0 0
Read Time:5 Minute, 8 Second

Ако неко жели да разуме положај у коме се европски народи налазе после 1945. године, обавезно мора да прочита Кожу Курциа Малапартеа. Овај роман веома брутално описује однос несрећног становништва у Напуљу и америчких, британских и француских  ослободилаца међу којима је било и доста људи неевропског порекла. Осам деценија касније, материјално благостање је на много вишем нивоу, али је озбиљно питање да ли се у односу између ослободилаца и домаћег становништва ишта променило. Наиме, ако се погледају реакције других култура и цивилизација на америчке покушаје изоловања Русије, видеће се да, осим европског простора, нико више не пристаје да буде америчка монета за поткусуривање.

У европској причи најважније је, наравно, немачко питање. Чини се да суштински од позиционирања Немачке и њеног степена спремности да се еманципује највише зависи судбина Европе. Та способност је након одласка Ангеле Меркел радикално смањена и није случајно што је је Орбан пре неки дан приметио да рата не би било да је Ангела Меркел и даље на власти. Наравно, за тако брзо погоршање одговорност сноси и она. Очајна кадровска политика, толерисање даљњег суицидалног проклизавања улево и неприпремање адекватног наследника довели су дотле да је ЦДУ не само отишла у опозицију, већ је са Мерцом на путу да још дубље потоне у атлантистички консензус.

Но, њен навјећи грех је заправо дозвољавање англосаксонцима да преко система меке моћи потпуно развале медијску сцену, да највећи део немачког универзитетског живота обоје зелено-црвеним бојама и посебно да преко еколошких маршева за слободу наметну атмосферу наших послератних скојеваца. У овом новом самоубилачком консензусу, осим АфД који је стално на удару са свих страна, још једино Олаф Шолц опстаје као Кунктатор (оклевало) који, додуше, нема снаге ни да осуди амерички тероризам на Северном току, али макар одбија да Украјини шаље панцере, или не дај Боже војску. Е због тога су Американци подстакли Пољаке да баш у овом тренутку изађу са лудачком причом о тражењу ратне одштете за Други светски рат.

Немачка данас

У Немачкој сам последњи пут био пре три године и голим очима се могу видети промене. Овога пута провео сам пет дана углавном на простору Северне Рајне и Вестафалије и Рајнланд Фалца. Повод је био семинар посвећен осамдесетогодишњици једног невероватног човека професора Волфа Дитриха Штрола, антрополога, ботаничара, биолога и митолога. Одржан је у Бланкенхајмдорфу у организацији професора Макса Отеа чији сам гост био. Осим самог професора Штрола, имао сам могућност да упознам још један број изванредних колега попут професора Герда Моргенталера, уставног правника и стручњака за односе Немачке и ЕУ. 

Један дан сам провео у Келну, обилазећи стари део града и наравно чувену катедралу. Имао сам пуно прилике да се возим и крећем по невероватној природи која заслепљује невероватним комбинацијама боја јесењег дрвећа, какве сада можете видети код нас на падинама Златибора, или уз аутопут око Смедеревске паланке. Но, много тога у Немачкој данас не штима… Инфлација нагриза и плате и уштеђевине, и увелико се множе протести због поскупљења живота (Јутјуб и Фејсбук редовно блокирају извештаје о томе). Дојче бан бележи све више проблема, а и на другим инфраструктурним секторима бележе се неуобичајени застоји. Много новца иде за Украјину, као и за новопокренути програм немачког наоружавања, па никога не чуди што се две године после поплаве прелепа подручја која су настрадала од тада и даље налазе у незавидном стању.

Но, док сам уживао у сјајној библиотеци професора Отеа, у којој почасно место заузимају класици немачке друштвене мисли (рецимо сјајно издање Сабраних дела Фридриха Листа из 1927. у девет томова), највише сам размишљао и са домаћинима разговарао о томе колико су имена Зомбарта, Мајнекеа, Шпенглера, Трелча или Шмита присутна на немачким универзитетима, књижарама и немачком јавном и академском животу. Мало или нимало. Ретко ко од њих има озбиљно научно друштво које би се старало о наслеђу. Дотле немачким универзитетима царују Џудит Батлер, квир теорија, Хабермас и његови епигони, те углавном теорија англо-америчког порекла. Као и свуда по Европи.

Родно место Шмита

У понедељак 10. октобра имао сам ретку привилегију да, после вишесатне вожње кроз ове веома лепе пределе, стигнем на одређену врсту интелектуалног ходочашћа, у обилазак Плетенберга у коме је Карл Шмит рођен, умро и провео највећи део живота. Обишао сам све четири  куће у којима је живео. Све су у функцији и постоје и даље. Кућа у којој је рођен, кућа у којој је одрастао, као и кућа коју је подигао са сестрама после Другог светског рата и у њој живео до 1970. налазе се у центру индустријског дела овог града.

Ту је и мала, али укусно направљена кућа у забаченом Пелетенберг Паселу која сада стоји празна, а у којој је провео своје последње године. На кући и даље стоји натпис Сан Кашано (име места у коме је Макијавели био у изгнанству), чиме је Шмит алудирао на свој статус у сопственој земљи после рата. Нисмо сазнали зашто је ова кућа празна и коме сада припада. Но, ваља истаћи да се ни на једној од њих не налази било каква ознака или табла којом би држава обележила да је у том објекту, рођен или живео највећи не само немачки политички мислилац двадесетог века. Или не дај Боже да се ту направи музеј, задужбина, библиотека итд. Оте ми је рекао да се тако пре пар година за мали новац продавала кућа у којој је рођен Освалд Шпенглер. 

Једини траг о овом човеку налазите на римокатоличком гробљу где стоји чувена табла са натписом ΚΑΙ ΝΟΜΟΝ ΕΓΝΩ (чак је и законе познавао) и његовим именом. Испред ње су мање ознаке са именима сестре Аугусте, друге супруге, Српкиње Душке Тодоровић и камен за сећање на ћерку Аниму која је преминула две године пре њега.

Иначе, све више нестаје оквир у коме је он о овим брдима писао као месту вулканске тензије између протестаната у долини и католика фармера на висоравнима. Хотел Остерман, који је и за породицу Шмит имао велики значај, сада држе Турци који доминирају и у центру града. Тамо бар половина лица која видите нису европског порекла. Иначе, успут смо прошли поред Бона, некадашње престонице. У некада чувеном предграђу Бад Годесберг, некада су биле стране амбасаде. Данас је то постала no go зона у коју се увече не иде јер царују банде неевропског порекла…

Извор Нови Стандард

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Андреј Ћирић: Пресек стања на фронту у Украјини
Next post Слободан Антонић: „Биолошке” којештарије

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *