„Инцков закон“, који је, наравно, само формално његов, нови је и у последње време најозбиљнији тест и искушење за српско национално јединство и политичку зрелост представника и припадника српског народа у Босни и Херцеговини, односно у Републици Српској.

Својеврсни лакмус папир.

Верујем да више заиста није потребно објашњавати да су прорачунато темпирање реактивирања привремено одложених тзв. „бонских овлашћења“ високог представника и наметање одредби Кривичног закона БиХ којима се забрањује, уз запрећење строгих казни, довођење у сумњу или порицање „геноцида“ у Сребреници сегмент операционализације нове и интензивније фазе шире замишљеног, концентричног притиска на српски народ у БиХ, али и на Србију и на Србе уопште.

Више је разлога због чега се онај део међународне заједнице који је својим деловањем највише утицао на то да садашње стање и односи на простору бивше Југославије, након више од три деценије после почетка њеног разбијања, буду онакви какви јесу, а знамо какви су, баш у овом тренутку одлучио да новим и грубљим притисцима и уценама принуди Србе да као своју прихвате великим делом њихову кривицу и да се све коначно и трајно („правно обавезујуће“) разреши на српску штету.

У те разлоге нове одлучности и интензивирања антисрпске кампање овде не бих улазио, јер су и они лако препознатљиви и прилично добро познати, а у јавности већ углавном исцрпно предочени и анализирани. Питање је само у томе колико ко жели или не жели да их види и/или како их из свог, углавном идеолошког и интересног, угла тумачи.

Насиље над Србима

У свему овоме нема готово никаквих изненађења, ни међу Србима, ни међу њиховим суграђанима и комшијама других националности, а ни на страни. Позиције су одавно заузете, а ровови ископани. Борбени слоган који допире из тих траншеја може се сажети у поклич: „Срби су криви за све!“.

Нормални Срби то, наравно, не могу и неће прихватити, јер једноставно није тачно, а за њих је политички и национално погубно, чак и уз све пренемагање тужилаца и њихово лицемерно и отужно, стереотипно „разјашњење“, које вређа здрав разум и елементарну логику историјског искуства и друштвене реалности, да нико не оптужује цео српски народ, већ само неке појединце у њему, а првенствено политичке лидере и званичнике који су, наводно, водили погрешну, па и злочиначку политику.

Није ли, уосталом, правдољубиви Бакир Изетбеговић похитао да објасни да Република Српска „Инцковим законом“ реално уопште није угрожена, већ да су у њој, заправо, дискриминисани Бошњаци, а да својим противљењем закону и блокадом заједничких институција Срби само „купују време“?

Има међу Србима понешто оних који се због тога не могу сматрати баш ненормалним, али могу бесловесно заблуделим или идеолошки острашћеним, а можда и интересно мотивисаним, који оберучке прихватају и шире ту заводљиву, преварантску мантру о наводном неоптуживању целог српског народа. 

Штавише, сматрају да су оптужбе упућене на одређене српске адресе, као омче за вратове неких њихових сународника, корисне за поспешивање процеса диференцијације унутар српског националног корпуса, својеврсне неопходне катарзе, а неки, следећи гласове из „цивилизовног“ суседства, помињу и потребу денацификације Срба.

Дакако, себи у том пожељном националном (пр)очишћењу предвиђају улогу безгрешних лустратора.

Сада су, после индукованих скупштинских резолуција у Подгорици и Приштини, али и након објављивања непријатног им „Извештаја“ Независне међународне комисије о страдању припадника свих народа у Сребреници и околини, исти режисери иза и изнад тужне балканске сцене одлучили да је сазрело време за још једно померање типских ликова у луткарском позоришту, па нам стиже и „Инцков закон“.

Обично се каже да у друштвеном животу и у државним стварима право силе не сме бити изнад силе права, али према БиХ, и не само према БиХ, сила права користи се као инструмент права силе, тако да заједнички именитељ политичког деловања постаје сила, односно интегрално насиље.

Какве у том изопаченом симулакруму владавине закона може бити легалности, а о легитимности да и не говоримо? Али, кога то међу тзв. „пријатељима Босне“ уопште занима? Важно је само да се нађе формално покриће за примену, засад само правног и политичког, насиља над непослушнима, а то су поглавито Срби.

Ни Хрвати баш нису покорни, али у њиховом случају се ипак настоје изнаћи нека договорна решења за незадовољство укупним положајем и изборним законодавством у ФБиХ, које они у последње време, уз подршку званичног Загреба, одлучније исказују.

Дакле, све је јасно и сада се ишчекује како ће Срби одговорити на најновији удар правног насиља који их потенцијално ставља, и то масовно, на оптуженичку клупу, пошто велика већина њих, ако би јавно рекла шта мисли о „геноциду“ у Сребреници, долази под удар „Инцковог закона“.

Није никаква утеха то што овакво опште судовање објективно није изводљиво, јер се читавом једном конститутивном народу, а и свим другим критичарима хашке правде на територији БиХ, законски ускраћује слобода мисли и говора, што би вероватно требало да буде обележје демократије у „грађанској и функционалној БиХ“ коју тобожњи овдашњи и страни бранитељи, а заправо рушитељи Дејтонског споразума упорно заговарају.

Вребање српске неопрезности

Како би Срби могли одговорити?

Свакако начелним одбацивањем, односно неприхватањем наметнутог „Инцковог“ закона и логично би било очекивати да у вези са тим општим ставом не би требало да буде неслагања међу иначе завађеним представницима власти и опозиције у Републици Српској.

Без обзира на разлике у реторици, на овакво предвиђање упућују и изјаве лидера политичких странака, а још више закључци усвојени на њиховом првом састанку овим немилим поводом пре седнице Скупштине РС. Све после тога и даље од тога могло би у перспективи бити крајње неизвесно. Јер, потребно је осмислити и спровести линију институционалног односа према спорном законском акту и уобличити тактику политичког наступања у предстојећем периоду који ће без сумње бити вишеструко турбулентан. 

„Инцков закон“ је Србима у РС упутио изазов, али и пружио шансу да потврде јединство, мудрост и зрелост у одбрани тековина борбе за достојанствен и равноправан положај у специфичној државној заједници са Бошњацима и Хрватима. У том погледу нема, међутим, никакве позитивне, а поготово трајније извесности.

Постоји реална опасност да унутрашње политичке поделе, разлике, амбиције и обрачуни онемогуће успостављање трајнијег акционог јединства нужног за заједнички кредибилан и делотворан, истовремено мудар и одлучан одговор онима који спремно вребају сваку српску неопрезност, недореченост или колебљивост, да би легитимним правима, потребама и интересима Срба у БиХ задали следећи, још жешћи ударац.

Премда у неким другим приликама то и не би било нужно, уз именицу јединство употребио сам атрибут акционо, како не би било схваћено да је реч о залагању за успостављање некаквог идеолошког и политичког јединства субјеката на политичкој сцени РС, сем онога о потреби уједињавања снага у циљу очувања и одбране националне угрожености, а и елементарне грађанске равноправности Срба у БиХ, у складу са одредбама слова Дејтонског споразума.

Ако је судити по неким првим показатељима, безрезервни оптимизам у овом тренутку не би био основан, иако су Срби пред највећим претњама и погиблима, историјским и природним, по правилу испољавали неслућену способност уједињавања у отпору и превазилажењу свих недаћа. Нажалост, по престанку ванредних околности, пре или касније, а чешће пре него касније, осећања саборности и склада би нестајало… до новог великог искушења.

Као што је јединство већине у невољама било монолитно и без пукотина, тако су се и пукотине у, условно речено, мирним и редовним приликама, продубљивале до губљења свести о потреби заједничког деловања чак и у стварима од темељног националног, па и егзистенцијалног значаја за заједницу, а да и не помињемо оно што се обично назива „државни разлог“.

Црнадаково резоновање

Ево, примера ради, резоновања једног српског политичара из РС, на основу којег је могуће сагледати типологију ризика да се не оствари степен идејне и вољне јединствености, нужан за артикулисање јасног и убедљивог српског одговора на наметање „Инцковог закона“ и истрајавања на њему, али и на укупну проблематику везану за Сребреницу, од које се очекује да буде једна од главних полуга за изглављивање одлучности српског отпора из колективног лежишта.

Бивши министар иностраних послова БиХ и потпредседник Партије демократског прогреса (ПДП) Игор Црнадак, говорећи о петицији против „Инцковог закона“, чије је потписивање иницирао Милорад Додик, поручио је да сви који не потпишу „Додикову“ петицију чине велику ствар за РС.

Већ само називање петиције „Додиковом“ наговештава да Црнадаку није битно то да грађани БиХ, ако се у великом броју одазову и потпишу овај документ, транспарентно искажу свој однос према „Инцковом закону“, већ то што је иницијатор ове акције његов политички противник Милорад Додик. Штавише, он за петицију каже да је „ноторна глупост“. За ову квалфикацију не наводи ниједан разлог, али одмах прелази на дисквалификовање иницијатора, уз објашњење да ће се непотписивањем грађани „супротставити наставку пљачкања и приватизације институција од СНСД-ове коалиције“, наглашавајући да подршка овој петицији „није подршка Републици Српској, него само политици СНСД“. 

У изјави се даље истиче морална неподобност Милорада Додика и његовог саветника Радована Ковачевића, аргументована неким њиховим пређашњим изјавама о догађају у Сребреници и о Републици Српској, и констатује да нико из Републике Српске „не заслужује да буде у колони која на челу има овакве ликове“.

А би ли он потписао петицију, да ју је, којим случајем, иницирао неко други?

Не можемо бити сигурни у то, јер ју је прогласио „ноторном глупошћу“, што се, ваљда, односи на њену садржину и на чин покретања  потписивања, а не само и искључиво на личност Милорада Додика. Јер, закон је ипак наметнуо Валентин Инцко и он је несумњиво уперен против Срба и Републике Српске и нема никакве везе са тим да ли је и ко је профитирао на набавци респиратора и да ли инспектори МУП-а стварно дају заштиту члановима нарко картела, као и да ли неко жели да сачува своје милионе…

Оно што следи у овој индикативној изјави додатно забрињава. Наиме, бивши министар иностраних послова, који је, изгледа, мало научио бавећи се дипломатским послом, некако као да жели да умањи тежину Инцковог силеџијског опроштајног шамара.

За њега је одлука о наметању закона о забрани негирања „геноцида“ у Сребреници „бесмислена и непотребна“ (да је срамна резолуција црногорске скупштине на исту тему „непотребна“ рекао је и премијер Здравко Кривокапић), као и да погодује само оним странкама којима одговарају конфликти, попут СНСД-а и Странке демократске акције. Као да је Инцко био руковођен интересом политичких странака у БиХ, а не идејом да додатно отежа положај РС и српског народа. Његов потез је све само не бесмислен и непотребан његовим налогодавцима. Али, свет Црнадакових представа је, како изгледа, безнадежно омеђен и заробљен у координатама унутарсрпских међустраначких чегрсти и сукобљавања.

У томе, нажалост, далеко од тога да је једини.

Црнадак се, затим, вајка да ће после ове одлуке теме дана поново бити „геноцид, раздруживање, угроженост“, а не проблеми које тиште грађане РС, а пре свега корупција и малверзације владајуће коалиције.

Занимљиво је стављање у исти ранг штетности теме геноцида са раздруживањем и угроженошћу, као да су то последице истог наопаког схватања политике и претворности код главних актера на босанскохерцеговачкој политичкој сцени, а не да су угроженост и помињање раздруживања последица тенденциозне инструментализације теме „геноцида“ ради притиска на РС и на српски народ.

Следи указивање на потпуну промашеност ликовања у Сарајеву, јер „Инцков закон“ не може угрозити српски народ и РС, „зато што то њен народ неће дозволити и што је Република Српска међународно призната од свих светских центара моћи“.

Како то лепо звучи! Само још и да је тачно.

Не ликују Бошњаци, и наравно Комшић, баш сасвим без разлога.

Зна добро овај бивши дипломата да неки „светски центри моћи“ прихватају, додуше, РС као један од двају ентитета у дејтонској БиХ, али и да систематски раде на њеном утапању у пројекат „грађанске и функционалне државе“, чему је, поред осталог, посредно намењен и „Инцков закон.“ Изјава се закључује упозорењем, такође добро познатим из арсенала овешталих фраза, да треба реаговати „хладне главе“ и да се не сме дозволити да РС због реакције на Инцка буде поведена „путем мрака, сукоба и самоизолације“. 

Ето, опет би Срби, а не Инцко, могли бити криви за своју худу срећу због непримереног реаговања на његов непријатељски, а по Црнадаку „бесмислен и непотребан“ поступак.

Нека „бесмисленог и непотребног“ закона! Важно је да се Инцкови налогодавци не наљуте због српског непослуха, па да ови додатно добију по глави.

Ко је ту, заправо, „цивилизацијски“ исправан, а ко није? Не рече ли, уосталом, Дритан Абазовић да је доношење Резолуције о Сребреници „цивилизацијски чин“? Па онда је то, следствено и „Инцков закон“… Нећемо ваљда оштро и несмотрено против цивилизације?

Одабрах да размотрим Црнадакову изјаву, иако он сам, срећом, нема већу специфичну тежину на политичком кантару РС и БиХ, јер је парадигматична за (без)вредносни систем на коме почивају концепције једног дела српских друштвених и партијских делатника у Републици Српској и не само у њој.

Инцку није битан Додик

Опозиционо оспоравање, па и жестока критика сваке власти и преиспитивање понашања највиших државних званичника у демократији је ствар нормалне динамике политичког живота и то би власт и њени носиоци, ако су истински за здрав демократски поредак, морали искрено и смирено прихватити и омогућавати. У томе је њихова посебна одговорност пред народом и пред историјом. Али, зар је толико тешко из историје и из сопствених искустава научити да однос одређених центара моћи према српском народу и његовим државама није пресудно детерминисан својствима и понашањем српских лидера, иако нас желе, а богме неке и успевају, уверити управо у супротно?

Улога личности у историји је стара и занимљива тема историографских и филозофских расправа, али би коначно ваљда требало да нам се поглед на сопствену блиску прошлост разбистри и да схватимо, рецимо, да НАТО није „бомбардовао Милошевића“, како су писали светски медији, а ни „Југославију (читај Србију) због Милошевићеве политике“ и претеће „хуманитарне катастрофе“ коју је он срачунато произвео, како су објашњавали патентирани политичари и политички аналитичари, већ да би спровели у дело своју визију политичке географије пост-југословенског простора и ради потврде кредибилитета Атлантског савеза.

Као да ти исти данас подржавају косовске Албанце зато што гаје поштовање према Аљбину Куртију.

Говори ли нам нешто о томе и судбина Хашима Тачија?

Ма колико поједини лидери, попут данас Вучића и Додика, доминантно обележавали унутрашње прилике и токове у својим земљама, па самим тим изазивали и позитивне и негативне ставове и емоције, а били и средишњи предмет опозиционе и најшире јавне пажње, никако се не би смело упасти у грешку апсолутног персонализовања перцепције политичких збивања и државно-националног интереса.

Инцку и његовим газдама није битан Милорад Додик, већ изналажење начина како да Републици Српској и Србима што је могуће више отежају положај у БиХ и у окружењу, како би их нагнали на прихватање неприхватљивог.

Да је, којим случајем, српски лидер у БиХ/РС Игор Црнадак, Инцко би поступио на исти начин…

Мада бивши министар иностраних послова БиХ несумњиво има и одвише истомишљеника међу Србима, постоји висок степен извесности да они нису већина, чак ни у Црнадаковој партији, али представљају разлог за опрез и извесну зебњу. 

Надајмо се, ипак, да Република Српска није изгубила душу и да ће народни представници, верно тумачећи народну вољу и његова осећања, знати да јединствено одговоре овом озбиљном и дрском изазову.

Увереношћу, храброшћу и непоколебљивошћу, али и мудрошћу, којима је стварана и створена Република Српска.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *