Уредник Administrator

Аутор: Александар Важић

[quote_box_right]У Србији је сиромаштво узело маха у последње скоро три деценије. Блокирање промена у околностима рата, међународних санкција и изолације, свеопште криминализације друштва, масовног пропадања становништва и низа других чинилаца, имало је наглашени учинак на друштвнео стратификовање. Плурализовање политичке елите 90-тих година је највећим делом заустаљено, јер је дотадашња владајућа групација политичку доминацију осигуравала и тако што је онемогућавала равноправност у изборном такмичењу, потискујући тиме нове претеденте на под-елитне положаје. Данас, после тешких 90-тих година, стање се није много променило, али постоје неке измене које су се истакле.[/quote_box_right]

Модерни свет се одликује великим бројем сиромшних људи који живе у врло тешким условима, односно на граници или испод минимума егзитенцијалних потреба. Сиромаштво подразумева да људи нису у могућности да на одговарајући начин задовоље неке од својих потреба. Они нису лоцирани само у неразвијеним-периферним друштвима, већ и у најразвијенијим друштвима.

У Србији је сиромаштво узело маха у последње скоро три деценије. Блокирање промена у околностима рата, међународних санкција и изолације, свеопште криминализације друштва, масовног пропадања становништва и низа других чинилаца, имало је наглашени учинак на друштвнео стратификовање. Плурализовање политичке елите 90-тих година је највећим делом заустаљено, јер је дотадашња владајућа групација политичку доминацију осигуравала и тако што је онемогућавала равноправност у изборном такмичењу, потискујући тиме нове претеденте на под-елитне положаје. Данас, после тешких 90-тих година, стање се није много променило, али постоје неке измене које су се истакле.

Апсолутно сиромаштво

Апсолутно сиромаштво заснива се на идеји преживљавања – основних услова које треба испунити како би се одржала физичка здрава егзистенција. Када се говори о апсолутном сиромаштву, говори се о људима који немају довољно хране, одеће и кров над главом.
Универзални стандард подразумева да су стандарди за људско одржање више или мање исти за све људе истог животног доба и исте телесне грађе, без обзира на то где живе. Уобичајена техника за мерење апсолутног сиромаштва јесте одређивање границе сиромаштва, која се заснива на цени основних добара које су потребне за људски опстанак у одређеном друштву. Коришћење само једног критеријума за одређивање сиромаштва је проблематично јер се не узимају у обзир различите људске потребе у оквиру једног и између више друштава.
На пример, живот је скупљи у неким деловима земље а трошкови живота се разликују. Појединци који се баве физичким радом имају веће потребе за храном него рецимо службеници који посао обављају седећи у затвореном простору.

Релативно сиромаштво

Сиромаштво које одређује  сиромаштво у односу на укупни стандард који преовладава у одређеном друштву, Погрешне претпоставке су да су људске потребе свуда идентичне. Оно што се сматра неопходним у једном друштву у другом може бити луксуз.
На пример: У већини земаља водовод, тоалет и редовно конзумирање воћа и поврћа сматрају се неопходним за здрав живот; за људе који живе без таквих погодности могло би се рећи да живе у сиромаштву.
Међутим, како се друштва развијају и богате тако се мења и схватање релативног сиромаштва. Раније су се аутомобил, фрижидер, централно грејање и телефон сматрали луксузном робом, а у данашње време се схватају неопходним за вођење нормалног и активног живота.

Што се тиче питања „Ко су сиромашни?“ није могуће дати профил сиромашних – сиромаштво је разнолико и стално се мења. Најугроженије групе су:

– незапослени
– стари људи (пензионери)
– деца испод 13 година
– људи са сметњама у развоју
– особе са ниским образовањем
– самохрани родитељи
– етничке мањине

siromastvo_poverty_shutter

Мерење сиромаштва

Званична мерења

У неким земљама не постоји званично дефинисана граница сиромаштва, па се користи упоређивање са социјалном помоћи. Онај ко има приход једнак или мањи од социјалне помоћи сматра се сиромашним.
Социјална помоћ је новчани износ који се исплаћује онима са приходом мањим од границе неопходне за преживљавање.

Субјективна мерења сиромаштва

Испитивање на основу оне висине прихода за коју људи сматрају да је задовољавајућа и да ли је то у односу на њихов приход виши или нижи износ.
У Британији је спроведена анкета која је дала списак од 26 ствари које већина сматра неопходним за прихватљив стандард – тако је измерен ниво сиромаштва и констатовано је да је оно стално у порасту. Разлика између богатих и сиромашних је све већа.

Објашњење сиромаштва

Прво објашњење сматра да су појединци сами одговорни за своје сиромаштво (свали кривицу на жртву). Раније се сматрало да је сиромаштво резултат неког недостатка или патологије, сиромашнијима су сматрани и они који нису били у стању да постигну успех у друштву. Постојање успешних и неуспешних се сматрало природним. Они који нису успели сматрани су лично одговорним за то.
Друго објашњење тврди да сиромаштво продукују и репродукују структуралне силе у друштву. (Свали кривицу на друштво).
Сматра се да шири друштвени процеси стварају услове сиромаштва, а њих појединци не могу да превазиђу. Ти структурални фактори – класа, род, етницитет, професија, образовање – утичу на начин дистрибуције ресурса. Према овој теорији, недостатак амбиције је последица сиромаштва, а не узрок. Дечији додатак, минимална надница или загарантован лични доходак – начини су да се исправи социјална неједнакост.

Поткласе

Поткласе су сегмент поппулације који живи у изузетно неповољним условима на маргинама друштва (дугорочно незапослени и они који зависе од социјалне помоћи).
Велики градови који су најбогатији имају тенденцију стварања све већих разлика између милионера и сиромашних. Доказ за то су квартови у којим живи велики број сиромашних.
Већина незапослених и сиромашних је и рођена у земљи у којој живи, али постоји и велики број емиграната који су заробљени у најгорим деловима градова. Емигранти који су у потрази за бољим животом спремни су да раде и за ниске наднице, које делом шаљу својим породицама или и они покушавају да им се придруже што утиче на још веће сиромаштво.

Бескућници

Већина сиромашних људи живи у некој врсти смештаја или има стално место становања. Такви људи се називају бескућници. Поједини бескућници свесно одлучују да лутају улицама, али је то ретко случај. Најчешће су људи бескућници против своје воље и то је изван њихове контроле. У категорију бескућника спадају они који су некада боравили у душевним болницама, ти људи су отпуштани из тих установа због жеље владе да уштеди новац, став „стручњака“ да дуготрајна хоспитализација више штети него што користи, мишљење да свако ко је у стању да живи изван болнице то и треба да учини, међутим то у великом броју случајева људи нису у стању као што су алкохоличари и наркомани. Надлежни процењују да у Србији има око 10.000 бескућника, а у прихватилиштима у нашој земљи мање је од 200 места за њихов прихват.

1086-homeless-teen

Криминал и друштвена изопштеност

Социолози сматрају да постоји јака веза између криминала и ексклузије. Стопа криминала изражава чињеницу да све већи број људи сматра да их друштво у којем живе не цени довољно.
Елиот Кари се бавио истраживањем измежу друштвене ексклузије и криминала, поготово међу младима. Он сматра да америчко друштво већ показује лошу страну тржишно оријентисане социјалне политике: све веће сиромаштво, бескућништво, коришћење дрога и огроман пораст криминала. Млади све више одрастају без неопходног вођства и подршке од стране одраслих.
Криминал добија битку над алтернативним средствима као што су политички систем или друштвене организације.

Социјална заштита и реформа државе благостања

Већина индустријализованих земаља и земаља у разбоју данас јесу државе благостања – државе у којима влада игра главну улогу у смањењу неједнакости међу становништвом, путем бесплатног давања или субвенционисања одређених добара и услуга.  Циљ је да се умање негативни утицаји тржишта на људе који из различитих разлога не могу да задовоље своје основне потребе. То је начин да људи преброде тешке ситуације у животу (болест, инвалидитет, губитак радног места, старост).

Социјалне услуге су различите у државама, али најчешће подразумевају повластице у области образовања, здравства, пензија, становања, незасполености и инвалидитета.

Литература:

  • Ентони Гиденс – Социологија, Екононски факултет Универзитет у Београду, издање, 2007.
    Anthony Giddens – Sociology
  • Мајкл Хараламбус – Социологија: теме и перспективе, Загреб, издање, 2002.
    Michael  Haralambos – Sociology themes and perspectives
  • http://prsp.gov.rs/
  • http://ptihvatiliste.rs/

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *