем [и док га не остварим] дотле ми све људске снаге не могу ништа’ […] Из општег искуства о несагласности намера оних који владају и последица које нису предвиђали Босије изводи своју основну тезу: историјом влада и историју обликује ‘Онај који све држи у својој руци, који зна име онога што јесте и онога што још није и који влада свим вековима“.
Другу светоавгустинску тезу о историји као праволиниском процесу од „изгубљеног до поново стеченог раја“, или како би Босије рекао: „на такав начин да се све креће ка једном те истом циљу“, могуће је, бар у једном делу, демантовати рационалним доказима. Биће да тај процес није нити може бити праволинијски, како тврди свети Августин, а прихвата писац Расправе, већ хеликоидан („спиралан“) при чему се исто – рецимо, крај владавине неког француског краља – ритмички понавља као крај владавине неког његовог наследника. Покажимо то понављање на примеру само првог Бурбона, Анрија IV.
Луј XI – Анри IV
Анри IV је рођен око 128/129 година после краља Луја XI из династије Валоа и започео је владавину око 128/129 година после Луја. Владавину је завршио око 128/129 година после Луја и умро је око 128/129 година после Луја.
- 1423. – Рођен Луј XI.
- 1553. – Рођен Анри IV.
Међувреме: 128/129 (+1) година.
- 1461. – Почетак краљевске владавине Луја XI.
- 1589. – Почетак краљевске владавине Анрија IV.
Међувреме: 128/129 година.
- – Крај владавине Луја XI Валоа.
- – Крај владавине Анрија IV Бурбонског.
Међувреме: 128/129 (–1) година.
- – Смрт Луја XI Валоа.
- – Смрт Анрија IV Бурбонског.
Међувреме: 128/129 (–1) година.
Дакле, први Бурбон на француском престолу, Анри IV, завршио је владавину и умро око 128/129 година после Луја XI; његов син Луј XIII 128/129 година после Луја XII; његов унук Луј XIV око 128/129 година после Анрија III; Луј XV око 128/129 година после Луја XIII; и Луј XVI (чију је владавину докрајчила Француска револуција), 128/129 година после краљице-регентиње Ане Аустријске. Владавина револуционарних власти (1789) започела је 128/129 година после почетка стварне владавине Луја XIV (1661).
* * *
Луј XIV је владао (што номиналнo због малолетства, под регентством мајке краљице Ане, што стварно), неуобичајено дуго; чак седамдесет две године (1643 – 1715). Он је надживео, не само свог сина, великог дофена Луја, Босијевог ученика, већ и његовог сина, такође дофена Луја. „Краља Сунца“ је наследио тек праунук, Луј XV. Присетимо се на овом месту Кантове мисли: „Чак и филозофи, иако се сматрају мудрим, нису довољно мудри да испланирају свој живот и да живе по правилима која су створили за себе. […] Али би ипак могао постојати такав план, наиме план природе, који човек испуњава, а да га и не разуме“. Луј, Босијеов ученик, никад није владао, па би се и за овај случај могло рећи да су људске намере, планови и циљеви једно, а последице, „не само да нису онакве какве би они хтели да буду“, већ да понекад и „запањују“. Ко зна, можда је обука будућег владара којем није било суђено да влада, на вишој равни („која припрема последице у најудаљенијим узроцима“) имала за циљ, баш писање Расправе о општој историји; да би смо је ми и данас из неког разлога читали. Уосталом ко може, како би то Босије рекао – ухватити нит која повезује све ствари овог света.
Извор:
Босије, Жак Бенињ: Расправа о општој историји. Дерета, Београд, 2015.