Александар Мартон (ЛСВ) објавио је, за католичко Бадње вече, на свом твитер налогу мапу Аустроугарске на којој је исписана божићна честитка на 12 језика, уз коментар: „Лепа мапа“.

Додао је, потом, да је, када је реч о АУ, „израз `тамница народа` преоштар“ (!?). А затим је и он потписао контроверзни Апел 88 (како га сада и сами потписници зoву), будући да, наравно, Мартон већ одраније мисли да је „српски национализам најопаснији“.

Мартон је, иначе, познат и по томе што је својевремено, као председник Скупштине Зрењанина, обећао „хрватским драговољцима“ да ће им поставити спомен-обележја по околним селима где су пребивали у заробљеништву; али, и по томе што је био против изградње православне цркве у Багљашу, јер, разуме се, за њу – супротно од споменика драговољцима – нема пара, пошто „треба да се сачека пролазак светске економске кризе“.

На Искри сам већ писао о Угарској (1867-1918) као о дискримнаторној држави која је, вишедеценијском асимилационом политиком, успела да смањи удео Срба у Војводини са 59% (1784), на 34% (1910), планирајући да их до 1947. буде – 0% (овде 268).

Сада пак желим да укажем да је Мартонова мапа лаж. У АУ је, истина, по кућама говорено и више од 12 језика, али јавно су постојала само два – немачки и мађарски. Ако сте ушли у воз у Загребу, кондуктер вам је на мађарском тражио да покажете карту. А ако га нисте разумели, он би вас могао једноставно избацити из воза – као што се и дешавало Стјепану Радићу, који из протеста није желео да у Загребу прича на мађарском.

Мартонова карта Србима је мрска управо зато што их подсећа на време однарођавања у Угарској 1.0. Али, и зато што их подсећа на време геноцида у Угарској 2.0.

Наиме, Мађарска 1920-1944. заправо је, формално и суштински, и даље Угарска.

Формално, зато што се на мађарском та земља, у оба раздобља (1867-1918. и 1920-1944), исто зове: Magyar Királyság – Краљевина Мађарска. Али, тако се зове и на немачком, енглеском, француском или руском: Königreich UngarnKingdom_of_HungaryRoyaume de HongrieКоролевство Венгрия.

Наиме, наше именословно разликовање Угарске и Мађарске дошло је због оновременог инсистирања угарских Словена – Словака, Хрвата и Срба, да земља у којој живе треба да буде мултикултурна и мултиетничка. Зато су они смишљено употребљавали назив Uhorsko (словачки) Ugarska и Угарска, а не Maďarsko, Mađarska и Мађарска.

Али, то јесте била практично иста држава током целог раздобља 1867-1944. И не само по називу. Социјална и политичка структура земље остала је, и после 1918, неизмењена. Државом владају, у једном полу-ауторитарном поретку, велепоседници и високи државни чиновници. Изборе одликује ограничено бирачко право (до 1939) и јавно гласање (осим 1920. и 1939). Због тога су се „поједини мађарски избори странцима чинили као да су спроведени од стране окупатора на освојеној земљи“ (овде 194).

Но, у Мађарској до 1944. није владао фашизам. То треба подвући јер се често чује погрешна тврдња да су геноцидне масакре, попут Рације 1942, починили „мађарски фашисти“. Не, као што ћемо видети, те злочине су извршиле регуларне снаге Краљевине Мађарске, уз помоћ локалног мађарског живља. Злочине је заправо извршила – Угарска 2.0.

И зато је Мартонова мапа злокобна.

* * *

Угарска 2.0 грчевито је настојала да задржи све из Угарске 1.0 – од монархије до социјалног живота. А њена главна фикс идеја била је „повратак одузетих земаља“, односно територијална рестаурација Угарске 1.0. (овде 8; 297).

Nem! Nem! Soha! – Не, не, никада! – био је општи одговор у Мађарској на Тријанон. Мађарска је тада прогласила дан жалости (исто 114). Од тада је њена званична политка: „мирна ревизија Тријанона“ (439; 487-488).

„Мирна“ – зато што је Мађарска Тријаноном разоружана. Армија јој је ограничена на 35.000 војника и службеника (чл. 104), без општег и обавезног служења војног рока (чл. 103), без авијације, тенкова и тешке артилерије, а уз готово потпуну забрану увоза и производње оружја (чл. 118-119; в. овде 114-115).

Али, чак и тако војнички немоћна, Мађарска је инсистирала на ревизији граница с три од четири своја суседа – с Чехословачком, Румунијом и Југославијом.

До 1929. ревизија постаје „главна преокупација мађарског јавног мнења“ (овде 400). „Југословенски посланик у Пешти писао је тада (1929. – С. А) да је `мађарски ревизионистички покрет освојио целу земљу, тако да и нема много Мађара који не би ишли с тим покретом`“ (400-401). Тада ће и премијер Иштван Бетлен јавно затражити ревизију, укључив и границе с Југославијом (овде 401).

Од Југославије су регент Миклош Хорти и тадашњи министар одбране, Ђула Гембеш, очекивали (1930) да Мађарској уступи Бачку до Кишовог канала (канал Бездан-Бечеј; данас део система Дунав-Тиса-Дунав). Ту је, према мађарским рачуницама, било неких 200.000 Мађара и 20.000 Срба-староседелаца (овде 417). Уз то, Гембеш је, али сада као премијер (1932), нашем амбасадору у Пешти, Јовану Дучићу, као део ревизије поменуо и „границу на Драви“ – што значи да би Мађарској припали још Барања и Међумурје (496).

Идеја ревизије као „колективна опсесија мађарских владајућих кругова“ која је „захватила и најшире кругове“ друштва (510) изгледала би смешно – имајући у виду нејаку мађарску војску – да није била подржавана од неких утицајних иностраних чинилаца.

Британски медијски магнат (press baron), лорд Ротермир, 1927. отпочиње кампању за ревизију у корист Мађарске. Сматрао је да би јој требало вратити, између осталог, Барању и северне делове Бачке (овде 373). Ревизију ће 1931. подржати и председник спољнополитичког комитета Сената САД Виљем Бора и италијански премијер Бенито Мусолини (463). Следеће године, уз Мусолинија (508-9), ревизију подржава и енглески премијер Ремзи Макдоналд, као и бивши државни секретар Ватикана, кардинал Пјетро Гаспари (508).

Управо 1932. године Мађарска одбацује тријанонске војне одредбе. Magyar Királyi Honvédség (Мађарска краљевска војска) уводи тенковске јединице и општу војну обавезу. Како Мађарска наоружава и повећава војску, тако и спољна подршка ревизији, а све у циљу избегавања рата, постаје изразитија.

Луj де Вjен (Louis de Vienne, 1874-1944), амбасадор Француске у Будимпешти (1927-1934), објављује 1936. чланак у ком тражи да се „Мађарској врати све што јој је неправедно одузето“ (овде 173). Лојд Џорџ писао је да је 1919, када је подржао смањење Мађарске, био заведен „лажним статистикама“ (222), због чега се сада залаже за мирну ревизију, „уз извесне граничне корекције“ (1937). И Ентони Идн, британски државни секретар за спољне послове, као и лорд Халифакс, члан британске владе, допуштали су могућност ревизије у корист Мађарске (173).

Под тим притисцима, а желећи да се избегне рат, поједини политичари су пристајали да узму у разматрање корекције границе.

Тако је Масарик још 1930. говорио о ситнијим исправкама међе с Мађарском („Kleine Korrekturen, aber keine Revision“; овде 510), односно о препуштању Будимпешти неких чисто мађарских граничних места у Словачкој (461; Бенеш је био против).

Но, ту Масарикову понуду Мађари су исмејали. Називали су Чехословачку SaisonStaat (вештачком, привременом државом; 435), а коју ће Кања Калман, мађарски министар спољних послова, већ 1934. желети да, у договору с Немачком, Мађарском и Пољском, једноставно распарча (овде 63).

Када је пак реч о Србима, Божидар Пурић, шеф Политичког одељења Министарстава спољних послова, изјавио је 1934: „Ако се ради о ревизији, могли би се уступити Сента и Хоргош, а Суботица не“ (овде 62). Мађарски војни изасланик из Београда, међутим, 1940. јавља да има утисак да би Београд можда ипак могао уступити Барању и Суботицу, не би ли избегао рат (374).

Коначно, пред сам напад на Југославију, Милоје Смиљанић, заменик министра спољних послова, предлагао је да се Мађарска задовољи разменом становништва, тако да Београд узме све Русине из Прикарпатија (Мађарска их је анектирала 1939), а Пешта све Мађаре из Војводине (овде 385). Русина је тада у Прикарпатију било нешто преко 400.000, а Мађара у Војводини нешто мање од 400.000 (овде 14).

То је одбијено, а мађарски министар иностраних послова Иштван Чаки поново је од Југославије затражио Барању, Прекомурје и Бачку до Канала (овде 385).

* * *

Мађарска није само имала отворене аспирације према Бачкој и Барањи. Она је активно помагала хрватске сецесионисте, како би разбила Југославију.

У раздобљу 1929-1934. Мађарска подржава усташе и омогућава њихове упаде с територије Мађарске. Пештански конзул у Загребу, Сабо (Szábo) чак као курир 1930. преноси поруке Анте Павелића за Мила Будака у Загреб, а мађарска тајна служба организзује терористичку акцију усташа у Валпову 1930. (овде 431).

Само у периоду 1929-1933. усташе су, уз мађарску припомоћ, извеле двадесетак терористичких акција – од атентата до подметања експлозива – с десетинама мртвих и рањених (види овде, 223-224). Већина терориста долазила је из Јанка-пусте у Мађарској – усташке терористичке базе 1931-1934. (овде, 442-5; 489-490; 492-493).

Југославија непрестано улаже званичне протесте због серије терористичких напада из Јанка-пусте. Само током 1933. Београд је протестовао: 1, 2. и 10. августа, 21. октобра, 12. новембра, 14. и 23. децембра (овде 28-29). Узалуд. Међу терористима који су извршили атентат на краља Александра (1934), тројица су имали мађарске пасоше, а сам убица је 1932. стигао у Мађарску из Бугарске, да би се у Јанка-пусти заједно обучавали (овде 277-278). После убиства, организатори атентата су побегли за Мађарску, одакле су војним авионом пребачени у Италију (овде 83-4; 89).

Мађарска је помагала убиство краља Александра јер се надала да ће, после његовог уклањања, доћи до устанка у Хрватској и до распада Југославије (89). Једино што је Мађаре збуњивало у њиховој потпори хрватским сецесионистима, била је аспирација Хрвата на Бачку и Барању. Мађарски конзул у Загребу јавља Пешти 1937. добру и лошу вест. Добра је да Мачек својски ради на отцепљењу Хрватске. Лоша је да Хрвати хоће и Војводину (244-5).

У пролеће 1936. воде се италијанско-мађарски преговори о заједничком војном нападу на Југославију (163). Али, Хитлер се с тим није саглашавао, јер је желео да се прво раскомада Чехословачка. Од 1938. Мађарска престаје да говори о присаједињењу чисто мађарских области. Она почиње да машта о територијалној рестаурацији Угарске 1.0, анексијом делова суседних земаља. Отргнућа би се одиграла редоследом кретања сказаљке на часовнику. Најпре Чехословачка, онда Румунија, и на крају Југославија (273; 131; 325).

Тако је и било. Захваљујући савезништву с Хитлером, Мађарска је 1938. добила јужну Словачку1939. Прикарпатије и 1940. северни Ердељ. После тога, Мађарска се окреће Југославији и отвара питање Délvidék-а (тзв. Јужних крајева). Она очекује да јој се врати бар Bácska (Бачка), а можда и Muraköz (Meђумурje) и Vendvidék (Прекомурје). Министар дипломатије Чаки наређује 3. октобра 1940. Бешењеју, амбасадору Мађарске у Београду, да и званично покрене питање ревизије (384). У исто време, и Бугарска ће од Југославије затражити враћање десне обале ТимокаБосилеграда и Цариброда – додељене Србији Нејским уговором 1919, плус „неспорну зону у Македонији“ (390-391).

Хитлер тада није подржао Мађарску и Бугарску. Уочи похода на Русију нису му биле потребне нове ратне компликације на Балкану. Очекивао је да Југославија приступи Тројном пакту, па да онда слободно крене на Москву.

Но, када се одиграо 27. март, Хитлер ће љутито одлучити да „разбије то пансловенско осиње гнездо“, односно да уклони ту сталну претњу од „југословенско-бољшевичког савеза“ – тј. од савеза Руса и Срба (овде 399).

И тако, учешћем у Априлском рату, Мађарска добија Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, с 301.000 Мађара, 243.000 Срба, 220.000 Хрвата, 80.000 Словенаца, 40.000 Словака и 15.000 Русина (овде 30). Заједно с ранијим проширењима (1938-1940), то чини укупно увећање територије Мађарске, у односу на 1920, за 85% (од 92.833 km2, на 172.149 km2), а становништва за 84% (од 7.980.143, на 14.669.100 душа).

Сада Угарска 2.0 и по величини личи на Угарску 1.0.

Па, како су се Срби провели у тој обновљеној мулти-култи држави?

* * *

Срби у Угарској 2.0 били су у два наврата подвргнути масовним ликвидацијама, а били су систематски – у циљу „десрбизације Délvidék-а“ – протеривани, пљачкани и дискриминисани.

Први велики масакр Срба десио се при уласку мађарске војске. Мађарска је ступила у рат 11. априла, када се југословенска војска већ повукла иза Дунава. Током четири дана запоседања Бачке и Барање, Magyar Királyi Honvédség изгубила је 7 официра и 119 војника, док је том приликом убијено 3.506 људи – већином Срба, и огромном већином цивила (овде 30; 33).

Таквих злочина није било приликом мађарског уласка у јужну Словачку, док је преузимање северног Ердеља већ било праћено масакром неколико стотина Румуна. Овде видимо ескалацију злочина, што се може објаснити официрским реваншизмом за војничке поразе 1914-1918, и дубоко укорењеним антисрбизмом, културрасизмом, антисловенством и антиправослављем – који су одликовали мађарски национализам.

Нешто од тога се може видети и из податка да је, током четвородневне априлске операције, на радију емитована борбена песма из I св. рата „Стани, стани пасја Србијо!“ (овде 29). „Не знате ви те Србе!“, говорио је с презиром и Кања, мађарски министар спољних послова, Немцима 1937. (овде 203). А на састанку с Хитлером, 1936, Хорти му је објашњавао да су Срби масовно проруски оријентисани и да чак и владајући кругови више воле СССР од Немачке (174).

Мађарски премијер Миклош Калај говорио је Хитлеру 7. 4. 1942. да је „за Мађарску граница Европе и Азије тамо докле допире православна црква“, па је Нови Сад представљан као кула стражара према „непријатељском православљу“ (овде 88). Тако је, приликом именовања за великог жупана Новог Сада, Лео Деак рекао да ће граду вратити оно место које му је одувек припадало „као мађарској тврђави у борби против православља“ (овде 131).

Дакле, оних 3.506 људи, побијених приликом уласка хонведа, били су жртве управо таквог укорењеног антисрбизма. Рецимо, немзетери из Темерина (мађарска грађанска стража) наредили су становницима Сирига, српског колонистичког насеља, да се окупе на ледини изван села како би тамо, с белим заставама, дочекали мађарску војску. Хонведи су дошли и једноставно побили више од стотину сирижана. Они који су се разбежали били су протерани, а њихове куће „опљачкала је мађарска сиротиња из околних места“ (овде 33).

Сомборског протојереја, Димитрија Бокшана, хонведи су вукли по граду „да показује четничке куће“, да би на крају и њега убили у црквеној порти (овде 35). Новосадски гостионичар Вилмош Фехер мотоциклом је ловио по Новом Саду „Србе националисте“ и ликвидирао их. „Приликом ликвидације једне `четничке` четворочлане породице, мађарски војник, који је требало да убије и једну девојчицу, пао је у несвест, што је искористио Мађар радник из оближњег млина, узео пушку и сам је убио“ (исто). Гимназиста Стеван Туша пролазио је, с гимназијском капом на глави, поред суботичке Градске куће, где су били хонведи; они су капу оценили као „четничку“ (вероватно је имала круну, као ова), па су га једноставно упуцали (35-36).

Други масовни покољ била је Рација, у јануару 1942. Тада је убијено 2.578 Срба и 1.068 Јевреја (овде 91). Рација је била „унапред испланирана акција десрбизације“ (80; в. 80-81), која је „имала многа обележја геноцида“ (83).

Тада су под лед Тисе – у шајкашком крају, а под лед Дунава – у Новом Саду, побацани највиђенији Срби (често заједно с породицама): свештеници, учитељи, лекари, ранији званичници и политичари, трговци и занатлије, угледни домаћини… Јелени Јовандић су убијена петорица синова. а „смрт под леденом кором Дунава нашло је и 165 деце“ (89).

„Од Срба је требало поубијати све оне који нису знали перфектно мађарски“, изјавио је после рата Јанош Кењереш, један од учесника рације у НС (87).

Још једном треба рећи да овај злочин нису извршили никакви фашисти. Они ће у Мађарској доћи на власт тек у октобру 1944. Починило га је или „мађарско локално становништво“ (83), уз помоћ регуларне војске и жандармерије – као у случају Шајкашке (80-84), или регуларна војска и жандармерија, уз помоћ „мађарског локалног становништва“ (89) – као у случају Новог Сада (87-89).

„Учествујући у рацији, мађарско становништво сматрало је да тиме врши своју, не само грађанску, већ и патриотску дужност, да тиме потврђује своју припадност правом Мађарству“ (84). Није постојао страх од казне, јер је „мађарско становништво у већини веровало да је запоседање Бачке и Барање коначно и за сва времена“ (37).

* * *

Осим ликвиацијом локалних угледника међу Србима, Угарска 2.0 вршила је десрбизацију Бачке и Барање масовним протеривањем српског становништва и насељавањем мађарског.

Протерано је преко 30.000 Срба (овде 39), а насељено – уместо побијених и изгнаних – 40.000 Мађара.

Протерани су сви Срби који су у Délvidék дошли после 1918, али и Срби староседеоци оцењени као „националисти“. У њиховој идентификацији „највећу улогу одиграли су домаћи Мађари, који су веома добро познавали своје суграђане и месне прилике“ (33; в. 38). Изгнаници нису имали право да понесу ништа осим нешто драгоцености и одеће (в. 37-39).

На њихово место дошли су Мађари из Румуније (Секељи) и БиХ (40; 44). Секељи су „затекли у бачким селима 3.471 кућу у добром стању“, а од стоке „1.646 коња, 1.089 крава, 2.206 свиња и 4.436 комада ситне стоке“ (40). Део имовине изгнаних Срба опљачкале су и мађарске комшије (40).

Посебно се радило на десрбизацији Новог Сада изменом демографске структуре. „Мађарска је намеравала да од Новог Сада створи чисто мађарски град“ (87). До 1944. постигло се да Мађара у НС буде два пута више него Срба (в. 52-53).

Десрбизација је вршена и на друге начине. Забрањено је приказивање филмова титлованих ћирилицом (56), а сви јавни натписи морали су бити искључиво на мађарском (51). „Уклањање српских натписа, посебно ћирилицом, било је пропраћено `еуфоричним задовољством раздраганог мађарског становништва`, забелешио је новинар Reggeli Újság-а“ (51).

Уместо Нови Сад било је дозвољено само Újvidék, уместо Суботица само Szabadka, уместо Бачка искључиво Délvidék (евентуално Bácsvidék; 51; 52).

Сви називи школа замењени су мађарским (51), а из Мађарске је доведено 1.300 учитеља (54). Уништена и уклоњена је сва „србо-четничка школска литература“ (55). Срби су имали само једну средњу школу у НС – „Мађарску краљевску гимназију на српском наставном језику“. Али, од 26 наставника, свега њих деветоро били су Срби (55).

Србима је експроприсано 150.000 јутара земље (јутро је 0,57 ha) у корист мађарских аграрних интересената и мађарске државе (63).

Интензивно је рађено на образовању „Мађарске православне цркве“.

Све је то предузимано да би се „потпуно елиминисали трагови живљења ових крајева под двадесеттрогодишњом српском окупацијом“, како је стајало у образложењу увођења Војне управе (11.4.–4.8.1941; 31), односно да би се „мађарска историја у овим крајевима наставила тамо где је прекинута 1918“, како је то објаснио министар унутрашњих послова, Керестеш-Фишер (76; в. и 78).

И тако су се, збиља, Срби у Бачкој и Барањи вратили у Угарску 1918. До краја рата, према званичним подацима, само у Бачкој је побијено 8.588 људи, осакаћено, мучено и силовано њих 8.660, а протерано, хапшено, интернирано и одвођено на присилан рад њих 82.000 (193).

Србима је толико било лепо у Угарској 2.0, да је чак и руководство КП у Војводини 1945. – а за комунисте се тада све пре може рећи него да су српски националисти – изражавајући „расположење српског живља“ захтевало да се из Југославије морају протерати сви Мађари (овде 41).

Ето таква је за Србе била земља приказана на Мартоновој „лепој мапи“.

* * *

Када је објављена фотографија на којој Орбан држи састанак, у председништву Фидеса, испод огромне мапе Угарске из 1918, Хрвати су званично протестовали, а Срби су се само насмејали.

Зашто? Зато што је мађарски национализам за нас данас другоразредна опасност.

Ми мађарски национализам, наиме, више не доживљавамо као погубан – попут хрватског, албанског или муслиманског. Томе има четири разлога:

  1. кривци за злочине у Бачкој 1941-1944. кажњени су, и после тога више није било нових злочина над Србима;
  2. Срби су чак и у Бачкој постали убедљива демографска већина:
  3. Мађарска је после 1944. – за разлику од Хрватске – темељно денацификована;
  4. актуелни мађарски национализам није „вампирски“ или „зомби“ национализам; он од нас, да би обезбедио националну супстанцу, не мора непрестано да отима језик, историју, цркве и великане културе; то је данас „нормални“, комшијски национализам, с којим се зна на чему си, и с којим су чисти рачуни.

Ad 1. Кажњени су готово сви извршиоци, па и организатори погрома над Србима у Бачкој. Огорчење српског живља било је толико да су нове власти уприличиле не само јавна суђења, већ и јавна вешања и стрељања (поготово у местима где је спроведена Рација): у Старом Бечеју (овде 161), Чуругу (181), Жабљу (203; 207; 209), Сомбору (203), Новом Саду (207, 208)…

Послератна освета обухватила је неких пет хиљада војвођанских Мађара, који су стрељани, обешени или умрли у интернацији (178). Протерано је, или избегло, готово свих 40.000 Мађара насељених 1941-1943, као и скоро сав мађарски живаљ који је био саучесник Рације – попут „целокупног мађарског становништва из Шајкашке“ (181). Укупно је из Југославије у Мађарску избегло или протерано 80.000 Мађара (овде 33).

Овај број убијених и протераних (избеглих) Мађара грубо је одговарао броју српских жртава. Тиме је реализована политика тадашњег покрајинског руководства КП: „Око за око, зуб за зуб!“ (овде 178).

Ad 2. Према мађарском окупационом попису становништва (крај 1941), у Бачкој је било 45% Мађара и 19% Срба. Према последњем нашем попису (2011), у Бачкој је било 57% Срба и 19% Мађара.

Демографска већина данас је таква да је српски идентитет Бачке несумњив.

Ad 3. У Мађарској су комунисти уништили класе које су биле вековни носиоци екстремног мађарског национализма: велепоседнике, трговачко-индустријску буржоазију и чиновничку аристократију. Поред тога, чишћење мађарског друштва не само од фашиста већ и од сваке „реакције“, трајало је читаву деценију: 200.000 Мађара који су побели с Немцима никад се није вратило (овде 28); 650.000 Мађара подвргнуто је ислеђивању, а кроз затворе је прошло њих 400.000; ликвирирано је 2.000 мађарских фашиста и „реакционара“, осуђено 100.000, у радне логоре послато 44.000, а 15.000 аристократа, индустријалаца, официра и припадника више класе прогнано је из градова на село, где су радили као пољопривредни радници (овде).

Старом мађарском национализму, ономе који је Србе газио и који их је на крају бацао под лед, сломљена је кичма. Овај данашњи је бенигнији, а у Бачкој и Банату се углавном своди на културрасизам.

Ad 4. Мађари нису скорашња, топонимска нација, која себи измишља идентитет, тако што кривотвори историју и присваја туђу културу. Мађари имају своје краљеве, своје катедрале, своју државност, свој језик, своје велике уметнике и својих 13 нобеловаца

Мађари нису фантазмагорична, паразитска, химерична, аветна, зомби нација, попут оне описане у књизи Косово на крају историје (2019). Петровић и Камчевски дају слику једног друштва без реалне економије – где су главне привредне гране: шверц наркотика, стране донације и дознаке албанске дијаспоре (138) – друштва које изграђује „утврани идентитет без покрића“ (139) тако што производи „вештачког националног јунака, вештачки језик, вештачку историју“ (143).

Групација која тврди да је староседелац на Балкану, на коме наводно пребива хиљадама година, не може да покаже ниједан споменик, ниједан документ, старији од 1285. године, у којима се помиње њен језик (72). На територији Косова, где је та групација такође наводно одвајкада, све до најновијих времена она нема својих споменика, нема својих мапа, нема својих топонима, нити било чега – нема чак ни назива за земљу коју хоће да присвоји (73).

С друге пак стране, Косово, па и сама Албанија, препуни су бројних сведочанстава о присуству Срба: манастири, споменици, повеље, цркве, записи, топоними… На Косову се налази „највећа концентрција сакралних објеката у Европи – између 1.750 и 1.900“, а већина је изграђена током трајања средњовековне српске државе (133).

Зато се та туђа историја мора присвојити, те туђе цркве и повеље украсти – па Немањић постаје Нимани, а градитељ Високих Дечана постаје албанско племе Гаши. Тај модел паразитског народотворства симоблизује Синан-пашина џамија (1615), сазидана од камена добијеног рушењем манастира Светих архангела (1352) (53). Туђе се мора разорити, да би се своје сачинило.

Са Мађарима ми немамо тај проблем. Зато се нисмо уплашили Орбана и његове карте. Али, с горчином посматрамо Мартонову „лепу мапу“, јер видимо како се у Србији упорно хоће рехабилитовати једна малигна држава, која је скончала с рукама у српској крви.

Угарска 1.0 и 2.0 за Србе су биле зле државе.

А Угарске 3.0 неће бити.

Извор: Стање Ствари 

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *