Колега Кишјухас опет доминира. У недељу је објавио колумну у којој тврди да је СПЦ „почела да цензурише школске уџбенике у Републици Србији”, да је увела SPC index librorum prohibitorum, те да је тако „у школе и науку у Србији ушла Шпанска инквизиција”.

Он се пита шта је следеће, и одмах најављује да ће СПЦ цензура ускоро да из наставе уклони Чарлса Дарвина, Коперника и Галилеја, „а сумњиви су и глобуси” (пошто СПЦ, јел’ тако, учи да је земља равна). Биће одбачена и теорија микроба (пошто глупа и затуцана СПЦ учи да је болест само казна за грех), из уџбеника социологије биће протеран Карл Маркс као безбожник, из лектире Хемингвеј и Ками као атеисти, док ће „школске лекције убудуће звучати овако: Свети Сава открио струју, Св. Сава чамцем опловио планету, Св. Сава излечио COVID-19”.

Кишјухас још каже да као што је црква некад била против „теорије микроба” и „марксизма”, сада је против „добро утврђених научних чињеница и истина о полу, роду, и свему између”. „Социолошка и научна чињеница да постоје биолошки пол и друштвени род је очигледна попут гравитације”, самоуверено објаљује Кишјухас, верујући да тиме држи лекције злој СПЦ – због које се „у Србији данас подгревају ломаче”, да би се „опет спаљивао Ђордано Бруно”, „или само Доситеј Обрадовић”.

„Генијално!”; „Погодак у срж куда иде наше друштво!”; „Савршено!”; „Па браво Алексеј. Браво!”; „Ово треба да уђе у обавезну лектиру гимназијалаца!” – били су коментари одушевљених читаоца Данас-а.

Но, ако је ишта добра илустрација културе лупетања која се раширала међу нашим „проевропским активистима”, онда је то овај чланак. Ту се о теми о којој се готово ништа не зна – јер, Кишјухас заправо појма нема шта пише у уџбеницима биологије, нити зна шта је предмет спора – прича напамет, с висине, али уз обавезну афектацију, ширење моралне панике и распредање тупавих теорија завере о СПЦ као злом демијургу свега што не ваља у овој земљи.

Биолошки детерминизам

Ја сам читао те уџбенике, јер ме је ЗУОВ, као сарадника за социологију, позвао да их погледам. „Шта ја имам као социолог да гледам уџбенике биологије?”, питао сам. „Не треба да гледате биолошке делове, већ оне сегменте где се залази на поље социологије”, речено ми је.

А кад сам видео шта тамо све пише, запањио сам се. Биолози су, наиме, програмом натерани да уђу у социолошко поље о коме не знају готово ништа, или можда знају колико и социолози о биологији – само што се социолози не мешају биолозима у науку. И тако смо добили дилетантска, вулгарно натуралистичка објашњења чисто друштвених феномена.

 

Ево како се у једном од тих уџбеника објашњава род: „Родна припадност се код сваке особе развија на основу наследног материјала и функције ендокриног система (изворно истицање – С. А.). Велики значај за формирање родног идентитета има утицај полних хормона на мозак, нарочито у периоду пре рођења и током пубертета и адолесценције. Сваки човек има јединствен генетички материјал на основу којег се његов организам развија и функционише”.

Дакле, у овом уџбенику експлицитно стоји не само да је пол биолошка категорија, већ да је то и род. Као што се види из цитата, род се искључиво објашњава генима и хормонима, односно „јединственим генетичким материјалом” који поседује свака индивидуа. Ништа друштво, ништа култура, ништа окружење, ништа индивидуална животна историја… Само и искључиво генетика и биолошки детерминизам.

Значи, колега Кишјухас, не пориче СПЦ „социолошку и научну чињеницу да постоје биолошки пол и друштвени род”. Не, њу пориче уџбеник из биологије, ту чињеницу која је, како кажете, „очигледна попут гравитације”. 

Затим у истом уџбенику следи тврдња да се у друштву „подударност родног и полног идентитета намеће од рођења”, да се због тога неки људи лоше осећају, али да се „хируршким корекцијама пола, хормоналном терапијом или психотерапијом овим људима значајно може помоћи у успостављању хармоније између полног и родног идентитета”.

Прво, није јасно ако је род само ствар генетике и хормона, како онда друштво било шта може да наметне? Ако је нечији род у целости одређен генетиком, друштво може да дуби на глави, али род да наметне не може никако. И друго, шта значи циљ – „успостављање хармоније између полног и родног идентитета”? Има два пола и, по неким тврдњама, готово стотину родова. Како ту успоставити „хармонију”? То значи или од два пола направити стотину полова, или од сто родова направити два рода. И једно и друго је бесмислено, а ова конфузија у глави долази само зато што се људи петљају у ствари за које нити су стручни, нити их разумеју.

Вулгарни натурализам

И у неким другим уџбеницима царује овај симплификовани биолошки детерминизам, мада не баш овако огољено и брутално. Хомосексуалност се хоће натурализовати – учинити „природном” у друштвеном смислу – тако што се наводе примери из природе, па се каже: „најизразитије хомосексуално понашање показују бонобо мајмуни”, уз шта иде слика двојице прибијених мајмуна потписана са „бонобо мајмуни у Конгу”.

Сама идеја да се хомосексуалци пореде баш с мајмунима заправо је увредљива. Али, она је само логичка консеквенца примене биолошког детерминизма на човека и друштво. То што постоје сличне појаве у друштву и природи не значи да се оне могу објашњавати истим, билошким, генетичко-хормоналним узроцима, нити да се њихов вредносни статус тиме може изједначити. Канибализам је честа појава у животињском свету. Али, објашњавати појаву канибализма код људи некаквом специфичном генетиком сасвим је бесмислено. Ни инфантицид код животиња није непознат. Па ипак, мало ко ће у људском свету објашњење убиства детета свести на генетску предодређеност починиоца.

Наравно, нема сумње да у уобличењу родног идентитета, као и код облика сексуалности, постоји известан утицај генетских и пренаталних фактора. Али, као што сам опширније писао овде (88-93), непорецив је превасходно друштвени детерминизам наших идентитета и непорециви су снажни друштвени утицаји на наше сексуалне праксе. Чисто биолошки детерминизам у тој сфери је искључен.

 

Коначно, проблем је и тај што се ученици после често конфузних, па и погрешних објашњења позивају да „сами извуку закључке” о друштвеним појавама или институцијама о којима ће тек учити на часовима социологије. Тако се ђацима каже: „дискутујте отворено о биолошким аспектима хетеросексуалности и хомосексуалности: хетеросексуална веза и бракови у људској популацији; хомосексуална веза и бракови у људској популацији. После дискусије изведите закључке и запишите их најпре на табли, а затим и у своје свеске”.

О каквим закључцима је овде реч? Шта ученици треба да понесу кући записано у свеске? Да ли се можда хоће рећи да и брак – будући да је сексуалност, ето, чисто ствар биологије – ваља схватити као некакву криптобиолошку, а не друштвену институцију? И докле се простиру границе биолошког детерминизма? Хоћемо ли од сад све објашњавати некаквим „јединственим генетичким материјалом”? Или стањем хормона и неурона?

Рецимо, љубавна поезија. У њеној основи је сексуалност, а она је, јел’ те, биолошки детреминисана. Дајте онда овамо биологе да нам објасне Петрарку и Дучића стањем хормона и неурона, кад су већ кренули да нам тиме тумаче род, брак, културу сексуалности и којешта још.

Али, нису биолози који су писали уџбенике криви што су запали у вулгарни натурализам. Криви су они који су их у то гурнули, они који су саставили нови програм, чиме су писци уџбеника натерани да се мешају у ствари које не знају.

А ко је био тако паметан да то уради? Реч је о особи која се већ прославила открићем да су Срби побили и појели даброве Марији Терезији – Биљани Стојковић. Вођена фанатичним уверењем  да су „религија и мистицизам највеће препреке за развијање интелигенције” (!?), предана гољивој „борби против клерикализације, ксенофобије и (српског – С. А.) национализма”, ова стручњакиња је својевремно изфантазирала да је СПЦ главни узрочник истребљења даброва у Војводини у 18. веку (о томе сам писао овде, 84-90). 

Једнако тако, Стојковићева сада клевеће СПЦ да она стоји иза одлуке ЗУОВ-а у вези уџбеника биологије, а у томе јој је, како видимо, кренуо да секундира и Кишјухас.

Питам се што њих двоје не би сели и написали нови, 100% прогресивни програм биологије? У њему би се обавезно морале наћи Кишјухасове мудрости да је „човек само необична случајност настала у устајалој води” (овде) и да је „мастурбација” онај узрок због ког се „човек усправио на две ноге како би ослободио руке за самозадовољство” (овде). Па да култура неодговорног комбиновања идеолошке заслепљености и мешања у ствари које се не знају заблиста у пуном сјају.

 

Извор Искра

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *