Владимир Димитријевић водио разговор.

Прво и суштински важно питање: да ли сте се икад плашили да, бавећи се конспирологијом, не будете оптужени да се окрећете ненаучним темама, оним што не постоји и нема сазнајну вредност?
– Да почнемо од почетака савремене друштвене науке. На почетку стварања модерне политичке теорије стоји име Жана Бодена који је са Шест књига о држави поставио основе савремене перцепције државе са појмом суверенитета. Исти аутор је, између осталог, написао и тада веома запажено дело De la démonomanie des sorciers (1580) – О демономанији чаробњака. Ово дело, које је имало десет издања у следећих двадесетак година, бави се историјом чаробњаштва и вештичарења, описује савремене случајеве и залаже се за радикално кажњавање вештица које би заобишло законску процедуру као превише неефикасну у тим случајевима. Овај случај помињемо јер је Боден – покушавајући да у свом систему политичке теорије обухвати приказ и нормативно захватање стварности – осећао потребу да, осим о политичким институцијама, економији, историји и природној теологији, пише и о свету демона, вештица и паранормалних феномена.

Добро, то је било некад…Какве то везе има са данашњом политиком?
– Крајем августа 2013. у интервјуу за једне недељне новине директор РТС-а и вечити службеник свих режима Александар Тијанић открио је да је доскорашњи председник Србије Борис Тадић такође користио услуге особе која је била астролог и врачара. Новинари су се подсетили да је и Мира Марковић такође била склона астрологији, а најпознатији је случај некадашњег председника Скупштине Србије и министра културе Предрага Марковића, иначе слободног зидара, који је 23. јула 2006. ушао у зграду парламента ноћу у 2.55 да би, по савету астролога, „осигурао да се обновљена Србија роди у знаку лава“. У Србији је познат и случај бившег министра трговине Бојана Димитријевића који се и сâм дуго и озбиљно бави астрологијом. Доста је писано и о Џоан Квигли, личном астрологу Реганових. У британској краљевској породици то је традиција која иде најмање још од краљице Елизабете Прве чији је један од најближих саветника и пријатеља био астролог Џон Ди.

Код нас се највише чује за тоталитарне и деструктивне верске секте, и то је „опште образовање“ већине Срба. Да ли се толико треба бавити сектама или, ипак, мало претерујемо?
– Неки случајеви деловања секти резултовали су масовним убиствима или самоубиствима чланова – случај 918 убијених у Џонстауну у Гвајани 1978, затим преко 70 самоубистава под окриљем Реда соларног храма у Канади између 1994. и 1997, или случај напада на токијску подземну железницу 1995, када су припадници култа Аум Шинрикјо нервним гасом усмртили тринаесторо и озбиљно угрозили здравље хиљада људи. Међу остале последице њиховог деловања треба навести и приношење жртви, разна психичка обољења људи и нестанке, посебно млађег света.

Но, осим тога, они су са аспекта безбедности и практиковања моћи веома занимљиви из више разлога. Секте су због система организације и унутрашње контроле идеалне за шпијунажу и конспиролошка дејства. ЦИА се страховито служи њима. Мормони су нпр. веома значајни у процесу регрутације службеника ЦИА (где су натпропорционално присутни) јер су посвећени, не пију и не издају. Синкретистичке секте су идеалне за промовисање такозваног Новог светског поретка. Полазе од гностике, заговарају једну заједничку светску религију итд. То су финансијски моћне и маркетиншки врхунски организоване корпорације. Кад све то повежемо са окултизмом, добија се опасан „коктел“.

Зар окултизам није само интелектуална забава, или, како би рекао Херман Хесе, „игра стаклених перли“? Какав он може имати утицај на шире друштвене процесе?
– Многе од њих су повезане са окултним основама: Розенкројцери, Златна зора, теозофи (Хелена Блавацка и Олкот), антропозофи (Штајнер), Ордо темпли оријентис (Алистер Кроули и његова Књига закона из 1904), Њу Ејџ (1945, Алиса Бејли). Кључ система и везивни цемент је као и код свих тајних друштава (наводна) езотеричност неког знања где се највише тајне чувају само за највиши ниво. Остали морају да слушају и служе и на тај начин бивају принуђени да обављају послове и чинове чији им смисао није познат и чији контекст не разумеју. Од њих се у име езотеричног знања тражи слепа послушност и обављање чинова који су у супротности са законом и обичним моралом.

У међувремену је у САД дошло до масовног ширења сатанизма који се све више у јавном простору третира као „религија“ или филозофско учење једнако са хришћанством и другим традиционалним верама. Подигнути су споменици бафомету у Арканзасу и Детроиту, а преко филмова (документарац Живео Сатана), кампања великих корпорација (Најки патике 666), музике или телевизијских серија, сатанизам се пропагира и представља као легитимна култура и део јавног простора. У изузетно популарној серији Силиконска долина ХБО-а један од главних ликова, програмер Гилфој је декларисани сатаниста и у једној епизоди имамо прилику да видимо како његова девојка и он присуствују „ритуалу“ своје „верске заједнице“.

Бавили сте се и мафијом, као тајном структуром моћи. Показали сте и доказали да је државни врх САД имао непосредне везе са америчким мафијашима италијанског порекла, који су помагали приликом савезничке инвазије Сицилије 1943. Због чега?
– Мафија у сваком случају има изванредну подземну логистику, широку мрежу и мноштво механизама за дистрибуцију проблематичне робе, прање пара, као што има професионалне убице и разне друге механизме. Мафија је у демократским земљама често неопходан састојак за освајање гласова. Позната је историја односа Кенедијевих и боса Сема Ђанкане (при чему је посредник био Френк Синатра). Ђанкана је 1960. обезбедио велики број гласова за Џона Кенедија у Илиноису, а испоставило се да је управо то била кључна држава за његову победу на председничким изборима. 

Међутим, Кенедијеви су покушали да се отресу лествица које су их довеле до успеха. Роберт је постављен за тужиоца и покренуо је оштру борбу против мафије. Ђанкана је заједно са Трафикантеом био ангажован и у познатој операцији Мунгос, за покушаје атентата на Фидела Кастра, о чему је требало да сведочи током чувене истраге пред Черчовим комитетом о недозвољеним радњама ЦИА, али је убијен непосредно пре тога баш као и мафијин убица Росели и контроверзни синдикални лидер Џими Хофа. Постоје бројна сведочења и о сарадњи Мајера Ленског, једног од највећих и најутицајнијих вођа америчке мафије у двадесетом веку са Мосадом. Ленски је активно помагао Државу Израел од оснивања, а Мосаду био од користи у вези са информацијама и организовањем ликвидација. Ленски је иначе имао директне договоре са Батистиним режимом о држању монопола над коцкањем на Куби, што је још један занимљив пример „јавно-приватног партнерства“, односно директне сарадње државне власти и мафије.

У децембру 2011. открило се да су британске обавештајне структуре (MI6) после рата тражиле да се омогући и чак подстакне оснивање неонацистичке партије НДП у Немачкој како би се наводно скривени нацисти држали под контролом. Ваше бављење историјом обавештајних служби довело Вас је баш до Британаца, који, кажу, имају најмоћнију службу тог типа на свету. Поменули сте у својим књигама и чувени Тависток. Како функционишу паукове мреже „Гордог Албиона“?
– Британски MI6 је интелектуално једна од најјачих светских обавештајно-безбедносних служби, која формално и не постоји. Језгро ове службе налази се у британском Министарству спољних послова, а кључни кадрови долазе из британског наследног племства. Запослени службеници раде за плату, док све остале служба награђује тако што им помаже у каријери, у склапању доброг посла, те им притом помаже у личном богаћењу. Што постану богатији, то лакше долазе до података, па су самим тим и кориснији.

Тависток институт је, иначе, најважнији институт из мреже MI6. Служба под својом контролом има десетак најважнијих научноистраживачких института, неколико најважнијих медија, многа хуманитарна или еколошка удружења грађана, те контролне пакете деоница у најмање две компаније у свим делатностима. Најважније делатности које контролишу су банкарство, осигурање, инвестициони фондови, војна производња, високе технологије, физичко обезбеђење, нафта, аутомобилска индустрија, хемијско-фармацеутска индустрија… Преко међународних стручних удружења могу доћи до података о свим релевантним стручњацима свих струка, преко удружења МЕНСА, које има седиште у Лондону, могу доћи до података о свим натпросечно интелигентним људима света, а преко секјурити компанија могу доћи до података о свим службеницима и менаџерима у институцијама и компанијама које штите. Сви подаци шаљу се у Институт за стратешко планирање Тависток где се држе досијеи више милиона најважнијих људи света, с прецизно израженим психолошким профилима.

Но с друге стране, службе су (за своје или државне потребе) склоне и да користе многе појединце који делују и у овим непрозирним световима. Пре неколико година појавила се изванредно занимљива и документована биографија Алистера Кроулија, Тајни агент 666, у којој је аутор Ричард Спенс инсистирао на трајним веома јаким везама Кроулија са британском обавештајном службом. Кад се говори о тајним друштвима, постоји традиционална дилема о односу масонерије и британске тајне службе, на пример о томе да ли служба и држава користе масонерију за обавештајне продоре и креирање агената од утицаја у другим земљама, или масонерија, с друге стране, управља радом служби и државне бирократије.

А шта ћемо са масонеријом, нарочито на нашем простору? Масонство у Срба и Хрвата било је честа тема анализе, а Хрвати су оптуживали Србе да су оруђе слободног зидарства.
– Ова традиција је посебно била истакнута у другој половини деветнаестог века као и у периоду до избијања Другог светског рата. Уједињена омладина српска имала је директне везе са италијанским карбонарима, а на чувеном оснивачком скупу 1866. године у Новом Саду било је младића обучених у црвене карбонарске кошуље. Један од вођа УОС Владимир Јовановић био је у преписци са Мацинијем, и очигледно био инфилтриран у мрежу револуционарних организација по Европи која се по правилу наслањала на масонски паралелни свет. Доста је солидно истражен рад првих ложа у Србији, а важно је уочити чињеницу да је крајем деветнаестог века због све већег броја српских студената у Француској растао и утицај француског Великог оријента на овим просторима.

С друге стране, код Хрвата је католицизам био изузетно снажан и милитантан. Иако је и тамо масонска традиција била нимало занемарљива, католицизам је, посебно након формирања Југославије, постао основни симбол идентитета, а клер је имао све већу друштвену и политичку улогу и моћ. Код већине припадника католичког свештенства владала је перцепција према којој су они бранили хришћански народ у претежно масонској државној творевини, Краљевини Југославији, којом су владали београдски слободни зидари у сарадњи са слободним зидарима из Далмације и Хрватске. И Мужић признаје да антикатолицизам југословенских масона није антихрватски јер су и хрватски масони били веома организовани против деловања Католичке цркве. Католичка црква, углавном везана за Хрвате, водила је на два нивоа борбу против те творевине: и због масонског утицаја и због положаја Хрвата као главног носиоца католицизма у Југославији.

Шта је, по Вашем мишљењу, истина о масонерији у предратној Југославији? Какав је био њихов прави утицај? Колики је тај уплив данас?
– Постоје веома корисна и веродостојна сведочанства о улози масонерије (пре свега француског Великог оријента) у креирању укупне југословенске политике за време краља Александра, затим генералне улоге слободног зидарства у периоду пред избијање Другог светског рата, у прављењу Споразума из 1939, у извођењу пуча од 27. марта, о деловању током Другог светског рата, о прављењу владе Тито-Шубашић, о вези са обавештајним структурама одређених земаља, а пре свега са земљом изворне спекулативне масонерије Великом Британијом итд. На основу познатог материјала види се да је нпр. Споразум од 26. августа 1939. заиста суштински масонска творевина коју су спроводили домаћи слободни зидари по налогу британске братије. Иако сâм Мачек нпр. није био члан масонерије, скоро целокупно његово окружење јесте, као што је и са српске стране највећи део нове владе, укључујући и архитекту споразума Михаила Константиновића, био у слободним зидарима. Слично као што је касније и читаво интелектуално окружење вође ЈВуО Драгољуба Михаиловића такође било изразито масонско, а знамо да су и за Тита масонске везе одиграле важну улогу. 

Ако имамо добар увид у готово пресудан значај масонерије за развој и дефинисање југословенске политике пре седамдесет година, у најмању руку је користан мисаони експеримент спекулација о томе да и данас масонски кругови играју сличну улогу у вођењу и усмеравању српске елите и српске политике, а у вези са светоназорима, потребама, можда и налозима своје западне братије, а пре свега британске. Кад пређемо на терен чињеница увиђамо да је војвода од Кента, као традиционални формални шеф глобалне масонерије, недавно примио делегацију Регуларне велике ложе Србије помажући снажне и координиране напоре да се поцепани и посвађани масонски редови у Србији измире и подведу под капу Регуларне велике ложе коју Британци признају. Затим вреди видети списак чланова РВЛС-е који је 2010. објавио Зоран Ненезић, обновитељ масонске ложе у Југославији, а који обухвата бивше и садашње министре, научнике, новинаре, утицајне јавне личности које пресудно делују на јавно мњење, људе из безбедносног апарата итд. Тако долазимо до вероватне претпоставке о огромном утицају масонерије и на данашња збивања у Србији, без обзира на то што она није јединствена, што постоји много скандала у вези са њеним деловањем итд.

Једно поглавље своје књиге Мрачни коридори моћи посветили сте узајамним сукобима, али и савременој сарадњи римокатолика и масона. Како изгледа та историја?
– Римокатоличка црква је стално указивала на проблематичну тајновитост и конспиративност слободнозидарских и сличних организација, које делују ван очију јавности и без могућности државних органа да контролишу њихове акције. С обзиром на то да су у јавности видели последице таквог конспиративног деловања као директно супротстављеног својим начелима и свом утицају, католици су аналогно закључивали да се у масонским организацијама кују планови за деловање против цркве и хришћанства, трагајући за доказом, документима, сведочењима. Важан корак представља забрана Илумината 1785. године и заплена њихових докумената у којима су нађени контроверзни планови. Четири године касније десила се Француска револуција, а већ 1797. и 1798. излазе две класичне књиге опата Баруела и Џона Робинсона које постављају стандардну конспиролошку нарацију о инфилтрацији Илумината у масонске кругове и рушење француске краљевине преко њих.

Врхунац овог тренда потраге за документима и доказима о масонским плановима против цркве и држава јесте Alta vendita, документ први пут објављен 1859. уз подршку папе Пија Деветог. И папа Лав Тринаести је одобрио и подржао његово штампање. Ради се о наводном документованом плану за сузбијање цркве и хришћанства, који је настао двадесетих година тог века, а чије практичне последице су биле стварање Италије као изразито масонске државе, која је папама отела Рим и сузбила их у Ватикан. Овај документ, што је занимљиво, препоручује и инфилтрацију у цркву и промовисање либералних идеја кроз саму цркву – једна од двадесетовековних форми истог метода је троцкистичка теорија ентризма.

Инфлитрација као да је успела, зар не?
– Римокатоличка црква се у последња два века углавном адаптирала (aggiornamento) на свет који су, чини се, првенствено вредносно и идеолошки обликовали слободни зидари, па се тако и приближавала узусима којe су они постављали. Процењено је да радикално опонирање није дало резултате и ушло се у прилагођавање са циљем очувања основе.

Веома често је то, као што смо видели, била и стратешка сарадња против заједничких непријатеља на одређеним интересима. Изузетно је занимљива и важна епизода са креирањем Европске заједнице, која је настала као део Спајкманове геополитичке архитектуре у циљу заокруживања и запречавања комунистичког блока. Важну посредничку улогу имао је Пољак Јозеф Ретингер, масон, оснивач Европског покрета и Билдерберга, који је опет, с друге стране, имао веома јаке и блиске везе са Куријом и папом.

Мора се поменути позната листа новинара Мина Пекорелија, објављена 1978. године у његовом недељнику Осерваторе политико. Он је објавио листу 120 високо рангираних особа у структури Римокатоличке цркве за које је тврдио да су чланови слободних зидара. На листи је неколико кардинала, државних секретара, бискупа, свештеника итд. Пекорели је био изузетно обавештен човек, који се налазио на списку чланова ложе П2, а убијен је тек неколико месеци након објављивања ове листе. За убиство је суђено бившем премијеру Ђулију Андреотију и вођама мафије. Пекорели је нпр. још тада писао да је убиство премијера Алда Мора део операције Гладио. Тек 1990. ће Андреоти јавно обзнанити постојање система Гладио, а данас је заиста разјашњено да је Моро страдао на тај начин.

Да кренемо на конкретизацију приче о деловању тајних сила. Рецимо, конспиролошки појмови не могу без термина „операција под лажном заставом“ (false flag). Још је Кафка говорио: Све плови под лажном заставом“. И тиме сте се бавили, па Вас молим да наше читаоце упознате са суштином ове појаве, нарочито кад видимо да укронацисти убијају цивиле и то приписују руској војсци.
– То су насилни, разорни, агресивни чинови, обично војне или паравојне операције и акције које влада, војска, или служба неке земље предузимају да би оствариле одређене безбедносне и политичке циљеве, а подмећу их неком другом актеру или држави. Читава конструкција се изводи тако да се за тај чин оптужи неки други актер и да то изазове његову осуду, а да се прави кривац никада не открије. 

Новија историја је већ препуна догађаја за које је доказано да су такве операције, као што су потапање брода Лузитанија, паљење Рајхстага, извођење операције Ајакс у Ирану, инцидент у заливу Тонкин, масакр у Болоњи и убиство Алда Мора као део читавог система Гладио итд. И на нашим просторима су познати случајеви улице Васе Мискина и Мaркала у Сарајеву, или убиство Зорана Ђинђића, а постоји већ бројна литература и мноштво контроверзи које указују да је 11. септембар нека врста такве акције. Последња дешавања у арапском свету многе ауторе подстичу на хипотезу да је цело Арапско пролеће у основи америчка false flag акција. О овом феномену планирам посебно истраживање.

Искуство читавог двадесетог века и почетак овог дају нам богато утемељење за такав третман културе као бојног поља на коме се воде ратови за успостављање, одбрану, подривање и мењање културних образаца. Шта нам каже прича о „ратовима у култури“? Шта нам каже изјава шефа MI6 Ричарда Мура да је рат у Украјини и борба за ЛГБТ „вредности“?
– Владимир Волков наводи увиде Рожеа Микијелија који је у књизи Субверзија још 1972. донео следећи закључак: „Док је, на почетку, психолошко оружје било само део ратне опреме, и као такво само се понекад користило, као допуна рата, али се најчешће држало у резерви, у 20. веку на сцену ступа рат који је у основи психолошки и у коме су војне операције само привезак, односно допуна, којој се прибегава само као помоћном средству главне акције.“ Коначно, наша стварност у којој Немачка као доминантна сила у Европској унији, која је у 20. веку три пута војно покушавала да нас порази, поставља пред српске власти као експлицитан услов за наставак процеса интеграције у ЕУ „промену свести“, говори о колико актуелној теми се ради.

Други пример који изванредно илуструје дубину захвата и методе које се за наметање културних образаца користе јесте промовисање ЛГБТ идеологије. Бриселске бирократе, али и други центри глобалне и регионалне моћи усмеравају разне врсте притисака на мале државе како би им ЛГБТ агенду наметнуле као приоритетно питање, док у исто време захтевају да се комплетан однос друштва, институција, медија и просвете према том склопу питања радикално промени. Свуда се на силу намећу наводни Закони против дискриминације који заправо служе као покриће за дискриминисање традиционалне, нехомосексуалне популације, и за увођење вербалног деликта на основу ког слободно изношење „политички некоректног“ мишљења о узроцима и третману хомосексуализма подлеже законској казни. Но, ово су само неки од многобројних примера како се обрасци уносе са стране и копирају у разним, потпуно различитим друштвеним и историјским основама.

Ваша велика тема је и улога тајних служби у финансирању различитих пројеката у образовању и култури. И код нас је изашла књига Френсис Стоун Саундерс, о улози америчких обавештајаца у Хладном рату у области културе.
– Још седамдесетих година су се у штампи појавиле информације о томе како је ЦИА спонзорисала разне организације и часописе као што су Конгрес за културну слободу или Енкаунтер. Међутим, у последњих двадесетак година појавио се један низ изванредних студија које су, полазећи од доступног архивског материјала, реконструисале стварну меру у којој је америчка обавештајна заједница раширила своју делатност кроз деловање у уметности и култури. Ту треба издвојити књиге Ејпија о политичкој култури америчког империјализма, затим Хјуа Вилфорда Моћни Вурлицер и пионирску монографију Стонор Саундерсове Ко је платио гајдаша?.

Прво што пада у очи јесте чињеница да је ЦИА великим делом преузела не само претходно развијени модел Коминтерне већ и основну таргет-групу преко које се утицај врши, па чак и конкретне актере. Наиме, писац Артур Кестлер је директно и свесно крајем тридесетих радио у Паризу као део тима Минценберга и Ота Каца, да би након разочарања у стаљинизам и објављивања свог познатог романа о чисткама Помрчина у подне полако врло свесно прешао у супротни табор. Он је један од шест аутора који су 1949. објавили манифестну збирку есеја Бог који је пао. У питању су сведочанства бивших сапутника који су се разочарали у комунистичку праксу. Тако је почео јавни процес у коме су припадници такозване некомунистичке левице променили страну у Хладном рату и постали основа за америчку хладноратовску пропаганду, али и културну политику према трећим земљама.

Хуманитарне фондације су, авај, само оружје у великом рату за ум човечанства. И тиме сте се бавили. Можете ли разоружати нашу скепсу која, ипак, верује да хуманитарци не могу бити злочинци?
– Након што је ЦИА током седамдесетих прошла кроз врло тешка времена услед бројних скандала и истраге Черчовог комитета, било је неопходно да се нађе нови модел за обављање истих послова, посебно јер се улазило у финалну фазу Хладног рата. Док је раније ЦИА организовала низ наводно независних фондација преко којих је подржавала рад својих пулена, 1983. је створен много једноставнији модел рада. Основана је Национална задужбина за демократију која функционише као посебно тело, индиректно повезано са Стејт департментом. Оно добија велике своте новца од Конгреса, а затим их распоређује партијским фондацијама, али и директно разним невладиним актерима у државама које су предмет обраде. Спонзоришу се разне НВО, портали и други пројекти намењени за изборе, демократију, људска права, промовисање ЛГБТ модела живљења, отвореног тржишта за корпорације, подривање породице, сепаратизам, итд. Данас НЕД делује у преко 90 земаља света са веома сличном агендом и идентичним моделом вредности и пожељних друштвених приоритета. У Србији је НЕД током 2012. инвестирао милион долара у рад двадесетак организација. 

Америчко и руско искуство показују неопходност јасног полажења од националног интереса и државног разлога који се законски морају одредити. Из те перспективе гледано, свако спољашње финансирање културних активности у некој земљи мора бити пријављено, надгледано и праћено као потенцијална безбедносна претња држави. Ако ова претпоставка у некој земљи не постоји и није уставно и законски институционализована, јавни и културни простор у тој земљи постаће предмет стратешке инвазије културних и информативних агената страних сила и предаторских корпорација. Без адекватне одбране, они ће, као у случају Србије, у потпуности загосподарити јавним простором, а затим и државним институцијама, што ће користити за наметање и укорењивање образаца, модела, вредности и законских решења који помажу њихове интересе, али разарају интересе земље објекта и њене популације.

Каква је улога „светих олигарха“ у обликовању агенде којом се баве образовне установе? То јест, да ли је „хуманитаризам последњи стадијум капитализма“?
– Треба читати чланак Рејмонда Молија из 1956. године под називом „Бихејвиоризам на Харварду: Утицај Фордове фондације на харвардску школу пословне администрације“. Овај писац концизно објашњава разлоге за корпоративно промовисање чувене психолошке теорије бихејвиоризма. Људи се третирају као заморчићи („покусни кунићи“), стављају се под контролу и над њима се спроводе свакојаке врсте експеримената, како би се истражило њихово понашање, реаговање на одређене импулсе, подстицаје, надражаје, углавном ирационалног типа. Занимљивим механизмом, такви експерименти које је доктор Стауфер са својим екипама спроводио на војницима, регрутима и гостима у државним институтима пребачени су у цивилни простор, и спроводе се над купцима у корист маркетиншких експерата. „Тако старо правило по коме је купац врховно биће које је увек у праву више неће бити поштовано. Он треба да постане заморац са многим другим грађанима који су раније били формално слободни.“ Писац такође указује на невероватну навалу бихејвиориста на правне факултете и чудних судских мишљења изграђених на одређеној социологији (а не праву) које смо видели последњих година. Сада се ова мода сели на простор бизниса.

Штетни утицај овог метода и приступа истраживач овог феномена Вормсер илуструје случајем студије Амерички војник, која је урађена под окриљем Истраживачког савета за друштвене науке. Основна идеја је била да треба анкетирати војнике и на основу њихових ставова, жеља, потреба и идеја, предложити реформу војске, прилагодити систем мобилизације и отпуштања, дужину служења војног рока, односе у војсци, начин живота итд. Карнегијева фондација је све финансирала, а наводно је анкетирано око пола милиона војника. Уз подршку фондација и овог савета, аутори су се инфилтрирали у војне врхове и почели да промовишу такву реформу војске.

Вормсер указује на то да је ово лудило, супротно искуству ратовања и начелима војне организације, довело до пада борбене готовости америчке војске и неприпремљености за Корејски рат. Невероватно је заиста да је неко могао да дефинише да се војне одлуке доносе на основу онога што се током процеса анкетирања утврди да војници желе – Вормсер указује на проблем научне вредности овог настојања да се војне одлуке оправдају „истраживањем јавног мњења“ међу војницима!?

Које су заједничке особине делатника НВО сектора и интелектуалаца у служби фондација Империје?
– Наведимо их таксативно, уџбенички:

1. Исти људи раде за више од једне организације изузете од пореза, често и код донатора и код оног ко добија донацију.

2. Заједничка подршка или контрола коју дају, врше неколико фондација над институцијама које добијају фондове, нарочито над „клиринг“ кућама, организацијама или над саветима и удружењима за науку, образовање и јавне послове.

3. Додељивање грантова које треба допунити, или давање обећања да ће се они доделити само ако стигне подршка и од других актера.

4. Случајеви када персонал у једној фондацији ради истовремено или кратко након одласка у особље институција коју подржава претходна фондација у којој су радили.

5. Рад запослених у фондацији (чланови борда или менаџери), у саветодавним телима владе која надгледају владину политику трошења у областима које су важне за филантропију фондација.

Значи, пред нама није права, него лажна друштвена наука, средство за испирање мозгова, којим крупни капитал постиже своје друштвене циљеве. Зашто то раде?
– Морални релативизам се узима као основа за друштвени инжењеринг. Таква научна и друштвена метафизика посебно штетне последице изазива на следећа три поља, на која указује Вормсер: 1. поље морала и вредности, 2. јавно мњење и 3. формирање лидера. Но, занимљива је и генерална стратегија деловања фондација, која је, како овај аутор указује, потпуно извитоперавање принципа деловања грађанског друштва, приватне иницијативе, задругарства, асоцијација, које је Токвил у своје време уздизао као основу демократије, децентрализације и предузетништва у Америци. 

Садашње фондације су, тврди Вормсер, олигополски организоване, са монополом и контролом простора као основним циљем деловања. Док су ранија удружења настојала да покрију неки непокривен простор, да дају нову иницијативу, да обухвате заинтересоване актере око неког пројекта, тадашња Рокфелерова фондација је од 1931. до 1954. године подржала истраживања о сексу посебног комитета Националног истраживачког савета са 1.755.000 долара. Чувени шарлатан Кинси је у периоду 1941-1949. за своја истраживања од њих добио 414.000 долара. Овај пример показује како се са релативно мало средстава може направити радикални утицај на свет сексуалних навика и морала.

Два Кинсијева извештаја о сексуалном понашању мушкараца (1948) и жена (1954), урађена и објављена уз здушну помоћ Рокфелерове фондације, представљају један од најважнијих момената у вредносној, моралној, сексуалној и свакој другој оријентацији човечанства у 20. векуКакав је био Кинсијев утицај на америчко друштво?
– То су она чувена „емпиријска истраживања“ која су констатовала да у укупној популацији наводно постоји десет посто хомосексуалаца, да педофилија није штетно понашање итд. Већ 1953. Фригудова пише да се његови налази цитирају у судским одлукама и у уџбеницима и да се пропагандно шире читавом територијом САД. Вормсер наводи и истраживача Хобса из књиге Друштвени проблеми и сцијентизам: Кинсијеви налази о сексуалном понашању су представљани на часовима и предавањима на колеџима, цитирали су их доктори медицине, поздрављали су их психијатри, радио-програми су тврдили да су ови налази основа за реформу комплетног нашег сексуалног понашања и моралног кода, а ширени су и у студентским часописима. Хобс је указао на то да је Кинси исмејавао друштвено одобрене обрасце сексуалног понашања као рацонализације, док је друштвено осуђене обрасце сексуалног понашања називао нормалним или нормалним код људских животиња.

За Кинсија су све моралне норме пуке конструкције које је друштво направило и неке би брзо требало укинути. Све су то обичаји које друштво захтева. Хомосексуализам је за њега пак сасвим исправно понашање. Како Хобс показује, у другом тому извештаја тврди се да ми приговарамо особи која злоупотребљава децу јер смо условљени и формирани тако да осуђујемо ту врсту злоупотребе, а да пак деца која су била предмет такве праксе постају наводно узрујана само због тога што њихови родитељи имају старомодне односе према таквој пракси. Дакле, родитељи су најодговорнији за патње деце јер праве непотребну гужву око тога!? Кинси је такође спреман да тврди како таква (педофилска) пракса наводне злоупотребе деце заправо корисно дође деци у каснијем социосексуалном развоју!?

Кинси је сва своја истраживања и директне нападе на прихваћене традиционалне облике сексуалног понашања представљао у форми емпиријске науке која наводно потврђује премисе и тезе попут ових горе. Тако је подстицао значај предбрачног секса за жене, плурализам њиховог сексуалног искуства итд. Овај обол научних теза и подршка озбиљних фондација учиниле су тако радикалан текст толико проширеним и прихваћеним. И ту се појављује модел захтева да се друштвени обрасци понашања мењају само на основу емпиријских истраживања.

Дакле, ако једном броју људи, односно њиховим нагонима сметају наслеђени морални и религиозни оквири, по Кинсију би их требало укинути. Но да ли бисмо укинули одређене чланове кривичног закона, ако уочимо да се неко кривично дело често упражњава, пита се Вормсер. И даље, да ли бисмо, ако видимо да већина људи не поштује законе о верности и превари, брзини вожње, исправном гласању, крађи, избегавању пореза итд., били спремни да укинемо законе? Дакле, да ли у друштву у коме корупција постаје широко прихваћена и упражњавана треба то прихватити као нормално, како би следило из Кинсијеве логике, или се борити против корупције? Исто се односи и на друге етичке концепте попут патриотизма, поштовања старијих и толеранције дисидената. Циљ је, наравно, све основе наше јудео-хришћанске цивилизације и морала учинити релативним.

Kако, у сенци фондацијске приче, изгледа научни рад у Србији на универзитету и на институтима? Да ли је, како кажете, систем високог образовања, као и наука, ван домашаја интересовања било ког политичара у држави и зашто их се не тиче наша наука? Како фондације инкорпорирају своје агенде?
– Држава ти даје новац, плату, и не тражи ништа од тебе. Не тражи да заступаш њене интересе, идентитет, моралне и патриотске вредности итд. И што би то неко од запослених у високом образовању и институтима заступао кад га за то не плаћају (а плаћају га да нешто ради, шта он мисли да треба и може) и ако нема у себи етички однос према највишим идентитетским вредностима? Онда он иде на тржиште, јер хоће још више новца, или хоће више да путује, или хоће више признања и онда тај новац имају фондације. Зато он потпуно прилагоди свој рад ономе што траже те фондације и онда имате ситуацију да се 90 одсто људи у науци окрене управо фондацијама, односно новом, западном, постмодерном комунизму.

Комунизам је овде 1945. увођен тенковима, а данас је корупција систем преко кога фондације, али и разни други играчи, суштински подривају и идентитете и суверенитете и биолошки опстанак народа којима припадамо.

На крају овог разговора – има ли Ваш рад ефекта? Како су прошли Тамни коридори моћи, чије је ово сада друго издање?
– Можда највеће признање за аутора је што су разни увиди, изрази, прилази или сентенце из књиге буквално ушле у народ и постале део уобичајеног дискурса приликом бављења феноменима који су у њој обрађени. У низу прилика читао сам разне ауторе или непознате људе који говоре о „тамним коридорима моћи“ као устаљеној метафори и методу за разумевање политике и закулисних облика практиковања моћи. С друге стране, цео њен правац циљано иде директно против политичке коректности и свега онога што обележава универзитетску и академску сцену. Тако сам доживео да нпр. Флоријан Бибер, који књигу очигледно није прочитао, о мени у бечком Стандарду говори као о теоретичару завере.

Што се тиче тема које су у њој покренуте и обрађене, лако можемо да видимо да су протеклих девет бурних година не само потврдиле важност њихове тематизације и предложене методологије, већ и конкретних теза, увида и упозорења. Од значаја конспирологије, преко ширења ЛГБТ+ агенде, тоталитарног деловања нових троцкиста, наставка конструктивистичког лудила које покушава да гради вештачке идентитете колектива, али и појединаца, све веће улоге породичног законодавства као предмета фундаменталног сукоба у западним друштвима, затим све израженијег положаја елита и њиховог одвајања од народа, до масовног ширења офанзивног и дефанзивног ауторитаризма по свету. 

У међувремену сам доста радио и на довођењу код нас у госте неких од најзанимљивијих аутора који раде на сличним феноменима, па су нас посетили и Андреј Фурсов, главни аутор на подручју криптоисторије у Русији, и Стивен Баскервил, водеће име за политике развода, аутор сјајне књиге Нове политике секса. Колега Слободан Г. Марковић организовао је изванредну конференцију о слободном зидарству са импресивним зборником радова. Основни разлог новог објављивања Тамних коридора моћи је то што књиге готово да нема више у књижарама. Интервенције у основни текст су минималне и углавном се своде на убацивање занимљивих референци и временско прилагођавање тамо где је могуће и потребно.

Истим или сличним темама бавио сам се на различите начине у текстовима, књигама и публицистици који су дошли после ове. Захваљујући томе, Комесар за равноправност Србије прогласио ме је за дискриминатора ЛГБТ заједнице. Но, важније од тога је што сам овде установљену методологију примењивао и на неке друге теме. Тако су Коридори добили свој легитиман други део, односно наставак, а то је књига Мрачни коридори моћи која излази у исто време кад и ново издање ове књиге.

Извор Печат

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *