Не, Србија не би смела да се придружи санкцијама Европске уније које су усмерене према Русији, као што није требало ни да се понижава тихим увођењем санкција Белорусији. Санкције су инструмент рата, често су разорније и од бомби а Србија није у рату с Русијом, као што није у рату ни с Белорусијом. Србија није чланица Европске уније, није чак ни у њеном предворју да би је то обавезивало да следи казнену политику те заједнице.

Онај део јавности који се противи увођењу санкција полази од тога да је Русија историјски савезник и пријатељска земља која је једини заштитник Србије у Савету безбедности УН. Русија је и важан фактор домаће енергетске сигурности. Овој врсти аргументацији нема се шта замерити. Она има своје елоквентне тумаче и добар део јавности ту аргументацију добро разуме.

Морално питање

Колико год оваква аргументација била важна и тачна, она ипак замагљује дубину проблема и тежину дилема које су везане за политику санкција. Чак и у свету сурове реалполитичке трговине поменута аргументација је (бар делом и несвесно) непринципијелна. На основу такве аргументације неко би могао закључити да не би било превише страшно ако би се Србија придружила санкцијама тамо где нема већег политичког или економског интереса. То вероватно објашњава и млаке реакције јавности на санкције уведене Белорусији. Следећи такву трговачку логику, Србија би без зазора могла увести симболичне санкције Ирану, Венецуели, Сирији или Куби, ако је сутра неко на то натера.

Санкције су брутални, цинични инструмент којим се уништавају државе, њихове економије и животи њихових грађана, тобоже у име демократије или хуманости. Оне се увек употребљавају селективно, бездушно и безобзирно, без имало правде или принципа. Ако се друге државе у хуманитарном и дакако миротворном заносу могу правити да не разумеју како санкције делују и шта је њихов стварни циљ, Србија се не може правити да то не зна.

Подсетимо се за тренутак последица санкција Југославији (Србији и Црној Гори) из деведесетих година прошлог века. Санкције Савета безбедности, за које је гласала и убога Јељцинова Русија, уништиле су економију Србије и припремиле су терен за велику распродају друштвеног богатства у првим деценијама 21. века. При томе, санкције су сатрле велике делове средње класе и разориле су социјално ткиво друштва у свим његовим сегментима. Економске последице санкција су много теже чак и од економских последица бомбардовања из 1999.

Током периода санкција бруто домаћи производ Србије се преполовио, не фигуративно – буквално. Такав пад БДП-а се не догађа ни током ратова. Држава се релативно брзо опоравила од последица бомбардовања, али не и од дугорочних последица санкција. БДП Србије по глави становника се тек данас враћа на ниво с почетка деведесетих. Србија је изгубила 30 година развоја и данас је једна од најсиромашнијих држава Европе, чему су санкције дале лавовски допринос. (Сваљивање кривице за санкције на „Милошевићев режим“ јефтин је изговор оних душа које се додворавају лево и десно било из глупости или из ћара.)

Данас Русији, сутра…

Санкције Русији, иако веома озбиљне, мекше су од оних које су биле наметнуте Србији или од оних кроз које су прошле или пролазе неке мање земље. Због енергетске и прехрамбене самодовољности, због позиције кључног енергетског снабдевача Европе и чињенице да се највећи део света није придружио западним санкцијама, Русија је на њих много отпорнија. Ако до тежих последица по економију и дође, то ће бити пре свега због грешака руске управљачке елите.

Но, вратимо се Србији. Ако Србија данас, због притисака Запада уведе санкције Русији, сутра ће их можда увести и Кини или неком трећем. На крају тог пута би се могло догодити да Србија уведе санкције и Републици Српској. Западним хуманистима неће зафалити ни разлога ни начина да Србију мало јаче притегну, ако устреба. (Узгред, то не би био први пут да Србија, под притиском, „својима“ уводи санкције на Дрини.)

Да закључим – увођење или неувођење санкција Русији није питање подршке руској политици нити је питање навијања за руску страну у украјинском рату. Одлука о санкцијама би морала бити принципијелна и суверена одлука Србије. Србија не би смела да допусти да се око таквих одлука погађа с било ким. Захтеви да и Србија баци свој мали и безначајни камен на Русију страшна је иронија и понижење, тим пре што долази баш од оних који су Србији нанели огромне штете током деведесетих година. Држава која је прошла кроз трауму санкција онако како је Србија кроз њу прошла, морала би у своја законска акта, па и у Устав да угради одредбу по којој никада и никоме неће уводити санкције, без обзира с које стране притисци долазили.

 

Извор Политика/nkatic.wordpress.com

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *