Драги читаоци, текст који читате пишем у авиону који лети са техеранског аеродрома Имам Хомеини ка миланској Малпенси. Из Ирана излазим такорећи у трећем покушају и тешко је описати растерећење које осећам. Ситуација се тамо мења буквално из часа у час и заиста је питање када ће се границе потпуно затворити, а излазак из земље постати немогућ. Невероватно је како ствари могу да се овако погоршају у свега пет дана…

Пре два дана је саопштено да је од короне оболео и заменик министра здравља који води радну групу за њено третирање и сузбијање. Чули смо такође да се разболео и министар финансија. Влада је јуче подигла степен ванредног стања поводом болести на само један ниво испод оног последњег. Јуче сам нпр. планирао да коначно посетим фасцинантну Милад кулу, 435 метара високи торањ са рестораном на врху и запањујућим погледом на иранску висораван. Кад смо ујутру позвали још је радио нормално, а када смо стигли тамо око пет поподне наишли смо на потпуно опустело брдо са чуварима и понеким необавештеним туристом попут нас. Затворен је већ у подне када су уведене нове мере.

Школе су затворене све до њихове нове године која је двадесетог марта (овде викенд пада у четвртак и петак). Дакле пре петнаестог априла деца неће поново у школу. Спортске приредбе нису отказане, али ће се до даљњег одвијати без публике. Иде се ка томе да се прореде, а можда и укину све могућности за велико сакупљање људи у затвореном простору. Отворило се чак и велико питање шта да се ради са џамијама у најгорем случају.

Ја сам овде дошао пре само недељу дана, у петак 21. фебруара, на позив колега са Шариф универзитета технологије у Техерану. Стигао сам у и иначе врло занимљивом периоду за ову државу, непосредно након бурних дешавања око обарања украјинског авиона и убиства генерала Сулејманија. Прошле недеље одржани су и занимљиви парламентарни избори, но на све то дошла је корона и све ове друге ствари учинила мање битним. Лудило је почело отприлике у недељу увече. Влада је после избора саопштила бројку оболелих и 18 смртних случајева, при чему су их западни медији оптужили да прикривају стварне размере и број страдалих. Границу су први затворили Турци. Туркиш ерлајнз и Пегасус су саопштили да ће летети још неко време, али искључиво да би извели своје грађане из Ирана. Нико други више није могао да уђе на њихове летове. Тиме су и моје муке почеле, будући да је требало да се вратим Пегасусом преко Истанбула.

После Турака кренули су и други при чему је било тачно утврдити шта су стварне информације а шта гласине, каква је политика појединих држава и компанија, да ли се правила потпуно поштују или не итд. Ситуација се погоршавала сваког од наредних дана, тако да у овом тренутку само још Азербејџан држи отворену копнену границу према Ирану док су их сви остали затворили. Цео Иран полако постаје један велики карантин. Од страних компанија лете још само Аерофлот (који прима искључиво руске грађане), јерменски авиопревозник и Катар ервејз који је редуковао пословање на један лет дневно. Сви који дођу у Доху принуђени су да ступе у двонедељни карантин, ако нису у транзиту.

Махан еру су укинути готово сви летови према споља, осим што их Турци  и Руси користе да чартерима уз посебну дозволу одвозе њихове грађане и понеког срећног странца који уз дебелу везу успе да се укрца. Богу хвала још увек неколико пута дневно лети овдашњи Иран ер и то према европским дестинацијама, али је колико се чује питање тренутка када ће се и то укинути. Карту је све теже наћи и све су скупље јер тиме углавном одлазе богатији Иранци, који или живе напољу или имају код кога да оду пре него што се све затвори.

Такође, у понедељак престали су са радом сви универзитети тако да смо схватили да мој основни разлог доласка неће моћи да буде реализован. Домаћини су имали у плану предавања бар у једном од других великих средишта попут Машхада, Исфахана или Шираза, па је и то отпало. Постало је јасно да се треба евакуисати што пре те сам са сјајним људима из овдашње амбасаде Србије почео да тражим најбоље решење. Рецимо за две хиљаде евра могло је одмах да се нађе место у бизнис класи за Москву. Овај лудачки трошак нам тада још није изгледао неопходан па сам за неких триста педесет  евра купио карту за Доху у среду, за вечерњи лет од 11. И почео да се молим Богу и Алаху свемогућем 🙂 да и ова компанија издржи дотле.

Не лези враже, у среду око поднева почела је голгота. Док сам обилазио фантастични национални музеј, супруга ми је из Београда јавила да је вечерашњи лет отказан и да на сајту компаније стоји како ми је карта „канселована“ и рефундирана! Мени као путнику никакво обавештење није стигло. У заједничкој потрази са господином Павловићем из амбасаде покушавали смо да сазнамо шта се дешава, да ли ће лета ипак бити, кад он треба да дође из Дохе итд. Видели смо да је један авион полетео негде око седам што значи да ће неког изласка бити. Спремили смо се и отишли на аеродром око девет. Тамо смо добили уверења од генералног менаџера Катара да ће све бити у реду и да би требало да летим. Кад сам међутим дошао на чекирање после пар сати, службеници су рекли да се ипак мој лет води као отказан и да се примају само путници са овог лета у пола четири ујутру. Облио ме је најпре хладан зној, а онда смо почели да кукамо, подсећамо менаџера на договор, машемо дипломатским пасошем Павловића, амбасадор је разговарао са менаџером итд. Он је све одбио тврдећи да нема места и да већ има десет букираних више од онога што може да пусти.

Усмерио сам се на супервизора и почео да објашњавам ко сам, зашто је битно да изађем, да знамо како увек буде неко екстра место итд. Насмејао се и рекао да сачекамо до краја и да ће видети да ли нешто може да уради. На све стране паника, јер са чак два отказана или померена лета људи покушавају да уђу. Следећа могућа карта за Доху кошта рецимо 1700 евра, треба да се чека још недељу дана и нико не гарантује да ће се тада летети нити да ће вам вратити новац ако не одлети. Ето тако изгледа борба за излазак из Ирана данас. Око три када су се сви чекирали и када је одбијено бар петоро Кинеза које више не примају на летове, у буквално последњем тренутку супервизор је позвао нас троје и узео нам пасоше да чекира. Незамислива радост! Сутра сам у Београду са породицом која већ данима брине…

Док односим кофер на чекирање позива ме међутим Павловић. Проблем: карте уопште више нема у систему и он не може да ме пребаци на лет! Иако су у агенцији тврдили да је све у реду и да је карта упркос свему валидна, испоставило се да су ме избацили и да овај заиста изванредни човек технички не може да ме стави на лет. Исто се дешава и господину поред мене. Објашњавамо, нудимо да поново купимо карту, Павловић нуди гаранцију амбасаде… Извините али технички не могу да вас ставим јер на аеродрому немамо продају карата. Схватам како ми се остварење сна претвара у ноћну мору… Јављам кући забринутој жени и пријатељима. Око четири крећемо назад са аеродрома, као покисли…  Већ видим себе како зимујем у Ирану.

Следећег јутра након пропалог покушаја да решимо проблем са агенцијом и Катар ервејзом (не дају поновни букинг за следећи лет већ само рефундацију), одлучујемо се на ризичну али ретку преосталу опцију за Иран ер до Милана наредног дана. Знамо да је питање дана када ће и њима забранити да лете до ретких преосталих европских дестинација. Остало је свега пар карата по још увек нормалној цени од 350 евра. Од Милана могу кући и пешке… Уз помоћ амбасадора Тодоровића долазимо до карте, реалне, оверене, сигурне овога пута.

У међувремену стиже позив да ипак одржим два своја предавања за студенте Института за доктрину и стратегију који води доктор Хасан Абаси. У препуној сали пред пар стотина људи (жене су са хиџабима) и једним шеихом, имао сам врло лепо примљено излагање о обојеним револуцијама и културном рату за породицу на Западу. Увече сјајан разговор са утицајним бившим амбасадором Резом Монтеземијем. По повратку се пакујем, опраштам са домаћином и идем да спавам. Све изгледа нормално, карта потврђена, лет најављен и по први пут имам осећај да стварно можда одлазим. Вероватно у последњем тренутку. Људи већ не бирају начин да оду. У исто време кад и ја одавде са другог аеродрома полази екипа наших девет пословних људи, за које је компанија платила приватни чартер лет. Мени се јављају пријатељи да нуде варијанте из Бакуа, или везу на јерменској граници, само да ме извуку…

Ујутру све изгледа нормално, стижемо на пусти аеродром на који ће у току дана слетети само четири лета. Чекирање пролази како треба, кафа и поздрављање са Мирославом Павловићем и Резом уз огромну захвалност за сву помоћ. Пасошка контрола и ево ме на гејту. Улазимо у велики и леп авион, смештамо се. Нервоза ме хвата што авион касни већ 25 минута  у поласку… Но ево, руламо, писта и коначно у ваздуху! Иншала, како стално понављају изузетно гостољубиви домаћини. Стварно, нека им је Господ или њихов Алах у помоћи. Они јесу навикли на 40 година живота под разним санкцијама. Но, ово је нешто сасвим ново.

О томе како живе и шта се дешава са овом земљом више наредних дана. Док полако успут жене (не баш све) скидају у Ирану обавезне мараме, ја завршавам текст и радујем се такође „коронарној“ Италији. За пар сати је веза за Београд и вечерас породица. Иншала!

Извор: Стање Ствари

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *