0 0
Read Time:6 Minute, 4 Second

Аутор: Љубомир Шарик

Једна од највећих (и по његов живот погубних) грешака Слободана Милошевића, била је допуштање Западу да у Србији инсталира такозване невладине организације. Тиме је први пут, такав непријатељ пуштен у кућу, где је и остао до дан данас. Једна од главних мантра тих јуришника страног интереса, била је улазак Србије у Европску унију – ту утопију мира и благостања. Након петооктобарског мафијашког преврата та, и многе друге њој сродне, а по државу и народ погубне идеје, победиле су и њихови носиоци су преузели власт. Гебелсовска дефетистичка пропаганда је уродила плодом – те је 80% народа било за европске интеграције, а 2003. године, чак 35% оних који су били и за улазак у НАТО под паролом „само да поново не ратујемо“. И ко зна колико далеко би то ишло, да су приватизације могле бити још брже, а да је злочиначка инвазија на Ирак могла бити одложена.

Убрзо су се и петооктобарски губитници брзо приклонили окупатору[1]. Са друге стране, самозване патриотске организације, у јавности су вртеле недовољно убедљиве аргументе против Европске уније: „Европска унија нас је бомбардовала и увела нам санкције“; „Европска унија је наш непријатељ јер подржава све наше непријатеље у региону“; „Европска унија нам отима Косово“, “ Европска унија је творевина владара из сенке“ и тако даље. Наравно, често у координацији са окупатором, ови аргументи су били осмишљени, како не би деловали убедљиво на широке масе. Све ове аргументе су про-европске власти,  помоћу мејнстрим медија успешно неутралисале, те тако и данас преко 40 посто становника подржава улазак Србије у  Европску унију.

Да се разумемо, наведени аргументи су углавном тачни, али не говоре о суштинским питањима, одрицању од економске и националне суверености зарад некакве фикције. О Европској унији најбоље говоре поглавља које свака држава мора отворити и затворити да би постала члан. Има их укупно тридесет и пет, али је сасвим довољно анализирати пет, да би се схватила природа Уније. Прва четири поглавља су: „Слобода кретања робе„; „Слобода кретања радника„; „Право пословног настањивања и слобода пружања услуга“ и „Слобода кретања капитала„. Пето кључно поглавље представља „нормализацију односа Београда и Приштине.“

Слобода кретања робе значи да држава не сме штитити сопствене производе и ограничити прилив стране робе. Мора се прилагодити тржишту и омогућити да светски брендови доминирају и на тај начин униште домаћу производњу. То је увознички лоби. Следеће поглавље о слободном кретању радника демистификује владавину права, људска права и демократију, унутар Европске уније. Када слушате ту пропаганду, чини вам се, да у Европској унији влада чувена максима „8 сати рада, 8 сати одмора, 8 сати сна.“ Међутим, ово поглавље захтева да се омогући радницима кретање и рад широм Европске уније као да се ради о једној држави. Траже се иста радна права као и у матичној држави. Заправо, Европска унија промовише да се током радне недеље ради у једној, а онда за викенд „скокне“ на рад у другу државу. Наводно промоција велике зараде, у ствари промоција робовласничког система какав капитализам и јесте. Какав је то живот и рад када немате право на одмор и слободан викенд? ЕУропски!

Треће поглавље омогућава страним инвеститорима да експлоатишу и понижавају раднике како им је воља. То им омогућавају закони које држава – кандидат, мора донети, а који се називају „тешким реформама“. Слобода кретања капитала се само надовезује на претходно поглавље. Оно омогућава инвеститорима да капитал износе у иностранство без икакве контроле. То се такође односи и на банке. Порези су за њих веома ниски, а ту су и чувене субвенције за свако радно место. Очигледно је да се сва слобода, своди на робовску слободу живљења. Ова четири поглавља су сасвим довољна да малу и неразвијену државу држе у трајној економској и политичкој окупацији. [2]

Даље, нормализација односа значи практично поништавање крваво изборене резолуције 1244 и капитулацију у рату са НАТО пактом који је заустављен Кумановским примирјем. Србија би тиме пљунула на све који су ратовали и погинули на Космету. Мировни уговор, који Вучић планира потписати у року 6-12 месеци[3], ће чинити ратну одштету Србије тзв. Косову, уједињење северног и јужног дела Косовске Митровице са потенцијалним стравичним последицама, као и омогућавање Приштини да уђе у све међународне организације, укључујући и УН. Улазак у УН се врло могуће неће десити, јер је примарни циљ Шиптара спајање са Албанијом[4], што би дало времена нашим квислинзима да неулазак тзв. Косова у УН прогласе као велику победу. Поред тога, школство и здравство на северу Космета би било интегрисано у систем такозваног Косова и тиме потпуно заокружена косовска независност. Треба споменути да улазак у Европску унију значи поништавање споразума о слободној трговини са Русијом и Белорусијом, чиме бисмо нашој економији нанели огромну и ненадокнадиву штету.

Стидљиво, али све чешће, можемо видети од најновијих режимских основаних псеудопатриоских организација како ћуте о нашем путешествију у Европксу унију. Када проговоре, тихо и стидљиво продају причу како се може бити и патриота/националиста и евроунијата. Између оних сорошеваца који Европску унију дижу у небеса и оних који је прећутно или стидљиво подржавају, нема никакве разлике. Они су део вештачке диференцијације која треба да одржи квислиншки систем на власти. Због тога морамо погледати истини у очи. Хоћемо ли да будемо средњевековни робови или слободни људи? Желимо ли живети достојанствено и подигнуте главе, или јурцати сваког викенда главом без обзира, у богате земље како би надокнадили „сушу“ из радне недеље? Желимо ли да водимо спољну и извозну политику или ћемо се као и Харадинај сложити да нам је води окупатор?[5] Да ли ћемо још 100 година бити колонија транснационалних компанија или ћемо се тргнути? Треба ли нам суверенитет или се таквих идеја морамо ослободити?[6] Хоћемо ли се борити за целовитост државе, или су Стара Рашка, Војводина и источна рубна подручја следећа?  Требамо ли узвратити Белорусији за подршку током деведесетих или ћемо јој и даље заводити санкције?[7]  Да ли за слободу сме да постоји алтернатива?

 

Извори:

[1] https://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/389-iza-kulisa/1450-veleizdaja-na-rasklapanje У наведеном тексту аутор описује састанак са угледним италијанским обавештајцем из 2005. године, који му предочава да су СПС и СРС постали лажна опозиција и да су се приклонили окупатору. Даље наводи како ће Вучић и Николић направити нову странку и променити политику, а да се Шешељ нагодио са Хашким судом и да ће бити пуштен како би бранио режим, а затим накнадно ослобођен или оптужен на казну не дужу од времена које је провео у казамату. Врхунац је тврдња Италијана да ДОС неће до краја издати Косово и Метохију, већ ће то урадити исти они коју су 1999. бранили земљу од НАТО агресије. Као главног играча је означио Вучића, а све у циљу ритуалног понижавања Србије и народа. Сведоци смо да се све наведено у тексту обистинило, а и да и даље наставља да се остварује, попут ћутања Српске православне цркве и све чешћих изјава чланова САНУ како је Космет одавно изгубљен и како нам рат није потребан.

[2] Часлав М. Кузмановић- Економија за почетнике 3- Почетак потпуног ропства (изабрани чланци 2013-2015)

[3] http://fakti.org/serbian-point/vucic-nisam-spreman-da-dam-kosovo-nizasta-da-zadrzimo-parce-terena

[4] http://rs.n1info.com/a365653/Vesti/Vesti/Edi-Rama-u-Skupstini-Kosova.html

[5] http://www.politika.rs/scc/clanak/402084/Haradinaj-Kosovsku-spoljnu-politiku-vodi-Amerika

[6] https://www.youtube.com/watch?v=KdpB6zOmsVs

[7] http://www.vaseljenska.com/svet/tzv-vlada-srbije-uvela-sankcije-belorusiji/

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Курјачки народ
Next post Победа и њене симулације

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *