На примерима Француске и Руске (Октобарске) револуције види се закономерни принцип према којем револуције имају свој засебни морал, независтан од свих традиционалних моралних норми

Тешко је наћи историчара или социолога који се неће сложити са тезом да су Француска и Руска (Октобарска) револуција две најважније револуције у светској историји. Разлог томе је што је након њих на много начина измењена политичка и друштвена стварност не само земаља у којима су се одиграле, већ и целог света. Осим тога, ове две револуције –нарочито Француска – су пресудно утицале на својеврсну романтизацију самог појма „револуција“, који се из друштвено-политичког појмовног апарата пробио чак и у економску и маркетиншку терминологију (нпр. свака важнија иновација се проглашава „револуционарном“).

Јасно је ниједна револуција не може произвести радикалне промене уколико за то не постоје адекватни друштвени предуслови, што значи да у једном ширем друштвеном и политичком смислу део одговорности за револуционарна дешавања свакако сносе и политичке елите из старог, предреволуционарног система. Али у овом тексту нећемо детаљно залазити у узроке и хронолошки ток револуционарних збивања, већ ћемо низом спорадичних опсервација покушати да оцртамо филозофски портрет револуционарне идеје и њених носилаца, те да укажемо на негативне последице које револуције неумитно остављају на ткиву државе и друштва.

БЕРКОВО ПРЕДСКАЗАЊЕ
Да би се на прави начин разумео феномен револуција и необични магнетизам уличних демонстрација, као и погубне последице непромишљеног друштвеног експериментисања, морамо се вратити у прошлост и почети од Француске револуције која је заувек променила не само Европу, већ и читав свет, подаривши му неке од најважнијих политичких тековина, попут концепта националне државе или поделе на левицу и десницу. Светскоисторијску важност и домете Француске револуције први је прозрео енглески политичар, есејиста и утемељитељ идеологије политичког конзервативизма Едмунд Берк. У свом чувеном делу Размишљања о Франуцској револуцији он већ 1790. године наводи да је она „нешто најнеобичније што се до сада догодило у свету”.[1]

Према Берку, Француска револуција је била „прва потпуна револуција у светској историји. Све раније револуције су биле територијално и национално ограничене. Француска револуција, међутим, није само национална, нити је победа једне партије над другом, нити смена облика владе. Она је деструкција и декомпозиција целог друштва, негација односа владавине уопште, укидање начела владавине човека над човеком једног сасвим новог света. Као таква, Француска револуција је прва у светској историји”.[2] Колико је његова мисао била далековида и опстојна најбоље казује чињеница да је поменуту критику Револуције из 1789. написао већ следеће, 1790. године – дакле док је Француска још увек била монархија са краљем Лујом XVI на свом челу, пре почетка злогласног револуционарног терора и јакобинске диктатуре и пре опште пометње коју су поменути догађаји изазвали у политичкој клими Европе у годинама које су уследиле. Свака од тих последица револуционарног метежа који је захватио Париз и Француску њему као да су биле очигледне и пре него што су се одиграле.

Осим кључне критике која се односила на опасност од наглих политичких ломова у политичкој, организационој и социјалној структури једне државе и друштва, Берк је са запањујућом тачношћу предвидео и неке њене споредне али сасвим конкретне ефекте. На пример, „прорекао је да ће у једној Француској, у којој су историјске покрајине укинуте и народ остављен без својих локалних администрација, престоница Париз, као једина компактна маса која је остала, добити претежан утицај”.[3] Вероватно се и сам Берк изненадио када је видео у којој мери су се ове речи испоставиле као пророчке, будући да је париска општина била једно од главних тела током читавог тока Револуције, вршећи, уз Конвент и Јакобински клуб, улогу њених главних институционалних органа, а неретко и односећи превагу услед инструмената силе које је имала на располагању. Осим тога, „прорекао је такође да ће бити тешко навикнути војску да се уместо краљу покорава скупштини, и да ће се она, одвојена од краља, привезати за првог славнијег генерала. Дакле поред политичке претежности Париза, Берк је прорекао и диктатуру Наполеонову”.[4]

РУЉА ОПИЈЕНА ТРИЈУМФОМ
Слободан Јовановић у свом осврту на Француску револуцију који даје у књизи „Из историје политичких доктрина“, уочава следеће њене недостатке: „Француски револуционари грешили су (1) што су сувише умовали о држави; и (2) што су вредност њених установа ценили искључиво с гледишта појединца. Они су отурили историјске традиције као предрасуде, и узели су да граде државу изнова, по идејама философа, који су је знали само теори(ј)ски. У тој новој држави појединац је имао да живи слободно, с врло мало дужности, а врло много права. Чиме се завршио овај покушај француских револуционара? Завршио се тиме да су сви друштвени обручи које између људи стварају узајамне дужности уједанпут попустили, да се цела друштвена зграда из темеља заљуљала, и да је појединац постао истина слободан, али сред рушевина и хаоса”.[5] 

Али тек у делу „О вођима француске револуције“ Слободан Јовановић заправо до краја открива свој изразито негативан став о Револуцији и њеним последицама. Посебно је живописан његов опис масе која се 5. октобра 1789. из Париза запутила у Версај како би принудила краља да се премести из свог двора: „У тој гомили било је више жена него људи; међу женама налазило се не мало блудница, међу људима не мало злочинаца. Сав тај свет хтео је принудити краља да се премести у Париз. (…) Ноћу између 5 и 6 октобра париска је гомила стигла у Версаљ, продрла у двор, убила неколико стражара, хтела убити и саму краљицу, која се једва спасла бекством. 6 октобра краљ је пристао да се, у пратњи те убилачке гомиле, која је носила на копљима главе убијених стражара, крене из Версаља у Париз. У ту варош он је долазио више као заробљеник него као краљ, – вучен у поводу једне руље, пијане од свога властитог тријумфа, од просуте људске крви, и од алкохола”.[6]

 

Посебно је занимљиво то што је стање свеопште анархије навело на забринутост и појединце међу вођама саме револуције, конкретно грофа Мирабоа, који већ након Пада Бастиље 14. јула у приватном писму говори о диктатури гомиле као о врло опасној ствари[7]. Премда председник Јакобинског клуба, Мирабо, који је „до октобарских догађања главну пажњу обраћао на повлашћене редове и њихове покушаје против револуције, од октобарских дана он главну пажњу обраћа на париску гомилу и њене тежње к анархији. Он мисли само о томе како да се успостави ауторитет власти”.[8] Штавише, он је налазио „да ауторитет власти ваља бранити, ако треба и оружаном силом“.[9]

Није ли ово рађање сумње у пут револуционарне анархије од стране једног од кључних људи Револуције и својеврсни омаж реду, поретку и државном ауторитету који је оличавао сам краљ? Неће бити претеривање ако изведемо такав закључак, будући да је Мирабо већ у мају 1790. ступио у краљеву службу као тајни саветник.

ОД ЛЕГАЛИЗМА ДО ТЕРОРА
Међутим човек у чијој животној судбини су се најјасније преломиле све контрадикторности и посвемашњи хаос Француске револуције свакако је Максимилијан Робеспјер, њен најславнији вођа. Његова судбина и политичка еволуција су прави доказ да нема тог вође који може укротити хидру револуције и управљати њоме, већ јој се само може беспоговорно клањати и прилагођавати, коригујући у ходу све своје некадашње ставове и повлађујући револуционарном заносу масе. Овог страственог револуционара и баштиника филозофске визије Жан-Жака Русоа Револуција је толико исцрпела да је на крају одбацио највећи део својих некадашњих принципа за које је био спреман да стави руку у ватру.

Треба ли за то боље илустрације од податка да је Робеспјер у својим првим говорима у Скупштини 1789. године био тврди и непопустљиви противник смртне казне (С. Јовановић о њему из тог периода пише: „Противник смртне казне, он је одбацује безусловно; не признаје ниједан случај у коме би ма само по изузетку она била допуштена”.[10]), да би касније завршио као централна фигура Јакобинске диктатуре и режима терора у којем су страдале хиљаде невиних људи. Осим тога, он се у сукобу са жиродинцима 1792. чврсто залагао за строго поштовање слова закона и Устава из 1791. године, изјаснивши се против увођења републиканског уређења и збацивања Луја XVI.

Међутим, после краљевог хапшења након дешавања од 10. августа 1792. Робеспјер постаје главни заговорник краљеубиства, подржавши Сен-Жиста – свог политичког пријатеља и десну руку – у ставу да је „краљ заклети непријатељ народне слободе, и зато је пред народом крив, баш и да није учинио никакву нарочиту кривицу; краљевање је само собом злочин. Краљу нема шта да се суди; треба само утврдити да је краљ, и одмах га убити“.[11] 

Тако се адвокат и наводни принципијелни легалиста преко ноћи одрекао својих ставова и, јашући на таласу револуционарног заноса, приклонио политичком опортунизму. А колико је далеко на крају отишао у одрицању од свог некадашњег легализма најбоље сведочи једна реченица из говора који је одржао 25. децембра 1793, када је експлицитно ставио до знања да „револуционарна влада… не може бити везана законом“.[12]

Али легализам није био једини принцип којег се одрекао, већ је убрзо по доласку на власт одбацио и принцип политичке једнакости. Премда је – вођен Русоовом филозофијом о неискварености сиромашних слојева становништва – у почетку револуције ватрено агитовао за универзално право гласа и укључивање апсолутно свих грађана у процес политичког одлучивања, чим се докопао власти он је постао присталица диктатуре мањине. Стога не чуди што је одбио предлог жиродинаца да се народ изјасни о краљевој судбини, знајући колико је фигура краља прирасла народном срцу у вишевековној француској монархији.

НАРОД ЈЕ ОРУЂЕ КОЈЕ ТРПИ
Још један велики српски интелектуалац који је нашироко писао о Француској револуцији и њеним последицама био је Љубомир Тадић, који наводи да је она „темељито уздрмала односе којима су људи били везани за стазе епохе. Она је ставила у питање оно старо (курзив Љ. Т.) које је себе истовремено сматрало добрим. Више од свега: она је изазвала до тада невиђену кризу свих ауторитета изузев ауторитета ума“.[13] Штавише, у нешто субјективнијем опажању, он наводи да је „безбожни ум Револуције… довео у питање све што постоји“.[14]

Интерпретирајући речи једног од родоначелника европског конзервативизма Жозефа де Местра, Љубомир Тадић даље појашњава да није неки специфичан политички или вредносни оквир оно што дубински проблематизује суштину Француске револуције, већ је проблем сам револуционарни принпип према којем у револуцијама народ увек служи као „оруђе које трпи“ вољу елита, те стога на крају, након што спласне револуционарни занос, његови интереси увек бивају занемарени: „Маси припада само одушевљење и фанатизам, али то нису никаква трајна стања. Овај психолошки степен напрезања убрзо слаби људску природу. Природне последице великог одушевљења су увек исте: после грознице долази поспаност, равнодушност и исцрпљеност“.[15]

Можемо дакле закључити да је Француска револуција – и поред неких позитивних тековина које нарочито акцентује данашња либерална левица – представљала један опасан скок у непознато и радикално превредновање свих писаних и неписаних правила. Њене последице нису биле погубне само у апстрактном теоријском смислу, већ су произвеле конкретне последице: када је Комитет јавне безбедности дошао под контролу Максимилијана Робеспјера заведена је Јакобинска диктатура, као специфичан вид државног терора у којем је погубљено најмање 15.000 људи, док је више од 300.000 затворено јер су проглашени за „сумњива лица“, да би многи касније били протерани из земље без икаквог суђења.

Да се злогласни „компендијум анархије“ (како је Едмунд Берк назвао „Декларацију о правима човека и грађанина” донету у Паризу 1789. године) може окренути чак и против својих креатора доказује иронични обрт судбине Максимилијана Робеспјера који је кумовао настанку максиме да „револуција једе своју децу“: наиме, једва годину и по дана након погубљења краља Луја XVI, и сам Робеспјер је ухапшен и по кратком поступку осуђен и погубљен. Зар нам такви ужаси анархизма које је произвео овај догађај – којег и данас сакрализује не само Француска Република, већ и велики део политичке и научне јавности у Европи и свету – ипак не налажу да будемо опрезни пред величањем његових тековина?

ТЕРОРИЗАМ РУСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Ако је Француска револуција била прва „потпуна револуција“ у светској историји, како је сматрао Едмунд Берк, онда би се можда могло закључити да је Руска револуција (при чему под овим појмом подразумевамо цео револуционарни процес у Русији 1917. године који је, останемо ли верни јулијанском календару, двоструку кулминацију доживео у фебруару и октобру) била друга потпуна револуција у светској историји, с тим што су њене последице биле далеко злокобније, делимично и због природе самог 20. века у којем се одиграла. Ако је Француска револуција била један комплексан друштвени догађај који је у својој дугој социополитичкој резонанци произвео и неке позитивне последице, како бисмо исто могли тврдити и за Октобарску револуцију а да не увредимо милионе људи који су постали жртве бољшевичког друштвеног експеримента? Не треба занемарити ни да је она она свету подарила савремени тоталитаризам, као идеолошки полиморфан систем државног устројства који пре Октобарске револуције није постојао у облицима који су се појавили у 20. веку.

Крајем 19. века у руској држави је владала помало чудна друштвена и културна клима у којој је све време тињао анархизам, што је кулминирало убиством Александра Другог од стране терористичке организације Народна воља. Није то увек био класични улични анархизам; најчешће би се он транспоновао у интелектуални домен, због чега се све више руских интелектуалаца приклањало револуционарним идејама и чак тероризму. Овако чувени револуционар Лав Троцки описује тај период: „Од 1860. до 1870. године… је епоха увођења у просветитељство, наш кратки 18. век. Током десет година које су следиле, интелектуалци су настојали да остваре у пракси идеје претходне епохе: почели су да обилазе народ доносећи му револуционарну пропаганду, а завршили су са тероризмом.”[16] На другом месту пак констатује: „Ни терористички напади интелектуалаца (курзив. А. В.) нису приморали царизам да поклекне: то је учинио раднички штрајк.[17] 

Чак и Јован Дучић у Градовима и химерама истиче да је студирајући у Швајцарској имао прилике да упознаје руске интелектуалце, учене и образоване људе који су доста труда улагали у свој лични развој, само да би коју годину касније чуо да су погинули у бесмисленим уличним нападима на неког од представника власти или чак њихових породица.[18]

 

Гери Морсон, амерички слависта специјализован за руску историју и професор уметности и друштвених наука на Универзитету Нортвестерн, прецизно дочарава интелектуалну атмосферу Русије у другој половини 19. века: „Реч ‘интелигенција’ потиче из руског језика, у којем је искована око 1860. (…) Она није била синоним за интелектуалце, образоване људе, а понајмање за оне који вреднују независну мисао. (…) Бити ‘интелигентан’, односно припадник интелигенције, значило је испуњавати три критеријума… Пре свега, интелигент је морао да баштини низ радикалних уверења. Незамислив је био конзервативан или умерени интелигент. Захтевана уверења су варирала од генерације до генерације, али су у класичном периоду (отприлике од 1860-1905) увек укључивала материјализам, атеизам, неку врсту социјализма или анархизма и револуционарност, која је подразумевала веру у револуцију не као средство, већ као нешто вредно само по себи”.[19]

Осим тога, он преноси и запажање Надежде Мандељштам, која у својим мемоарима Надом против наде, у којима пише о животу под Стаљином, примећује: „Оно одлучујуће чему је интелигенција робовала нису били терор или подмићивање (мада сам Бог зна да је било довољно и једног и другог), већ реч ‘револуција’, које нико од њих није могао да се одрекне. То је реч којој су подлегле читаве нације, а њена сила је таква да се човек запита шта ће нашим владарима и даље затвори и смртна казна“.[20]

РЕВОЛУЦИЈА ИМА СВОЈ ‘МОРАЛ‘
Пре свега, проблем са бољшевичком и на концу сваком револуционарном идејом је у томе што она у парам-парчад разбија традиционалне моралне и етичке постулате. Увидевши опасност тумачења историје и уопште друштвених наука у строго рационалистичком кључу, још је Имануел Кант осетио потребу да Европи, која је након Француске револуције убрзано почињала да се секуларизује (а тиме и да губи морални кодекс заснован на новозаветном хришћанском учењу), остави учење о категоричком императиву који је налагао да се људско биће увек мора третирати као циљ, а никако као средство.

Другим речима, Кант је на време увидео да ће интелектуална клима која је покренута након Француске револуције једног дана довести до појаве људи који ће тврдити да су успели да прочитају ток историје и да рационализују њене увек непредвидиве судбинске меандре. А управо то су радили марксисти – а тиме и бољшевици као узорни ђаци марксистичког учења – кад су говорили о „гвозденој логици историје“ која прати унапред дефинисане координате од којих нема одступања и у оквиру којих је искључен сваки шекспировски обрт судбине. Тако је револуционарна интелигенција створила један потпуно нови морал, чија формула се најбоље рефлектује кроз речи анархо-терористе Сергеја Нечајева – аутора чувеног Револуционарног катехизиса – који је рекао да је све што промовише револуцију морално, а све што је спречава је неморално.

У складу са том формулом, „Лењин и Троцки су се држали принципа да не само да Партија никада не греши, него да је исправно шта год партија уради баш зато што је то урадила партија. Како је Партија агент саме историје, њена дела су по дефиницији морална. Из тога произилази да је саосећање према класним непријатељима неизбежно неморално. Децу учимо да превазиђу природну себичност, али бољшевици су их учили да превазиђу природну саосећајност која би могла да стане на пут хладнокрвног убијања класних непријатеља… Уздржавање од мучења је, како је сматрао Троцки, била ‘најпатетичнија и најбеднија либерална предрасуда’”.[21]

Ове речи Лава Троцког нису случајност, а оне нису долазиле од било кога, већ од човека који је Октобарској револуцији (барем по питању самог оперативног извођења) допринео више од ма ког другог човека, укључујући и Владимира Иљича Лењина. „Може се слободно рећи да без Троцког бољшевичког пуча не би било. (…) Нико у ЦК није био спреман за директну акцију, а од 10. октобра, када је одлучено да се иде у пуч, не би биле могуће никакве припреме да није било Троцког”.[22] 

О психолошком профилу Лава Троцког, човека који је након Револуције био најгласнији заговорник увођења такозваног „Црвеног терора“, доста сведоче његове речи које је написао у сопственој аутобиографији (оне потврђују и тезу да је екстремизам пре свега облик понашања који се може оспољити кроз различите идеологије, премда се у савременом дискурсу најчешће поистовећује са радикалном десницом). Препричавајући свој интимни доживљај једне Толстојеве драме, Троцки сведочи да су се код њега у најранијем детињству испољили трагови личности са приметним одсуством било какве емпатије према другим бићима. Овако он евоцира своје утиске након читања:

„Она (Толстојева драма) је на мене оставила много слабији утисак него што су се моји васпитачи плашили. Најтрагичнији делови, као онај где сазнајемо како је задављено дете и како су крцкале његове мале кости, нису на мене оставили утисак страшне реалности… што значи да ме све у свему нису уопште дирнули”.[23] Осим тога, он на једном месту директно показује свест о томе да је структура његове личности била саткана од елемената који су погодовали развоју тврдих револуционарних уверења: „Школа ми је… усадила семе мржње према ономе што постоји на овом свету. У сваком случају, то семе није пало на каменито тло”.[24]

Сличан је случај и са Лењином, који је ипак био прва виолина Руске револуције. Трагика Лењиновог случаја не исцрпљује се у томе што је у идеолошком смислу био радикалан до крајњих граница, јер тешко да је био једини у узаврелој друштвеној атмосфери тог доба (већ смо поменули Троцког, али таквих случајева је било широм не само Русије, већ и Европе). Оно што његов случај битно разликује од других јесте чињеница да се Лењину сплетом необичних историјских околности „указала јединствена историјска прилика да своја теоријска убеђења не само спроведе у дело, већ и да их озакони. Указом од 15. септембра 1918. бољшевици су себи додели ексклузивно законско право да оснивају концентрационе логоре и изричу смртне пресуде без претходног судског поступка. Али и пре овог ‘законског покрића’ Лењин и његови ‘црвени следбеници’ су у фебруару исте године извршили масовна стрељања и организовали преке судове за стрељање талаца. Још тада су сву власт да располажу људским животима приграбиле бољшевичке тројке, састављене углавном од шеснаестогодишњака и седамнаестогодишњака, које су могле да убијају на лицу места, по нахођењу и без икаквих доказа против жртве“.[25]

Враћајући се на паралелу између Француске и Руске револуције, није ли у овом случају Лењин готово пресликао Робеспјеров Прериалски закон од 10. јуна 1794. којим је режим терора доведен до врхунца, и у којем се такође није судило по правним, него „по моралним доказима”, наравно у складу са специфичним виђењем морала који је проповедала Револуција, а који нема додирних тачака са Кантовим категоричким императивом у чијем средишту се налази човек као људско биће?

РЕВОЛУЦИОНАРИ КАО ПЕТА КОЛОНА
Генерално, Фебруарска револуција у Русији је у много чему слична Француској револуцији кад је реч не само о узроцима, већ и о – стварним или лажним – поводима који су искоришћени за покретање револуционарних промена: Париз се побунио због поскупљења жита, а Петроград због поскупљења хлеба. Но, оно што Руску револуцију у целини одваја од Француске и приближава данашњем моделу обојених револуција је чињеница да постоје експлицитни материјални докази да је Владимир Лењин био директно инструментализован и логистичко-финансијски потпомогнут од стране Немачке, са којом је Русија у том тренутку била у рату; што ће рећи да је био истурена рука непријатељске државе.

Дакле, он није био никакав аутентични народни трибун кроз чији говорнички дар су верно преношени импулси целог друштва, већ демагог склон примени макијавелистичких метода у настојању да се докопа власти, а све како би покушао да реализује своје авангардне политичко-идеолошке идеје. Све ово наравно не значи да је Лењин био човек који је свесно тежио да дугорочно нанесе зло Русији и руском народу. Он је, као и већина револуционарних занесењака, искрено веровао да ће идеје које је проповедао донети просперитет држави и њеним грађанима. Али било је то емпиријски непроверено теоретисање једног интелектуалног авантуристе које је произвело катастрофалне последице.

Било како било, оно што ће након бољшевичке епизоде несумњиво остати константа свих револуција – па тако и оних „обојених” које се појављују у 21. веку – јесте сарадња са трећим актерима, било државним или недржавним. У Лењиновом случају то се испољило кроз сарадњу са Немачком, са којом је Русија, као што смо већ напоменули, у том тренутку била у ратном стању. Лењинова директна веза са Немцима одржавана је преко двојице Александара – Парвуса и Кескиле. Овај први је био био јеврејски револуционар и предузетник, са мотивима који се крећу између политичких, идеолошких и финансијских, док је други био естонски револуционар и националиста, који је имао чисто политичке мотиве. Важно је напоменути да „Хелфанд (Парвус је рођен под именом Израел Лазаревич Хелфанд) и Кескила нису били ни у каквој вези, преко њих су ишла два независна тока немачког утицаја на збивања у Русији. У оба фигурише само Лењин с бољшевицима“.[26] 

На крају, Лењинов кључни грех из угла ришељеевског „државног разлога“ (raison d’état) јесте то што је од своје политике – која би се у класичном политичком појмовнику тешко могла назвати било како осим велеиздајничком – направио моралистичку филозофију, тврдећи: „Не сме да се устукне пред разлогом о поразу ‘своје’ отаџбине. Револуционарна класа у реакционарном рату не може да не жели пораз своје владе. То је аксиом“.[27] Како би био потпуно прецизан, Лењин додатно појашњава да револуционарна активност током рата „значи несумњиво, неспорно, не само прижељкивање њеног (мисли се на државу; прим. А.В.) пораза, него и потпомагање на делу таквог пораза“.[28]

Из свега овога слободно можемо закључити да су бољшевици сарадњу са непријатељем сопствене земље уградили у темељне принципе своје револуционарне идеологије. Као што ћемо касније показати, оваква филозофија је у ери обојених револуција само мимикрирала у складу са актуелном друштвено-политичком конјуктуром сваке засебне земље, али никада није сасвим напуштена као легитиман метод у борби за власт. 

Прилагођено уводно поглавље рада „Обојене револуције као савремени облик субверзивног деловања”, Универзитет у Београду, 2019

___________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА И УПУТНИЦЕ:
[1] Берк Е, Размишљања о Француској револуцији, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр. 17

[2] Тадић Љ, Традиција и револуција, Српска књижевна задруга, Београд, 1972, стр. 85

[3] Јовановић С, Из историје политичких доктрина, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 195

[4] Ибид, стр. 195

[5] Ибид, стр. 199

[6] Јовановић С, Вођи Француске револуције, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 50

[7] Ибид, стр. 45

[8] Ибид, стр. 51

[9] Ибид, стр. 51

[10] Ибид, стр. 173

[11] Ибид, стр. 187

[12] Ибид, стр. 195.

[13] Тадић Љ, наведено дело, стр. 8

[14] Ибид, стр. 58

[15] Ибид, стр. 76

[16] Троцки Л, Мој живот I, Градина Ниш, Ниш, 1990, стр. 127.

[17] Ибид, стр. 226

[18] Дучић Ј, Градови и Химере, Беосинг, Београд, 2005

[19] https://www.heritage.org/conservatism/report/pray-chekhov-or-what-russian-literature-can-teach-conservatives; приступљено дана 02.09.2019.

[20] Ибид

[21] Ибид

[22] Брдар М, Праксис одисеја, Службени лист, Београд, 2000, стр. 140

[23] Троцки Л, наведено дело, стр. 90

[24] Ибид, стр. 107

[25] Калабић Р, Геополитика револуција на стогодишњицу примирја (1918 – 2018)www.standard.rs/2018/01/26/geopolitika-revolucija-na-stogodisnjicu-primirja-1918-2018, приступљено дана 02.09.2019.

[26] Брдар М, наведено дело, стр. 43

[27] Ибид, стр. 44.

[28] Ибид, стр 45

 

Извор Нови Стандард

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *