Уредник Administrator

Аутор: Милорад Михајловић


Баба умореног народа


 На олтару једне бабе

скупиле се црне жабе

проричу јој славу месечеве мене

много је цене, господари опсене


Баба нешто тамо прича

не ваља ништа, не ваља ништа

нема егалитаризма!

жабе су очишћене од туђега изма.


Сој будала, луда, жреца

гледа да се к’о упеца

само неке старе чиче

што се својом килом диче


Ту је један млади клипан

њиховог је соја дилкан!

И он воли своју бабу

љуби црвену жабу


То је једна егоизма химна

звана српска трибина

где се окупе стручњаци за све

да искажу мишљење


Имају је и десни и леви

свима угроженост на цени

њих свуда прогањају

иза великана се склањају!


Ова баба, мало луда мисли да је Европљанка

тиме што нам соли памет к’о пијана Московљанка

све је српско труло, лоше,

бежи вожде, збогом Боже!


Постало је препричавање

памети ишчитавање

к’о шта рек’о и исказ’о

лирски бог је, светоназор


Нигде нема младих људи што беже од луде бабе

искочила из прошлости да подсети своје жабе

ало људи, ја сам жива!

Види књига! Дај трибина!


У трибини једноумље

сваке жабе растеране сумње

ето шта је величина!

Егоизма химна! химна!


И после ће три године, када умре, да је склоне

Ситничава каријера, слепа мрља, мртва мрена

долази препричавање ново, сад млади клипан креће наново

па он тражи своје жабе, носи ореол великашке бабе


очеви и мајке нације, старине мртве федерације

само неки чудни старци, свега зналци

а Европа, стара сојка, има својих људи младих

њој је наша баба смешна, зар ту бабу Гот читати?


Лаже баба, зна и она – када умре је готова.

Остаће једно велико ништа.

Европска је мисао од баба чиста.

Слава баби! Слава старцу!  господари смисла!


Но ја бабу баш не мрзим, волим бабе

али сневам црне жабе.

трибине леве и дивне

химне десне и умилне.


Где је баба ту је деда и он неће да се преда

само чека, он се не да, тражи и он комад хлеба

а ви млади, сви испод шездесет!

ви чекајте још столећа десет.


док се баба „простудира“

свеотачким богословом

трибиницом српског мира

политичког краља Лира.


Бигир Делен


Стоји на Сави камено биће

погледа стамена мрвећи слабиће

за наше људе некад горко као пелен

Заслон назван Бигир Делен


Џангризаве воље спреман за битку

ногама уронивши у воду хладну, питку

у њој забоде сабљу као смех бритку;

стеже своје мишице.


Сви га зову пробијачем бока;

можда од руке силовито снажне?

или од леђа широких ко стотина међа

како га преварити да се нађе вода?


Заслону је отац Иса-бег:

и он му каже: ово је место од зиме збег

накупи хране и жита

да се војник склони кад утихне битка


Делен Бегиру Иса је Творац

да он буде поквашен борац

и сви га гледају као лудака без кошуље

стоји поквашен, ноге му подбуле


Јер тај је Иса некада штовао Иса

али оног првог, што за људе чудног смисла

није бог но пророк, само човек

Иса тако поста човек чудног промисла


Иса је стигао свуда, и синови су му тројица

један стоји сам, заједно се гледе обадвојица

Иса много воли да гради ћерпиче којима коњић да згази

отац му био такав, управник крајине имена Гази


Тако и Бигир увек је чудан и само ћути и тоне у реку

неће од њега остати ништа, он само брбља о некоме бегу

Гази је син, отац је Иса, један је Исак, но сви су бег

ја сам за реку Саву од три брата истурен брег.


Оно док брбља не чује буку шајкаша малих

што дођоше да му стоје на глави

он воду види и чује, влажан је много

али га веже угарин брзо да не потоне под водом


Потом се врати потомак Иса, сад неки други

Дигир је пелен, он бунца ко дављеник

ноге му трошне и река га вуче

но он сабљу не зна да извуче


Ово је прича чуднога бића

од којег се сада не тражи покрића

само му сабља стоји поред воде;

у два-три зида, тумачи таме и слободе


 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *