Сведоци смо  и изузетног  наочно-технолошког развоја и напретка који краси епоху у којој живимо. Међутим, како време одмиче будућност човека је у све већој опасности јер се показало да овакав вид развоја ствара потенцијалне ризике који ако се остваре могу оставити озбиљне последице. Испоставља се да свет  постаје све развијенији, али у исто време  и све рањивији. Човек је, желећи да овлада природом, својом активношћу створио велике ризике који  опасно у могу угрозити његов опстанак   на планети. Главни роблем је то што  у Постмодерни,  ризици  постају константно  већи и опаснији по својим последицама. Из тог разлога, средином осамдесетих, појављује се синтагма „ризично друштво“ као израз све већег страха и неизвесности за будућност која је пред нама.

„Под појмом ризичног друштва Бек подразумијева друштво на вишем нивоу модерности“ (Kovačević, 2013: 320), у којем „производњу добара систематски прати друштвена производња ризика“ (Bek, 1986/2001: 31). Феномен живтне средине постао је битан социолошки проблем, што сматра и сам Bek: „Еколошки проблеми нису више проблеми окружења, него су – у својој генези и последицама – потпуно друштвени проблеми…“ (Bek, 1986/2001: 118). Човек од како постоји, настоји да укроти природу. Својим активностима човек често, свесно или несвесно, у мањој или већој мери, уништава природу стварајући при томе ризично друштво. ,,Бек сматра да нежељене посљедице људских активности стварају нови глобални поредак у којем се развијају глобалне еколошке претње“ (Kovačević, 2013: 321) и да „старо индустријско друштво у основи нестаје, а на сцени се ствара сасвим ново ризично друштво и светско ризично друштвo“ (Kovačević, 2013: 321) које се креће ка фази коју Бек назива „друга модерност“.

„Бек сматра да је процес модернизације довео до прелаза класног друштва у ризично друштво. И док је у класном друштву идеал једнакост, у ризичном друштву је то сигурност“ (Kovačević, 2013: 322)“. „Покретачка снага класног друштва је реченица “Ја сам гладан“, а ризичног друштва је „Ја се плашим“. У ризичном друштву настаје „солидарност из страха“ која постаје политичка снага“ (Bek, 1986/2001: 73).

„Поред ризика, данас постоје и многе глобалне опасности, од којих су, према Гиденсовом мишљењу, две посебно значајне“ (Kovačević, 2013: 322) : „загађивање и стварање отпадних материја које се избацују у животну средину, и прекомерно трошење природних ресурса који се не могу обновити“ (Gidens, 2001/2005: 628).

Међутим, ризик не захвата само природу, већ и разне области друштвеног живота. На пример, Гиденс узима брак и породицу, “који су се у свим друштвима, а у развијеним посебно, изменили и где је ризик саставна компонента ових социјалних група“ (Kovačević, 2013: 323).

„Дакле, као микро-друштвене групе и медији примарне социјализације, особа, брак и породица, налазе се у трансформацији и у кризи постајући ризичним друштвеним групама живота особа у њима. Данас се све више особе одлучују за заснивање ванбрачних заједница и “нових” облика породица, а не за склапање бракова, и то не само из економских, него и психолошких и других разлога. Породични односи, солидарност и кохезија, постају све лабавији, умањена је стопа наталитета, а стопа развода бракова је све већа. Ауторитет родитеља је ослабио, као што је ослабио и значај сродничких односа; деца су све више отуђенија од родитеља“ [Kovačević, 2013: 323].

Да би нам на што илустрованији начин објаснио о каквој промени је реч Бек прави занимљиво итсоријско поређење: „Као што је модернизација укинула сталешки окоштало аграрно друштво у XIX веку, и извукла слику структуре индустријског друштва тако модернизација данас брише контуре индустријског друштва, а модерна наставља да живи кроз једну другу друштвену форму“ (Бек, 1986/2001: 19; курзив у оригиналу).

Бек прави дистинкцију „између модернизације традиције и модернизације  индустријског друштва или, другим речима, између примарне и рефлексивне модернизације“ (Bek, 1986/2001: 20). Према Беку модернизација на прелазу у XXI век бива потиснута рефлексивном модернизацијом, која, битно је напоменути, иако делује „антимодернистички“ „није у супротности са модерном, већ је израз њеног даљег консеквентног развоја изван пројекта индустријског друштва“ (Bek, 1986/2001: 20).

Свој главни концепт, рефлексивну модернизацију индустријског друштва, Бек пореди са њеном предхоницом на следећи начин: „док у индустријском друштву „логика“ производње добара доминира над „логиком“ производње ризика, у ризичном друштву овај одонс је обрнут“ (Bek, 1986/2001: 22).

Може се рећи да се у центру Бековог рада налазе „ризици и последице модернизације, које се одражавају у иреверзибилном угрожаванју живота биљака, животиња и људи (Bek, 1986/2001: 23). Ови проблеми постају најинтензивнији у ризичном друштву, попримајући глобални карактер. Детаљно набрајајући могуће опасности које нам прете, Бек у једном моменту чак и  каже: „Ризично друштво је друштво катастрофа“ (Bek, 1986/2001: 37).

Бекова водећа теоријска идеја, рефлексивна модернизација индустријског друштва, означава процес у којем се радикално мењају друштвени услови и начини живљења  изграђени у индустријском друштву (Bek, 1986/2001). Разне културно друштвене форме исчезавају или менјају свој  облик у овом процесу, па тако и  наука и политика.

У рефлексивној фази наука се хвата у коштац са новим озбиљним проблемима са којима расте ризик научног развоја. Иако у условима ризичног друштва „наука постаје све неопходнија“ (Bek, 1986/2001: 273), она се у исто време и демистфиикује –  губи свој неприкословени монопол на знање, „право на истину и право на разоткривање истине“ (Bek, 1986/2001: 272; курзив у оригиналу). Несаломљива вера у науку и прогрес полако се смањује, а сумње у њену делотворност и резултате су све веће. Такође и критике на њен рачун бивају све оштрије и сада су у стању да подрију и само језгро неке научне теорије. Можемо слободно закључити да се у савременом добу модернизације наука суаочава са праксом и  јавном свером више него икада раније.

Ризици  и опасности који настају и постају све већи „захваљујући“ људском деловању, утичу на промене у скоро свим сверама модерне епохе. Може се, наравно  закључити, да и политика у условима ризика пролази кроз процес систематске промене (Bek, 1986/2001), Како каже Бек:  „Са ризицима се мења појам, место и медији политике“ (Bek, 1986/2001: 318; курзив у оригиналу). Бек полази од тога да је  теорији рефлексивне модернизације потрбно ново одређивање политичког с обзиром на   његов крај у оквирима индустријског друштва.

Што се тиче политике, Бек каже да су демократске националне државе у  модерном добу обележене  страначким системима који се не могу директно сменити. Политика све више делује  искључиво као прљава борба за моћ и игра у којој се смењују странке (Bek, 1993/2001).

Illustration-Daniel-Pudle-008

Бек говори о неспособности и некомптентности политичара који данас све више губе на популарности и значају. Чак су и велике политичке странке на западу које су дуго биле „синоним за успјешно изражавање интереса и мишљења грађана“ (Bek, 1993/2001: 217)  у последњим годинама „доспјеле на зао глас“ (Bek, 1993/2001: 217). Све то може бити  последица опадања поверења у политичке елите које нису ипуниле очекивања оних који су их бирали.

У готово свим демократским друштвима политичке кампање често знају бити безскрупулозне, јер се супарничке странке коrисте разним средствима у борби за интересе, све више играјући на туђу слабост (Bek, 1993/2001). „Више се не настоји успесима надмашити противник, већ  се подметањем скандала покушава нарушити углед и поверење у противника. Избори се не добивају одобравањем већине, дакле тиме што нека странка представља боље кандидате и програме, него тиме што се потенцијалне небираче размјером својих скандала и својих неуспјеха мање огорчава него што то чини конкурентска странка“ (Bek, 1993/2001: 217).

Бек уочава да политика све више наилази на иманентне границе, док се са друге стране акомулирају „могућности за друштвене промене заједничким деловањем истраживања, технологије и економије“ (Bek, 1986/2001: 375). На тај начин се организациона моћ почела полако селити  из политике у субполитику. „Обликовање будућности  одвија се  индиректно и непрепознатљиво у истраживачким лабораторијама“ (Bek, 1986/2001: 375) а не у политичким институцијама и организацијама као што су парламент и политичке партије. „Сви остали – чак најкомпетентнији и најинформисанији људи у политици и науци – живе мање или више од мрвица информација које падају са столова за планирање технолошке субполитике“ (Bek, 1986/2001: 375). Ова ситуација показје следећу тенденцију: „не-политика почиње да преузима водећу улогу политике“ (Bek, 1986/2001: 375). Пошто делује да се подела моћи у модернизацији све више захухтава, остављајући политику све  чешће празних шака, сведоци смо настајања сивих  зона политичког уобличавања будућности (Bek, 1986/2001).

У условима ризичног друштва тешко је да можемо говорити о некаквој једнообразности економсих и политчких  интереса у погледу дефинисања ризика. У утакмици су многи супротстављени табори, тако да ће у погледу ризика увек постојати губитници и добитници. Међутим, политика може прекинути губљење свог кредибилитета ако се  одговорно политичко деловање усресређено на ризике ослони на знање и науку која отвара нове политичке опције (Bek, 1986/2001). У свеопштем хаосу рефлексивне модернизације и политика може наћи своје место ако понуди одговарајуће одговоре. Кључ је,  да је  у другачијем времену потребно и другачије разумевање политике.

Економија, наука итд. мењају услове друштвеног живота, што значи да мењају и политику, све више смањујући њену изворну неприкословеност и централно место у одлучивању . Стога „политика мора да иде у корак са самоограничењем које се историјско извршило. Политика више није једино или чак централно место где се одлучује о креирању будућности друштва“ (Bek, 1986/2001: 387).

Кроз цело дело Бек  најављује и описује једну другу епоху модернизације коју  назива „рефлексивност“. Кроз овај нови епохални моменат констнтно пролазе све друштвене свере суочавајући се са новим ризицима и питањима . Научници почињу да губе, негада неупитно и искључиво право на истину, док  политичари   губе моћ одлучивања ослањајући се на једнино преостало – симулирање моћи пред јавношћу. Далекосежне последице  рефлексивне модернизације, упркос снажним утицајима,  не би требале да пољујају језгро задатака политике политике, које се свакако очитује кроз њену заштитну и уређивачку функцију (Бек, 1986/2001).

 

Литература:

Kovačević, I. (2013). Rizično društvo i neodrživi razvoj. Svarog 7 (1): 318-327.

Bek, U. (2001). Rizično društvo: u susret novoj moderni. Beograd: Filip Višnjić.

Gidens, E. (2005). Sociologijа. Beograd: Ekonomski fakultet.

Beck, U. (2001). Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refleksivne мodernizacijе. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.

Đurić, M. (1964). Sociologija Maksa Vebera. Zagreb: Matica Hrvatska.

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *