0 0
Read Time:3 Minute, 45 Second

Владимир Путин нас је у недавном говору подсетио на то да свет пролази кроз велике трaнсформације, и да је то нешто што треба искористити. То говори неко ко је трансформацијама итекако допринео: његов избор од стране „претеклих“ центара моћи у наизглед сасвим уништеној руској држави деведесетих је и означио свест о неопходности системске промене на глобалном нивоу.

Тај заокрет се најпре огледао у тежњи ка повратку државних суверенитета, односно праву државе да силу не примењује само у корист наднационалних, по дефиницији нетранспарентних носилаца моћи, него – макар и декларативно – у корист сопствених грађана и дугорочно планираних интереса заједнице. Други важан елемент тог заокрета је био указивање на трансидеолошку, цивилизацијски и историјски фундирану природу актуелног светског хегемона, која као таква не може бити без алтернативе, јер ни једна сложена историјски генерисана идејно-вредносна структура на цивилизацијском нивоу не може имати апсолутну ексклузивност – оно што је хегемон желео да сугерише комплексним системом идеја подводивих под појам „краја историје“.

Догађаји широм света, од Француске, Србије до Украјине и даље, говоре о систематски покренутој акцији разградње доскора доминантног поретка глобалне моћи. Јасно је да тим процесима у већини руководе центри моћи са Запада, са идејом трансформације механизама на којима се та, цивилизацијски фундирана, хегемонија одржавала у претходних неколико деценија.

Србија свакако нема могућност да битно утиче на процесе тих глобалних трансформација, али њена симболичка моћ је велика: она је стицајем околности постала огледни пример и лакмус идеологије краја историје доминантне у деведесетим годинама прошлог века, док је њен отпор НАТО агресији значајно утицао на мобилизацију цивилизацијских алтернатива чији смо сведоци последњих година.

Долазак Трампа на власт је, ако ништа друго, дефинитивно означио крај „деведесетих“ у глобалним односима моћи, а сваки покушај да се актуелни конфликти, попут ових широм Европе, објасне у кључу цивилизацијске безалтернативности је сасвим очигледно бесмислен.

А да ли смо ми овде, у Србији, схватили да више нису деведесете, колико год се некима од нас чинило да би нам било много лакше да јесу?

Понешто ипак даје наду. Прилично велики број људи је збуњен пред избором између власти у чији демократски капацитет и патриотски потенцијал и те како имамо разлога да сумњамо и опозиције која у својим протестима копира иконографију и реторику из деведесетих, са све вапајем због „уништених живота“ и „хушкања на рат“. Збуњени и љути, и то упркос жељи „режима“ да се његово маневрисање прихвати као куповина времена (у кључу „зна он/они шта ради/раде“) или жељи делова опозиције да нас увери у њихово разумевање нове, трансидеолошке стварности.

Одакле може доћи решење? Не трајно, апсолутно и „коначно“, него оно којим би се избегло подједнако – да се разумемо, потпуно могуће и временски не тако удаљено – ратно страдање с једне и срамота потпуног националног пораза, односно добровољног пристанка на одрицање од територије и државности. са друге стране. Чекање да се деси чудо које би нас ослободило тешких одлука свакако није решење, док свака акција призива дух „тамног вилајета“.

За почетак, збуњеност и бес неких, малопре поменутих, не би требало то и да остане, већ да пређе у мисао и акцију. А како организационо, или ако је чак могуће институционално, осмислити ту мисао и акцију – то је право питање. Да се на лажемо – те ствари су под великом контролом. Чим се двоје-троје окупе у име од неке унапред неодобрене и за уврежени систем привилегија потенцијално угрожавајуће идеје и акције – реакција следи.

На разним странама постоје разни људи, имајмо то на уму, а нису ни сви „у  врховима“ задовољни постојећом, зачудићете се од кад још установљеном, расподелом привилегија. Уместо да (само) узвикујемо пароле, морамо знати шта се заиста догађа. И још једном – да се не лажемо. У рату смо, озбиљном, и сви смо у њему. А циљ нам је ваљда да избегнемо смрт, али и срамоту.

Косово и Метохија нас ипак везује. Повезује неке, иначе у много чему различите, а некима везује руке. Да учине оно што се не сме учинити.

И деведесетих су нам говорили да млади неће бити спремни да гину „за Косово“, а онда смо имали Кошаре и смрт са именом Србије на уснама. И деведесетих су сам говорили да сви паметни одлазе из земље, али ево и даље паметних. Такође, и деведесетих су се многи понашали као да је српска крв најјефтинија роба на тржишту и да „кога нема без њега се може“. Морамо вратити осећај за заједницу, за људе, за њихову врлину и снагу, јер је имају.

И деловати, онако како се, и чиме се, у том тренутку деловати мора.

А то некако, не знамо тачно од куда, како и од кога – надире. 

Извор: Стање ствари

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Мило Ломпар: Црњански предвидео српску трагедију
Next post Занемаривање биологије у друштвеним наукама | Трибина

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *