Уредник Administrator

Аутор: Шкундрић Петар [quote_box_right]

Под актером подразумевамо индивидуу или групу која :

– заузима положај у друштву и друштвеним покретима, па сходно томе раполаже одређеним ресурсима;
– брани своје интересе и вредности;
– одржава односе са другима;
– у инетракцији са другима, водећи рачуна о друштвеном положају у коме се налази, обликује идентитет који даје смисао њеној егзистенцији;
– нуди пројекте друштва и свакодневног живота и жели да их реализује;
– непрекидно је, од рођења до смрти, на путу социјабилности (Басан : 2002).

[/quote_box_right]

Кад би „Београд на води“ имао библиотеку, виртуелну као што је и сам, она не би била без јаког социолошког фонда. Зар би се другачије могло и замислити : да постоји пројекат од тако великог друштвеног значаја – а без квалификоване (друштвењачке) јавне расправе? На некој електронској полици нашло би се места и за ову скицу о односима моћи у граду, о томе ко се у вези са његовом изградњом пита много а ко мало или нимало. Можда би се свеска налазила на дечјем одељењу, тамо где су и други буквари. Јер у питању су основне ствари и нема ничег новог под неоном, што би рекао Бранимир Штулић, па се зато и овај супер нови градски пројекат реализује на, у ствари, уходан стари начин.

Ваља подсетити : ако је нешто основно, као што је то азбука моћи на градском плану, не значи да је и познато. А људи, иако не учествују у одлучивању, имају право да знају шта се са њима (дубински) збива.

12483828_10205830892199552_1885643564_n

Горња слика нам може послужити као увод у тему. Сама по себи не говори много, али када се у објашњење уведу Мишел Басан и 4 типа актера који управљају урбаним процесима, добија се дубље социолошко значење.

Под актером подразумевамо индивидуу или групу која :

– заузима положај у друштву и друштвеним покретима, па сходно томе раполаже одређеним ресурсима;
– брани своје интересе и вредности;
– одржава односе са другима;
– у инетракцији са другима, водећи рачуна о друштвеном положају у коме се налази, обликује идентитет који даје смисао њеној егзистенцији;
– нуди пројекте друштва и свакодневног живота и жели да их реализује;
– непрекидно је, од рођења до смрти, на путу социјабилности (Басан : 2002).

Актери битни за нашу слику су : политички и економски субјекти, просторни планери и становништво. Делатнике на пољу економије и политике ћемо издвојити као битније због количине моћи коју поседују како на макро тако и на микро нивоу, док ће се преостала два чиниоца (стручњаци и становништво) посматрати заједно, под називником „друштво“.

Политика и економија своју моћ у односу на град и грађане остварују преко простора, па се на тај начин, са простором као трећом тачком, образују темена троугла са слике. Унутар линија заробљено је друштво са својим репрезентима – становништвом и стручњацима за просторно планирање. Они такође имају утицај на градоградњу, али ни изблиза тако снажан као што га имају политичари и пословни људи.

Будући да се у њему, као физичкој подлози, сустичу интервенције које долазе са више страна, простор ће бити кључни моменат овог излагања. Притом треба имати у виду да се дејства побројаних актера међусобно преплићу, што је у складу са особеностима друштвеног живота.

Урбана политика

Простор је политичан али политиком мора бити и „укроћен“. Пушић каже: „Реалан простор без његове политичке конструкције није могућ… Другим речима, простор је у сваком свом сегменту политичан и носи обележја одеређених идеолошких назнака. Веза између простора и политике је историјска, суштинска и трајна, као и потреба људи да се идентификују са одређеним простором без обзира на то да ли га аналитички означавамо као апстрактан или конкретан…“ (Пушић, 1997 : 326).

Политичари руководе градским државним институцијама и на тај начин располажу градским простором, у складу са друштвеним али и сопственим интересима.

Град је место најшире стратификације. Као такав гарантује постојање многих и различитих интереса. Са демократијом се поред слободе мишљења јавља и слобода организовања. Људи се окупљају око питања која сматрају за важна и покушавају да их вршењем притиска на политичке интитуције, као и деловањем кроз њих, избаце у први план и ставе на листу друштвених приоритета. Свака група становника има свој интерес а различити политички актери заступају различите групе.

То су принципи политичког поретка. И тако је „на папиру“. У реалном животу ствари стоје нешто другачије.

City-solution.7611401_std

Начини организовања локалне политике могу се разврстати према четири модела:

„Први је модел „плуралистичког“ доношења одлука, који говори о томе какава је структура оних који имају водећу улогу у том процесу и каква је хијерархијска шема свих учесника у доношењу одлука : од оних са врха стратификацијске пирамиде до појединачних друштвених група, институција, организација и појединаца. Други је модел рестриктивног права на доношење одлука и таквог је карактера да су поједине групе, па чак и друштвени слојеви, устројеним системом политичких институција искључени из могућности да патриципирају у доношењу одлука о урбаним питањима… Трећи је антиципативни модел у коме се локално централизована урбана политика креира тако да предупреди могуће реакције у спровођењу стратешких питања развоја и функционисања града… Четврти модел је на линији декомпозиције структуре урбане моћи, одређених друштвених структура или институција, где људи једноставно желе да буду укључени у процес креирања урбане политике града у којем живе, без обзира на конкретне или партикуларне интересе…“ (Пушић, 1997 : 326).

Други модел би се могао истаћи као тренутно преовлађујући у нашем друштву. Узрок томе јесте необична мешавина негације : недостатка основног консензуса међу политичким актерима и истовременог одсуства потребне диференцираности међу њима. Елементима који подупиру предствљени модел може се придружити и политичка култура која је још увек оптрећена искључивошћу и (претераном) спремношћу на конфликт. Такође, и дилеме око спуштања или дизања надлежности на глобални односно локални ниво, као и прекомпоновање закулисних веза политике и економије, јесу неки од чинилаца метежа у коме се интереси друштва губе и затомљују.

Мина Петровић о томе каже: „У контексту транзиције од ауторитарног ка демократском типу власти и управљања, постсоцијалистички градови сусрећу се са неспремношћу националне политичке елите да дозволи суштинску децентрализацију и да управљање економским ресурсима града, виталним за укупну економију, пренесе на управу локалној власти |1|. Примену концепта урбаног режима у овим градовима ограничава чињеница да је још увек најважније аналитичко питање која политичка опција |2| је на власти, као и чињеница да се везе између политичке и економске елите одвијају под доминацијом командне моћи, премда у значајној мери на неформалан начин. Од утицаја је и рецидив социјалистичког политичког понашања које игнорише мишљење политичких неистомишњеника без обзира колико они били значајни (потенцијални) партнери јавног, приватног, непрофитног сектора.“ (Петровић, 2004 : 38 – 9). Урбана политика се остварује путем урбаног планирања чију је важност у животу града тешко пренагласити. Планирањем се одређују смернице за даљи развој друштвено – просторних структура.

„Намена простора у граду, односно његово зонирање, представља основне инструменте за креирање одређене урбане политике“ (Пушић, 1997 : 379). Кроз векове трајања града, центар и периферија су се уобличили као супротности. Наравно, ови полови се нису конституисали сами од себе. У одређеном историјском периоду морали су постојати јаки друштвени разлози за креирење овакве дихотомије. Пре свега се у обзир се морају узети економски интереси јер кретање капитала покреће и људе. На тај начин некадашња периферија наједном може постати центар искључиво због одређеног интереса економске елите. Политика је често ту само да уобличи ове промене и да им обезбеди легитимитет.

Са економског аспекта центар је увек вреднији од периферије и самим тим привлачи много више пажње не само економских већ и политичких моћника. Градски челници у овом разликовању налазе рачуницу јер се ренте и таксе одређују према смештености објеката у одређену зону тако да зонирање има велики утицај на буџет града.

Налазећи се између активности изведених на политичком и економском пољу, а чији однос карактеришу симбиоза и потпомагање, чини се да градско становништво често има улогу дугмића у некој стоној игри. Оно се помера у простору или се простор око њега мења, што су процеси који мало зависе од воље становника.

„Центар, периферија, врсте активности, начини и облици становања, концентрација или дисперзија садржаја друштвене супструктуре, микроеколишки услови живљења, само су неке од најважнијих „последица“ урбанистичке концептуализације одређене урбане политике“ (Пушић, 1997).

Један од проблема који је релативно недавно изашао на светлост дана, а последица је велике политичке небриге, је проблем нелегалне градње који у великој мери отежава не само спровођење урбанистичких планова већ и живот људи уопште. Иако нелегална градња потиче од економских мотива, политика је та која јој је створила погодно тле за ширење. Непримењивање закона услед директне или индиректне корупције довело је до тога да добар део људи живи у непрописно изграђеним објектима. Као решење за овај проблем понуђена је легализација која би требало да исправи грешке из прошлости. Међутим, то је половична мера јер ће се легализовати и оно можда не би смело, тј. оно што урушава углед градова и њихов традиционални изглед. Како би легализација била бржа, критетријуми су омекашли. А то заправо значи кормпирање у супротном смеру. Бобић каже:

„Дакле, држава, боље речено политичари, бескрајним омекшавањем процедуре легализације корумпира грађане дозвољавајући и подржавајући њихово нелегално делање, чини им „услугу“ и очекује се да грађани „враћају услугу“ политичарима гласајући за њих“ (Бобић, 2008: 201)

Ово је пример „врзиног кола“ урбане политике. Видимо да она као делатност може бити устројена на начин да је сама себи сврха, док се за интересе грађана мање мари.

Веза између политике и простора је сложена и заслужује пажљиво испитивање. Посебно имајући у виду да простор може „узвратити ударац“. Он има моћ регрутације па је у стању да око себе окупи људе којима је до њега стало, људе који ће (евентуално) предузети акцију ради његове заштите.

Економија и простор

Градови као регионали центри, још од свог настанка, имају велику економску моћ, седишта су размене и инвестирања. Њихов значај у овом смислу потенциран је начином на који је „сложено“ савремено друштво, тј. кључним местом привреде у њему. Економски аспект простора сагледаћамео преко улоге коју у животу града имају пословни људи (предузетници).

Град привлачи капитал, нуди му широке могућности и велике ресурсе. Сам простор је довољно атрактиван. Период транзиције произвео је нову класу људи који су на веома брз начин дошли до великог капитала. Тражили су место где ће га употребити и увећати, а град се наметнуо као логичан избор.

Са друге стране, политика је дужна да отвара врата капиталу, јер град у супротном не би опстао. Ту долазимо до предузетничког типа града као модела за будућност.

„У савременом добу, обиљеженом глобализацијом, градови се сусрећу са бројним изазовима. Конкуренција између градова се заоштрава усљед опште хипермобилности капитала и одвија се на глобалном нивоу. Ово је условило потрагу за новим, флексибилнијим начином управљања градовима. У том смислу, намеће се неопходност промјене од традиционалног ка предузетничком типу управљања. Појмом предузетничког града означава се проактивна промоција локалног економског развоја од стране локалне власти у савезништву са другим агентима приватног сектора. Иако су градови увијек имали елемент предузетништва, данашање стратегије градова суштински су везане за иновативност. Стога, Џесоп прави разлику између градова чија управа тежи да привуче нове послове нудећи уступке потенцијалним инвестиотирима и оних који продукују иновативност. У структурном смислу, град је предузетнички ако посједује и развија институционалне и организационе услове за иновацију (Петровић, 2009).

Пошто је могуће да се политика води моделом предузетничког града – али и да приватни капитал у великој мери финансира политичке кампање, стиже се до чувене реченице: „There aint no such thing as a free lunch“ (Wikipedia)

Наиме, капитал увек има неки интерес (уосталом, то му је и суштинска одлика) који ће се пре или касније испољити, а што ће ићи скупа са тенденцијом да се политичка моћ инструментализује.

„Дакле, фаворизовање економских актера блиских политичкој елити блокира економски и просторни развој. Нетранспараентност процеса одлучивања политичке елите каналише утицај приватног капитала кроз коруптивне, а не партнерске стратегије и слаби поверење свих актра у институције, а посебно инхибира партициапативност грађана у пројектима локалне управе.“ (Калуђеровић, 2011 : 102).

Проблем је у томе што се предузетничка иновативност, од свих могућих варијанти, лако јавља баш у виду шпекулације, а јавно – приватно партнерство у виду приватизовања јавних служби и пословања у „сивој“ зони.

Исто тако, новац мора брзо да се обрће и то производи последице које су по неким битним димензијама негативне. Ако је економски развој града позитиван учинак, онда је дехуманизација, без обзира на то што није планирана, свакако лош резултат. Капитал нема времена (јер време је новац) да се бави простором као друштвеним феноменом, он је ту само да би извлачио профит. Постоји много примера из којих се види да је град уређен према потреби капитала а не према потреби грађана који у њему живе. Рецимо, као очигледан показатељ можемо узети хотел „Централ“ који се налази у Новом Саду и који се једноставно никако не уклапа у простор у коме се налази.

Важан начин утицања капитала на градски простор јесте и зонирање, тј. однос центар – периферија. Пошто су ренте у центру високе, капитал се по логици ствари креће према периферији и тамо проналази простор са повољнијим приликама за улагање |3|. Исто како се капитал позиционира на ободима града тако се и становништво помера, јер се сада егзистенција налази ван а не унутар града. Индустријска зона прошарана радничким квартовима креира град у граду. Вредност простора се повећава а миграције у тај део насеља постају све израженије. Након дужег временског периода долази до креирања новог центра, помереног у односу на онај историјски. Ипак, овај процес је више карактеристичан за неко претходно време. Данас политика креира индустријске зоне и тако држи град на окупу. Али су и поред тога увек могућа одступања. Социјално – прострони комплекс града је, баш као и капитал, динамична појава и зато метаморфозе у оквиру обрасца центар – периферија није могуће увек контролисати.

Зарад конкретизовања приче о утицају капитала на простор и његове садржаје споменућемо истраживање „Предузетници и процеси урбаног уређења града“ |4|. Један од најинтересантнијих делова овог истраживања јесте уочавање „трагова у простору“ које предузетници остављају за собом. У том смислу се најчешће наводе трговинске радње, киосци, бутици, а истиче се и „нарушавање традиционалног изгледа града“. Представа која се о овом изгледу има је лаичка и индивидуална, али ни урбанисти неће негирати велики улогу бизниса у преображавању градског пејзажа (види : Пушић… : 2002). Сличан проблем са односом традиције и модернизације имао је и Београд у време бума чувених „црвених киоска“. Заједно са њима, као печурке после кише, појављивали су се и други, врло „маштовито“ дизајнирани.

Ђорђе Бобић о киосцима каже : „Урбану слику формира и архитектура киоска исказана у највећем броју случајева полуписменим језиком самоиницијативе или умећа бравара, па их има разноликих по облику, боји и матријализацији. Има их по неколико прибијених један уз други и сви су као по првилу различити, својим ликом стварају турбо динамику градске слике, поружњавају Београд, мењајући му насилно идентитет, што је последица урбаних култура пристиглих одасвуд, а које, нажалост, могу освојити град. Има и успелих архитектура киоска које не утичу на побољшање укупне слике, једноставно, мало их је.

kiosk

Наравно, није реч о томе да се овај артефакт радикално уклони са београдских улица, напотив. Киоск може бити атрактивна допуна пешачких простора не само садржајем којим допуњава градску вреву, већ и учешћем у ликовности амбијента грааске улице, уосталом као и сваки други комад урбаног мобилијара. Али као и све друго, кад тога има превише и кад почне да доминира, ствара супротан ефекат, па се потенцијална корист, како функционалана тако и естетска , губи. Нестаје пред агресијом и неграђанским поимањем употребе јавног простора. Угрожене су тада примарне вредности на којима грађани опстају у граду и са њим а које је град освојио током протеклог времена.“ (Бобић, 2008)

Као што смо то урадили у одељку о политици, и овде можемо закључити констатацијом да град има способност одбране. Наиме, становништво реконцептуализацијом која се одвија на свакодневном нивоу, променом значења или физичког садржаја, од неуколопљеног ствара уклопиво, тако да протоком времена модерно постаје традиционално. Другачије речено : људи се навикавају. И граде свој (локални) свет од предложака који им стоје на располагању.

Друштво и простор

Басан је означио два актера који представљају друштво – урбанисте и становништво. Ипак, због њихове мале моћи, а да би објашњење било једноставније, они су у овом тексту узети јединствено, као један актер.

Грађани и урбанисти на простор гледају као на јавно добро (види још : Самуелсон, 1954; Беговић, 1995;). Може се рећи да се овде ради о савременој појави.

Петовар каже: „Ширење концепта јавног добра, евидентно у последњих неколико деценија, темељи се на корпусу људских права, а оквир за дефинисање садржаја и обима појма „јавно добро“ представљају друштвене вредности које промовишу равноправност и једнакост грађана, унапређују квалитет живота, здравствену и другу добробит и безбедност грађана, а нарочитио осетљивих друштвених група. Тема о јавним добрима разматра се на различитим нивоима општости (глобални, регионални, национални, локални), а у окриљу Уједињених нација већ неколико година група стручњака активно се бави овим птањем ( Providing Global Public Goods. Managing Globalization, 2003) |5|. Зашто се градски простор може разумети као јавно добро? Етимологија термина „јавно“ („public“) указује на значење које се односи на универзално приступачне димензије заједничког живота грађана, као и на све оне ствари које имају општи утицај на интерсе свих људи (Купер, 1995 : 661 – 662), односно појединих група становништва које дефинишемо као циљне групе (деца, омладина, лица са додатним потребама и сл.). Купер наводи и два грчка еквивалента из ранијег доба : koinos и demosios (Купер, ибид., 662). Оба се односе на оно што је заједничко и на све оно што је од јавног или општег интереса, што се заједнички користи и што је општеприступачно. Како примећује Гиденс, „тржиште не може да обезбеди јавни сектор. Тржиште не може да створи сигурно суседство или чисте улице и тротоаре“ (Giddens, 2004/2001 : 20).“ (Петовар, 2010).

Као јавно добро можемо узети простор у граду који користе сви грађани и који не може бити експлоатисан. У такве просторе би спадали паркови, културне институције и слично.

Идеја сродна овој поставци јесте замисао о јавном интересу – сваки јавни интерес заступа неко јавно добро. Садржина идеје варира у зависности од теорије у коју је инкорпорирана.

„Данас постоји мноштво интерпретација питања јавног односно општег интераса, у оквиру трију доминирајућих политичко – филозофских концеопција општег (јавног) добра и борбе „између парадигми“ (према : W. Urlich, 1994 : 171 – 177) : Хабермасове концепције легитимних потреба и индивидуалних интерса који се могу „поопштити“ (generalizability of individual interests) |6|. Марксове концепције класног интереса, према којој се разни појединачни интереси могу генерализовати у највише две групе, међусобно конфликтних социоекономских (класних) интереса и савременог либералистичког (плуралистичког) модела, према којем су сви разни појединачни интереси легитимни и оправдани по себи (осим, наравно, оних дубоко деструктивних). W. Urlich као главни проблем види то што свака од трију назначених концепција има тешкоћа у дефинисању општег (јавног) добра, а за планирање које тежи постизању јавног добра каже да пати од објективизма, те да тиме губи своју (ре)дистрибутивну функцију, будући да пренебрегава да од планске акције не могу сви имати једнаке користи.“ (Вујошевић, Петовар, 2006 : 361).

Мада их видимо као једног актера, стручњаке за простор и обичне грађане донекле ваља и разликовати. Први ипак имају нешто више моћи. И не само то, они имају знање које их препоручује и захваљујући коме могу да дају предлоге и примедбе. А грађани дотле просто „гутају оно што им је сервирано“. Некада се о битним питањима за град расправљало на трговима, сада се о употреби простора расправља на страначким одборима, али и у урбанистичким заводима. Урбанисти су ти који који би требало да креирају облик и структуру града у просторном смислу. Они дају идеју а градска управа је остварује. Међутим, њихова моћ је ограничена. Своди се на урбанистички план који праве, а одатле је све у рукама владајуће елите.

Једна од примедби која се може навести када су у урбанисти у питању је недовољна укљученост грађана у израду урбанистичког плана. Тачно је да је сваком његов проблем највећи и да је тешко је доћи до објективних решења ако се слуша свака сугестија. Али, из другог угла гледано, ни урбанисти нису у могућности да дају комплетно предвиђање па је корисничка помоћ ипак добродошла. Институција „контакт плана“ која је некад постојала пружала је грађанима могућност да изразе своје мишљење и имају квалитетан увид у пројекте.

„Својевремено, негде седамдесетих година прошлог века, једна група младих и новотарија жељних архитеката је лансирала Контакт план, урбанизам је у питању наравно. Идеја је била да се одмах у почетку израде плана направи скица плана и оквирни концепт и да се у форми Контакт плана покаже грађанима који у том простору живе и да они кажу шта о томе мисле, да испричају планерима шта им је потребно и шта им смета. После, урбанисти уважавајући то што су чули направе урбанистички план, после опет дискусија са грађанима и тако док се на неком компромису не сретну не би ли план добио дозволу да буде и званичан документ. Била је то битна разлика од стереротипног начина ангажовања грађана по бирократској процедури која и данас важи, тек да се грађанима покаже нацртано финале и како је њихове потребе узете из глобалне градске статистике разумео онај који план израђује.

Била је тада идеја да путем Контакт плана буде дата могућност грађанима да искажу своје потребе и идеје о простору у коме живе и својим речима учине, или боље рећи да помогну, да урбанистички план буде одржив и укажу урбаинистичарима шта да учине са планом како би био близак одговору на питања грађана. Контакт план је требало да буде инструмент који охрабрује локалну заједницу да делује и исказује свој интерес. Такође, била је намера да се казивања грађана приликом дискусије о Контакт плану бележе не би ли искази грађана добили неку форму официјелног акта што би било обавезујуће за струку и институције. За разлику од данашњег приступа где се план показује када је готов и завршен и тек тада грађани могу да реагују али помало закаснело јер је већ све урађено и тешко је мењати, чак и када је промена неопходна.“ (Бобић, 2013).

Ова идеја, иако веома важна, није се дуго одржала. Да ли због политичких притисака или због тога што су грађани сматрали да је неостварљива, она је пропала и то је значајно ослабило демократију у урбаном планирању тог доба.

Јавни интерес се може одржати само путем озбиљне организације и акције. Друштвена акција се јавља када дође до повреде јавних добара, када политика и економија врше притиске да се јавно добро експлоатише на рачун грађана. Како са повећањем демократичности настају и друштвени покрети који би требало да су у служби друштва, јавља се и већа могућност заштите јавног интереса.

У смислу позитивног примера градског учествовања или акције можемо навести хрватски покрет „Право на град“.

„Право на град је иницијатива и кампања против прекомјерне економске експлоатације простора, управљања простором на штету јавног интереса, неодрживе просторне политике и искључивања грађана из одлука о просторном развоју Загреба.“ (Право на град)

Међутим, када се говори о урбаној политици, приметно је да не постоји значајнији број покрета који су заиста спремни да се боре за остварење јавног интереса и који за то имају довољне организационе капацитете. Од много разлога зашто је тако, Ксенија Петовар наводи неке :

„Грађани су обесхрабрени јер њихове активности на заштити легитимних интереса и јавних добара најчешће ударају у зид шутње градске и општинских управа или, у бољем случају, на бесконачно пребацивање одговорности са једних на друге, све док се започети посао не оконча. Чак и када грађани успеју у заштити неке зелене површине, не значи да за неколико година неки други заинтересовани „инвеститор“ неће поново покушати да се домогне те парцеле, захваљујући „флексибилној“ методологији урбанисточког планирања. Сумарно, било да говоримо о обесхрабрености или незаинтересованости грађана за унапређење квалитета и уређености града, још увек у Србији (и Београду) не постоји било каква озбиљнија подршка и спремност за ефективну комуникацију и укључивање јавности у послове планирања и уређења града, нити разумевање важности грађанске партиципације за побољшање квалитета живљења.“ (Петовар, 2010)

Моћ градског друштва у односу на политичке и економске процесе је мизерна. Истина је да се јављају поједине групе са одређеним резултатима који начелно охрабрују. Али, у целини гледано, нема снаге или (боље речено) организованости која би се приближила утицају економије и политике на простор (види : Кишјухас, 2013).

right

„Право на град“ и сличне организације важан су чинилац демократије у постсоцијалистичким друштвима. Ипак, њихова снага није велика и проћи ће доста времена пре него што у систему заузму место које им по значају припада. Ова прогноза се, између осталог, темељи и на чињеници да у законима о урбаном планирању из 2003. и 2009. нема ни назнаке могућности или бар жеље да се грађани укључе у одлучивање.

Становници имају право да се, заједно са политичким и економским субјектима, питају о томе шта је најбоље за град или њихово суседство. У стварности то баш и није могуће. Да ли су људи незаинтересовани или не желе да улазе у борбу са моћнијима од себе? Шта год био одговор на ово питање, из описаног произилази да – ако желе остварење права на простор – грађани сами морају да се изборе за њега. Као што се за себе осваја слобода, тако се осваја и простор, како у физичком тако и у политичком смислу.

Закључак

На крају, вратимо се опет слици која нас је навела на размишљање о актерима и простору. Троугао остаје нетакнут јер га је „зачарала“ моћ његових темена. Политика и економија се узајамно помажу и остварују своје циљеве, простор je само објекат на који се делује, а урбанисти и грађани у тим односима још увек траже своје место. У питању су релације који су на цртежу једноставне, мада су заправо замршене.

Можемо оценити да простор заслужује другачији третман, не због њега самог, већ због онога што представља за људе који га настањују. Грађани морају почети да се позивају на демократију, баш као што то и политичари свакодневно чине. И морају направити макар корак у њеном превођењу са форме на садржину. То неће бити мала ствар, јер још у забавишту смо научили да ће нас пут од 1000 миља некуд одвести једино ако на њега и ступимо.

 

[1] У овом контексту илустративно је искуство градова у Србији, са републичким власништвом над градским грађевинским земљиштем, нерегулисаним питањем општинског власништва над другим некретнинама, као и положаја главног града.

[2] У случају Београда боље би било рећи странка, јер међу политичким опцијама још нема кристализованих разлика о улози јавног сектора у економији града, у начину пословања јавним добром, о томе који просторни ресурси града и у којем обиму треба да буду обухваћени јавним добром, што се лако могло уочити током последње кампање за локалне изборе у јесен 2004.

[3] Градске ренте могу се посматрати као један од фактора стратификације у граду.

[4] Истраживање “Процеси транзиције и модернизације : улога предузетника у урбаном уређењу Новог Сада“ обављено је у првој половини 2000. године за потребе ревизије Генералног урбанистичког плана Новог Сада, у сарадњи са ЈП „Урбанизам“ Завод за урбанизам Нови Сад, а у оквиру Центра за социолошка истраживања Катедре за социологију Филозофског факултета у Новом Саду. Руководилац целокупног истраживања био је проф. др Љубинко Пушић. У теоријском делу истраживања учествовали су  проф. др Љубинко Пушић, проф. др Милан Трипковић, проф. др Драган Коковић, проф. др Божо Милошевић и Раденко Гачевић, економиста. Емпиријско истраживање, уз помоћ студената III и IV године социологије, обавили су проф. др Љубинко Пушић и доц. др Гордана Вуксановић.

[5] Занимљива су образложења оправданости употребе концепта (глобалних) јавних добара. Пол Самјуелсон (P. Samuelson), везује концепт глобалних јавних добара за „процесе кооперације демократских држава и грађана ради умањења патолошких трендова глобализације“, Хозе Антонио Окампо (Jose Antonio Ocampo) „за смањење демократских дефицита који карактеришу глобализацију“, а Џ. К. Галбрајт (James K. Galbraith) за „напоре да се контролише глобализација“. Џ. Сорос (Georg Soros) указује да је „у данашњој глобалној економији производња приватних добара добила превагу над стварањем (испоруком) јавних добара“  (Providing Global Public Goods, 2003, p. V-IX).

[6] Друштвени легитимитет неког интереса значи да је у заједници раширено фактичко уверење о прихватљивости интерса и допустивости настојања интересената да га остварују у оквиру постављених норми и правила. Прихватљивост је детрминисана  оквирима које пружа (а)  владајућа идеологија и (б) скуп доминантних вредности и норми. Легитимитет система моћи и интереса доћи ће у питање ако он не успева задовољити одређена основна очекивања и потребе, односно ако је пољуљано широко распрострањено уверење да су управо постојеће институције и организације најприкладније за друштво.Са променом и уважавањем  скривених  или латентних, а сада легитимних индивидуалних интереса, изискују се потпуно нови механизми за њихово артиклулисање, балансирање и изградњу нових јавних интереса, односно нови модел политичког одлучивања, као и нова композиција управљачких механизама у успостављању нове политичке, социјалне и економске равнотеже. Као што каже Т. Сагер (1994 : 151 – 156), сам начин на који се успоставља равнотежа између латентних и манифестних конфликата у регулисању интереса у великој мери утиче на укупну друштвену динамику, док Е. Пусић (1989, 70  – 71 и 310) указује на улогу идеологије у замагљивању интересне стране у регулисању овог питања. Наиме, као што наглашава Р. А. Бауергард (1982 : 131 – 137), у друштвеној пракси политички механизам најчешће омогућава репрезентовање заправо само оних интереса из широког социоплитичког спектра, или само оног њиховог дела или аспекта, који су прихватљиви регулаторима. За детаљнију расправу о питању легитимитета интереса, такође видети : С. Липсет (1968) и Ј. Хабермас (1982).

Литература:

Пушић, Љ. (1997). Град, друштво, простор: социологија града, Београд: завод за уџбенике и наставна средства.

Пушић, Љ., Вуксановић, Г., Трипковић, М., Милошевић, Б., Коковић, Д. (2002). Предузетници и град: процеси транзиције и модернизације: злога предузетника у урбаном уређењу Новог Сада, Нови Сад:

Специјалистичке академске студије: Филозофски Факултет, Центар за социолошка истраживања (Сремска Каменица:Либра принт)

Електронски извори:
Басан, М. (2002) За обнову урбане социологије [Интернет] Доступно на:
<http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/sociologija/XLIII_4/d05/show_html?stdlang=ser_lat > [приступљено 13. јануар 2014.].

Бобић, Ђ. (2008) Београд има киоске…, [Интернет] Доступно на:
<http://djordjebobic.com/?p=109#dalje> [приступљено 13. јануар 2014.].

Бобић, Ђ. (2013) Контакт план… да грађани кажу шта их тишти, [Интернет] Доступно на:
<http://djordjebobic.com/?p=4996#dalje > [приступљено 13. јануар 2014.].

Бобић, Ђ. (2013) Легализација као политичко средство, [Интернет] Доступно на:
<http://djordjebobic.com/?p=4992 > [приступљено 13. јануар 2014.].

Вујошевић, М., Петовар, К. ( 2006) Јавни интерес и стратегије актера у урбанистичком и просторном планирању, [Интернет] Доступно на: <http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2006/0038-03180604356V.pdf> [приступљено 13. јануар 2014.].

Калуђеровић, М. (2011) Идентитет Будве са проблематиком брендирања града, [Интернет] Доступно на: <http://www.socioloskaluca.ac.me/PDF15/Kaladjurdjevic,%20Identitet%20Budve%20sa%20problematikom%20brendiranja%20grada.pdf > [приступљено 13. јануар 2014.].

Кишјухас, А. (2013) Право на град [Интернет] Доступно на: <http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/pravo_na_grad.889.html?news_id=262129 >
[приступљено 13. јануар 2014.].

Петровић, М. (2004) Глобализација и градови, [Интернет] Доступно на: <http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2004/0038-03180401019P.pdf>
[приступљено 13. јануар 2014.].

Петровић, М. (2009) Трансформација градова ка деполитизацији урбаног питања, Београд: Институт за социолошка истраживања. у: Калуђеровић, М. (2011) Идентитет Будве са проблематиком брендирања града, [Интернет] Доступно на: <http://www.socioloskaluca.ac.me/PDF15/Kaladjurdjevic,%20Identitet%20Budve%20sa%20problematikom%20brendiranja%20grada.pdf >
[приступљено 13. јануар 2014.].

Петовар, К. (2010) Град без грађана – тако се гради(ло) у Београду и Србији, [Интернет] Доступно на: <http://www.republika.co.rs/484-485/20.html>
[приступљено 13. јануар 2014.].
Право на град [Интернет] Доступно на: <www.pravonagrad.org>
[приступљено 13. јануар 2014.].

Пушић, Љ. (1997). Урбана политика- део друштвених промена, [Интернет] Доступно на:
<http://www.socioloskipregled.org.rs/Tekstovi/3(1997)/Pusic.pdf>
[приступљено 13. јануар 2014.].

Пушић, Љ. (2001). Предузетници и процеси урбаног уређења града, [Интернет] Доступно на: <http://www.socioloskipregled.org.rs/Tekstovi/1-2(2001)/Pusic.pdf >
[приступљено 13. јануар 2014.].

Слика 1 [Интернет] Доступно на: <http://djordjebobic.com/wp-content/gallery/arhit_02/arh_05_800.jpg>
[приступљено 13. јануар 2014.].

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *