У последње време сведоци смо све чешће појаве да западњаци исказују жељу да се скрасе у Србији. Један од њих је и Бред Бекет. Шта га је мотивисало на такав корак?

Протеклих неколико година много се причало и писало о масовном одласку наших младих људи на Запад у потрази за бољим зарадама и животним условима, а поједини медији су овај феномен, карактеристичан за све источноевропске, посттранзиционе земље, искористили како би, са нескривеном аутошовинистичком насладом, писали о нашој земљи као о некаквом кужном, тамном вилајету у коме је и Бог одавно рекао лаку ноћ и где је само преостало да онај који последњи из њега изађе једном засвагда искључи светло.

Упоредо са селективним навођењем и тенденциозним преувеличавањем локалних мана и неповољних страна живота у Србији, младима су се сервирале зашећерене, медомлечне и бајковите исповести оних који су већ отишли и који су, наизглед преко ноћи, пронашли срећу за којом су у својој домовини дуго и безуспешно трагали. Читава та диригована, психолошка кампања у којој се младима сугерисало да, што пре и по сваку цену, напусте своју земљу била је делом политички мотивисана (како би се Србија демографски испразнила и додатно ослабила), а делом плод потреба западних привреда за одређеним дефицитарним занимањима и кадровима, али и нископлаћеним радницима који су вољни да раде послове које домаће становништво избегава.

Корона ефекат

Међутим, са експлозијом пандемије вируса корона и великим политичким, економским и социјалним потресима и превирањима који су већ уследили и који ће тек уследити због ове незапамћене здравствене пошасти, не само да је квалитет живота на Западу изненада драстично опао већ је истовремено нестала, или се барем осетно смањила, потреба за толиким приливом радне снаге са Истока. Многи наши људи су на својој кожи осетили како изгледа бити странац у туђој земљи у зло време, када незапосленост неконтролисано расте, а здравствени ресурси и инфраструктура нису ни изблиза довољни да подмире потребе свих оболелих. У таквим тренуцима паничне хистерије и опште неизвесности често нестају елементарна људскост, солидарност и толеранција, а на површину испливавају потиснута ксенофобија, себична злоба и локалпатриотска искључивост, па креће добро познато пребројавање крвних зрнаца и раздвајање староседелаца од дошљака у погледу права и привилегија.

Због те промене преовлађујуће друштвене климе према дошљацима, али и реалног губитка радних места у многим привредним и услужним секторима, многи наши печалбари су се недавно револтирани вратили у своју отаџбину, а у последње време сведоци смо и све чешће појаве западњака који исказују жељу да се, од свих места на планети, скрасе баш у Србији. Као да се остварује оно давно пророчанство које је средином деведесетих у листу Дуга храбро изнео Драгош Калајић – писао је да ће у будућности извесно доћи тренутак у коме ће људи са обезбоженог и демонизованог Запада бежати на православни Исток у потрази за нормалним животом, здравим људским односима и истинском слободом. Тада, усред санкција и братоубилачких балканских ратова, такво пророчанство већини је звучало као научна фантастика и Калајићева идеолошка пројекција, али у последње време чини се да се коцкице цикличног историјског мозаика полако слажу баш у том правцу.

Калајић је већ тада могао увидети и предвидети духовни и морални пад капиталистичког Запада, који је нестанком Совјетског Савеза и глобалним поразом комунизма изгубио своју кочницу и корективни фактор, али свакако да није могао да зна у којој мери ће интернет и умреженост планете учинити територијални аспект неважним. Огроман напредак у информатици и комуникационим технологијама довели су нас до ситуације у којој за многа занимања уопште није потребно бити физички присутан у земљи где се приходује лични доходак. То је довело до појаве и пролиферације тзв. дигиталних номада, махом младих људи који свој посао обављају у држави која није њихова земља пребивалишта, а користе дигиталне технологије и могућност рада на даљину. 

Они раде у различитим ИТ пољима, као што су програмирање, дигитални маркетинг, креирање видео-игара, рударење криптовалута, подучавање преко мреже, писање и превођење, е-трговина, вештачка интелигенција, графички дизајн, веб-дизајн… итд. За њих је карактеристично да воде врло динамичан живот и да често мењају локације и селе се из једне земље у другу, али има и оних који више воле да остану неколико месеци, или чак годину дана, на истом месту. У просеку, они остају у одређеној држави између два и 45 дана.

У жељи да привуче ову врсту посетилаца и да осигура њихов што дужи останак, Србија је почетком 2020. увела либералну визну политику која омогућава свим дигиталним номадима да остану у Србији до 90 дана и да за то време буду ослобођени свих пореза. Следећи корак, како најављује државни секретар министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Бојана Станић, требало би да буду измене и допуне Закона о странцима и Закона о запошљавању странаца, које би омогућиле једногодишње радне визе за дигиталне номаде са бруто месечним приходима већим од 3.500 евра, што би додатно повећало привлачност Београда и Србије као дестинације за ову изузетно пожељну категорију радника.

Рачуница је јасна – иако не би опорезивала њихову зараду, Србија би могла да има велику корист од технолошких иновација у развоју стартап културе и космополитског духа који доносе са собом, али би пре свега могла да рачуна на то да ће своје приходе трошити у Србији, што је значајан финансијски подстицај и инјекција за нашу економију. Процена је да Бали, као једно од омиљених локација за дигиталне номаде, тренутно има готово 50.000 активних дигиталних номада од којих, на име трошкова живота, острво и држава Индонезија месечно инкасирају око 65 милиона евра.

Београдска привлачност

Према истраживању сајта „Номад лист“, Београд се у првој половини ове године котирао на врло високом седмом месту у Европи по атрактивности за дигиталне номаде. По мишљењу корисника овог сајта, у нашој престоници их привлаче: лак приступ брзом и стабилном интернету, релативно ниски трошкови живота за једну метрополу, то што је изван шенгенске зоне и што се кроз град лако иде пешице, а људи углавном знају енглески и врло су љубазни. Ту су и добра и јефтина храна, жива културна сцена и буран ноћни живот, што странци традиционално хвале у Београду. Има, додуше, и доста оних који су у Београд дошли јер су осећали згађеност над оним у шта се западна цивилизација претворила и који су у нашем главном граду препознали једну од ретких преосталих оаза нормалности. Један од њих је и Бред Бекет, који је пре мало више од два месеца стигао у Београд. Он се савршено уклапа у фото-робот типичног дигиталног номада – мушког је пола, има 36 година, Американац је, одрастао у Сан Дијегу у Калифорнији, неожењен је и ради у ИТ сектору.

Бред је скренуо пажњу домаће јавности својим врло гледаним клиповима на Јутјубу у којима документује своја номадска искуства и одушевљено приповеда својим сународницима о Београду и Србији. У разговору са аутором овог текста, Бред је поделио своју животну причу и открио разлоге који су га определили да пре три године напусти Америку и започне живот дигиталног номада. Од ране младости је у информатичким водама, још као средњошколац је почео да ради у области сајбер-безбедности, баш попут Едварда Сноудена, што му је омогућило серију добро плаћених запослења у фирмама које су имале посла са заштитом поверљивих података. Онда је у једном тренутку, на опште чуђење своје околине, одлучио да све напусти и отисне се у авантуру живота преко баре. 

Било је то одлука подједнако мотивисана досадом и жељом да упозна различите регионе и културе света, али и дубинским, готово метафизичким незадовољством над оним у шта се живот у Америци у међувремену претворио. Од претходних председничких избора у САД свакодневни живот је постао неподношљиво политизован, а народ се поделио по оштрим идеолошким и партијским линијама. Дао је отказ у фирми у којој је радио, распродао је сву своју имовину за само неколико дана и купио авионску карту у једном смеру за Бали. Након годину дана у Индонезији преселио се у Тајланд, а краћи период радио је и у Вијетнаму. У Далекој Азији осим развратне барске сцене и јефтиног промискуитета није нашао ништа што би га задржало. Тада се привремено вратио у Америку, у родни Сан Дијего, где га је дочекала потпуна корона закључаност и хистерија која је отуђила и слудела људе. Поврх свега, отприлике у то време, отпочели су насилни БЛМ немири и сукоби по градовима који нису мимоишли ни његов непосредни комшилук, што га је још више учврстило у убеђењу да је „амерички сан“ мртав, да је грађански рат сасвим реална могућност и да треба напустити САД што пре.

Београд је изабрао сасвим насумично и случајно, трагајући за местима у Европи која нису „закључана“ због короне и где није потребна виза за Американце. Мало је фалило да се одлучи за Грузију, али му се чинило да Београд ипак нуди боље услове за живот и рад. Није се покајао, јер се у Београд заљубио на први поглед. У граду му се допало све, од архитектуре и наслага прошлости видљивих на сваком кораку, преко опуштености и срдачности која влада у свакодневним контактима, до сигурности и безбедности које се осећају на улицама чак и при ноћном кретању.

Како је по природи комуникативан и екстровертан, Бред је брзо и лако направио познанства и пријатељства са многим Београђанима, што му је пружило прилику да ужива у традиционалном и надалеко чувеном српском гостопримству. Открио је боемске чари београдских кафана у којима се једе храна „на кашику“ и органску, непрскану ароматичност београдских пијаца где се воће и поврће још купује директно од сељака произвођача а не од безличних трговинских ланаца који трују ГМО производима. Открио је аутентичну европску и хришћанску културу и приврженост традицији која нема потребу да се додворава и прилагођава наказним идеолошким конструктима и политички коректним пројектима култур-марксиста који су окупирали америчке универзитете и медијске корпорације. Открио је, укратко, живот слободан, интензиван и непатворен у свом разноврсном богатству и пуноћи.

Што се тиче Срба које је имао прилике да упозна, за њих има само речи хвале, а као једину замерку истиче то што су често сувише фаталистички и песимистички настројени, због чега пропуштају да препознају многе прилике које су им пред очима. Требало би, како сматра Бред, више да верују у светлу будућност и огромне могућности и потенцијале које им њихова земља и њихов град нуде. Он не крије жељу да се трајно скраси у Београду, да оснује фирму и да плаћа Србији порез, једног дана можда и да се ожени овде. У међувремену планира да настави да снима Јутјуб видео-клипове у којима бележи своје свакодневне активности и промовише Београд као оазу нормалности и пријатног живота. 

Добро би било да што више Срба обрати пажњу на његове видео-записе и да их пажљиво саслуша. Његова искуства могу нам бити врло корисна јер нам омогућавају да себе сагледамо туђим очима и да препознамо вредност у неким нашим менталитетским карактеристикама за које су нас дуго и упорно убеђивали да су заправо фаталне, цивилизацијске мане и недостаци.

Такође, ако смо паметни, његова исповест и исповести људи сличних њему, који све чешће и све масовније походе наше крајеве, требало би да нас науче да љубоморно чувамо нашу културу и традицију и да, у складу с тим, избегавамо да некритички прихватамо сваку моду и тренд који долази са Запада, али и да нас наведу на то да осетимо захвалност за оно што смо рођењем добили, а за шта су неки из далеког, белог света спремни да прелете пола планете како би све то бар на тренутак искусили.

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *